L

MINISTARSTVO MITA
RASTISLAV DINI

iberalna drava mora biti neutralna. To znai da ona mora pravdati svoje odluke javnim razlozima razlozima koje mogu da prihvate svi njeni graani, bez obzira na svoje religijsko, ili svetonazorno opredeljenje. Ovako definisana neutralnost je znaajan test legitimnosti svakog liberalnog reima. Ronald Dvorkin je svojevremeno uoio paradoks da se u SAD, na jednu od temeljnih liberalnih vrlina slobodu, najee pozivaju konzervativci. Kod nas se danas da uoiti slian paradoks na neutralnost se najee pozivaju nacionalisti, i to kada se radi o jednom prepoznatljivom skupu pitanja o dravnom finansiranju kulturnih politika koje se bave pitanjima tranzicione pravde. Tranziciona pravda prepoznaje se kao ideoloko pitanje, pa se stoga od drave, u ime neutralnosti, trai da se ovim pitanjem ne bavi, ili barem da se ne bavi na neke odreene naine. Kako nameravam da pokaem u prvom delu teksta, ovo nacionalistiko pozivanje na neutralnost ne zvui naroito ubedljivo, i u tipinim sluajevima nalikuje onom Bartovom teroristikom metodu, koji: Sudi ve samim inom imenovanja, te sama re, unapred optereena krivicom, prirodno vue jedan tas nanie. Na primer, kultura e se suprotstaviti ideologijama. Kultura je uzviena, univerzalna stvar, smetena izvan drutvnih izbora. Ideologije su, s druge strane, partizanski izumi: zato, na vagu, pa napolje s njima! Obe strane se odbacuju pod strogim okom kulture (a da se pri tom ne shvata da je i kultura sama, u krajnoj liniji, takoe ideologija).1

U drugom delu teksta, pokuau da formuliem nacionalistiki apel za neutralnou jasnije nego to to ine
1 Roland Barthes, Mythologies (New York: Noonday Press, 1991), str. 82

njegovi zastupnici kao poziv na izolovanje izvesnih nacionalnih mitova od racionalne kritike, ali i od suoavanja sa neargumentativnim gleditima (tipino izraenim u umetnikim narativima) koja mogu dovesti u pitanje njihovu povlaenu poziciju. Kako u pokazati, i ako je formulisan na ovaj nain, zahtev promauje. Ponimo od jednog skoranjeg primera. U tekstu Kako se fabrikuje izdava godine, Marinko Vuni pie: Poelo je sa ve neizbenim Svetislavom Basarom, a zavrilo se sa Fabrikom knjiga kao izdavaem godine. Nije prvi put da se ova nagrada dodeljuje za minuli izdavaki rad i da ima svoju jasnu politiku i ideoloku pozadinu. Ni ovoga puta nije se odmaklo dalje od ove prakse, ali sada je na red dola izdavaka kua koja se uklapa u preovlaujui kurs ideologije politike korektnosti, demitologizovanja srpske istorije, suoavanja sa prolou i zloinima poinjenim u nae ime. To je i deo novo proklamovane politike krilatice o nunosti sveukupnog preokreta u Srbiji potonuloj u populizam i nacionalizam. ... Ali nagrada ovakve vrste ne moe biti izraz ideolokih pogleda na stvari specifine grupe ljudi jer Sajam knjiga nije privatni poduhvat Betona ili neke druge borbeno-propagandistike grupe.2

Ovo je prepoznatljiv argument o neutralnosti drave dravna institucija (u ovom sluaju Sajam knjiga) ne moe promovisati posebne ideoloke koncepcije, ili barem ne one oko kojih u javnosti postoji duboko neslaganje. Meutim, na emu se zasniva Vuinieva optuba da je nagrada dodeljena Fabrici knjiga upravo takav sluaj? Evo jednog njegovog argumenta: Urednik Fabrike knjiga Dejan Ili samo je dodatno osnaio tvrdnju o kakvim se kriterijumima zaista radi. Fabrika knjiga postoji osam godina, iako neke edicije postoje i due, a bavimo se istim stvarima ve godinama dogaaji iz devedesetih, posledice, uzroci, pria o masovnim zloinima, pria o kolektivnoj odgovornosti. Oigledno je da se pria o kolektivnoj odgovornosti, pre svega srpskog naroda, esto uzima kao krucijalni dokaz neije graanske hrabrosti i politike korektnosti, bez obzira na to to je otvoreno pitanje da li se moe govoriti o principu kolektivne odgovornosti.3 Vuini verovatno eli da kae da je mogunost postojanja kolektivne krivice otvoreno pitanje, to je svakako tano. Meutim, to nikako ne znai da se o kolektivnoj krivici ne moe govoriti. Naravno da se o tom otvorenom pitanju moe govoriti, i pisati, i razmiljati, i objavljivati kako bismo drugaije mogli da nai-

166

2 Marinko M. Vuini, Kako se fabrikuje izdava godine, Nova srpska politika misao (http://www.nspm.rs/kulturna-politika/kako-se-fabrikuje-izdavac-godine.html?alphabet=l) 3 Ibid.
Re no. 81/27, 2012.

nimo bilo kakav intelektualni napredak u njegovom reavanju? Baviti se priom o kolektivnoj odgovornosti u sluaju Fabrike knjiga znai upravo to objavljivati ozbiljne teorijske i esejistike rasprave o problemu kolektivne krivice Dubila, H. Erceg, Dimitrijevia, Koena, Ivania. Drugi Vuiniev argument odnosi se na obrazloenje irija koji je nagradu dodelio: Dodeljivanje nagrade za izdavaa godine na ovogodinjem Sajmu knjiga jasno nam je jo jednom pokazalo kako efikasno deluje propagandno-borbeni poduhvat Betona. Predsednik irija, filozof Ivan Milenkovi bez ikakvih ograda i obzira otvoreno kae da je dodeljivanje ove nagrade izraz odreene politike koncepcije u ijem je centru prepoznatljiva izdavaka politika koja bi se mogla razumeti i kao izdavaka i graanska odgovornost i hrabrost. Ova kua istrajava u konceptu da knjiga mora da korespondira sa savremenou, sa posebnim fokusom na probleme naeg drutva.4

Ovo je jednostavno netano: nigde se u obrazloenju koje Vuini citira ne pominje bilo kakva politika koncepcija, ve jedino i iskljuivo izdavaka politika (ak bi i Vuiniu trebalo da bude jasna razlika u znaenju izmeu ove dve upotrebe rei politika). Ostatak citiranog teksta takoe ne ukazuje na favorizovanje bilo koje politike koncepcije izuzev ako korespondiranje sa savremenou i fokusiranost na drutvene probleme samo po sebi nije politika koncepcija.5 Na drugom mestu, Vuini kae: Da se iri u odluivanju zaista rukovodio svojim specifinim dnevnopolitikim pogledima, moemo videti i u dodeljivanju specijalnog priznanja knjizi Povijest gej i lezbijskog ivota i kulture, budui da se bavi problemima koji se prelamaju kroz neke od kljunih perspektiva naeg ivota. I u ovoj odluci moe se prepoznati ideoloki redukcionizam i zalaganje za jasno odreeni propagandno-politiki projekat koji u fokus stavlja samo svoje specifine poglede

167

4 Ibid. 5 U tekstu obrazloenja ne nalazi se nita to bi se moglo nazvati politiki ili ideoloki pristrasnim. U njemu se hvale vrline doslednosti i graanske odgovornosti, kao i raznovrsnost produkcije, izbor izdanja, te kvalitetni prevodi i grafika oprema to su sve savreno neutralni razlozi: Fabrika knjiga ve godinama odoleva pozivima trita i ne odustaje od svoje prepoznatljive izdavake politike, koja bi se mogla razumeti i kao izdavaka i graanska odgovornost, odnosno hrabrost. Odgovornost Fabrike knjiga ogleda se pre svega u paljivom izboru naslova i briljivom radu na svakoj pojedinosti koja ini jednu knjigu kvalitetnom, to ukljuuje i izbor najboljih grafikih dizajnera i prevodilaca. Bilo da je re o drutvenoj, politikoj ili knjievnoj teoriji, savremenoj prozi, poeziji ili drami, publicistici, stripu ili knjigama za decu, ova izdavaka kua istrajava u konceptu da knjiga mora korespondirati sa savremenou, sa posebnim fokusom na probleme naeg drutva. Pomenute kvalitete iri je smatrao nunim i dovoljnim, da ovu malu izdavaku kuu proglasi izdavaem godine. (http://www.sajam.co.rs/system/sr-latin/home/newsplus/viewsingle/_params/newsplus_news_id/46216.html)
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

ne samo na ovogodinju izdavaku produkciju.6 Zastanimo samo na trenutak da razmotrimo ta se u ovoj izjavi zapravo tvrdi. Politizovanost nagrade dodeljene Fabrici knjiga dokazuje se politizovanou specijalnog priznanja koje je isti iri dodelio knjizi Povijest gej i lezbijskog ivota i kulture. Prvo, ovo je non sequitur. Drugo, i znaajnije Vuini jo jednom ne daje nikakve argumente u korist svoje tvrdnje, oigledno smatrajui da se oni podrazumevaju. Zato je ovo priznanje dokaz ideolokog redukcionizma i politiko-propagandnog projekta? Da li je knjiga o kojoj je re loa, neprecizna, nekvalitetna? Razlozi koje iri navodi u korist nagraene knjige i u ovom sluaju su savreno neutralni (raskoan poduhvat, vrhunski tekstovi, kvalitetni vizuelni sadraji, izvrstan prevod). Da li ovi razlozi stoje ili ne? Vuini se ovim pitanjima ne bavi. Jasno knjigu diskvalifikuje sama tema. Kao to se prethodno ve samo bavljenje problemom kolektivne krivice videlo kao ideologija politike korektnosti, tako se sada ve i samo bavljenje istorijom gej i lezbijske kulture vidi kao politiko-propagandni projekat. Sudi se ve samim inom imenovanja. Vuiniev tekst, meutim, dobija svoj puni smisao tek kada se ita zajedno sa tekstom Ista meta, drugo pakovanje, ora Vukadinovia, Vuinievog kolege iz NSPM. U tom tekstu, objavljenom svega nekoliko dana pre Vuinievog, Vukadinovi kae:

168

Naravno da treba biti realan, naravno da treba voditi rauna o meunarodnim okolnostima i svojim ogranienim snagama. Ali nema tih okolnosti sem ba u sluaju klasine i fizike okupacije koje mogu opravdati to da vam nacionalne institucije vode kvislinzi i oni koji u sutini podravaju separatizam pojedinih delova dravne teritorije. Ili to da vam najznaajnija nacionalna pozorina smotra za velike pare dovodi i nagrauje predstave koje su potpuno na liniji hrvatske i sarajevske ratne propagande. Ili da vam neko ko je na istoj toj liniji otvara najvaniju nacionalnu knjievnu manifestaciju. U ovdanjim liberalnim krugovima esto se moe uti lament kako se na Kosovo i finansiranje tamonjih paralelnih institucija odliva i nekontrolisano troi novac srpskih poreskih obveznika. Ali iz tih krugova nikada nisam uo slian lament kada je u pitanju basnoslovno finansiranje umetnikih projekata, manifestacija, predstava i filmova u kojima se Srbi prikazuju kao krivci za rat, primitivci, manijaci i zloinci. Izdvajanje za Kosovo se tretira kao bacanje para. Ali zato nikada nije skupo kada se dravnim parama i fondovima finansira neprijateljska propaganda u doslovnom smislu te rei. Mislite o tome. Jer, bez bilo kakve ale i preterivanja, ne radi se ovde vie samo o Kosovu, nego upravo o budunosti i golom nacionalnom i dravnom opstanku.7

6 Vuini, Kako se fabrikuje izdava godine. 7 Ista meta, drugo pakovanje, Politika, 26. 11. 2011 (http://www.politika.rs/pogledi/DJordje-Vukadinovic/Ista-meta-novo-pakovanje.lt.html).
Re no. 81/27, 2012.

Kod Vukadinovia se, istina, vie ne radi prosto o neutralnosti, ve o golom nacionalnom i dravnom opstanku, ali se ovaj nacionalni i dravni opstanak smatra neutralnim, nespornim i jasno utvrenim pojmom, to ovaj naravno nije ta je u najboljem interesu nacionalnog i dravnog opstanka upravo i jeste predmet politike debate. To dakle, nije poziv na neutralnost, nego na ideoloku pristrasnost i ienje dravnih institucija od politiki nepodobnih kadrova te institucije, po Vukadinoviu, mogu sluiti samo jednoj verziji istorije i nacionalnog interesa. Time se, kako bi to rekao Vuini, otvorena pitanja, efektivno zatvaraju, a razliiti glasovi i gledita proteruju iz kulturnih institucija i sa manifestacija (a time efektivno i iz javne sfere, jer u Srbiji kulturna javnost koja je u potpunosti odvojena od dravnog finansiranja praktino i ne postoji). Jo jedna stvar koja posebno pada u oi u ovom argumentu jeste to to Vukadinovi ni u jednom trenutku ne razmatra mogunost da bi graani Srbije mogli da imaju ikakve koristi od suoavanja sa miljenjima i gleditima drugaijim od njegovog, ak i ako se on sa njima ne slae, pa ak i ako je, kao to on tvrdi, u pitanju tek strana propaganda. On pie: Ali ja neto ipak ne uh i ne videh u njihovoj javnosti debatu o tome da li Kosovo treba da se vrati pod suverenitet Srbije i da prihvati sutinsku autonomiju koja mu se nudi. Moda nisam dovoljno upuen i evo molim da me neko prosvetli koja to albanska stranka, nevladina organizacija, analitiar ili nezavisni pritinski intelektualac kae da je Kosovo malo i bedno, da Srbija
8 Ibid.
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

nikada nee priznati njihovu nezavisnost, da treba prihvatiti realnost, a posebno da nema smisla da itav kosovski narod trpi zbog papirnatog suvereniteta nad tamo nekih par optinica na severu, gde ive neki ljudi koji ni po koju cenu ne ele da ive sa nama? Naravno da nema nikoga i niega od toga (a sve i kada bi se, kojim udom, neko pojavio ne bi se dugo nanosio glave a kamoli da bi ga tretirali kao maltene nacionalnog heroja, koji, eto, graanima smelo saoptava gorke istine koje drugi ne ele da kau).8 Da otvorenost za debatu, i prisustvo razliitih argumenata u javnoj debati o kljunim politikim pitanjima moe biti ita drugo do slabost, odnosno ustupak protivnikoj strani, te da sloboda izraavanja ne samo gorkih istina ve i nepopularnih, pa i pogrenih miljenja, moe biti od bilo kakve koristi za zajednicu koja takvu slobodu garantuje, Vukadinoviu izgleda da ni jednog trenutka ne pada na pamet. Otprilike u iste vreme kao i navedena dva teksta, u nedeljniku Peat, objavljen je intervju sa Slobodanom Vladuiem. Vladui denuncira angaovanu i suprotstavlja joj autonomnu knjievnost. Meutim, po njegovom miljenju: Knjievnost koja polae pravo na svoju autonomiju nije ni slepa, ni gluva knjievnost. To je knjievnost i pametnija i bolja i vidovitija od takozvane angaovane knjievnosti, koja uopte nije ni knjievnost, ve politiki pamflet koji se prema svojim itaocima odnosi kao seljak prema marvi:

169

treba da je usmeri u jednom pravcu i obezbedi da niko ne tri. I tako do klanice. Knjievnost ima zadatak, po mom miljenju, da oveka oslobodi od stereotipa i prui mu mogunost da svet vidi na jedan drugaiji, slobodniji nain: zato i sama knjievnost mora biti slobodna. Danas u Srbiji knjievnost uglavnom nije slobodna i to zato to je jedan znaajan broj pisaca odluio da slobodu jednostavno proda. Umesto da dovode u pitanje stereotipe oni ih uvruju. A kada odluite da prodate vlastitu slobodu, to onda nepogreivo svedoi da u vama nema ni trunke intelektualnog potenja, ni trunke hrabrosti, pa ni talenta, jer talent trai slobodu.9 I ovde se opet govori ne decidirano u ime neutralnosti nego u ime autonomije i slobode. Pa ipak, kao to emo videti, autonomna knjievnost u Vladuievoj slici, bolja je od angaovane upravo zato to je politiki neutralna, to ne govori u ime bilo koje ideologije, nego pokazuje stvari kakve jesu, bez ikakvih ideolokih iskrivljavanja. S druge strane, ta prava slika stvarnosti ima jasnu politiku svrhu, a to je (tu nema iznenaenja) odbrana nacionalnog interesa: Znate, sada je stvar sa srpskim nacionalnim interesom jasna: niko nema pravo da neiji nacionalni opstanak proglasi moralno nedopustivim. Poslednji su to uinili nacisti koji su moralno nedopustivim smatrali

170

opstanak Jevreja. Ako danas neko smatra da je biti Srbin moralno nedopustivo a to proizlazi iz jednaine nacija = zlo i ako je takva misao ovde postala dominantna, i to jedino u ovoj zemlji i nigde drugde, onda imam puno moralno pravo da kaem da je ta elja da se jedan identitet zatre neto to je skandalozno, neto to je po intenciji ravno holokaustu, i imam pravo da se protiv toga borim ne samo zato to sam Srbin, i to elim da sauvam pravo da to i ostanem, ve i zato to je pravedno da se borim protiv takvog postmodernog genocida. ta tu onda moe da ini knjievnost? Pa knjievnost treba samo da uini jednu stvar, a to je ono najtee: da ljudima prikae svet onakav kakav on zbilja jeste, a ne onakav kakav bi oni voleli da bude. Knjievnost treba da razbije sve te oklope to nas brane od spoznaje u kakvom svetu ivimo, a koji u stvari brane na kukaviluk, i da svakog pojedinca stavi pred svet i kae mu: ovo je svet, ovo je izazov na koji mora da odgovori ako si ovek. Dakle, nemoj da gleda unazad, ili levo ili desno, gledaj pravo i suoi se sa tim. Nisam siguran da angaovana knjievnost moe to da uini. To moe da uini pre svega dobra knjievnost, a to je jedina prava knjievnost, knjievnost od koje nema odbrane. Takve knjige su Roman o Londonu Crnjanskog, ili Pekievo Besnilo, ili Andrieva Gospoica, odnosno njegov nedovreni roman Omer-paa Latas.10

9 Patriotizam nije stvar poslunosti, nego slobode, Peat, 17. 11. 2011. 10 Ibid.
Re no. 81/27, 2012.

Meutim, moe li knjievnost, koja je, kako smo utvrdili, slobodna i autonomna, i koja ima zadatak da oveka oslobodi od stereotipa i prui mu mogunost da svet vidi na jedan drugaiji, slobodniji nain, te da ljudima prikae svet onakav kakav on zbilja jeste, a ne onakav kakav bi oni voleli da bude, moe li dakle takva knjievnost da dovede u pitanje nacionalni interes? Moe li da pokae, na primer, da nema nikakvog postmodernog genocida, niti holokausta nad srpskom kulturom, da je to pria koja slui za zastraivanje naroda i irenje moralne panike? Moe li da oslobodi oveka nacionalnih stereotipa i da mu prui mogunost da vidi svet na jedan drugaiji, slobodniji nain, recimo, onako kako ga je zamiljao Don Lenon bez nacija i religija? Ako moe, onda ona vie ne radi u nacionalnom interesu kakvim ga Vladui vidi, a ako ne moe, onda nije ni slobodna, ni autonomna, a jo manje ideoloki neutralna. Mora se dakle birati izmeu slobode i vladuievski koncipiranog nacionalnog interesa, i jasno je koju od dve mogunosti Vladui zapravo zastupa: Ako u Srbiji pobedi BHS koncept knjievnosti a on sasvim sigurno nije dominantna kulturna matrica ni u Hrvatskoj, ni u Bosni onda e ovde u Srbiji, u prvoj fazi postati svejedno ko kome pripada (b, h ili s), pa e prema tome u sferu tzv. domae knjievnosti upasti bosanski i hrvatski pi-

sci, dok razumljivo obratno ni sada nije verovatno, niti ima naznaka da e uskoro biti verovatno. To znai da emo postati kolonija strane knjige: da emo strane autore itati kao svoje, da emo sebe gledati oima stranaca, da emo praktino ukinuti nacionalnu knjievnost, a kada se uzme u obzir kakav je znaaj knjievnosti u srpskoj kulturi, ali i istoriji, onda moete sami da izvuete dalje zakljuke. Mene zapravo ne bi udilo da uskoro znaajne srpske knjievne nagrade, poput Ninove nagrade na primer, ne osvanu kao nagrade za BHS knjievnost, a ne bi me udilo ni to da se u kolske lektire ukljue i savremeni bosanski i hrvatski pisci: vama ostavljam da procenite kakve su anse da se, recimo, Goran Petrovi pojavi u tamonjim lektirama.11
171

Kada je u pitanju nacionalna knjievnost, dakle, vie se ne pria ni o slobodi, ni o autonomiji, nego samo o ograivanju svog atara. Uvesti u srpsku lektiru bosanske i hrvatske autore, kako god slobodni i autonomni oni bili, videti sebe oima stranaca, znai postati kolonizovan i ukinuti nacionalnu knjievnost. Ako itateljki ovo zvui poznato, ne treba da se udi. Vladui skoro doslovno preokree poznati Raselov diktum (mada je kod Rasela re o istoriji, ne o knjievnosti), da bi engleskoj deci trebalo omoguiti da ue o englesko-francuskim sukobima i iz francuskih izvora.12 Raselov cilj je da

11 Ibid. 12 Neka uenici izuavaju poslednje Napoleonove poraze na osnovu izvetaja iz Moniteura, koji otvoreno slavi njegove pobede, a poto budu izuili u engleskim tekstovima istoriju francusko-engleskih ratova, neka sagledaju ponovo, sad iz francuskog aspekta, tu istu istoriju. Navedeno prema Danilo Ki, as anatomije (Beograd: BIGZ, 1995).
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

172

se deci pokae relativnost i pristrasnost nacionalnih mitova, Vladuiev cilj je upravo suprotan da se ona utvrde u verovanju u te mitove. I kod Vladuia primeujemo isto to i kod Vukadinovia raznolikost gledita (u ovom sluaju, izraena kroz raznolikost lektire) vidi se iskljuivo kao ustupak drugoj strani, odnosno drugoj nacionalnoj kulturi, ustupak koji bi se eventualno mogao dopustiti samo pod uslovom da je praen recipronim ustupkom sa druge strane. Da raselovska raznolikost literature moe biti blagotvorna kako za decu tako i za odrasle, Vladui izgleda i ne pomilja. Nastava knjievnosti i nije tu za dobrobit dece, nego za dobrobit nacionalnog interesa. Ono to Vladuiu, ali i Vukadinoviu, prvenstveno smeta, jeste upravo ono to u svakodnevnom ivotu smatramo nunim uslovom objektivnosti mogunost da sebe vidimo tuim oima (oima stranca). Vuinieva primedba je slina ve bavljenje izvesnim temama, odnosno pokretanje izvesnih pitanja, predstavlja ideoloki problematinu delatnost. U ime neutralnosti, odnosno nacionalnog interesa, ovde se zapravo trai guenje debate o problematinim pitanjima tranzicionoj pravdi, nedavnoj ratnoj prolosti i, nadasve, ulozi nacionalistike konstrukcije stvarnosti i kulture u pravdanju zloinakih poduhvata. Drugim reima, trai se izolacija izvesnih gledita od protivnikih argumenata i drugaijih

perspektiva. Niko, meutim, nema prava da od drave trai takvu vrstu zatite za svoja gledita. Drava nije duna da ikoga titi od kritike ili razliitih stavova. Kako konstatuje Habermas, ona ne treba da titi kulture kao ugroene vrste u smislu da ne treba da ih titi od spoljnih uticaja i individualnih odluka njihovih pripadnika da iz njih istupe ili da ih variraju, ukrtaju sa drugim uticajima, itd.13 a naroito ne treba da titi sporne ideoloke konstrukcije ili interpretacije kulture. Kako pie Jano Ki, tamo gde drava ne moe prosto da se povue iz oblasti u kojoj se suprotstavljaju razliiti pogledi na svet (onako kako se povukla, recimo, iz oblasti religijskog verovanja), ona je duna da graanima predoi relevantne debate i argumente suprotstavljenih strana. Takva oblast je upravo obrazovanje, posebno ono koje se tie nacionalne istorije i kulture. Ki pie: Postoje dravne institucije koje, ve i po svojoj nameni, ne mogu da se distanciraju od vievrsnosti i meusobne suprotstavljenosti privatnih ideologija. Takve su pre svega vaspitno-obrazovne institucije. Zahtevu neutralnosti nee udovoljiti reenje ako dravna kola uti o kulturnim, verskim, moralnim i svetonazorskim tradicijama zemlje. Ono javno obrazovanje, koje sva ova duhovna dobra ne prenosi na mla-

13 Vidi Jrgen Habermas, Struggles for Recognition in the Democratic Constitutional State, Multiclturalism (Princeton, NJ: Princeton University Press, 1994.). Ejmi Gatman sumira Habermasov argument na sledei nain: Politiki projekat ouvanja kultura kao da su ugroene vrste, liava kulture njihove vitalnosti, a individue njihove slobode da revidiraju, pa i da odbace svoje nasleene kulturne identitete. Ustavne demokratije potuju irok dijapazon kulturnih identiteta, ali ne garantuju opstanak nijednom od njih.
Re no. 81/27, 2012.

e narataje, ne izvrava svoj glavni zadatak, a to je da odgaja kompetentne graane, koji e se suvereno kretati u svojoj pluralistikoj politikoj zajednici. Reenje u toj oblasti moe da bude samo nepristrasno predoavanje vievrsnosti. ... Svetonazorski neutralna kola nee u pogledu krajnje spornih pitanja suparnikih pravaca utuvljivati svojim acima gotove odgovore, ve e ih nauiti kako da pristupe radikalno divergentnim pogledima i shvatanjima: ta se u raspravi smatra argumentom, ta se smatra uspenim kontraargumentom, kako je mogue, uz potovanje stanovita druge strane, u jednoj kulturnoj raspravi odbraniti vlastito miljenje, kako treba razmiljati o injenici pluralizma, kako je mogue proniknuti u jedno, nama strano shvatanje sveta. Ukratko, tradicija i dijalektika su dve ve meusobno komplementarne perspektive ideoloki neutralnog obrazovanja.14 Problem za nacionaliste, kao i njihova potreba da ogranie debatu, lei u injenici da nacionalizam ne moe da preivi ovo slobodno suoavanje argumenata. Kako pie Ara Abizadeh, pozivajui se na Renana i Hobsboma, nacije su zajednice koje se mogu odrati samo uz pomo selektivnog, ako ve ne i decidno lanog pamenja sopstvene istorije otud nacionalni mitovi predstavljaju nuan uslov opstanka nacionalnih

identiteta. Ali to je u oiglednoj suprotnosti sa demokratskim naelom legitimiteta: Lani ili obmanjujui istorijski mitovi naizgled podvrgavaju (jedan deo) graanstva moi koja je izvan bilo kakvog demokratskog principa legitimacije, bilo kroz pristanak ili kroz racionalnu javnu debatu ili kritiku. injenica da su sukobi interesa neizbena odlika drutva samo pogorava problem: upotreba jednih, a ne drugih mitova kao potpore datog kolektivnog identiteta, pa samim tim i kao legitimacije odreenog skupa drutvenopolitikih odnosa, neizbeno e nekim grupama vie ii u korist nego nekim drugim. Pretpostavljajui da e bar neki drutveni akteri prepoznati mo mitova da legitimiu drutvenopolitike aranmane zabranjui mogunost kritike, mone grupe mogu slobodno koristiti mitove da odre sopstvenu dominaciju. Filozofski problem bi onda trebalo da bude jasan: ako se drutvena integracija obezbeuje kroz kolektivni identitet koji je delimino zasnovan na laima, onda je u meri u kojoj liberalna demokratija pretpostavlja norme javnog opravdanja, javnosti i smislenog pristanka, drutvena integracija izgleda nespojiva sa liberalnom demokratijom.15 Abizadeh navodi pokuaj Dejvida Milera da spoji ouvanje izvesnih integrativnih nacional-

173

14 Jano Ki, Neutralnost drave (Sremski Karlovci: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, 1996), str. 8687. 15 Aresh Abizadeh, Historical Truth, National Myths and Liberal Democracy: On the Coherence of Liberal Nationalism, The Journal of Political Philosophy, Vol. 12, No. 3, 2004.
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

174

nih mitova sa procesom javne deliberacije, i pokazuje da taj pokuaj u najveem delu ne uspeva. Naime, Abizadeh deli nacionalne mitove na mitove-kao-istoriju, sluajeve u kojima istorijski narativi odravaju kolektivni identitet samo u meri u kojoj su shvaeni kao da iznose istinosne tvdnje, i mitove-kao-priu, u kojima istorijski narativ koji odrava kolektivni identitet moe biti nazvan mitskim u smislu da ga lanovi kolektiva doivljavaju kao knjievnost. Kako Abizadeh ubedljivo pokazuje, mitovikao-istorija (u koje spadaju: mitovi-kao-lai, mitovikao-preuveliavanja i mitovi-kao-izostavljanja) nespojivi su sa procesom demokratske deliberacije u kojem mogu da uestvuju svi graani pod jednakim uslovima. Razlog za to lei u injenici da demokratska deliberacija o istorijskim narativima mora da ima istinu kao svoj telos; u suprotnom, ishod se nee smatrati istinitim, nego tek korisnim, tako da vie uopte nee biti re o mitu-kao-istoriji, jer u njega niko nee zaista verovati (samo e smatrati da bi bilo korisno u njega verovati). Druga mogunost je, kako kae Abizadeh, da postoji epistemika elita koja zna kada bi verovanje u izvesne mitove bilo korisno za drutvo u celini, odnosno za sve njegove lanove, i koja u tim sluajevima ograniava proces deliberacije tako da ove mitove zatiti od potencijalno razorne kritike. Ali tu se javlja drugaija vrsta problema odakle takvoj eliti ovlaenja da ogranii deliberativni proces, i time efektivno odrava lana verovanja kod graanstva? Jedan mogui odgovor bi bio da ju je graanstvo ovlastilo da to uini, onako kako je, u ve klasi-

nom primeru, Odisej ovlastio svoju posadu da ga vee za katarku, i da ga ne odvezuje bez obzira na njegove molbe.16 Ali kako Abizadeh ispravno primeuje, postoji znatno nepoklapanje izmeu ta dva sluaja: Odisej na taj nain ograniava svoju mo delanja, dok u primeru o kome se sada radi, graanstvo ograniava svoju mo znanja. Takvo ograniavanje znanja ne samo da dolazi u sukob sa nekim od osnovnih normi liberalne demokratije (poput slobode govora i zahteva za javnim opravdanjem zakonskih mera), ve proizvodi i poseban paradoks: ak i kad bi, zahvaljujui savrenoj usklaenosti interesa, itavo graanstvo odluilo da ustanovi mitotvorake institucionalne elite, mase moraju biti u zabludi ne samo u pogledu sadraja mitova ve i u pogledu prirode ovih institucija. Drugim reima, kako bi verovali u mitove koje je kreiralo ministarstvo mita, mase moraju biti u zabludi da ovi dolaze iz ministarstva istine. Ne samo da bi takve institucije vodile ukidanju liberalne demokratije, ve je teko videti kako bi one uopte mogle biti uspeno formirane i demokratski legitimisane kroz transprantne procedure.17 Abizdeh prepoznaje da se sluaj mita-kao-izostavljanja donekle razlikuje od druga dva primera mita koji pretenduje na istinosne tvrdnje, zato to svaki istorijski narativ mora neto da izostavi iz svog izvetaja. Meutim, to ne znai da nema razlike izmeu istinitog istorijskog narativa

16 Vidi Jon Elster, Ulysses and the Sirens (Cambridge: Cambridge University Press, 1984). 17 Aresh Abizadeh, Historical Truth, National Myths and Liberal Democracy, str. 302
Re no. 81/27, 2012.

i mita narativi imaju sopstvene, unutranje kriterijume koji odreuju znaaj izvesne vrste injenica za konkretan narativ, kao i spoljanje kriterijume znaaja koji zavise od mnotva, izmeu ostalog i etikih, faktora, a ne samo od drutvene korisnosti. Potonje efektivno blokira mogunost izostavljanja etiki, ili na neki drugi nain znaajnih injenica, samo zato to bi to moglo biti korisnije za kolektiv. (Na primer, moda bi bilo korisnije za mene da iz narativa o svom ivotu izbacim seanja na svoja ogreenja o druge ljude, ali to moe biti etiki neispravno.) Konana procena spoljanjih kriterijuma znaaja neodvojiva je od pitanja kakav bismo kolektiv eleli da budemo, a to je nuno i etiko, a ne samo pragmatiko, pitanje. Abizadeh zakljuuje da jedino mit-kao-pria moe posluiti kao baza za kolektivne nacionalne identitete stvaranjem ne zajednikih verovanja nego zajednikog jezika, u irem smislu te rei, te zajednikih referentnih taaka, i taj mit jeste u stanju da preivi proces demokratske deliberacije iz jednostavnog razloga to u njegovom sluaju istina uopte nije ulog. to ne znai da posebni mitovi ove vrste ne podleu drugaijoj vrsti kritike: Mitovi-kao-prie na kojima se zasniva identitet mogu biti podvrgnuti kritici kroz pitanja da li su opravdani kriterijumi znaaja koje oni otelotvoruju, zajednike referentne take koje uspostavljaju i etike pouke koje se iz njih daju izvui. Moe se postaviti pitanje, na primer, da li patrijarhalni i ratniki mitovi-kao-prie zaista izraavaju ono

to mi kolektiv koji je u pitanju elimo i treba da budemo. ... Kako Miler sugerira, mo moe biti podvrgnuta egalitarnoj diskurzivnoj proceduri u kojoj svi uesnici priaju svoje prie sa ciljem da oblikuju kolektivni identitet. Mo je pod kontrolom jer su mitovi-kao-prie koji konstituiu imaginativnu dimenziju nacionalnog identiteta podvrgnuti demokratskoj diskurzivnoj debati. U isto vreme, egalitarna demokratska deliberacija omoguuje da budu izraeni interesi svih, to je neophodan uslov za liberalno demokratsko opravdanje kolektivnih drutvenopolitikih aranmana.18 Opremljeni Abizadehovom aparaturom, moemo se vratiti na primere sa poetka teksta i oceniti ih kao ono to oni zaista jesu: poziv na ograniavanje deliberacije i izolovanje nacionalnih mitova od kritike ili razliitih gledita. Ponimo od Vuinievog traktata. ta je ono to Vuiniu smeta kod prologodinjeg sajamskog laureata? To to je u pitanju izdavaka kua koja se uklapa u preovlaujui kurs ideologije politike korektnosti, demitologizovanja srpske istorije, suoavanja sa prolou i zloinima poinjenim u nae ime. Ostavljajui po strani preovlaujuu ideologiju politike korektnosti (zna li uopte Vuini ta je politika korektnost?), tu se ne krije da je u pitanju odbrana mitova-kao-istorije, odnosno izbegavanje neprijatnih injenica iz nedavne nacionalne istorije, bilo poricanjem i umanjivanjem njihovog znaaja, ili prosto njihovim izostavljanjem iz dominantnog istorijskog nara-

175

18 Aresh Abizadeh, Historical Truth, National Myths and Liberal Democracy, str. 310.
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

176

tiva. Zanimljivo je da Vuini nema nikakvu potrebu da objasni zato su demitologizacija i suoavanje sa zloinima poinjenim u nae ime nuno loi, ve to da su loi tretira kao neto to se samo po sebi podrazumeva. Po Vuiniu, mit je norma, demitologizacija je ideoloko zastranjivanje; izbegavanje istine je norma, a suoavanje sa njom borbeno-propagandistika koncepcija male grupe ljudi. Upravo zbog te pretpostavljene samorazumljivosti optube, teko je sa sigurnou utvrditi na osnovu ega Vuini smatra za njega nesporne mitove boljim od istine, ali se ipak moe pretpostaviti da je u pitanju fenomen koji je zapazio i Abizadeh: Za branioce nacionalnog mita, njegova efikasnost u stvaranju identiteta i odravanju drutvene integracije esto lei upravo u injenici da se on prihvata zdravo za gotovo. Nacionalni mitovi se smatraju nezamenljivim sredstvom mobilizacije demokratskog graanstva, jer predstavljaju osnovu za drutveno delanje na koju se uvek moe raunati.19 U tom smislu branilac mita, ba kao i Vuini ovde, ne samo da nema argumenata, nego ak i kad bi ih imao, ne bi smeo za njima da posegne, jer bi ve samim tim naruio samorazumljivost nacionalnog mita koji brani. Svaka refleksija, ak i ona blagonaklona, naruava ovu navodnu samorazumljivost. Kada su u pitanju teme kojima se bavi Fabrika knjiga, i koje Vuini navodi kao problematine tu se radi o demitologizaciji kako mitova-kao-lai tako i mitova-kao-preuveliavanja, no pre svega o demitologizaciji mitova-kao-izostavlja-

nja. Diskurs tranzicione pravde pre svega preispituje znaaj injenice zloina poinjenih u nae ime u konstituisanju naeg identiteta kao politike zajednice. To nije injenino, nego je prevashodno etiko pitanje o karakteru zajednice u kojoj elimo da ivimo. Reima Nenada Dimitrijevia: Masovni zloini iz skorije prolosti neposredno su relevantni za na ivot danas. Odlike i razmere poinjene nepravde, naroito nepravde poinjene u ime grupe kojoj pripadamo, ne mogu se izbrisati ni iz naeg seanja ni iz nae sadanjosti. Osim toga, ono to se desilo takve je prirode da ga i ne smemo zaboraviti.20 Vuini, naravno, ne mora u svemu da se sloi sa Dimitrijevievim stavom, ali i kad se ne slae, on uzima udela u raspravi o znaaju injenice zloina za narativ o nacionalnoj istoriji, ime se opet izlazi iz samorazumljivosti navodno neutralnog nacionalnog mita i ulazi u diskurzivni proces razmene razloga. Naalost, to je upravo ono to Vuini po svaku cenu eli da izbegne. Stvar je kudikamo kompleksnija kada je re o Vukadinovievim i Vladuievim primedbama, ne samo zato to tu vie nije re o mitu-kaoistoriji, ve (bar na prvi pogled) samo o mitu-kaoprii, nego i zato to glasovi koji po njima predstavljaju pretnju za nacionalni mit vie ne dolaze iz nae politike zajednice: Vukadinovi govori o predstavama koje su potpuno na liniji hrvatske i sarajevske ratne propagande, dok se Vladui boji da e u sferu tzv. domae knjievnosti upasti bosanski i hrvatski pisci, to jest da emo postati kolonija strane knjige: da e-

19 Abizadeh, Historical Truth, National Myths and Liberal Democracy, str. 312. 20 Nenad Dimitrijevi, Kad padne reim: zato je prolost vana, Re no. 73/19, 2005, str. 23.
Re no. 81/27, 2012.

mo strane autore itati kao svoje, da emo sebe gledati oima stranaca. Krenimo od potonjeg imaju li branioci nacionalnih mitova prava da te mitove brane ako ne od alternativnih narativa lanova sopstvene politike zajednice, a ono barem od onoga to vide kao konkurentske nacionalne narative? Izbegava li taj zahtev nalogu da svako mora imati jednaku mogunost da izrazi svoje potrebe, interese i perspektive u oblikovanju i osporavanju validnosti merila za vrednosti koje se reflektuju u centralnim mitovima i istorijskim narativima?21 ak i ako se pravo uea u deliberaciji mora priznati svim pripadnicima jedne zajednice, moe li se to pravo uskratiti lanovima drugih zajednica? U vezi sa tim, Abizadeh primeuje: Liberalno demokratska teorija nema nikakvu dunost da mitove-kao-lai i mitove-kao-preuveliavanja izoluje od racionalne kritike. I sve dok su liberalne demokratije odgovorne za svoje odnose sa drugima, svuda gde narativi upuuju i na strance, sasvim je mogue da kritika tih narativa morati sadrati i udeo uesnika koji ne pripadaju nacionalnim deliberativnim forumima ije okvire liberalni nacionalisti mogu prihvatati zdravo za gotovo; izolovanje zvaninih japanskih mitova o Drugom svetskom ratu od korejskih osporavanja moe kompromitovati liberalno demokratsku verodostojnost samog japanskog identiteta.22 Iako je tu re o mitukao-istoriji, nema razloga da se taj princip ne primeni i na mit-kao-priu. Tako primenjen, on

bi glasio: svuda gde nacionalni mit upuuje i na pripadnike drugih nacija, kritika tog mita, koja se u ovom sluaju vri alternativnim narativima, mora ukljuiti i glasove iz drugih politikih zajednica kojih se to dotie. Drugim reima, Vladui i Vukadinovi bi moda, zarad ouvanja nacionalnog mita, mogli da iskljue japanska i kineska knjievna vienja skoranje balkanske istorije, ali to naravno ne bi imalo nikakvog smisla, jer nacionalni mit tim vienjima nije ni ugroen. Ono to ga ugroava jesu upravo naracije drugih uesnika te istorije, ljudi iz Hrvatske i Bosne. Meutim, ba se te naracije ne smeju iskljuiti iz procesa deliberacije. To vai tim pre to iako je re o knjievnosti (odnosno, kod Vukadinovia o pozoritu), ipak nije sasvim jasno da li je u pitanju samo mit-kao-pria, i da bar u izvesnoj meri nije u pitanju i mit-kao-istorija. Razliiti autori su se do sada bavili time kako knjievnost u nacionalistikom diskursu neretko igra ulogu alternativne ili ak prave istorijske istine, nasuprot onoj zvaninoj. Tako Nenad Velikovi pie: Knjievnost, koja je fikcija, i ne trpi razdvajanje dokumentarnog i izmiljenog, postaje idealno sredstvo za manipulaciju: nakon to moguem da prevlast nad stvarnim, mogue nametne kao stvarno. Tamo gdje, recimo, istorija ne ide u prilog interesima, knjievnost potiskuje istoriju; istoriarima ne moemo vjerovati, jer piu za pobjednike, ali knjievnicima moemo, jer piu za vjenost.23 Slino tome, u tekstu o

177

21 Abizadeh, Historical Truth, National Myths and Liberal Democracy, str. 311. 22 Ibid. 23 Nenad Velikovi, ivot i djelo, Dijagnoza patriotizam (Beograd: Fabrika knjiga, 2010), str. 83.
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

178

Knjizi o Milutinu Danka Popovia, Saa iri nas podsea da je ta knjiga, u vreme kada se pojavila, smatrana kompendijumom zabranjenih istorijskih istina, do tada navodno skrivanih od strane komunistike istoriografije. Njena popularnost se u dobroj meri zasnivala upravo na tome to se, bez obzira na to to je u pitanju fikcija, predstavljala kao istinitija od zvanine istorijske istine.24 Da o toj dvostrukoj funkciji knjievnosti (kao fikcije i kao alternativne, dakle prave istorije) ne govore samo kritiari nacionalizma, potvruje i Vladui kada kae da knjievnost treba da pomogne u odbrani nacionalnog interesa (borbi protiv postmodernog genocida), i to tako to treba samo da uini jednu stvar, a to je ono najtee: da ljudima prikae svet onakav kakav on zbilja jeste, a ne onakav kakav bi oni voleli da bude. Knjievnost treba da razbije sve te oklope to nas brane od spoznaje u kakvom svetu ivimo, a koji u stvari brane na kukaviluk, i da svakog pojedinca stavi pred svet i kae mu: ovo je svet, ovo je izazov na koji mora da odgovori ako si ovek.25 Knjievnost, dakle, moe da iznosi istinosne tvrdnje, njena dunost je pre svega da prikae svet onakvim kakav zbilja jeste, to jest da ga prikae istinito. A gde god postoji mogunost istine, postoji i mogunost lai, pa samim tim i mita-kao-lai. Stoga knjievne narative ne treba olako svrstavati samo u kategoriju mita-kao-prie. Sasvim je mogue da i ovde ulog moe biti istorijska istina, u kom sluaju su i tu primenljivi kriterijumi istine i znaaja koji se primenjuju u racionalnoj kritici istorijskih narativa.26 Tim pre, knjievno polje se mora otvoriti za alternativne naracije kao i za racionalnu kritiku; zato da ne i na naine od kojih Vladui toliko strepi otvaranjem srpskih knjievnih nagrada i kanona, ali i izdavatva, za pisce i kritiare iz regiona.

24 iri pie: Druga funkcija romana po autoru je istoriozofska. Danko Popovi uzima na sebe rolu portparola rustikalne episteme, a za svoj roman ulogu krajputaa koji slavi podnetu rtvu. Simbioza srpa, puke i drave nudi se kao trojedinstveni raskovnik za smisao srpske istorije ... Knjiga o Milutinu je organizovana 'monofono', sa tendencioznim ciljem obrazlaganja jednog stava, ak i na mestima u romanu gde postoji polemika izmeu dva ili vie stanovita. Ona predstavlja kompendijum etno-istorijskih predrasuda koje e se uvreiti tokom 90-ih u Srbiji: da je srpski narod istorijski zloupotrebljen, da su Srbi stradalniki narod i naivna rtva onih kojima je pobedu doneo 'na tacni', s njima se potom i zbratimio, da bi ga ovi izdali. Saa iri, Rustikalna knjiga kraljeva i budala, Beton br. 29, str. 1-2. 25 Vladui, Patriotizam nije stvar poslunosti, nego slobode. 26 Kako sam pokuao da pokaem na drugom mestu, izostavljanje znaajnih istorijskih injenica iz knjievnih narativa moe takoe sluiti revizionistikim ciljevima, kao kada se iz prie o okupaciji Nia u Drugom svetskom ratu izostavi koncentracioni logor Crveni krst. Vidi Rastislav Dini, Bonzo goes to Niburg, Re no. 80/26, 2010.
Re no. 81/27, 2012.