POSLEDNJE GREKE I PAD SLOBODANA MILOEVIA

SLOBODAN ANTONI

rinaestog decembra 2005. godine, beogradska Politika (str. 1, 7-9) objavila je veliki intervju sa predsednikom Srbije Slobodanom Miloeviem. Sa njim je razgovarala jedna od urednica Vaington posta Elizabet Vimut, ista ona novinarka koja je, sedam godina ranije, postavila tano 233 pitanja tadanjem jugoslovenskom predsedniku. Ovoga puta, dve grupe pitanja privukle su najveu panju domae i svetske javnosti. Prva tema bila je trajk glau nekolicine zatvorenika, osuenih po lanu 1. stav 4. Zakona protiv terorizma (ko poziva ili podstie vie lica na izvrenje dela iz stava 1. ovog lana kaznie se zatvorom od tri do dvanaest godina...), a koje su predvodili Momilo Perii, Velimir Ili i Goran Svilanovi. Novinarku je zanimalo hoe li vlasti da ispune zahteve trajkaa i dozvole njihovo prebacivanje iz specijalnog zavoda u Sremskoj Mitrovici u neku od kazneno-popravnih ustanova sa normalnim reimom. Srbija ima veoma dobro i moderno zakonodavstvo, zapoeo je svoj odgovor Miloevi, i mogu da vam kaem da su naa reenja daleko humanija nego u veini zemalja koje danas liju krokodilske suze nad ovim dogaajem. Reim odsluenja kazne u Sremskoj Mitrovici, kuda se upuuju lica osuena zbog terorizma, daleko je laki nego u Britaniji ili Nemakoj, na primer. Svim zatvorenicima, recimo, dozvoljeno je da uvee prate televiziju. Pitam vas, da li je to izolacija? Da li je to teak reim? Ali Zoran ini, premijer samoproklamovane vlade u egzilu, optuuje Vas za svirepo postupanje sa politikim zatvorenicima?, upala je u re novinarka. Treba da se zapitate, uzvratio je predsednik, kako on to moe da zna? ini je iz Srbije otiao jo pre pet godina. On je ovde smena figura, on nema nikakvu podrku. Vi mislite da studenti ovoga puta nee da se pridrue protestu?, zanimala se Vilmutova. Ja sam ponosan na nae studente, rekao je predsednik Srbije. Oni

su sami iz svoje sredine iskljuili aicu huligana koja je proli put napravila nerede na univezitetu. Uostalom, nema nikakvog razloga za proteste. Kao to vam je poznato, jedna delegacija nezavisnih posmatraa iz Rusije, Indije i Venecuele objavila je ovih dana izvetaj koji jasno potvruje da u Srbiji nema politikih zatvorenika. Druga grupa pitanja ticala se ponovne kandidature Slobodana Miloevia na predsednikim izborima koji se oekuju sredinom 2006. godine. Upitan hoe li se kandidovati, Miloevi je odgovorio: Jo je rano za to pitanje. U ovom trenutku, Srbija je na pragu nove faze poveanja proizvodnje i sistemskih reformi. Svima su poznati uspesi koje smo na tom polju postigli. Srbija je danas oaza ekonomske stabilnosti u regionu i zato veoma interesantna za strane ulagae. Mi moramo spremno da doekamo njihov skori dolazak ovde. Ali, ipak, uporna je novinarka, hoete li omoguiti uslove koje trai opozicija, kako bi i ona izala na izbore i tako ih uinila legitimnim? Legitimni su bili i svi raniji izbori. Za jedan deo opozicije jedini legitimni izbori su oni na kojima bi oni pobedili. Srbija spada u najdemokratskije drave u Evropi. To priznaje i sama opozicija u parlamentu, njen lider Vojislav eelj. Ne moe biti krivica vlasti to je opozicija slaba, rekao je predsednik Republike. Usledilo je pitanje: Ipak, va glavni protivkandidat na predsednikim izborima 2001. godine, gospodin Vuk Drakovi, izneo je ozbiljne optube na raun korektnosti izbornog procesa. Da li mislite da izbori, koji se dre u Srbiji,

odraavaju stvarnu volju naroda? Predsednikov odgovor je glasio: injenica da je Vuk Drakovi danas potpredsednik nae koalicione vlade jasno pokazuje da ni on sam ne dri do takvih optubi. Izbori u Srbiji uvek su izraavali volju naroda i nema razloga da tako ne bude i ubudue. *** Ovako bi mogao da izgleda deo protivinjenike povesti (counterfactual history) Srbije bez 24. septembra 2000, pisane za neku knjigu slinu znamenitom Fergusonovom zborniku Virtuelna istorija (Ferguson, 1997). Da je sredinom 2000. godine Miloevi doneo drugaije odluke, i danas bi bio na vlasti. Ovaj rad govori upravo o tim Miloevievim grekama. U prvom delu lanka, opisujem stanje u kojem su se nalazile vlast i opozicija u Srbiji tokom prve polovine 2000. godine. U drugom delu, razmatram etiri mogunosti koje je, sredinom godine, Miloevi pred sobom imao. I u treem delu, pokazujem da je Miloevi, poto je odabrao pogrean put, napravio jo nekoliko pogreaka koje su ga odvele u propast. SULTANISTIKE TENJE (1998-2000) Miloevi je poslednje tri godine svoje vladavine ubrzano jaao sultanistike crte poretka. Ovakav razvoj nai drutveni naunici ve su iscrpno opisali (Antoni, 2000a; Pavlovi, 2000; Goati, 2000: 54-57; 2001: 223-228). Stoga u samo da ponovim da je to znailo:
Re no. 62/8, mart 2001.

160

 da se drutvena osnova vlasti, od 1989. do 1997. godine, suzila sa oko 70% na nekih 20% birakog tela; da je vlast, kako bi se odrala, sve ire poela da upotrebljava nasilje, naroito u obraunu sa nezavisnom javnou i opozicijom; da su oslabile objedinjujue veze izmeu drutva i reima (poput zajednikih vrednosti i interesa), a da je glavna kopa postalo tienitvo (klijentizam), koje je poelo da se uvlai u sve pore drutva; da je osnovna odlika politikog poretka, uz linu vlast, postala porodina vladavina; da je privredni poredak do kraja uoblien u tzv. politiki kapitalizam, u kome se glavna dobit ne ostvaruje na tritu ve dobijanjem kakvog dravnog monopola.
161

Naravno da je sam Miloevi bio najzasluniji za ovakav tok. Ali, taj razvoj dogaaja nije bio posledica nikakvog njegovog nauma. Miloevi svakako nije nita znao ni o sultanizmu, niti je smiljeno sledio primere ostalih sultanistikih samodraca (Truhilja, Divalijea, Batiste, Somose, Markosa itd.; opirnije o njima u: SR, 1998). On se jednostavno ravnao prema prilikama, vukavi poteze kojima je odgovarao na svakodnevne politike izazove. No, kako je njegova politika uivala sve manju podrku u narodu, ali i u svetu, Miloevi je morao da se sve vie potapa sa dva pomona sredstva: nasiljem i podmiivanjem. Takav razvoj je svojstven za sultanizam i sasvim razliit u odnosu na klasinu diktaturu. Klasina diktatura zapoinje sa irokim nasiljem usmerenim na neprijaasopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

telja. Ali, sa slamanjem protivnika, uspostavlja se nova ravnotea politike moi koja podrazumeva da vlast moe da se odrava i uz neveliku upotrebu nasilja. Nasuprot tome, vladavina sultanistikog samodrca po pravilu zapoinje bez mnogo nasilja nasleem ili ak pobedom na izborima. No, kako vreme prolazi, poetni legitimitet postepeno nestaje, pa su potrebna sve ea i vea nasilja da bi se vlast zadrala. Kako puko nasilje nije dovoljno, reim se uporedo oslanja na ustroj opteg podmiivanja (klijentizam), irei ga i na mesta koja su prethodno bila poteena (univerziteti, kole, bolnice itd.). Na kraju, kada je celo drutvo proeto klijentizmom, to dovodi do vrlo jasne podele na nae, i stoga povlaene, i ne-nae, i stoga obespravljene. A poto je ovih drugih kudikamo vie, oni se u pokornosti mogu drati jedino daljim pojaavanjem nasilja. Tako je napredak u korienju nasilja prirodni zakon sultanistikog poretka. I drugo, to proistie iz ovoga, sultanizam, za razliku od diktature, na kraju vodi do linog rata samodrca sa opozicijom. Klasina diktatura poiva na odreenoj ustanovi, recimo, vojsci. Tu je i ideologija, poput antikolonijalizma, antikomunizma, nacionalizma. Vlast tamo jo uvek zadrava izvesne odlike sredstva za ostvarenje nekog optedrutvenog cilja nacionalnog osloboenja, modernizacije, ouvanja tradicionalnih vrednosti itd. U sultanizmu, pak, vlast je lina, a samodrac doivljava vladavinu kao samoj sebi cilj. I dok su u diktaturi neprijatelji vlasti samo neprijatelji odreene ustanove i/ili ideologije, dotle su neprijatelji

vlasti u sultanizmu lini neprijatelji. Dok u diktaturi mogu da postoje neutralni ili umereni drutveni krugovi, u sultanizmu ima samo linih privrenika (lanova klijentistike grupe) i linih neprijatelja (svih ostalih). Otuda je rat sultanistikog samodrca sa njegovim neprijateljima prirodno stanje odnosa prema opoziciji (Linz and Stepan, 1996: 56-65; 70-71; Chehabi & Linz, 1998b: 39-40). Ali, valja imati na umu da, kada je Miloevi u pitanju, pojaavanje nasilnitva i klijentizma u razdoblju 1998-2000. nije nastupilo samo kao posledica logike sistema. Ono je bilo i proizvod dvaju sticaja, za sistem spoljanjih okolnosti. Prvi prigodak ticao se ulaska Vojislava eelja u vladu. Miloevi je, posle izbora, bio veoma voljan da novu vladu napravi sa Vukom Drakoviem. Posle viemesenog cenkanja, Drakoviu je, na koncu, u vladi od 30 lanova, ponueno devet ministarskih i jedno potpredsedniko mesto. To je, po Miloevievom miljenju, bila razborita i dareljiva ponuda. Ali, Drakovi je nastavio da zatee. Traio je jo jedno potpredsedniko mesto i pet udarnih ministarstava u pripadajuih devet (Naa borba, 2122. mart 1998, str. 5). To je razgnevilo Miloevia. On se, doslovce preko noi, okrenuo eelju i sa njim brzo naao zajedniki jezik. Da je Drakovi tada uao u vladu, irenje nasilnitva teko da bi se odigralo tom brzinom kao sa eeljom. Bez obzira na svu sujetu i srebroljublje, Drakovi je ipak oseao stanovito potovanje prema demokratiji, akademskoj i medijskoj eliti. Izvesno je da sa

njim u vladi ne bi bili doneseni neki od zloglasnih zakona poput Zakona o univerzitetu (1998) ili Zakona o javnom informisanju (1998). Ovako, debelokoni eelj, eljan obrauna i korienja vlasti, samo je podstakao i ubrzao uvoenje novih nasilnih svojstava reima. Drugi sticaj bio je vezan za kazneni pohod Sjedinjenih Drava i njihovih severnoatlantskih saveznika na Srbiju, u prolee 1999. godine. Svaki rat, po pravilu, jaa autoritarne crte poretka. Tako je i ovaj posluio Miloeviu da oisti vojsku od nedovoljno poslunih oficira i da se okiti zvanjem vrhovnog komandanta. Ubrzano je i plevljenje upravljakog reda od umerenjaka i tehnokrata, a glavnu re u javnosti poele su da dobijaju nasilne i neodgovorne linosti, poput Mirjane Markovi, Vojislava eelja, Ivana Markovia, Branislava Ivkovia, Uroa uvakovia, Nikole ainovia, Vlajka Stojiljkovia... Ali, najvanije to je rat sa SAD i njegovim saveznicima dao Miloeviu bila je dvorska ideologija. DVORSKA IDEOLOGIJA Miloevi je, naravno, i do tada veto koristio ideoloke obrasce. Ali, po slomu nacionalistike matrice 1995. godine on je nekako ostao bez jasne ideologije. Prie o borbi za nacionalne interese i privredni razvoj delovale su mlako i neubedljivo, a pogotovo u njih nije verovala vladajua elita. Sa ratom protiv NATO-a i to se promenilo. Miloevi, i klika oko njega, doepali su se ideologije koja je ne samo irena u narod, ve u koju su i oni sami mogli da veruju. OsnovRe no. 62/8, mart 2001.

162

ne sastojke te ideologije izloio je Miloevi, 17. februara 2000. godine, u govoru na IV Kongresu SPS-a. ...Perspektiva oporavka Srbije, i time opstanka nove Jugoslavije, nije se uklapala u sliku sudbine koja je namenjena ovom delu sveta. Ta slika je podrazumevala razgraeno drutvo, ponienu dravu, marionetsku vladu, dezorijentisane ljude, mirenje sa injenicom da svetom komanduje jedna vlada, spremnost da se toj vladi slui i da se pri tom to sluenje doivljava kao srea. Ta reinkarnacija feudalne inferiornosti, poniznosti i zatucanosti nije prolazila u Srbiji, ne samo zato to Srbija ima istorijsku naviku da bude neposluna, ve i zato to u razvojnom, emancipatorskom smislu izgleda da je od svih evropskih drava najvie odmakla od feudalnog srednjevekovnog razumevanja stvari. ...Tako je dolo do gotovo tromesenog svakodnevnog bombardovanja Srbije. To je bio sramni i surovi rat koji je 19 najrazvijenijih zemalja savremenog sveta vodilo protiv deset miliona stanovnika Srbije sa ciljem da se uniti sve stanovnitvo, zemlja, sam ivot. ...Udbenik iz faizma nije dovren. Najubedljivije, najbolje stranice treba da budu ispisane na iskustvu sa istrebljenjem Srba. Svojevremeni pomor Jevreja, komunista, Slovena i Cigana podrazumevao je iasopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

163

rok teren odmazde. Snage je trebalo rasporediti od Severnog mora do Maroka, od Britanskog ostrva do Ulan Batora. Za to je trebalo mnogo oruja, vojske i vremena. 1999, novi faizam se koncentrisao na malu Srbiju, sa tendencijom na nekoliko ulica u kojima se nalaze porodilita. Ima li na ovom svetu belom, utom i crnom nekoga kome ta poruka nije jasna? Sumnjam. I zato verujem u pobunu, u otpor, u protest. Jer ta poruka nije upuena samo jednom narodu da e biti istrebljen ako ne bude pokoren. Ona je univerzalna, ona je upuena svima koji se odvae da se pobune, da misle drugaije, da ive kako sami hoe, da veruju da je svaki narod na svetu podjednako vredan i vaan i da svi imaju ista prava na slobodu i razvoj. ...Danas je na redu Srbija, ali, posle e doi panija i Francuska, Italija... I itava Evropa, naravno, ma koliko nekada bila mona, a sada lojalna. Ba zato to je lojalna. Pa bliska i daleka Azija. Taj velianstveni kontinent. I drugi, posle njega. I najzad ceo svet. Ovoga puta pohod na svet nee zaustaviti ni moskovska zima, ni nedostatak oruja, ni nerealnost poduhvata prepreke na koje su se saplitali svi osvajai sveta, od Atile do Hitlera. ...Danas, pogotovo, kada je opasnost od globalnog nasilja izvesna, potreban je globalno organizovan otpor tom nasilju. Mala Srbija, svi ljudi

u njoj, pokazali su da je taj otpor mogu. Primenjen na irem planu, organizovan pre svega kao moralna i politika pobuna protiv tiranije, hegemonije, monopolizma, podsticanja mrnje, straha i novih oblika nasilja i osvete prema borcima za slobodu naroda i ljudi, takav otpor zaustavio bi eskalaciju inkvizicije modernog doba. Uranijumske bombe, kompjuterske intrige, drogirane mlade ubice i potplaene ili ucenjene domicilne nitarije, promovisane u saveznike novog svetskog poretka, to su instrumenti inkvizicije koja je prevazila, po svojoj svireposti i cinizmu, sve dosadanje oblike osvetnikog nasilja koje je nad ljudima vreno u prolosti. Srbija, tako, za Miloevia i njegovu okolinu vie nije bila kuni pritvor, u koji su strpani zbog nasilja nad komijama i ukuanima. Srbija je sada postala poslednja tvrava slobode i pravde, znamenje borbe malih naroda protiv bezonog gospodstva jedine preostale velesile. Naravno, Srbiji je, u ratu 1999. godine, doista naneta nepravda. Ali, tu je nepravdu, sada, od postradalog naroda preoteo brani par Miloevi i od nje napravio ideologiju sopstvene vlasti. Ideologiju kojom je taj isti narod pokuao da nastavi da dri u ropstvu i poslunosti. Svi sporovi, sve razmirice, sve nedoumice, govorili su Miloevi i njegova ena, treba da nestanu i sav narod mora da stane kao jedan iza svog rukovodstva. Srbija ima svetskoistorijsku misiju i srpski narod mora da je bude dostojan.

Nema sumnje da je najvie zasluga za oblikovanje ovakve ideologije imala Mirjana Markovi. Opte je poznat njen golemi upliv na Miloevia. Ona mu je pisala govore (uki, 1997: 40) i presudno uticala na najznaajnije odluke poput odustajanja od ostavke, jula 1992. godine (uki, 1997: 131), ili odustajanja od priznanja ishoda optinskih izbora, novembra 1996. godine (Neboja ovi u nedeljniku Vreme, 6. novembar 1999, str. 26). Kao ubeeni komunista i dugogodinji profesor marksizma, Markovika je bila srasla sa doktrinarnim miljenjem. Na to se jo nadovezao i njen oskudan oseaj za stvarnost. Markovika je, naime, ivela u svetu koji nije imao previe dodirnih taaka sa postojeim. U tom svetu, u Srbiji predstavnici ili simpatizeri opozicije uglavnom kontroliu sva sredstva informisanja, osim Televizije Srbije (Borba, 17. decembar 1992; pretampano u Markovi, 1994b: 218). U tom svetu, strani itaoci su se zbilja otimali za njene knjige, zato to sam jedna od retkih intelektualaca, iz ovog dela sveta, koji je pokuao da taj deo sveta objasni. I moda zato to je lep taj nain na koji piem, naravno (prema uki, 1997: 33). U tom svetu, ima ena koje iz senke svoje anonimnosti, svoje beznaajnosti, pokuavaju da preko mua na funkciji utiu na politike i drutvene dogaaje. Budite uvereni, ja u te apsolutno ne spadam (NIN, 1. maj 1992; pretampano u Markovi, 1994b: 180). U tom svetu, ja nikada nisam imala line politike ambicije i lino nemam razvijeno oseanje za materijalne
Re no. 62/8, mart 2001.

164

165

vrednosti (Veernje novosti, 28. novembar 1993. i Borba, 17-20. oktobra 1993; pretampano u Markovi, 1994b: 296; 270). U tom svetu, sadanji rukovodioci (u Srbiji A.S.) nemaju neke naroite beneficije, ili bar nemaju takve koje bi ih razlikovale od veine graana(...) To to Vi podrazumevate pod privilegijama, moja porodica i ja doivljavamo kao odricanja (NIN, 1. maj 1992; pretampano u Markovi, 1994b: 174; 175). U tom svetu, u itavoj kui ovog vikenda imamo samo mleko, sir, med i stari crni hleb (dnevnika zabeleka za 10. april 1994. godine; Markovi, 1994a: 213). U tom svetu, ja ne bih mogla da ne radim, da se posvetim 'politici', ak i kad bih htela (a ne bih htela). Ne samo iz razloga akademske prirode, iako su za mene primarni, ve i iz sasvim pragmatinih. Moja porodica ne moe da ivi od jedne plate. Nije mogla ni ranije, ne moe ni sada (dnevnika zabeleka za 20. april 1993. godine; Markovi, 1994a: 51). Taj lani svet, odvojen od stvarnog vlau i raskoju, mogao je da bude uzdrman jedino neim velikim, to je dolazilo od spolja. Ali, umesto da otrezne, naleti severoatlantskih vazduhoplova na Beograd samo su jo vie pojaali Markovikin ideoloki autizam. Ona je, ve sredinom 90-ih, poela da stvara ideologiju koja je bila meavina boljevizma i antiamerikanizma. Posle rata iz 1999. godine, Markovika je tu ideologiju do kraja razvila. Prva sastojnica te ideologije jeste zadravanje vere u krajnju pobedu komunizma. Ja ne mislim da je vreme socijaasopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

lizma prolo, mislim da socijalizam tek treba da se dogodi. Savremeni svet u celini se kree, po mom miljenju, ka socijalizmu(...) Mislim da je re 'istroen' potpuno neprimerena i za ideju i za praksu socijalizma. Moe se govoriti o 'istroenosti' neke ideje ili neke prakse posle duge prisutnosti te ideje ili posle duge primene te prakse. Kada je re o drutvu, odnosno o sadanjem drutvu, moe se na primer govoriti o istroenosti graanskog drutva, privatne svojine, braka, religije, parne lokomotive, pripreme hrane u kui, itd. Ali ideje koje su u istorijskom smislu na poetku, ne mogu biti predmet ocene sa aspekta njihove istroenosti(...) A pogotovo se ne moe govoriti o istroenosti jednog drutvenog sistema koji je sa izuzetkom SSSR-a, poeo u irim razmerama da se realizuje tek posle drugog svetskog rata (Markovi, 1994b: 53; 111). Druga sastojnica njene ideologije bila je kuenje graanskog drutva, a posebno postojeeg, parlamentarnog oblika demokratije. Vreme parlamentarizma, po Markoviki je isteklo: Savremeno drutvo trai druge, nove, demokratske oblike organizovanja politikog i drutvenog ivota. Ovaj, parlamentarni, ve dugo traje (Markovi, 1994a: 177). Trea sastojnica je bila kuenje evropskih socijaldemokrata i ostalih revizionista meu levicom. Velike radnike partije esto su korumpirane pa zastupaju sve interese osim radnikih(...) Forsiranje socijaldemokratskih partija ciljano je jer su one najmanje leviarske, najee to nisu uopte(...) One, po svom biu, zaista nema-

ju nameru nita da menjaju u graanskom svetu oko sebe, a nemaju nameru ni da ozbiljno sarauju sa bilo kim u leviarskom okruenju u svojoj zemlji (Politika, 16. jul 2000, str. 17). I etvrta sastojnica bila je antiamerikanizam. Kolonizacija 2000.(...) kree iz jednog centra, vaingtonskog, i upuena je ka celom svetu(...) Poto veliki kolonizator ima kratak istorijski ivot on opravdano, bar na prvi pogled opravdano, svojom glavnom preprekom smatra velike istorijske narode(...) Izazivaju se sukobi u okviru velikih istorijskih naroda kao to su sukobi meu slovenskim narodima i sukobi meu arapskim narodima i muslimanskim svetom(...) U ovom trenutku ini se sve to je mogue da se razori poslednja drava u kojoj ivi vie od jednog slovenskog naroda, Savezna Republika Jugoslavija, kao zajednica srpskog i crnogorkog naroda (uvodno izlaganje na okruglom stolu Globalizacijom protiv globalizacije, preneseno u Politika, 15. i 16. jul 2000, str. 28 i 17). Uobliavanje ovakve ideologije kod Markovike, a onda i njeno primanje kod Miloevia, moglo je da ima presudnu vanost za dalji razvoj dogaaja. Odavno je uoeno da samodrac koji zbilja veruje u neku ideologiju mnogo lake i surovije koristi nasilje od njegovog pragmatinog kolege. Naime, ideologija nasilnicima donosi mirnu savest. Jedno je ubijati ljude da bi se odrala gola vlast, a sasvim drugo da bi se zatitio socijalizam, nacionalna suverenost, pa i demokratija. Jedno je pucati na ljude koji zahtevaju slobodne izbore ili ostavku samo-

drca, a sasvim drugo otvarati paljbu na strane agente, izdajnike ili petokolonae. Samodrac sa misijom mnogo je pogubniji po svoje podanike od despota koji je samo vlastoljubiv ili srebroljubiv. Tako se i Miloevi, uz aptaku pratnju svoje ene, u prvoj polovini 2000. godine naao u prilici da, mirne savesti, nastavi sa ubrzanim jaanjem autoritarizma. Glavna najava, ali i pokazatelj ovakvih tenji bila je estoka galama koju su vladina glasila digla protiv opozicije. Opozicija je prikazivana kao produena ruka stranog neprijatelja, a svaki javni otpor vlasti ocenjivan je kao terorizam. Kada je, krajem maja 2000, najavljeno donoenje Zakona protiv terorizma, svima je bilo jasno na koga e taj zakon da se odnosi.
166

IZDAJNIKA OPOZICIJA Vlast je, od samog poetka obnove viestranaja u Srbiji, napadala opoziciju da je njeno delovanje izdajniko. Istina, u poetku se ta re nije koristila, ali su javna optuivanja vukla na tu stranu. Recimo, u predizbornom predstavljanju 1990. godine, Miloevi je napao opoziciju da slui onim snagama u zemlji (tadanjoj SFRJ A.S.) i inostranstvu koje ele da rue tek izborene tekovine za Srbiju, u Srbiji i Jugoslaviji (govor graanima Bora, novembar 1990; Antoni, 1993: 13). U predizbornom predstavljanju 1992. godine, za opoziciju se ve upotrebljavaju rei izdajnici i petokolonai. Iako ovakve rei jo uvek ne koriste Miloevi i ljudi oko njega, one ve ulaze u renik pripadnika drugog eaRe no. 62/8, mart 2001.

167

lona vlasti. Recimo, Tomica Raievi je, na predizbornom skupu SPS-a u apcu, 13. decembra 1992. godine, opoziciju nazvao petom kolonom (prema Slavujevi, 1993: 142). A Vojislav eelj, tadanji stvarni glasnogovornik reima, prilikom nastupa u jednoj predizbornoj emisiji dravne televizije, opozicionare je optuio da su izdajnici srpskog naroda (iz zapisa emisije, objavljenog u Milivojevi i Mati, 1993: 155). Meutim, nakon Krize od 17. novembra, rei poput izdajice i petokolonai postae sastavni deo javnog renika ljudi iz najueg Miloevievog okruenja. U tome naroito prednjai Mirjana Markovi. Tako ona, na zboru Jugoslovenske levice u Leskovcu 1997. godine, kae: Bez petokolonake aktivnosti lake bi se uspostavio kontakt sa inostranstvom. Taj kontakt ometaju ljudi koji su tokom '91. i '92. godine traili bombardovanje Beograda, radovali se sankcijama i protivili kada su one skinute. To su oni koji sada obilaze svet traei vojnu pomo za ruenje vlasti u Srbiji (Naa borba, 6. jun 1997, str. 25). A sledee godine, na zboru svoje stranke u Zemunu, Markovika e ve zapoeti sa pozivima na obraun sa opozicijom: Saveznici spoljnih pritisaka na Jugoslaviju u samoj Jugoslaviji treba da se, kao u svakoj zemlji na svetu koja je slobodna, nezavisna i dri do sebe, tretiraju kao njeni najvei neprijatelji(...) Zatvaranje oiju pred ovim opasnostima i odlaganje borbe sa njima moe skupo kotati ne samo Jugoslaviju ve i ivot svakog od nas (Naa borba, 2829. mart 1998, str. I).
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

Iako je rat 1999. godine bio dobra prilika za reim da se obrauna sa opozicijom, on to ipak nije uradio. Istina, uoi rata i tokom njega bilo je ozbiljnih pretnji iz Miloevievog okruenja. Tokom poslednje krize koja je prethodila napadu NATO-a na Srbiju (septembar-oktobar 1998), potpredsednik vlade Vojislav eelj zapretio je, u Skuptini Srbije, da e u sluaju bombardovanja uzeti za taoce opozicione kvislinge, poput lanova Helsinkog odbora za ljudska prava, Beogradskog kruga ili ena u crnom. Moda ne moemo da sruimo svaki njihov avion, ali emo epati one koji su nam blizu ruku, obeao je eelj (Naa borba, 29. septembar 1998, str. 2). Uoi samog napada, lino je general Pavkovi pozvao da se, u sluaju rata, zajedno sa teroristima iz OVK treba razraunati i sa svim domaim izdajnicima koji u poslednje vreme zagovaraju tezu da se mi ne moemo suprotstaviti celom svetu (Vreme, 20. mart 1999, br. 439, str.12). U jeku rata, 27. aprila 1999. godine, eelj i rukovodstvo njegove stranke izrazili su uverenje da e se Srbija i SRJ odbraniti od spoljnih agresora na vojnom planu, ali da e imati snage i da se brzo i efikasno politiki obraunaju sa njihovim malobrojnim pomagaima u zemlji (navedeno prema Miloevi, 2000: 101). Ubrzo se i uprava Markovikine stranke pridruila ovom pozivu na lin. U njenom saoptenju, od 6. maja 1999, stajalo je da, premda je na narod najbolji na svetu u njemu ipak ima izdajnika. Sve to protiv svoje zemlje urade treba da zna javnost, pa neka im narod sudi. Izdaja se ne oprata ni u

jednom ratu. Iste veeri, dravna televizija je neposredno optuila predsednika Demokratske stranke, Zorana inia i predsednika Socijaldemokratije, Vuka Obradovia, da su izdajnici i petokolonai (Vreme, 15. maj 1999, str. 8). I kada se oekivalo otpoinjanje lova na opozicione prvake, Miloevi je ipak odluio da potedi opoziciju veih progona. On je, izgleda, u tom trenutku razborito uvideo da bi od toga mogao da ima vie tete nego koristi. Naime, bilo je sasvim jasno da glavna opasnost po njegovu vlast dolazi spolja, a opozicija je, opet, sa toliko iskrenosti osuivala NATO napad, objavljujui nameru da ne otvara nijedno politiko pitanje dok traje bombardovanje zemlje da nije bilo potrebe da se od opozicije stvara jo opasniji neprijatelj. Meutim, kako se rat zavrio, na javnu pozornicu je, kao nikada dotada, provalio govor mrnje. To je sada postao renik i samog Slobodana Miloevia. U ve pominjanom nastupu na IV Kongresu SPSa, 17. februara 2000. godine, Miloevi je upozorio da inostrane bogate gazde vie ne moraju da krvave svoje ruke, budui da im usluno, lojalno i jevtino stoje na raspolaganju, u te krvave svrhe, ruke domicilnih ulizica i kukavica. U stvari, nastavio je Miloevi, u Srbiji i nemamo opoziciju. Imamo grupaciju potplaenih slabia i ucenjenih pekulanata i lopova, koji koristei teko vreme u kome mnogi ljudi ne ive lako, i koristei znaajna finansijska sredstva koja im se doturaju iz inostranstva, manipuliu oseanjima i potrebama izvesnog broja lju-

di. Miloevi se, pri tom, posebno okomio na upravu u mestima gde je opozicija pobedila na izborima 1996. godine: Nisu oni zlom zaduili ovaj narod to ne obavljaju kako treba komunalne poslove, ve su zlom zaduili ovaj narod to su savremeni janiari. to, posle nekoliko vekova, ponovo imamo poturice(...) Verovali smo da su janiari i poturice definitivna prolost, izmeu ostalog i zato to smo verovali da je ropstvo prolo. Moda bi obnavljanje ropstva obnovilo i janiare. Ko zna. Ali, nismo se nadali ovakvom iznenaenju. Ropstva jo nema, ali janiari su ve tu(...) Oni su pourili da ljube skute i ruke osvajaa koji su tek namereni na njihovu domovinu (Politika, 18. februar 2000). Ovaj Miloeviev nastup bio je znak ostalim pripadnicima reima da ponu da se utrkuju u opadanju opozicije. Kakve sve rei za nju nisu upotrebljene! Bednici (Branislav Ivkovi, Glas javnosti, 13. april 2000, str. 3), ljam (Dragan Tomi, Glas javnosti, 16. april 2000, str. 3), izrodi (Uro uvakovi, II Dnevnik RTS, 18. april 2000), NATO kreature (Nikola ainovi, II Dnevnik RTS, 20. april 2000), lopovii, nedovrene tvorevine, kukavice (Ivan Markovi, Politika, 29. april 2. maj 2000, str. 19) probisveti, teroristiki jurinici, propali studenti, narkomani, moralni ljam ljudski otpad (Aleksandar Rastovi, Politika, 9. maj 2000, str. 14), peta kolona, moralni patuljci (Ivan Markovi, Politika, 5. maj 2000, str. 14), mrea potkazivaa, spletkaroa i terorista, najljue zmije u nedrima srpske zemlje, uRe no. 62/8, mart 2001.

168

169

dovine pristalice svakog nasilja i fanatici totalnog rata sa svojim sunarodnicima (Mirjana Markovi, Politika, 15. april 2000, str. 16), izopaene linosti, kombinacija lokalnih lopova i plaenih potkazivaa, potkupljene kukavice, linosti sa sumnjivim biografijama sa aspekta nacionalnih interesa, frustrirani mukarci i endokrinoloki oteene ene, oni koji u detinjstvu nisu nauili da se redovno kupaju i da ne kradu (Mirjana Markovi, Politika, 27. april 2000, str. 14), opasni narkomani, idioti iz prozapadne opozicije (Vojislav eelj, Velika Srbija, Vol.XI, No. 722 (mart) str. 45), s koca i konopca (isto, str. 39), agenti stranih obavetajnih slubi (isto, str. 53), aka izdajnika i kriminalaca koja ne zasluuje neku ozbiljniju panju (isto, str. 57), huligani i banditi (Ivan Markovi, Glas javnosti, 8. maj 2000, str. 2), gusari (Ivan Markovi, Glas javnosti, 17. maj 2000, str. 3)... I upravo u jeku najveih napada na opoziciju, desilo se ubistvo predsednika vlade Vojvodine Boka Peroevia (13. maja 2000). Iako je umorstvo izvrila poremeena osoba, bez veze sa bilo kojom organizacijom, ubistvo je odmah stavljeno na duu opoziciji. Goran Mati, savezni ministar za inofrmisanje, ve dan posle ubistva, optuio je opoziciju, a pre svega Otpor, da su naruioci jedne u nizu likvidacija po uzoru na Crvene brigade (Glas javnosti, 15. maj 2000, str. 4). Te optube je neposredno potkrepila i novosadska policija saoptenjem da je utvreno nesumnjivo da je Gutovi (ubica Boka Peroevia A.S.) bio aktivista organizacije 'Otpor' i, prema sopstveasopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

noj izjavi, SPO i da je bio u bliskim odnosima sa nekim njihovim lanovima i simpatizerima za koje se raspolae podacima da su bili podstrekai i inspiratori ovog zloina (Glas javnosti, 15. maj 2000, str. 5). I odmah je najavljen obraun. Agresor svoje oruje stavlja u ruke domaih slugu i izroda da za njih obave prljavi posao, da seju strah i haos, da spree obnovu i razvoj nae privrede i naeg drutva. Oni sprovode svoj davno zacrtani cilj hoe da zapale Srbiju, pokuavaju da nasiljem srue vlast, da izazivaju uline nerede, da podstaknu graanski rat. Ta aica izdajnika i kriminalaca, faistikih jurinika NATO stranaka, zvali se oni Otpor ili nekako drugaije, nisu nita do obini plaenici NATO agresora, sa kojima e se Srbija obraunati kao to se obraunala sa svakim drugim zlom (Gorica Gajevi na spomen sednici pobodom ubistva Boka Peroevia, Politika, 15. maj 2000, str. 13). Naravno, sve optube da opozicija u Srbiji sprema oruano nasilje bila su najobinija klevetnika la. Opozicija je, jasno, bila svesna autoritarnih svojstava Miloevievog reima, ali je u svakoj prilici kao osnovni cilj isticala mirnu smenu vlasti slobodnim i potenim izborima. Istina, na opozicionim zborovima deavali su se i ispadi koji su mogli da se protumae kao pretnje nasiljem. Takva je bila izjava Vesne Pei da nema vie pardona... ako treba radie i rumunski metod! (govor na zboru u Vrcu, 12. avusta 1999; Vreme, 21. avgust 1999, str. 5). Takva je bila izjava Nenada anka da, pokradu li se ponovo izbori, otii emo odavde na Dedinje, izvaditi ubre iz bunke-

ra i ovde ga obesiti. Evo, ovde e da visi! (govor na zboru u Beogradu, 14. aprila 2000; prema DOR, 2000/2: 67). Takve su bile rei tedite municiju!, kojima je Vuk Drakovi, na zboru svojih pristalica na Ravnoj gori, 13. maja 2000, pokuao da zaustavi kiu metaka ispaljenih u vazduh u znak radosti zbog njegovog dolaska. Ali, svi ti izgredi bili su sasvim retki i vie govorili o nemonom besu opozicije zbog odbijanja vlasti da uprilii potene izbore, nego o ozbiljnim namerama da se upotrebi nasilje. Otuda je itava antiteroristika kampanja vlasti, u prolee 2000. godine, poivala na oiglednoj klevetnikoj lai. Taj mehanizam je dobro poznat u autoritarnim porecima. Za razliku od ostalih vrsta politikih lai, kod klevetnike lai uspjeh lei u tome da se ono to je ovjek sam uinio ili planirao prebaci na neprijatelja(...) 'Jevreji se prema esesovcma ponaaju drsko i bezobzirno', stoga ponaanje esesovaca, inae puno obzira, daje sebi oduka tek na Jevrejima; komunisti u svom programu imaju muilita, koncentracione logore, otmicu ena i djece kao taoce; stoga i nacisti moraju da podiu muilita, zatvaraju ene i djecu kao taoce, grade koncentracione logore, kako u Njemakoj ne bi bilo muenja, odvoenja taoca, koncentracionih logora (Bloch, 1979: 106). Dobar deo te propagande sainjavaju hotimine, svesne lai. Delimino, meutim, ona poseduje istu emocionalnu 'iskrenost' koje imaju paranoidne optube. Te optube uvek funkcioniu kao ovekova odbrana od razotkrivanja njegovog vlastitog sadizma ili ruilatva. One se dre obrasca:

upravo ti ima sadistiku nameru; ja sam stoga nevin (Fromm, 1969: 205). Reim se spremao da se ratosilja opozicije uz korienje ogoljenog nasilja. Stoga je klevetao opoziciju da se ona sprema da upotrebi ogoljeno nasilje. Na kraju, vlast najavljuje donoenje Zakona o teorizmu, koji e joj omoguiti nesmetani obraun sa stvarnim protivnicima reima. ZAKON O TERORIZMU Samo pet dana po umorstvu Paroevia, Markovikina stranka izala je u javnost sa zahtevom da se donese Zakon protiv terorizma. Vladina glasila poela su da objavljuju pohvalne napise o antiteroristikim zakonima drugih zemalja (DOR, 2000/4: 6575), a onda je izraen i predlog domaeg zakona. Sadraj predloga bio je vie nego zloslutan. Terorizam je iroko odreen kao preduzimanje kakve opte opasne radnje ili kakav drugi akt nasilja u nameri ugroavanja ustavnog ureenja (st.1: l.1). Zamenik ministra pravde u vladi Srbije Zoran Balinovac lepo je objasnio da se pod aktom nasilja moe podvesti zapravo sve to se eli. Terorizam nije samo ubistvo. Da bi neko bio svrstan u teroristu ne mora da izvri brutalno nasilje. Vana je njegova namera... Na primer, blokiranje saobraaja kada ugorava bezbednost saobraaja, kao i pretnje da e se preduzeti akti nasilja, isto tako su teororizam (Veernje novosti, 19. jun 2000; preneto u DOR, 2000/4: 69). Stoga je predlogom zakona odreeno da se kanjava ne samo stvarni akt nasilja, ve i sve to
Re no. 62/8, mart 2001.

170

171

moe da se oceni kao priprema ili pozivanje na njega (1: 4.5). Posebno opasan, sa stanovita ogranienja slobode javnosti, bio je lan 2. Njime se nije predviala viegodinja kazna samo za irenje ve i za puko posedovanje spisa ili zvunih, slikovnih ili elektronskih zapisa kojima se poziva ili podstie na vrenje dela iz lana 1 ovog zakona (2: 1). ak i za puko javno odobravanje akata nasilja poput ve pominjane blokade saobraaja bila je predviena kazna zatvora do pet godina! (2: 3). Kanjavanje nije predvieno samo za lanove organizovanih grupa koji su uestvovali u aktima nasilja, ve i za lanove grupe koji nita nisu uradili (kazna se kretala i do osam godina; l. 3). Ko pokua da sakrije poinioca ovih nedela ukljuiv i onoga koga policija goni samo zbog posedovanja nedozvoljenih spisa ili blokiranja saobraaja ili mu na bilo koji nain prui pomo, trebalo je da se kazni najmanje jednom godinom zatvora (l. 4). Policija je imala pravo da, preko agenata-provokatora, ne samo podstie pravljenje teroristikih grupa, ve i da prosto izaziva ljude da daju teroristike izjave, ili da se u razgovoru sloe sa takvim izjavama provokatora (l. 5). ak i samo sumnja da je neko uinio krivino delo predvieno ovim zakonom bila je dovoljna da se osumnjieni preventivno zadri... u kazneno-popravnim zavodima, okrunim zatvorima, kao i u vojnim zatvorima itavih trideset dana (lanovi 6 i 7). Ali ovaj Zakon je iao i dalje. lan 13 je odreivao da je, tokom istrage,
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

svako ko bi bio pozvan da posvedoi protiv osumnjienog bio duan da da iskaz. Svedok koji doe i bez zakonskog razloga, posle upozorenja na posledice, odbije da svedoi, zatvorie se. Zatvor traje dok svedok ne pristane da svedoi, ili dok njegovo sasluanje ne postane nepotrebno, ili dok se krivini postupak ne zavri, ili najdue trideset dana, s tim to se odluka o zatvaranju preispituje svakih sedam dana. Zakonom je odreen i posebni, vrlo strogi reim istrage (lanovi 612). Tehnika ispitivanja nije posebno propisivana, ali se mogla naslutiti iz pomenutog intervjua podministra Balinovca: U Velikoj Britaniji policija je prilikom ispitivanja ljudi za koje se sumnjalo da su lanovi teroristikih organizacija koristila pet tehnika da bi u njima slomila psihiki otpor. Osumnjieni su drani u 'gluvim elijama' sa kapuljaama preko cele glave neprekidno i po sto asova u stojeem poloaju, bez prava na jelo, vodu ili pauzu radi vrenja nude. Kod osumnjienih je brzo izazivan ok i oni su, pod uticajem halucinacija, bili spremni da sve priznaju (Veernje novosti, 19. jun 2000; DOR, 2000/4: 66). Konano, lan 16 je odreivao da se kazne slue u zavodima strogo zatvorenog tipa. Kako bi trebalo da izgleda odsluenje kazne onih koji su oglaeni krivim jer su uvali nepodobne spise ili zapreavali saobraaj takoe je lepo objasnio podministar Balinovac. Gotovo sve razvijenije drave imaju poseban reim izdravanja kazne za teroriste, pa ak i posebne zatvore u kojima teroristi izdravaju kazne pod visokim stepenom represije. Specijal-

ni reim podrazumeva smetanje osuenika u zvuno apsolutno izolovane elije, potpuno obojene u belo i sa non-stop upaljenim svetlom. U Nemakoj postoji zatvor koji je specijalno napravljen da bi u njemu kazne izdravali teroristi. Nemako zakonodavstvo ne predvia smrtnu kaznu, ali u tom zatvoru je 12 osuenika izvrilo samoubistvo (Veernje novosti, 19. jun 2000; DOR, 2000/4: 68). Po govoru Miloevievih doglavnika bilo je sasvim jasno na koga e Zakon da se odnosi. Prvi cilj primene zakona je, prema reniku ministra policije Vlajka Stojiljkovia, bila teroristiko-faistika organizacija Otpor (Danas, 30. jun 2000, str. 18). Drugi cilj su, prema istom misliocu, bile nevladine organizacije koje su, u stvari, obavetajne agenture Zapada (isto). I trei cilj zakona bile su opozicione stranke, ti po reima predsednika vlade Mirka Marjanovia potpuni izdajnici, strani plaenici, ubice i kriminalci (Glas javnosti, 16. maj 2000, str. 2). Glasnogovornici reima ve su traili da se lideri domaeg zloina i izdaje Zoran ini, Vladan Bati, Vuk Drakovi, Vuk Obradovi, Momilo Perii... lie slobode i izvedu pred lice pravde i odgovaraju pred sudom naroda (saoptenje GO Radikalne stranke levice Nikola Pai, Veernje novosti, 18. jun 2000; DOR, 2000/4: 69). A Vojislav eelj, tada u zvanju redovnog profesora Pravnog fakulteta, poduavao je, valjda teorijski nedovoljno upuen narod, da unitenje opozicije nee istovremeno da znai i ukidanje demokratije u Srbiji.

To nije opozicija u pravom smislu rei. To je strana agentura. To je pijunska agentura(...) Ove politike stranke do kraja su instrumentalizovane od Amerikanaca i tim inom instrumentalizacije izgubile su sutinsko svojstvo politike partije. One vie nisu politike partije. One su pijunske agenture i ne mogu dugo ostati na politikoj sceni(...) U Srbiji e se viepartijski sistem razvijati u njegovom prirodnom smeru, ka dvopartizmu. To je prirodan proces u svim parlamentarnim demokratijama Zapada(...) Kada otpadnu izdajnici, kada nestanu izdajnici sa politike scene, ostae radikalska desnica, i levica. Moda e se socijalisti i JUL ujediniti, verovatno je i to neki prirodan proces, neu u to da se meam, to je njihova stvar, a mogu ostati i dve partije. Ali, otprilike e se tu jasno diferencirati desnica i levica. I to je prirodno u svakom sistemu. (Vojislav eelj u intervjuu TV Palma, 9. mart 2000; preneseno u listu Velika Srbija, Vol. IX (2000), br. 733 (april); str. 21; 19-20) KRIZA OPOZICIJE Upravo negde sredinom 2000. godine, kada je trebalo doneti Zakon o terorizmu, opozicija se i sama nala u ozbiljnoj krizi. Istina, Miloevi se, odmah nakon okonanja rata za Kosovo, suoio sa talasom narodnog nezadovoljstva. Taj talas je bio poprilino opasan. Ve pet dana po
Re no. 62/8, mart 2001.

172

173

ukidanju vanrednog stanja i zabrane okupljanja, 29. juna 1999. godine, odrava se prvi veliki protivvladin zbor u aku. Slina, manje-via spontana narodna okupljanja uskoro zahvataju celu Srbiju. Nedelju dana posle aka, 6. jula 1999, preko 20.000. ljudi negodovae u Leskovcu koji je vaio za jednu od tvrava Miloevievog SPS-a. tavie, demonstranti e u Valjevu, 12. jula 1999, pokuati da zauzmu zgradu optine i tako otponu prevrat, koji je imao da se rairi Srbijom. Opte raspoloenje u opozicionoj javnosti ponovo je bilo pobedniko, naroito poto je Sinod Srpske pravoslavne crkve, 15. juna 1999. godine, jo jednom pozvao Miloevia da se povue. Ve se uveliko govorilo o prelaznoj vladi, a na Preobraenskom zboru, u Beogradu 19. avgusta 1999. godine zahtev za prelaznu vladu podrae preko sto hiljada Beograana. Meutim, glavne opozicione stranke nisu delovale jedinstveno, i nisu uspele da iskoriste ovaj talas nezadovoljstva. Do kraja 1999. godine splasnuo je polet opozicionog javnog mnjenja i uopte itav protiv-Miloeviev pokret. U opoziciji su se oblikovale dve struje, i one su, sredinom 2000. godine, izgledale kao sasvim nepomirljive. Jednu, umereniju struju, skloniju saradnji sa vlasti, predstavljao je Srpski pokret obnove. Drakovi je, pred rat 1999. godine, bio sasvim lepo uklopljen u ustroj Miloevieve vlasti. Ve septembra 1997. godine dobio je samostalnu upravu nad Beogradom, a januara 1999. godine postao je potpredsednik Savezne vlade. Meuasopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

tim, SPO je iz rata izaao kao preteno opoziciona stranka. Usred najvee ratnohukake pomame, Drakovi je nastupio na televiziji, osudio neodgovornost i licemerje radikalskih i julovskih jastrebova, koji su pozivali na totalni rat, i pozvao na to bre sklapanje mira (Studio B, 25 april 1999; preneseno u Drakovi, 2001: 325-338). To se dopalo javnosti, ali ne i Miloeviu, koji ga je, 28. aprila, izbacio iz Savezne vlade. Tako je Drakovi sada bio vie u opoziciji nego na vlasti. Istina, Drakovi se, po okonanju rata, jo jednom naao na pragu saradnje sa Miloeviem. Radikali su, ne elei da prime sporazum Ahtisari-ernomirdin, najavili izlazak iz vlade (Danas, 4. juni 1999, str. 1). Skuptina je, ipak, izglasala sporazum, i to ba zahvaljujui glasovima SPO-a. Da su se SPO i SPS sasvim pribliili videlo se prilikom usvajanja sporazuma, 3. juna 1999. godine. Drakovi, koji nije bio ni poslanik ni lan vlade, sedeo je u prvom redu izmeu, sa jedne strane, predsednika republike i predsednika vlade, a sa druge strane, predsednika JUL-a i ministra policije (vidi sliku u Danasu, 5-6. jun, str. 3). Nakon sednice, Drakovi je bio vidno zadovoljan, i poletno izjavljivao: Sada je na redu nova politika, za novu Srbiju (Danas, 4. jun 1999, str. 2). Oekivao je stvaranje nove vlade SPS-a i SPO-a, koja bi, po njemu, znaila poetak nove politike izgradnje demokratskih institucija, pomirenja sa Crnom Gorom i pomirenja sa Evropom i meunarodnom zajednicom (Danas, 9. jun 1999, str. 4).

Meutim, Miloeviu nije padalo na pamet da menja dotadanju politiku. A i eelj nije stvarno mislio da napusti vladu. Istina, radikalski ministri, 14. juna 1999, podnose ostavke u Marjanovievoj vladi. Drakovi se, odmah sutradan, poverava novinarima da njegova stranka jo nije dobila signale posle kojih bi razmatrala ulazak u vladu (Danas, 16. jun 1999, str. 4). Meutim, bilo je to gotovo u istom trenutku u kom je predsednik Milutinovi potpisivao Uredbu o sastavu vlade. Po njoj, ministri iz SRS-a ostaju do daljnjeg u vladi. Uredba je, iz ugla parlamentarizma, bila sasvim besmislena. Ministri u ostavci ionako su morali da nastave sa radom do razreenja u Skuptini. Ipak, ona je naglaavanjem vanrednosti politikih prilika stvorila eelju prostor za uobliavanje izgovora za povlaenje odluke o ostavci. Poto se agresija na Srbiju, navodno, i dalje nastavlja propagandom i terorizmom, patriotske snage su morale da ostanu zajedno kako bi odbranile Srbiju. Tako su eeljevi radikali ostali u republikoj vladi, a 13. avgusta uli i u saveznu. Drakovi se, tako, konano obreo u opoziciji. Poto se tokom rata dobro drao, i kako je njegova stranka uvek bila jaka, on je u tom trenutku privukao dobar deo birakog tela koji je eleo da glasa za nekog ko bi mogao da pobedi Miloevia. Istraivanje javnog mnjenja, sprovedeno od 9. do 14. juna 1999. godine (Srbobran Brankovi, Medium), pokazalo je da SPO nikada nije imao vie moguih glasaa nego tada (SPS 21,9%, SPO 14,7%; Vreme, 26. jun 1999, str. 3). Drakovi je uvek video SPO kao naj-

jau opozicionu stranku a sebe kao vou opozicije. Doznavi za ovakve nalaze (vidi Vreme, 24. jul 1999, str. 13), ostatku opozicije je saoptio da objedinjavanje protivmiloevievskih snaga moe biti samo pod njegovim zapovednitvom. Ali, poueni ranijim iskustvom, ostali opozicioni prvaci nisu eleli da na to pristanu. Tako je Drakovi nastavio da deluje kao usamljeni jaha. Drugu, u odnosu na vlast znatno radikalniju struju opozicije od SPO-a, inio je Savez za promene. Njega su, u julu 1998. godine, napravile Demokratska stranka i nekoliko drugih manjih partija. Demokratska stranka je, posle odbijanja da izae na izbore 1997. godine, ostala izvan skuptine, izgubivi, pri tom, i deo vlasti u Beogradu. Gotovo sve druge stranke Saveza za promene takoe su bile neparlamentarne. Prisiljene da deluju izvan ustanova poretka, ove stranke su prirodno naginjale radikalizmu. Premda su se prvaci stranaka smenjivali na elu Saveza, u njemu je odluujuu re ipak imao Zoran ini. Iako je, poetkom 1994. godine, bio spreman da sa Miloeviem sarauje, on je sada bio njegov najradikalniji protivnik. Dobar deo rata, 1999. godine, ini je proveo u jaanju svojih veza sa Zapadom. Kada se rat zavrio, i kada su otpoeli spontani narodni protesti, ini je poverovao da je Srbija na pragu revolucije. U to je uspeo da ubedi i neke svoje veze na Zapadu, preko kojih je poeo da stie novac za obaranje Miloevia. Poto sa Drakoviem nije mogao da napravi sporazum, ini je odluio da bez njega krene u ruenje Miloevia. Njegova zamisao bila je da cela
Re no. 62/8, mart 2001.

174

175

Srbija izae na ulice, i da na njima svakodnevno protestuje, sve dotle dok Miloevi ne podnese ostavku. Tako je, 21. septembra 1999. godine, zapoeto sa svakodnevnim zborovima u desetak gradova Srbije. U poetku je na njima bilo i po desetak hiljada ljudi. Najvie sveta, oko 40.000, izalo je u Beogradu 25. septembra (bilo je lepo vreme i prva subota po otpoinjanju protesta), kao i 29. i 30. septembra (kada su oekivani sukobi sa policijom). U veim gradovima Srbije broj uesnika je, u poetku, bio i po desetak hiljada. Ali, to je vreme vie prolazilo, na proteste je dolazilo sve manje ljudi. Narodu je dosadilo da eta i eka da Miloevi popusti. Zbog toga su, ve posle desetak dana, beogradski demonstranti krenuli kod njega na Dedinje. Poto ih je policija lako zaustavila i razbila, demonstrantima nije preostalo nita drugo nego da nastave sa mirnim etnjama. Ali, svakome je bilo jasno da je to jalov posao. A i vreme je bivalo sve hladnije. Krajem novembra protesti su se neslavno ugasili. ini i Savez za promene doiveli su neuspeh. Sve u svemu, Miloevi je kraj 1999. godine doekao poprilino spokojno. Pokuaji mirne revolucije su propali a opozicija je izgledala beznadeno podeljena. Ipak, poetkom 2000. godine, nad Miloevievu vlast ponovo se nadvila opasnost ujedinjenja opozicije. Naime, u jeku inieve uline revolucije, neko iz Miloevievog okruenja ili moda ak i on sam? naloio je tajnoj policiji da uprilii ubistvo Vuka Drakovia. inievi protesti su bili na poetku i izgledali opaasopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

sniji nego to su se docnije pokazali. Verovatno se neko iz samog vrha vlasti uplaio da na ulice jo ne izae i borbeni kralj trgova, Vuk Drakovi, sa svojim pristalicama. Drakovi je samo udom preiveo atentat, ali su tog 3. oktobra 1999. godine stradali njegov urak i jo trojica bliskih saradnika. Poto je policija mlako i nevoljno ispitivala sluaj, Drakovi je preduzeo sopstvenu, uporednu istragu. Ona je pokazala da svi tragovi vode ka Miloevievoj tajnoj policiji. To saznanje gurnulo je Drakovia jo dublje u opoziciju. On je sada, besan na Miloevia, bio spreman da donekle zaboravi na sujetu i prihvati ostalu opoziciju kao ravnopravnu. Sa druge strane, ini i Savez za promene, posle neslavne propasti njihove mirne revolucije, takoe su delovali popustljivije i rado prihvataju poziv da 10. januara 2000. godine dou u sedite Drakovieve stranke. Znaaj 10. januara nije bio samo u okupljanju celokupne opozicije oko zahteva za opte, slobodne i potene izbore. Tek docnije e se pokazati da je tada Drakovi zapravo konano uspeo da povee iniev Savez za promene sa Vojislavom Kotunicom i njegovom Demokratskom strankom Srbije, kao i sa preostalim manjim strankama. Bez Drakovia kao veziva, Kotunica teko da bi pristao na savez sa iniem, a i ostale manje stranke drale bi se i dalje po strani. I tako, ak i kada je Drakovi, docnije, istupio iz toga dana roene Demokratske opozicije Srbije (DOS), ovaj opozicioni savez uspeo je da se i bez njega odri, i na kraju obori Miloevia.

Ali, sve to je ujedinjena opozicija uspela da uradi, tog prolea 2000. godine, bilo je da, 14. aprila, napravi veliki zbor u Beogradu. Oko sto hiljada ljudi okupilo se da podri objedinjavanje opozicije i njen zahtev za izborima. No i taj zbor je nekako dugo i muno pripreman. Opozicioni prvaci nikako nisu mogli da se sloe oko dana i mesta mitinga. A posle njega, opoziciona kola kreu sve bre nizbrdo. Opozicija e da pretrpi ozbiljne poraze u tri vane take njenog delovanja, i sredinom godine da zapadne u duboku krizu. Najpre je slomljeno jedino delotvorno oruje koje je opoziciji preostalo za pritisak na vlast veliki zborovi. U Poarevcu su, 3. maja, premlaena i uhapena trojica poarevakih otporaa. U prebijanju je lino uestvovao i Miloeviev sin Marko (vidi njegovo priznanje u Glasu javnosti, 2. oktobar 2000, str. 24). Da bi iskazala negodovanje, opozicija je pozvala svoje pristalice iz cele Srbije da 9. maja dou u Poarevac na zbor. Meutim, policija je uspeno zapreila sve puteve ka varoici. Stoga je opozicija zbor prebacila u Beograd, zakazavi ga za 15. maj. Ve odustajanje od dranja mitinga u Poarevcu, gradu u kome se zbilo premlaivanje i koji je vaio za znamenje porodine vladavine Miloevievih, doivljeno je kao poraz opozicije. Drugi poraz je usledio 15. maja. Polet i broj okupljenih nisu bili nimalo ohraburujui. Manje od deset hiljada ljudi mlako je saslualo nastupe opozicionih prvaka. Ljudi su se, jednostavno, pitali dokle e da sluaju iste govornike, sa istim reima, a da sve ostane isto.

Konani poraz usledio je posle tri dana. Vlada Srbije, 17. maja, donela je odluku o preuzimanju jedine opozicione televizije u Beogradu Studija B. Istog poslepodneva, na ulice je izalo oko 20.000 ljutitih Beograana. Ali, prvaci opozicije, uprkos ranijem junaenju da e ovu televiziju svojski da brane, nisu znali ta dalje da ine. Istoga dana, Crvena zvezda, iji su borbeni navijai bili preteno opoziciono nastrojeni, igrala je nogometnu utakmicu. uvi za demonstracije, navijai su krenuli da se pridrue protestu. Da su se ove dve gomile objedinile, policija bi teko mogla da vlada daljim dogaajima. Ali, opozicioni prvaci, zaplaeni najavom Zakona o teorizmu, nisu se usudili ak ni da povedu okupljeni svet u susret navijaima. Policija je, stoga, lako onemoguila spajanje gomila. Onda ih je, svaku za sebe, brzo razbila. Sutradan, 18. maja, izalo je znatno manje sveta, pa su andarmi jo lake obavili posao. U ta dva dana bilo je oko dvesta povreenih i petsto privedenih demonstranata. Policijske jedinice, naroito one iz Subotice, Sombora, Zrenjanina, Uica i Vrca, sa velikom revnou batinale su protestnike, ali i sve druge graane koje su uhvatili (Slobodna Srbija, br. 3, 20 maj 2000, str. 2). Pouka koju je javnost izvukla iz ovih dogaaja bila je jasna. Na jednoj strani bili su prvaci opozicije: neodluni, uplaeni, bez novih ideja, kompromitovani saradnjom sa vlau. Na drugoj strani bio je Slobodan Miloevi: moan, odluan, sa vernom i revnosnom policijom. A sve to su graani iz sukoba sa Miloeviem dobijali
Re no. 62/8, mart 2001.

176

177

bile su razbijene glave i mesec dana zatvora u Padinskoj Skeli. Drugo vano oruje opozicije jedinstvo, takoe je bilo slomljeno. Ve tokom maja pojavile su se pukotine u pogledu izlaenja na mogue izbore. Postavljalo se pitanje ta da se radi u sluaju da Miloevi uprilii izbore pod istim, nepravednim uslovima kao i dotada. Sada su se uloge, u odnosu na 1997. godinu, zamenile. ini i Kotunica, koji su odbili da izau na izbore 1997. godine, bili su za to da se ipak pokua da se na izbore izae. Drakovi, koji je do tada nameravao da izae na izbore, sada je poeo da govori da na izbore valja ii samo ako budu demokratski, ako prestane teror nad narodom, nad medijima, nad pravosuem, nad studentima. Ako ne bude tako, bie kako biti mora (govor na Ravnoj gori, 13. maj 2000; preneto u Drakovi, 2001: 390). Na kraju, SPO se nije pridruio povelji DOS-a, od 2. juna, u kojoj se izriito navodilo da su izbori jedini nain na koji demokratska opozicija eli da svrgne Miloevia. SPO je odbijao i da uzme uee u radu strunog poverenitva DOS-a koje je trebalo da utvrdi merilo za uobliavanje jedinstvene izborne liste opozicije. A onda se dogodio jo jedan pokuaj ubistva Drakovia. Na njega je pucano 15. juna, dok se odmarao u svom budvanskom stanu. Okolnosti pod kojima je izvren atentat bile su prilino nejasne, mnogo nejasnije od onih 3. oktobra. A kako su i inae odnosi izmeu Drakovia i ostalih prvaka opozicije ponovo bili sasvim zahladneli, opoziciona javnost je, sada, pokazivala
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

mnogo manje saoseanja sa Drakoviem od onog koje je ovaj, izgleda, oekivao. To je Drakovia sasvim razbesnelo. U razgovoru sa novinarima, tri dana kasnije, teko je optuio ostale opozicione prvake za nezahvalnost i zavidljivost. Ali, najvanija je bila njegova poruka da odbacuje platformu DOS-a od 2. juna, poto u ovome trenutku uslova za bilo kakve izbore nema (preneto u Drakovi, 2001: 397). Tako se jedinstvo opozicije, i inae krhko, sada jo jednom raspalo. Postalo je oigledno da e, ak i u sluaju skorog raspisivanja izbora, opozicija teko da se sloi oko toga treba li da na njih izae. A da se ne govori o pravljenju jedinstvenih izbornih lista. ak i unutar ostatka DOS-a u tom trenutku su se pojavile ozbiljne razmirice. Najozbiljni sukob izbio je izmeu Kotuniinog DSS-a i vojvoanskih stranaka. Osim razliitih pogleda na budui poloaj Vojvodine, u osnovi trzavica nalazio se i zahtev vojvoanskih autonomakih stranaka da dobiju natpolovian broj mesta na listama za optinske izbore. Krajem juna i poetkom jula, prvaci vojvoanskih stranaka bili su toliko ljuti na beogradske stranke da ve nisu hteli da prisustvuju ni sastancima ostatka opozicije (Glas javnosti, 4. i 5. jul 2000, str. 3). I trei, konani udar ticao se nezavisne javnosti. Ona je svojski podravala opoziciju u kuenju vlade i zahtevima za potenim i slobodnim izborima. Otuda je vlada, u razdoblju od 1998. godine, preduzimala vei broj udara na nezavisnu javnost (opirnije u Antoni, 2000a). Sada je na vi-

diku bio i udarac koji je izgledao kao zavrni. inilo se da sve vodi ka konanom ukidanju nevladinih glasila. Najpre je pod steaj oterana glavna tamparija nezavisnih listova ABC Grafika (odnosno preduzee ABC Produkt). Prvo je upotrebljen zloglasni Zakon o informisanju. Nakon pedeset suenja, izreeno je vie od sto kazni ukupne vrednosti od est miliona dinara. Zatim je stigla finansijska policija, koja je ABC Produkt kaznila sa 10 miliona dinara. Krajem juna, Privredni sud u Beogradu, pod rukovodstvom Milene Areine, ponitio je sve ugovore o ulaganju i privatizaciji koje je ABC Produkt sklopio, od 1990. godine do tada. Time su preduzeu oduzete gotovo sve poslovne prostorije, ukljuujui i deo tamparije, a uzapena je i oprema vredna preko dva miliona dolara. Ostatak tamparskih maina morao je da bude iseljen, ali u tako kratkom vremenu (do 27. juna) da je to bilo neizvodljivo. tamparija je nastavila sa radom gde se i zadesila, oekujui da se svaki as pojave sudski izvritelji i zaustave maine. Uz to, veina nezavisnih listova nala se, krajem juna i poetkom jula, na ivici da ostane bez hartije za tampu. Tokom juna, jedina domaa tvornica novinskog papira Toza Matroz, poela je da ubrzano smanjuje isporuke nezavisnim listovima. Kako je vlada zaustavila i sav uvoz novinske hartije, to je neminovno vodilo gaenju celokupne nevladine tampe. Poetkom jula, isporuke iz Matroza gotovo da prestaju. Sva tri nezavisna dnevnika Blic, Glas javnosti i Danas prinuena su da, zbog nestaice papira,

7. jula izau kao trobroj. Dva glavna nedeljnika NIN i Vreme tih dana e da potroe i poslednje zalihe novinske hartije (DOR, 2000/4: 36). Nezavisna tampa nalazila se pred krahom. Dalje, republika skuptina je, tokom juna, trebalo da, uz Zakon o terorizmu, donese i Zakon o javnim preduzeima. Zbog nesuglasica u vladi, o kojima e kasnije biti rei, ta sednica je stalno odlagana. Konano, Zakon o terorizmu je prebaen u saveznu skuptinu, a Zakon o javnim preduzeima usvojen je, 13. jula, u republikoj skuptini. Taj zakon je trebalo da pod nadzor vlade stavi sva mesna javna preduzea. Ali, politiki najvanije u tom trenutku bile su optinske radio i TV stanice. U Srbiji je bilo oko sto pedeset glasila iji su osnivai bile optine, a koja su delovala kao javna preduzea. Najvei broj njih je, posle mesnih izbora 1996. godine, dospeo u ruke opozicije. Sada je, zakonom o javnim preduzeima, Vlada i njih mogla da stavi pod nadzor. Vlada je dobila konanu re u svim pitanjima uprave i poslovanja od cena usluga, preko naina rada i ulaganja kapitala do izbora rukovodstva. Vlada je ak dobila pravo da moe da se mea i u rad privatnih preduzea, ako ona obavljaju delatnost od opteg interesa. Poto su javna glasila takva, namerno nejasne i nedoreene odredbe ovog zakona irom su otvarale vrata uzurpaciji i zloupotrebi od strane vlade (DOR, 2000/4: 60-61). I najzad, nezavisne radio i TV stanice ponovo su ucenjene ugovorom o korienju frekvencija. Za oko dve stotine staniRe no. 62/8, mart 2001.

178

179

ca ugovor je istekao 30. maja, i sada je Ivan Markovi, ministar za telekomunikacije, jezuitski pozivao da se stanice ponovo prijave (izjava od 26. juna 2000; DOR, 2000/5: 50). Ali, u prethodnom krugu, 1998. godine, od nezavisnih glasila ugovor je produen samo dvema televizijskim stanicama (TV Panevo i F kanal iz Zajeara) i jednoj radio stanici (Radio B92). Ostale stanice, uprkos tome to su ispunjavale sve uslove iz oglasa, nisu dobile nikakav odgovor, te su nastavile sa radom u oekivanju upada policije i zatvaranja. Ovim nelegalnim stanicama sada su se pridruile i gotovo sve preostale nezavisne stanice. Vlada je raspolagala zakonskim pokriem da odmah zatvori oi i ui celoj Srbiji. Tako se, koncem juna i poetkom jula, opozicija u Srbiji nala u ozbiljnoj krizi. Njeno jedinstvo je nestalo, jedno njeno oruje ulini protesti slomljeno, a drugo nezavisna javnost pred ugasnuem. Oklevetana u vladinim glasilima kao izdajnika i teroristika, nad njenom glavom se nadvio Damoklov ma Zakona o terorizmu. Preostalo je jo samo da Miloevi donese odluku, i tanka nit o koju se ma dri bie prekinuta. Ali, umesto da donese takvu odluku, Miloevi je dogaaje okrenuo u sasvim drugom pravcu. Zato?

smo videli, krenuo 1998. godine. Taj put je vodio ukidanju najopasnije opozicije i dovrenju sultanistikog poretka. Da je krenuo tim putem, Miloevi bi na vlasti bio i danas, ali verovatno i jo nekoliko narednih godina. Drugi put znaio je zaustavljanje autoritarnog pravca i uvrenje dotadanjih politikih osvajanja. On je podrazumevao ostavljanje opozicije da i dalje ivotari, ali bez mogunosti da se pojavi kao njegov neposredni izborni takmac. Da je krenuo tim putem, Miloevi bi i danas bio na vlasti, ali bi sa neizvesnou doekivao bliu budunost. Trei put znaio je zaustavljanje autoritarnog pravca i nagodbu o uslovima povlaenja sa vlasti. U tom trenutku, Miloevi je izgledao nepomerljiv, i taj mu je poloaj pruao odlino polazite za pregovore o uslovima pod kojima bi napustio vlast. Da je krenuo tim putem, Miloevi moda danas vie ne bi bio na vlasti, ali bi ostao na slobodi i uivao u svom novcu jo dugi niz godina. I etvrti put znaio je zaustavljanje autoritarnog pravca i vraanje na cezaristiku legitimaciju poretka. On je podrazumevao ne samo ostavljanje najopasnije opozicije u ivotu, ve i ulazak u neposrednu izbornu utakmicu sa njom. Miloevi je krenuo tim putem, i danas ostao i bez vlasti i bez MILOEVIEV IZBOR slobode. Miloevi je, krajem juna i poetkom jula, Kako je Miloevi pogreio? birao svoju neposrednu politiku budunost. Pred njim su se prostirala etiri puta. Prvi put: autoritarni pravac Prvi put znaio je nastavak Miloevi je ovim putem ve uveliko iao. onog autoritarnog pravca kojim je, kao to Zapravo, taj put mu se prirodno otvarao i
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

njime je koraao jer je to bilo najzgodnije. Celokupna logika sistema ila je u pravcu jaanja autoritarizma. to je manje drutvene podrke, to je vie nasilja potrebno da bi se vlast sauvala. Miloevievo okruenje, suoeno sa svakodnevnim izazovima vlasti, a bez socijalnog i intelektualnog uporita, nagonski je jaalo autoritarne poluge ustrojstva. Miloevi je to odobravao. Tako se, postepeno, uobliavao sultanistiki poredak. I sada je preostalo samo da se naini poslednji korak da se odstrani najopasnija opozicija. Osnova je ve bila sasvim pripremljena. Dugotrajnom propagandom, opozicija je oznaena kao izdajnika i teroristika. Pripremljen je i zakonski osnov za brz i uspean obraun. Za poetak je bilo dovoljno da nekoliko opozicionih prvaka ode u zatvor. Recimo, zbog klevete. Krajem marta 2000. godine, visoki Miloevievi dunosnici podneli su krivine prijave protiv predsednika sledeih opozicionih stranaka: Demokratske stranke, Graanskog saveza, Socijademokratije, Demohrianske stranke i Nove Srbije. Bar neki od njih, ako ne i svi, mogli su lako da budu utamnieni. Ako bi se zbog toga neko ozbiljnije pobunio i, recimo, izaao na ulicu, eto prilike za vebanje uinkovitosti policije. A tu je i Zakon o terorizmu, za Otpor i sline druine. Naravno da bi se izvesna graja digla u javnosti. Samo to je pitanje ko bi je uo. Nezavisne novine su ionako, zbog nestaice hartije, bile pred gaenjem. A nezavisne radio i TV stanice, zbog isteklih dozvola, pred zatvaranjem. to se inostranstva tie,

zapadna javnost ionako je bila oznaena kao neprijateljska. A istonoj javnost ve se moglo objasniti da se ne odstranjuje opozicija ve samo ekstremisti i teroristi. Uostalom, viestranaje je moglo da nastavi da postoji, samo u bezopasnijem vidu za samu vlast. Osim SPS-a i JUL-a, tu bi bili i eeljevi radikali, i ostale beznaajne stranke i pokreti. Mogla se, ak, ostaviti i po neka prava opoziciona stranka. Recimo, Kotuniinom DSS-u bilo bi zaista teko pripisati izdaju ili terorizam. Ali, takve stranke su, uz pomo nepovoljnih izbornih uslova ili pravne neizvesnosti, mogle da budu drane podalje od birakih kutija. Postavlja se, naravno, pitanje koliko dugo bi, u takvim uslovima, i po koju cenu, Miloevi ostao na vlasti. Da vidimo koje bi mu opasnosti pretile. Poimo od revolucije. I inae se smatra da su, od svih nedemokratskih poredaka, sultanistiki reimi najizloeniji opasnosti od revolucije (Chehabi & Linz, 1998b: 67-8). Tamo je revolucija, najee, nastajala usled kakve prirodne nepogode razornih zemljotresa, u Iranu 1978. godine, ili svinjske kuge, u Nikaragvi 1972. godine, uragana ili sue, na Haitiju poetkom 80-ih, itd. (Chehabi and Linz, 1998b: 39-40). Obino bi nepogode razgolitile svu nesposobnost i iskvarenost reima, posle ega bi usledile nasilne demonstracije ili oruane pobune. Tako bi samodrac bio zbaen. Ali, revolucija nije neto ega se Miloevi morao plaiti. Najpre, priroda je Srbiju isuvie obdarila da bi ona doivela neku veu nesreu koja bi posluila kao okiRe no. 62/8, mart 2001.

180

181

da za revoluciju. Srbija je van najvenih trusnih podruja, pa je pogubni zemljotresi ne ugroavaju. Njena klima je blaga, i razorni vetrovi je ne dotiu. Njena poljoprivredna proizvodnja je raznovrsna, i bolest ili podbaaj prinosa jednog zsada ne znae nedau za sav ivalj. Nju moe da pogodi sua. No, isuvie mnogo voda ovuda protie da bi sua dovela do gladi, kao u podsaharskoj Africi. Uz to, Miloevia je od revolucije, bar za izvesno vreme, uvala i priroda njegove dotadanje vladavine, kao i stanje u opoziciji. Iako su Miloevia nazivali diktatorom i tiraninom, on je nasilje koristio dosta odmereno. Graani Srbije su pod njegovom vladom iveli bedno i veina ga, na kraju, nije mnogo volela. Ali, opet, bilo je malo ljudi koje je on lino napao. Ljudi su bili dovoljno ozlojeeni da bi glasali protiv Miloevieve vlasti. Ali, ne i toliko da bi protiv nje podigli oruje. Gurajui inilac ('push' factor), iz Nodijinog objanjenja revolucije (Nodia, 2000), bio je, jo uvek, sasvim slab. Isto je bilo i sa vukuim iniocem ('pull' factor). Opozicija je, kao to smo videli, bila u rasulu. Svi su eleli da uklone Miloevia, ali nisu mogli da se sloe ak ni oko zajednikog izlaska, ili neizlaska, na izbore. Bili su sasvim nepripremljeni za delovanje van Miloevievih zakona, i bez ideje kako bi Miloevi mogao da bude sruen a da to ne bude izborima. Studentska druina Otpor bila je smelija i promuurnija. No, jedno je crtati stisnutu pesnicu na komijskim zidovima, a drugo krenuti u rat sa policijom i vojskom.
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

Daleko od toga da je Miloevi bio sasvim bezbedan od revolucije. Ali, ta je opasnost, u svom punom vidu, mogla da nastupi tek za koju godinu. Tek onda kad bi, na jednoj strani, dovoljno poinjenog nasilja gurnulo narod ka prevratu. I tek onda kad bi se, na drugoj strani, uobliila politika snaga dovoljno smela i uverljiva da moe da povue u pravcu revolucije. No, kao to je reeno, na jedno i drugo moralo bi da se eka godinama. Druga opasnost, za Miloevia-diktatora, bio bi vojni upad stranaca. Sve do XX veka, to je verovatno bio najei nain obaranja nekog samodrca (Tullock, 1987: 9-10). I u XX veku takvo uklanjanje autokrata nije bilo retko. Idi Amina su oborile tanzanijske jedinice, Bokasu francuske, Pola Pota vijetnamske a Norijegu amerike. I svi nabrojani reimi, osim Potovog, bili su sultanistiki (Chehabi and Linz, 1998a: 8-9). to se Miloevia tie, njegov spoljni neprijatelj bio je izuzetno moan. Naime, ve od rata 1999. godine jedan od glavnih ciljeva vlade Sjedinjenih Drava na Balkanu bio je ruenje njegovog reima. Naravno, Miloevi je neprestano pokuavao da se ugura da bude tienik Rusije. To mu, meutim, nikada nije sasvim uspelo. A u okolnostima u kojima bi ubrzano nestajao ak i privid legitimnosti, Miloevi bi sve manje mogao da rauna na rusku blagonaklonost. Onoga asa kada bi njegova vlada postala ogoljeno tiranska, Rusija vie ne bi imala kud, i morala bi da ga prepusti njegovoj sudbini. To bi svakako bila i prilika za Vaington da jednom za svagda zavri sa Mi-

loeviem. Od rata za Kosovo ideologija ljudskih prava nadvladala je nacionalni suverenitet, i od je tada svaka pustahijnost vlasti prema sopstvenim graanima, a naroito kakvo vee krvoprolie, moglo da bude uzeto kao casus beli. A sam Miloevi je ve itavo desetlee bio dovoljno ozloglaen, pa je zapadnoj javnosti malo trebalo da opravda upotrebu ak i krajnjih sredstava protiv njega. Meutim, znajui koliko je osetljivo zapadno javno mnjenje prema pogibiji makar jednog svog sunarodnika, teko je verovati da bi Miloevi tek tako bio suoen sa vojnim upadom Zapadnjaka. NATO je mogao da pritisne Miloevia da preda Kosovo tako to je bombardovao Srbiju. Ali, teko da bi ikome palo na pamet da Srbiju spasava Miloevieve diktature tako to e da je bombarduje. Trebalo je, dakle, ui u Beograd i oterati diktatora. A za to je bilo potrebno da neko pogine. Moda ak i poneki Amerikanac. Ko bi se usudio da tako neto uradi! Stoga bi se vojni upad mogao oekivati tek poto bi se u Srbiji rasplamsala oruana pobuna. A za to je, opet, trebalo bar jo nekoliko godina. Sledea mogunost spoljnih sila da uklone Miloevia bila je da uprilie njegovo ubistvo. I ranije je bilo, istina nepotvrenih, izvetaja o naumima pojedinih tajnih slubi zapadnih zemalja da umore Miloevia. Tako je bivi agent britanske obavetajne slube MI6 Riard Tomlinson tvrdio da je, svojevremno (1993), lino video slubeni spis pod nazivom Potreba za atentatom na predsednika Srbije Miloevia. U tom spisu su razmatrane tri mogu-

nosti smaknua beogradskog samodrca: obuavanje srpske paravojne opozicione grupe da ubije Miloevia u Srbiji; slanje specijalnih britanskih jedinica u Srbiju da izvre atentat bombama ili snajperskom vatrom; i na kraju likvidacija Miloevia u nametenoj saobraajnoj nesrei (Glas javnosti, 22. septembar 1998, str. 9). Ovo je bila neto stvarnija opasnost, koje se Miloevi, u sluaju da je krenuo prvim putem, ipak morao priuvati. Ali, Miloevi je, u toj stvari, mogao da se pouzda u ve ojaanu Slubu dravne bezbednosti Srbije; u saznanje da su takva dejstva zapadnih slubi bila ograniena tamonjim zakonima i javnim mnjenjem; i u injenicu da jedan Sadam Husien, i posle desetogodinjeg rata sa SAD, jo uvek sasvim zadovoljno nosi glavu na ramenima. Sve u svemu, najvie to su SAD i Zapad mogli da urade jeste da sasvim izopte Srbiju. Svet bi je, verovatno, zaboravio, i pustio da se gui u bedi i amotinji. I to sve dotle dok se Miloevi ne udavi u nezadovoljstvu izgladnelog naroda. Ali, za to su, zar ne, bile potrebne godine. Osim toga, Miloevi, kao i svi samodrci, ne bi imao nita protiv da ga, bar jedno vreme, ostave nasamo sa vlastitim narodom. Trea opasnost koja je pretila Miloeviu u diktatorskoj ulozi bila je da usamljeni pojedinac, ili manji krug ljudi, uprilie njegovo smaknue (assassination). Tiranoubistvo je est nain uklanjanja samodraca, pa i onih sultanistikih (Linz & Stepan, 1996: 56-9; Hartlyn 1998: 102). Takva sudbina zadesila je utemeljivaa dinaRe no. 62/8, mart 2001.

182

183

stije Somosa (ubijen 1956), dominikanskog samodrca Truhilja (ubijen 1961), ili korejskog vojnog diktatora Parka (Park Chung Hee, ubijen 1979). Ubice su esto dolazile iz samodreve okoline (Truhilja su ubili ljudi iz reima), ili su bili ak i njegovi najblii saradnici (Parka je ubio naelnik dravne bezbednosti Kim Jae Kyu). Mogunost ovakvog razvoja dogaaja, kada je Miloevi u pitanju, bila je ograniena iniocem koji je ve pominjan. Tiranoubistvo se, najee, okonava smru ne samo tiranina ve i ubice. Otuda su izvrioci tiranoubistva, po pravilu, oajni i duboko povreeni pojedinci koji svesno rtvuju svoj ivot da bi se osvetili za zlo koje im je naneto. Ali, ve je reeno da Miloevi nije bio okrutni zulumar koji tiranie okolinu. Oko njega nije bilo mnogo ljudi koji su ga potajno i do krajnosti mrzeli, i stoga bili spremni na sve. Za razliku od, recimo, Sadama Huseina, iji su aui bili neprestano u opasnosti da ostanu bez glave, Miloevi je prema najbliim saradnicima postupao odmereno i gotovo bezlino. Kod njega nije bilo hirovitosti ili svireposti, uobiajenih za tirane. ak i poslunici koji vie nisu bili u milosti, pa su ih sklanjali s poloaja, nisu morali da se plae za sebe i svoje porodice. Razume se, da je Miloevi krenuo u pravcu diktature, morao bi da postane znatno okrutniji. Time bi se poveala i opasnost da ga neko, u besu ili oaju, ubije. Samo to bi, do takve opasnosti, opet trebalo da proe bar nekoliko godina. Nekoliko godina bezdunosti, svireposti i zla. I taman da se za toliko produi vladavina.
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

I etvrta opasnost koja je pretila Miloeviu-diktatoru bila je dravni udar (Coup d'Etat). Dravni udar je danas najei nain svrgavanja samodraca (Tullock, 1987: 9-10). Samo u treem svetu, dravni udari, u razdoblju 1945-1985, zabeleeni su u dve treine zemalja, 183 uspena i 174 neuspela (David, 1986: 9; 1). Premda su neki nai naunici verovali da je Miloevi bezbedan od dravnog udara (Pribievi, 1997: 130), to nije bila zanemarljiva opasnost za Miloevia. Prema merilima koje su razradili teoretiari dravnog udara, Srbija je bila zemlja poprilino podlona ovakvoj vrsti prevrata. Prema tim merilima, moglo se rei da je u njoj ve due vreme vladala otra i duga privredna kriza, sa irokom nezaposlenou i ubrzanom inflacijom (Luttwak, 1969: 31). Tu je bio i dug i neuspean rat ili veliki poraz, vojni ili diplomatski (isto). Zatim, u njoj smo imali i odgovarajue politike preduslove, poput sve slabijeg i neuspenijeg optenja reima sa drutvom, ili apatije naroda (Luttwak, 1969: 32; 34). Tu su bile i institucionalne pretpostavke, a za dravni udar najvanija je bila visoka usredsreenost moi u malo ruku, koja omoguava prevratnicima da u kratkom vremenu i na jednom mestu pruzmu vlast (Goodspeed, 1962: 225-226; Luttwak, 1969: 45). Konano, na delu je bila i neprijateljska velika sila, rada da prui svaku pomo ljudima reenim ali i sposobnim da obore reim (Farcau, 1994: 105). Kada je Miloevi u pitanju, neki izvori su smatrali da je, od njegovog dolaska na vlast, bilo bar est pokuaja vojnih

udara (Drozdiak, 1999). Meutim, navedeni izvor ne nabraja jasno na koje pokuaje misli. Ako paljivo pogledamo pokuaje za koje naa javnost zna, videemo da su se veina tih zavera, koje su se ve na prvom koraku izjalovile, odigrale pre 1992. godine. Dakle, jo u vreme JNA i nezavisnosti savezne armije od Miloevia. Stoga se tih est pokuaja teko mogu uzeti kao nekakav pouzdan pokazatelj slabosti Miloevia prema ovoj vrsti prevrata. Komunistika JNA zaista je bila neka druga vojska, dravni sklop je bio sasvim drugaiji, pa i spoljno-politike okolnosti su se, u meuvremenu, sasvim izmenile. Jedini skoriji poznati sluaj antimiloevievske zavere u kojoj je uestvovalo i neko vojno lice bio je sluaj tzv. Oslobodilake srpske armije (Osa). Zaveru su skovala sedmorica Kruevljana, na elu sa pozivnim porunikom Bobanom Gajiem. Njihov cilj je, izmeu ostalog, bio i iznalaenje prilike da se smakne Slobodan Miloevi. Meutim, premda je dravna novinska agencija Tanjug iznela optubu da je Gaji bio u sprezi sa bivim naelnikom Generaltaba VJ, general-pukovnikom Momilom Periiem (Politika, 27. april 2000, str. 19), ovaj krug ljudi je, oigledno, bio izdvojen i usamljen. Pripadnici Ose bili su bez mogunosti da izvedu ozbiljniju zaveru, a pogotovo ne onu koja bi vodila pravom dravnom udaru. Sve u svemu, ono to je Miloeviu dotada ilo u prilog, kada je re o dravnom udaru, bio je dobar nadzor nad izvoaima ove vrste prevrata vojskom i policijom. Dravni udar, po pravilu, izvode ljudi koji vladaju delom ili celinom oruane

sile (Goodspeed, 1962: ix; Luttwak, 1969: 20; David, 1986: 7; Ferguson, 1987: 13; O'Kane, 1987: 22; 37; Farcau, 1994: 2). Dakle, zapovednici vojnih ili policijskih jedinica, ili vojske i policije u celini. Premda se za dravni udar podrka trai i kod politikih inilaca, glavni izvrioci su ipak u uniformama. Kada je Srbija u pitanju, Miloevi je, sve dok u pitanje nije doveo izborni legitimitet, uspeno vladao policijom. to se tie vojske, Miloevi je nju srazmerno kasno uzeo pod svoje. Sultanistiki klijentizam je ire zahvatio armiju tek 1998. godine (Antoni, 2000a). Politiko tienitvo obuhvatilo je prvenstveno vojni vrh koji je, tipino za pozne autoritarne reime (O'Donell & Schmitter, 1986: 32-33), poeo da se pretvara u sastavni, a esto i dnevno-operativni deo vladajue klike. To je moralo da izazove odbojnost kod nekih vojnih zapovednika. Iako je Slobodan Miloevi, naroito posle rata 1999. godine, bio vrlo tedar na unapreenjima, nema sumnje da su najbre napredovali oficiri koji su otvoreno iskazivali politiku i linu odanost (tako je, recimo, Neboja Pavkovi dobio u etiri godine tri ina: juna 1996. in general-majora, jula 1998. in general-potpukovnika, i juna 1999. in general-pukovnika). Ali, to je znailo da ima dosta oficira koji su ili preskoeni prilikom redovnih i vanrednih unapreenja, ili nisu dovoljno brzo napredovali. Ve je Litvak pronicljivo uoio da kada oficir vidi da je neki njegov klasi odskoio dva, pa i tri ina, kod njega se prirodno javlja zavist i ljutina. A od jala zbog zaostajanja u karijeri do elje da postane spasiRe no. 62/8, mart 2001.

184

185

lac otadbine samo je jedan korak (Luttwak, 1969: 79). Meutim, Miloevu je u prilog ilo i snano komunistiko naslee koje je postojalo u armiji. Sve negde do 1990. godine jedno od najvanijih merila za napredovanje oficira bila je politika odanost poretku, a ne strunost i sposobost. U narednih nekoliko godina, politika podobnost je u znatnoj meri potisnuta, da bi se ponovo pojavila, i to na velika vrata, 1998. godine. U tom smislu bi se moglo rei da, za veinu srpskih oficira, otvoreno uvoenje tienikog naela 1998. godine nije predstavljalo nikakvu novu i stranu pojavu, ve samo obnovu ustrojstva u kome su oni stasavali. Kako je veina oficira u Srbiji mlako primila vaskrsavanje linog i politikog klijentizma u vojsci, oni nisu oseali potrebu za bilo kojom vrstom pobune. Konano, dravni udar u Srbiji nije mogao da se dogodi iznenenada, i sam od sebe. Potrebno je bilo da se odigra itava predstava pre toga. Najpre, da se povea nasilnitvo reima, i to u nekoliko uzastopnih talasa. Recimo, da vlast utamnii neku javnu linost, a graani zaponu proteste, na ta policija odgovori silom, ime se pokrene spirala nasilja i nereda. Ili neto drugo tome slino. U svakom sluaju, talasi nasilja koji se ire bili su neophodni da bi zavera mogla da sazri. Jedan talas novog i ogoljenog nasilja bio je nuan da bi voe uopte donele odluku o zaveri. Drugi je, verovatno, bio potreban da bi zaverenici imali vremena da se poveu i utanae zamisao dejstva, ali i da se utvrde u svojim namerama. I
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

tek, moda, tokom treeg ili etvrtog talasa usledio bi pokuaj prevrata. Pa i on moda neuspeo, to znai da bi moralo da se saeka jo nekoliko talasa vladinog nasilnitva pre nego to bi samodrac bio oboren. Sve u svemu, kada pretresamo opasnosti koje su mogle da ugroze Miloevia da je krenuo putem diktature, vidimo da nijedna od njih nije neposredno pretila naem samodrcu. One jesu bile na vidiku. Ali, one ne bi imale pogubno dejstvo po Miloevievu vlast za jo nekoliko godina. Miloevi je samo trebalo da zaokrui i konsoliduje svoj sultanistiki sistem. Za razliku od demokratskih reima, kojima treba podrka najmanje 51% graana, autoritarnim reimima je dovoljno 20-30% podrke pa da budu postojani i dugotrajni (Rubin, 1987: 15). Miloevi je takvu podrku imao. Samo to je za dugoronu postojanost poretka trebala i jedna koliina autoritarne doslednosti. Da je Miloevi ukinuo opoziciju, a ostavio jednu ili dve poluopozicione stranke uvek spremne da, u ime spasa nacije, uu u vladu i podupru reim Srbija je mogla da postane udobno i bezbedno pribeite za njega i njegovu politiko-privrednu porodicu. Jer, razvijeni sultanistiki reimi su dugotrajni i postojani. Dinastija Divalije vladala je 30 godina, a dinastija Somoza i svih 40 (Snyder, 1998: 62;63). Srbija je bila u prilici da, pod Miloeviima, uz prvih desetak, poivi jo koju, jednako prijatnu godinicu. No Miloevi nije razumeo logiku sopstvenog sistema. On je mislio da njegova vlast mnogo vie poiva na podrci

nego na nasilju. inilo mu se previe rizi- godnosti sa kojom je izaao na izbore u sepnim da zaokrui ustrojstvo kao nasilniko. tembru 2000, pa bi na mogue republike izbore 2001. godine izaao pripremljeniji i Tako je odbacio ovaj pravac. ozbiljniji. Miloevi bi sa veom panjom poeo da slua i uvaava zahteve svog savezniDrugi put: konsolidacija Ovaj put vodio je okonanju autoritarnog ka Vojislava eelja. Poto je i ovaj pretrpeo napredovanja i uvrenju dotadanjih poraz umesto 28,1% glasova (1997), dobio osvajanja. To je znailo da Miloevi odu- je svega 8,6% eelj svakako da ne bi raskistane od donoenja Zakona o terorizmu i dao saveznitvo dok se ne utvrdi ili ne oporaostavi opoziciju u ivotu. Savezni ustav je vi. Tako bi Miloevi dobio jo jednu godinu mogao da bude promenjen, ali samo utoli- vlasti, tokom koje je mogao bolje da pripreko da se ukine zabrana ponovnog izbora mi dalje poteze. Naravno da i ovaj put nije bio predsednika republike (97: 2), i da se uvede neposredni izbor za Vee republika. Pr- bez ozbiljnih iskuenja za Miloevia. Prvo, vo je otvaralo mogunost da Miloevi po- njemu je mandat isticao 15. jula 2001. godinovo bude izabran u Saveznoj skuptini, tj. ne. Nije bilo teko u narednih osam meseci da ne mora da se lino izlae opasnosti ne- ouvati veinu u skuptini. Ali gotovo da je posrednih izbora. Drugo je povlailo sa so- bilo nemogue ouvati dravu. Poto bi Mibom odustajanje ukanovievih stranaka od loevi ostao na vlasti, ukanovi bi dobio uea na izborima i veliku poetnu pred- zeleno svetlo za svoje secesionistike namere. nost promiloevievskih stranaka. Pod pret- To je bio dobar nain Zapada da potkopa postavkom da bi ishod skuptinskih izbora Miloevievu legitimnost. Istina, Miloevi bio isti kao to je bio, Miloevi bi imao ne bi morao da se na to obazire, poto bi seudobnu veinu u oba doma. U Veu graa- cesija bila neustavna. Ali, teko da bi njegov na, miloevievske stranke bi imale 72 od izbor u skuptini dobro izgledao ako bi mu 138 poslanikih mesta (44 iz SPS-a i JUL-a, prethodilo referendumsko odvajanje Crne i 28 iz SNP-a), a u Veu republika 26 od Gore. 40 (7 iz SPS-a i JUL-a, i 19 iz SNP-a). Druga nevolja dolazila je od Da je Miloevi krenuo ovim predstojeih skuptinskih izbora u Srbiji. putem, obezbedio bi nekoliko prednosti u Oni su imali da se odre do septembra 2001. odnosu na stvarni razvoj dogaaja. injeni- godine. Ukoliko se narodno rapoloenje u ca da nije neposredno izgubio izbore ouva- meuvremenu ne bi promenilo, Miloevi bi la bi njegovu harizmu i sauvala sledbenike i te izbore izvesno izgubio. Time bi ostao bez saveznike. Izborni poraz SPS-a i JUL-a u nadzora nad skuptinom i vladom Srbije, tj. Srbiji dobro bi doao kao znak za uzbunu, i bez nadzora nad novcem, velikim preduzeipomogao Miloeviu da bolje sagleda svoju ma i najveim javnim glasilima. A to je vodistvarnu omiljenost u narodu. Nestalo bi la- lo kraju njegove vlasti. Svakako da je MiloeRe no. 62/8, mart 2001.

186

187

viu i ovde ostajalo jo dosta slobodnog prostora za nadmudrivanje. Mogao je da pokua da razbije jedinstvo DOS-a. Ako to ne bi uspelo, mogao je da pokua da mu smanji birako telo tako to bi podigao SPO. Uz to je mogao da se, u zgodnom trenutku pred izbore, otarasi eelja i na njega svali to vie krivice (pa i za ubistvo na lazarevakom drumu). Mogao je da, preko Milutinovia, iskoristi velika ustavna ovlaenja predsednika Srbije kako bi onemoguio rad nove skuptine i vlade, i tako izazove politiku krizu. Konano, mogao je da uvede vanredno stanje i da odloi izbore, ili da vlada bez skuptine. Bilo kako bilo, da je krenuo drugim putem, Miloevi bi dobio na vremenu. Sasvim dovoljno da i sam psiholoki prihvati neminovnost prvog, autoritarnog puta. Ili dovoljno da ozbiljnije razmisli o treem putu, koji je vodio nagodbi sa opozicijom i mirnom povlaenju. U oba sluaja, proao bi bolje nego to jeste. Zato je Miloevi odbacio ovaj put? Dobro objanjenje nalazimo u radu Duana Pavlovia (2000), koji nosi ime Populistiki katanac. Pavlovi veli ovo: Nije Miloevi odluio da ide na neposredne izbore zato to je morao, ve zato to je to jedini nain na koji je znao i mogao da potvrdi svoj legitimitet i status voe(...) Neposredan izbor Miloevia za srpskog vou je ono to je utemeljilo Miloeviev dolazak na vlast. U toj formativnoj fazi manje je bilo vano ta je on uradio kao genije aparata, a vie ta je uradio na mitinzima. Ono to ovde hou da kaem je to da politiar koji je u formativnoj fazi bio izabran populistiasopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

kom metodom mora svoje mesto neprikosnovenog lidera neprestano da potvruje na isti takav nain. Miloevi je neprestano hteo da ponavlja 'izbore' iz 1988/9. godine jer je to bio jedini nain da zadri harizmu koju je tada stekao. Smisao teze o populistikom katancu je da se Miloevi naao 'zakljuan' unutar populistikog naina promovisanja u vou, odnosno da nije mogao da zamisli da svoj legitimitet potvruje na neki drugi nain (Pavlovi, 2000). I doista, Miloevi nije izlazio na neposredne izbore jo od 1992. godine. Sve dotle, on je dobijao mnogo vie glasova nego njegova stranka. Godine 1990. osvojio je 63% a SPS 46% glasova, godine 1992. dobio je 53% a SPS 29% glasova. Zahvaljujui ovakvoj harizmi, Miloevi je bio potpuni gospodar i u stranci, i u vladajuoj eliti. Sada je Miloevi poeleo, svedoi Ljubia Risti, da pomogne da savezni i lokalni izbori to bolje prou (Vreme, 19. oktobar 2000). eleo je, dakle, da jo jednom pokae svojoj sviti da cela vlast poiva na njemu i da stoga i dalje svi treba da ga sluaju. I naravno, bio je u dubokoj zabludi o razmeri svoje omiljenosti u narodu. Tako je napravio prvu, i najvaniju, u itavom nizu greaka, koje su ga odvele sa vlasti i u beogradski Centralni zatvor.

Trei put: povlaenje

Povlaenje samodrca sa vlasti nije sasvim redak sluaj okonanja autokratije, bar u Junoj Americi (Tullock, 1987: 68). Posle vie godina iscrpljujuih borbi za ouvanje vlasti, samodrac postaje umoran. Vlast mu sve manje priinjava zadovoljstvo a sve vie

napor. Igra je sve sloenija a dobici sve manji. I pored sve vetine samodrca, vremenom se tekoe umnoavaju. Ostanak na vlasti za njega znai ongliranje sa sve novim i novim unjevima. I ma koliko da je vet, pribliava se trenutak kada e se, na kraju, neki unj odbiti i pasti na tlo (Boesche, 1996: 470). Tako neki samodrci odluuju da se povuku. A ako obezbede uverljiva jamstva, takav izbor se pokazuje moda i kao najbolji. Najsveiji je primer ileanskog diktatora Pinoea (1916). Za njegove vladavine (1973-1990) ubijeno je 3.197 ljudi, nestalo je 1.102, a nekoliko desetina hiljada je moralo pobei iz zemlje. Ipak, posle prvog diktatorskog razdoblja, Pinoe je, 1980. godine, doneo ustav koji je njegovu vlast imao da uvede u mirnije vode tradicionalistikog autoritarizma. Ali, na plebiscitu za novih osam godina predsednikovanja, 1988. godine, Pinoe doivljava poraz. Osvojio je samo 44% glasova. Sada se naao pred izborom. Da li da prekri ili ak ukine sopstveni ustav i zadri glavnu polugu vlasti. Ili da potuje ustav i povue se sa predsednikog mesta. Ubeen da e ga autoritarne ustanove koje je izgradio sasvim dobro zatititi, Pinoe je izabrao ovo drugo. I zaista, ustav je bio tako skrojen da ga je bilo teko promeniti. On je jamio Pinoeu zadravanje poloaja zapovednika kopnene vojske i u narednih osam godina (Linz & Stepan, 1996: 205-209). Tako je Pinoe mirno proiveo sve do 1998. godine. ak i kada je, 10. marta, napustio poloaj vrhovnog zapovednika, on je, po istom ustavu, postao doivotni se-

nator. Time je dobio zatitu od svakog krivinog gonjenja. Istina, nakon toga otpoele su nevolje. Tokom boravka u Britaniji, Pinoe je, oktobra 1998. godine, uhapen. Pretilo mu je izruenje panskom sudu zbog optube za ubistvo panskih graana tokom diktature. Ipak, poetkom marta 2000. godine, posle 503 dana kunog pritvora, Pinoe je, zbog starosti i bolesti osloboen, i vraen u ile. Maja iste godine, okruni sud Santjaga skida mu imunitet, a avgusta 2000. vrhovni sud ilea potvruje ovu presudu. Tako danas Pinoe eka na kaznu za zloine koje je poinio tokom sedamnaestogodinje vladavine. Ali, posle svih zala, Pinoe je, ipak, dobro proao. Zahvaljujui tome to je dobro odigrao mirni odlazak sa vlasti, dobio je jo deset godina mirnog i lagodnog ivota. Taman da postane toliko star da izvrenje kazne postane glupo ili nemogue. U prolee i leto 2000. godine Miloeviu je, sasvim ozbiljno i u nekoliko navrata, nuena nagodba o povlaenju. Najpre je, 17. februara, elnik Saveza sa promene Dragoslav Avramovi izneo ponudu opozicije. Ona je podrazumevala otpoinjanje pregovora sa Miloeviem o njegovom povlaenju, pri emu bi meunarodni inioci pruili dobre usluge posrednika, pa i jamca. Miloeviu se stavljala u izgled spokojna budunost, bez Haga i bez domaih sudova (Cohen, 2001: 356). Posle mesec dana, usledila je i druga ponuda. Prema pisanju grkog nedeljnika Pondiki, koje je, krajem marta 2000, prenela domaa tampa, pria se da je Jorgos Papandreu, ministar inostranih poslova
Re no. 62/8, mart 2001.

188

189

Grke, tokom posete Moskvi poetkom prole nedelje, preneo Vladimiru Putinu predlog Amerikanaca da ubedi Miloevia da podnese ostavku u zamenu da Hag zamuri i da zatim zapadnjaci ne insistiraju na njegovom hapenju i prebacivanju u Meunarodni sud za ratne zloine (Glas javnosti, 27. mart 2000, str. 20). Trea ponuda dola je tri meseca docnije. Njujork Tajms je preneo izjavu jednog neimenovanog amerikog slubenika da bi Vaington sa dunom panjom primio moguu ponudu iz Beograda, ukoliko je ona dovoljno ozbiljna i brza, da se Miloevi, u zamenu za bezbednost i izuzimanje od Hakog suda, povue sa vlasti (Erlanger, 2000). Iako se u lanku poricala mogunost da bi Klintonova vlada sama napravila takvu ponudu, prenesene izjave i njihov sklop bile su jasan znak Miloeviu da je takva vrsta trgovine mogua, pa i poeljna. Konano, opozicija je, tri nedelje docnije, ali ba nekako u asu kada je Miloevi odluivao svoju sudbinu, nastavila da razrauje mogue naine njegovog povlaenja. ini je izneo zamisao da bi Miloevi, umesto stranog utoita, moda radije pristao na ruski obrazac povlaenja. Taj nain je podrazumevao da odlazei gospodar za svog naslednika dovede osobu od linog poverenja, mahom iz slube dravne bezbednosti, koja e docnije da ga titi. Tako, ono to je za Jeljcina bio Putin, za Miloevia moe da bude Jovica Stanii (Glas javnosti, 6. jula 2000, str. 3). Za Miloevia je zaista bio pravi trenutak za nagodbu o povlaenju. Njegoasopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

va vlast je izgledala postojana i jaka, a opozicija slaba i razjedinjena. Mogao je da izvue sasvim dobre uslove pod kojima bi se povukao. Ostao bi bez vlasti, ali bi zadrao uticaj, novac i slobodu. Ali, Miloeviu izgleda da ni na kraj pameti nije padalo da krene ovim putem. Kao to su pokazivali prethodni, ali i potonji dogaaji, on je slabo razmiljao na duge staze. Bio je igra iznudice, i o nevolji je mislio tek kada mu ova sedne za vrat. Osim toga, celokupno njegovo dotadanje iskustvo govorilo je protiv povlaenja. On je proao kroz mnoge krize, i sve ih je preiveo. Preiveo je promenu legitimacijskog obrasca i uvoenje viestranaja (1990). Preiveo je 100.000 razljuenih ljudi na ulicama Beograda (1991). Preiveo je osudu civilizovanog sveta i jednonedeljnu pobunu akademske elite (1992). Preiveo je milionsku inflaciju, privredni slom i gubitak veine u skuptini (1993). Preiveo je tromesenu pobunu srednje klase i 88 dana protesta na stotine hiljada graana (1996/1997). Preiveo je i rat sa SAD, Britanijom, Francuskom, Nemakom i sa jo 15 drugih zemalja (1999). A ono to je iz svih tih kriza nauio bilo je treba biti istrajan. U prilikama kada bi svako drugi odustao i povukao se, on je uvlaio glavu u ramena, stoiki podnosio udarce i ekao da se protivnik umori ili odustane. A zatim bi prelazio u protivnapad i vraao tota od izgubljenog poloaja (Antoni, 1993; 1997). I kao to je neuhvaenom i nekanjenom prestupniku teko da stane sa prestupima premda mu je jasno da je svaki

sledei put u sve veoj opasnosti da dolija tako je i Miloevi kockarski uivao da jo malo ostane u igri. Zapravo, on se zbiljski uplaio i razmiljao o povlaenju samo u prvim krizama. U onim kasnijim, i stvarno mnogo opasnijim, pokazivao je sve veu meru hladnokrvnosti i upornosti. Najvei udar za njega predstavljao je 9. mart 1991. godine. Njegov tadanji savetnik Zvonimir Trajkovi o tome ovako svedoi: Dobro se seam devetog marta kada su izvedeni tenkovi na ulice. Miloevi je dugo, ak moda i mesec-dva, bio potresen i razbijen ovek. Doiveo je psihiki slom (u razgovoru za Reporter, Vol. III, 4. avgust 1999, specijalno izdanje: Miloevieva era, str. 14). I sledea kriza, u leto 1992. godine, teko mu je pala. Svih tih meseci, sea se njegov tadanji saradnik Vojislav eelj (1995: 236), u Miloevievim oima gledao sam ogroman strah. On naprosto nije znao ta da radi. Tada je, izgleda, prvi i jedini put bio pred odlukom da se povue. Prema svedoenju tadanjeg predsednika savezne vlade, Milana Pania, Miloevi je na njegov nagovor, 8. jula 1992. godine, pristao da podnese ostavku, s tim da se pojedinosti povlaenja urede ugovorom. Isto vee, sastavljen je ugovor sa pet odredbi: 1. posle ostavke, SAD se obavezuju da e odmah da ukinu sankcije; 2. Miloevi e biti predsednik jugoslovensko-amerike banke; 3. Miloeviu i njegovoj porodici jame se amerike vize i slobodno kretanje; 4. prvo saoptenje za javnost dae Miloevi; 5. dogovor e da potpiu Miloevi i Bejker. Ali,

samo par dana docnije, Miloevi je javio da se predomislio (uki, 1997: 130-131). Iako je, posle toga, bio suoen sa mnogo ozbiljnijim iskuenjima nego tada, Miloevi, naoruan iskustvom, vie nije zapadao u malodunost i razmiljao o povlaenju. ak ni u ratu sa najmonijim dravama sveta. Sa takvim navikama, Miloevi nije mogao a da ne propusti vreme za povoljnu nagodbu. On je ekao i ekao... da izgubi izbore; da milion ljudi izae na ulice; da demonstranti zauzmu Saveznu skuptinu; da padne i Televizija; da policija otkae poslunost; da vojska odbije da se umea; i na kraju, da mu Kotunica saopti odluku Ustavnog suda po kojoj on vie nije predsednik. Pa ak ni tada Miloevi nije bio u stanju da ozbiljno pregovara o uslovima predaje vlasti. Kad je od Kotunice saznao za odluku Ustavnog suda, namah je klonuo i digao ruke od svega (Bujoevi i Radovanovi, 2000: 266; intervju Slobodana Miloevia u Danasu, 24-25. mart 2001). etvrti put bio je njegova sudbina.

190

etvrti put: izborni izazov

Teko je rei kada je tano Miloevi reio da krene ovim putem. Za 30. jun bila je zakazana sednica Savezne skuptine, na kojoj je trebalo da se donese Zakon o terorizmu. Zakon je, zapravo, imala da usvoji Skuptina Srbije, i na njegovo donoenje se ekalo vie od mesec dana. Meutim, SPS i JUL nisu uspeli da oko toga nau zajedniki jezik sa eeljevim radikalima. Ovima je, izgleda, dosadila uloga slabijeg saveznika, koRe no. 62/8, mart 2001.

191

ji obavlja najprljavije polove, a zauzvrat dobija samo najloije pare vlasti. Ovoga puta, svoju podrku Zakonu o terorizmu radikali su uslovili direktorskim ili upravnim mestima u najbogatijim dravnim preduzeima elektroprivredi, naftnoj industriji, umarstvu... (Glas javnosti, 5. jul 2000, str. 3). Meutim, verovatno da su se nekome u JUL-u ili SPS-u ova mesta uinila kao odve masan zalogaj za eelja (mnogo je maku govea glava). Miloevievci su, stoga, odluili da direktorska mesta zadre, a da Zakon prebace u nadlenost Savezne skuptine. U Saveznoj skuptini, tadanji saveznik SPS i JUL-a bila je Socijalistika narodna partija Momira Bulatovia. Ona je podrala Zakon, izjavom potpredsednika stranke Slobodana iia od 28. juna, da je zakon protiv teorizma neophodan kako bi se jugoslovensko drutvo zatitilo od teroristikih aktivnosti (Glas javnosti, 29. jun, str. 3). Tako, glasovi radikala nisu bili neophodni da bi Zakon proao u Veu graana. Meutim, u Veu republika, Zakon nije mogao da dobije vie od 17 glasova (od potrebnih 21). Tamo je SPS imao 9 poslanika, JUL 2 a SNP 6. Na sednicu, osim redovnih bojkotaa (DPS sa 8 poslanika i SDA sa 1), nisu dola ni petorica predstavnika Srpske narodne stranke iz Crne Gore. Sa njihovim, glasovi radikala nisu bili neophodni, bez njih, valjalo je traiti nagodbu sa eeljom. Zato poslanici SNP-a nisu doli ostaje nejasno. Ali, nagodba sa eeljom nije naena. Novine su pisale da je SRS kao uslov za prihvatanje ovog zakona traio measopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

sto saveznog dravnog tuioca (Glas javnosti, 1. jul, str. 3). To je, meutim, bilo jedno od kljunih mesta za rad ovog zakona, i Socijalisti nisu hteli da ga se odreknu. Stoga je odlueno da se donoenje Zakona odloi za narednu sednicu. Na kraju zasedanja, predsednici oba vea Sra Boovi i Milomir Mini upozorili su poslanike da planiraju vreme, jer e Predlog zakona vrlo brzo ponovo da bude na dnevnom redu (Glas javnosti, 1. jul, str. 3). Ali, poslanici su se vrlo brzo sastali ne zbog Zakona o terorizmu ve zbog promene ustava! Naime, pet dana docnije, 5. jula, Tanjug je objavio da je u Skuptinu SRJ doao predlog o promeni Ustava koji su potpisali poslanici SPS-a, SRS-a, JUL-a, SNS-a i SNP-a. Po ovom predlogu, predsednik republike imao je da se bira neposredno, sa mogunou ponovnog izbora (amandman V). Sednica skuptine zakazana je ve za sutradan. Miloeviu je trebala dvotreinska veina, u oba vea. Kako su miloevievci, koji predhodno nisu uspeli da dou do obine veine, sada obezbedili dvotreinsku, ostaje da itamo u seanjima tadanjih politiara. Ovoga puta, eelj je pridobijen za saradnju. Njegovi poslanici su, samo dan uoi obznanjivanja predloga, uredno stavljali potpis na pripremljeni papir, a jedinom poslaniku SRS-a koji je to odbio, Miodragu Vujoviu, odmah je, na zahtev eelja, oduzet poslaniki mandat (Danas, 7-9. jul, str. 3). Sve u svemu, u Veu graana miloevievci su imali 96 od potrebna 92 glasa, dok su se u Veu republika namuili.

Trebalo im je 27 glasova, to je znailo da su svi poslanici SPS-a, JUL-a, SNP-a i SRS-a morali da glasaju za promenu, a da im je, i pored toga, nedostajao jo jedan glas. Taj glas je naen tako to je Milan Gajovi, disident iz ukanovievog DPS-a, nagovoren da podri Miloevia, pa je predsednikim avionom iz Crne Gore dovezen na sednicu. Njegov glas je omoguio da se Miloeviu ostvari elja da moe da izae na neposredne izbore. Njegov glas je omoguio i da Miloevi moe da bude neposredno poraen, i tako jasno i nesumnjivo izgubi legitimitet. Istoga dana, obznanjena je i namera Miloevia da se savezni, mesni i predsedniki izbori odre u isti mah. Nikola ainovi, potpredsednik Savezne vlade i lan IO SPS-a, odmah po okonanju sednice izjavio je da e izbori za predsednika Jugoslavije biti pre zavretka mandata sadanjeg predsednika (Glas javnosti, 7, 8. i 9. jul 2000, str. 3). Tako je postalo jasno da se Miloevi ubrzano sprema za izbornu utakmicu. I tako, znajui Miloevievu sklonost da donosi brze i iznenadne odluke, ne bi me iznenadilo ako se ispostavi da je Miloevi odluku o izlasku na neposredne izbore doneo u svega etiri dana. U ona etiri dana od 30. juna, kada je propalo donoenje Zakona o terorizmu, do 4. jula, kada je poelo (i zavreno) sakupljanje potpisa za predlog o izmeni Ustava. ta je tano prelomilo Miloevia da se odlui za ovaj put, put koji e ga odvesti u propast, teko je rei. Ubrzo po njegovom padu, javilo se miljenje

da je Miloevi bio rtva laskavaca i prepredenjaka iz njegove dvorske svite. Moje uverenje je, veli Zoran Lili, da su ga ljudi iz njegovog okruenja ovog puta uverili da je atmosfera u narodu izuzetno dobra i da moe da naini takav korak (NIN, 12. oktobar 2000, str. 17). Ova pogrena procena, slae se i Ljubia Risti, posledica je glupih i nedobronamernih saveta (Vreme, 19. oktobar 2000). ak je i sam Miloevi, u poslednjem intervjuu datom sa slobode, posredno potvrdio da je takvih saveta bilo. Na pitanje ta misli o navedenim tvrdnjama, nabusito je odgovorio: Rekao bih da ti koji sada kau da me je neko pogreno savetovao da raspisujem izbore za predsednika godinu dana ranije, da su ba oni, ili deo njih, zastupali takav predlog (Danas, 24-25 mart 2001). Ipak, ma koliko da se iz dananjeg ugla ova odluka inila pogrena, sa stanovita vremena u kome je donesena ona nije bila nerazborita. Bez obzira na to da li je Miloevi podlegao pogrenim savetima, ili je sam doneo takvu odluku, verovatno da je u leto 2000. to bio najbolji potez koji je Miloevi mogao da odigra (Pavlovi, 2000). Najpre, kao to je prethodno opisano, opozicija je bila u rasulu i rastrzana meusobnim zaevicama. Podele u opoziciji i razliiti ciljevi opozicionih aktera omoguili su Miloeviu 1993. da vlada naredne etiri godine, a 1997. jo tri. Isto je trebalo da se desi i septembra 2000. Ne samo da se oekivalo da e Drakovi ponovo poeti da ucenjuje ostatak opozicije uvenim 'potokreka' argumentom, nego se smatralo da se
Re no. 62/8, mart 2001.

192

193

tako neto nee moi izbei ni u ostatku opozicije (Pavlovi, 2000). Postojala je velika verovatnoa da opozicija uopte nee da izae na izbore. Drakovi je to ve i ranije jasno najavljivao, a posle promene Ustava, predstavnik SPO-a, Ivan Kovaevi zvanino je izjavio da opozicija mora bojkotovati savezne izbore... jer se pravnom terorizmu i kriminalnom ruenju Ustava ne sme dati legitimitet (Glas javnosti, 12. jul, str. 3). I opozicioni prvaci, okupljeni u DOS-u, takoe su se kolebali da li uopte da izau na izbore. Jo 11. jula ini je objanjavao da opozicija nije donela konanu odluku o izlasku na savezne izbore (Glas javnosti, 12. jul 2000, str. 3). Drugo, i da se svi predomisle i prijave se za izbore, Miloeviu je bilo jasno da Drakovi i ini nikada nee da stanu iza zajednikog predsednikog kandidata. Miloevi je nenajavljenim raspisivanjem neposrednih predsednikih izbora raunao na iznenaenje u opoziciji. Opozicija se bila spremala za savezne i lokalne izbore, a sada su se, odjedared, u celoj prii pojavili i predsedniki. Opozicija nije imala spremnog predsednikog kandidata. Meutim, ne samo da ga nije imala, bilo je sasvim nejasno kako bi ga opozicija uopte mogla nai. Karta na koju je Miloevi igrao bila je da pola opozicije nee uspeti da se dogovori oko jedinstvenog kandidata, a da druga polovina uopte nee izai na te izbore (Pavlovi, 2000). I tree, u trenutku kada je Miloevi donosio ovu odluku, politika ponuda biraima bila je takva da je Miloevi
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

stvarno bio u prednosti u odnosu na ostale takmace. Istraivanje koje je, juna 2000. godine, sprovedeno za potrebe amerike vlade, pokazalo je sledeu listu politikog poverenja graana Srbije: Miloevi 16%, Kotunica 9%, Drakovi 8%, Avramovi 8%, eelj 6%, ini 4%, niko 25% (Cohen, 2001: 361). I sami graani Srbije verovali su da, na predsednikim izborima, Miloevia niko ne bi mogao da pobedi. Po istraivanju agencije Stratedik marketing (obavljeno 17-22. juna), 24,2% ispitanika verovalo je da e pobedu da odnese Miloevi, 8,4% Drakovi, dok je na Kotunicinu pobedu raunalo svega 4,1% graana Srbije (Blic, 12-13. jul 2000). ak i Miloevieva stranka nije stajala loe. Prema istraivanju CPIJM (Ljiljana Baevi), obavljenom izmeu 11. i 15. jula, za DOS bi glasalo 24% graana a za SPS 20% birakog tela (Vreme, 21. septembar 2000, str. 13). Istina, neodlunih je bilo itavih 29%. Ali, oni su obino, zgaeni preganjanjima i prepucavanjem opozicije, zavravali kao neglasai. Zato bi izbori 2000. godine bili izuzetak? Naravno da Miloevi svoju odluku nije zasnivao na istraivanjima javnog mnjenja. Ali, pretpostavljam da ni policijski izvetaji, kojima je na samodrac najvie verovao, nisu izgledali drugaije. Opozicija jeste bila u rasulu. I on, u tom trenutku, jeste bio bez ozbiljnog takmaca. Stoga je razumljiva srea koja je, na prijemu odranom 7. jula, izbijala iz svake pore Miloevievog lica. Njega je najvie brinulo hoe li da uspe njegov ustavni Blitzkrieg. Kada je to 6. jula obavljeno, sve drugo mu je izgledalo la-

ko. Put da Slobodan Miloevi na vlasti vie od 500-600 hiljada glasova, dok samo ostane do 2009. godine (Glas javnosti, 10. njegova stranka ima 800.000 pouzdanih glasaa (Vreme, 19. avgust 2000, str. 9). jul, str. 3) inio se irom otvoren. Ostatku opozicije, naravno, PUT U PROPAST nije padalo na pamet da se uliva u DrakoviNije Miloevi pogreio 3. ili 4. jula, kada je evu reku. DOS je, sutradan, za svog kandireio da ide na neposredne izbore. On je data izabrao Kotunicu. injenica da je pogreio 7. jula, kada je poverovao da je sav ostatak opozicije krenuo bez njega, razgneposao zavren. Pravo je udo sa kojom la- vila je Drakovia. Stoga je zapoeo eoni godnou je Miloevi ekao septembarske napad na DOS. Njegove prvake optuivao je izbore. General Pavkovi mi je kasnije is- da razbijaju jedinstvo opozicije (Info-Ni, 12. priao, prenosi ini, da mu je Miloe- avgust 2000; preneto u Drakovi, 2001: vi svega dva dana pre izbora rekao kako je 401-407), i da se svakodnevno sastaju i dosiguran da e dobiti 70 odsto glasova, i da, govaraju sa Slobodanom Miloeviem (Vreako se DOS neto buni i sumnjii vlast za me, 19. avgust 2000, str. 10). eventualnu krau, tih 100.000 glasova sa Dakle, do poetka avgusta, za Kosova moe da pokloni Kotunici Miloevia je sve ilo kako treba. Opozicija (ini, 2000: 2.35). je, istina, reila da izae na izbore. Ali naVerovatno da je Miloevia stavila je da se svaa kao u najbolja vremena. uspavala injenica da su se, tokom celog jula, To je Miloeviu obeavalo jo jednu rutinstvari sa opozicijom deavale upravo onako sku pobedu. Meutim, poetkom avgusta kako je predvideo. Drakovi je odbijao da se okolnosti su se dramatino promenile. I to sa ostatkom opozicije dogovori i oko izlaska na Miloevievu tetu. Prvo, vei deo opozicije istakao na izbore, i oko zajednikog kandidata. DOS vie nije eleo da eka Drakovia, i postepe- je za Miloevia vrlo nezgodnog takmaca. no se oblikovalo miljenje da bi Kotunica Kada se, u julu, postavilo pitanje ko bi bio mogao da bude najbolji takmac Miloeviu. najbolji kandidat opozicije u takmienju sa Onda se Drakovi iznenada predomislio. Miloeviem, prvi na kog su svi pomislili bio Pozvao je novinare i 6. avgusta obznanio da je Vojislav Kotunica. udnovato je kako SPO izlazi na savezne izbore sa sopstvenom su svi bili sloni oko toga. I ranije je ovaj polistom i sa sopstvenim predsednikim kandi- litiar bio pred oima javnosti, ali je veina datom. Sam se nije kandidovao, ve je isturio opozicionog sveta bila ravnoduna prema Vojislava Mihailovia, bezbojnog politiara i njemu. Smatralo se da je isuvie tunjav i neubedljivog gradonaelnika Beograda. zadrt da bi mogao da ujedini opoziciju i Drakovi je, dakako, pozvao i ostale poto- ozbiljno nakodi Miloeviu. Ali sada su svi, ke da se pridrue SPO-reci. On je iskre- kao jedan, povikali Kotunica! Njegova no verovao da sve stranke u DOS-u ne nose tunjavost sada je postala moralnost, a
Re no. 62/8, mart 2001.

194

195

zadrtost se preobrazila u naelnost. I istraivanja javnog mnjenja potvrivala su da bi Kotunica mogao da se nosi sa Miloeviem. Po pomenutom julskom istraivanju CPIJM, Miloevi bi dobio iniia sa 32%: 30%, Drakovia sa 33%: 27%, ali bi izgubio od Kotunice sa 28%: 43%. I doista, Kotunica je bio savreni takmac Miloeviu. U uslovima sistemske korupcije ostao je ist, i za njegovo ime nije mogla da se vee nijedna novana afera. Bio je iskreni rodoljub, i za razliku od ostalih opozicionara nije primao novac od dojueranjih napadaa na Srbiju. Konano, bio je dosledni opozicionar, i opet za razliku od veine opozicionih prvaka nikada nije ni video, a kamoli opsluivao Miloevia. Zbog svega toga, Kotunica je bio veoma nezgodan za propagandnu obradu. Miloeviev opadaki stroj RTS, Politika, Novosti... prvih mesec dana uopte nije umeo da prie Kotunici. Ceo avgust je proao a da Kotunica nije ni naet. Tek u septembru zapoeti su neposredni napadi na njega. Ali ni tada nije pronaen pravi pristup. Kotunica je napadan: to je promenio prezime (Branislav Ivkovi, RTS, 21. septembar); to redovno vara svoju suprugu (komentar Politike, 17. septembar); to je tunjav (Ivan Markovi, RTS, 11. septembar); to ide po Srbiji i ne pria nita (Duan Matkovi, RTS, 12. septembar); to ne zna ni pet reenica da kae (ivorad Smiljani, RTS, 17. septembar; DOR, 2000/5: 92-94; 139); to izgleda kao mi na lancu Zorana inia (Duan Matkovi;
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

preneto u: Vreme, 21. septembar, str. 26), i kojeta. Miloevi uopte nije shvatao ta se dogaa. Od poetka je potcenio Kotunicu (zvao ga je makar) i nije video da njegova propagandna maina sa Kotunicom ima daleko vie tekoa nego 1990. godine sa Drakoviem, ili 1992. godine sa Paniem. I drugo, Drakovi je preterao sa potok-reka navlaenjem. Njegovo hirovito ponaanje, njegova sklonost da stalno menja odluke, njegova potreba da u opoziciji uvek bude prvi, dojadili su javnosti. Ranije je odbijao da sa ostatkom opozicije sarauje oko zajednikih kandidata, tvrdei da nema uslova za izbore, i da na njih nee da izae. Sada se najedared, i bez razloga, predomislio i reio da se pojavi na izborima. Ali, opet nije hteo da sarauje sa drugom opozicijom. I jo je za kandidata istakao neubedljivog Vojislava Mihailovia. To se inilo kao namerno potkopavanje mogunosti opozicije da savlada Miloevia. Celokupna nezavisna javnost, predvoena liberalnom elitom, okrenula se protiv Drakovia. Sa njima, Drakovia su ostavili i njegovi birai. Ali, to ne samo da nije shvatao Drakovi. To nije video ni Miloevi. I dalje je mislio da Drakoviev samostalni nastup znai podelu opozicionih glasaa. I da e Drakoviev propagandni rat protiv DOS-a imati odjeka u birakom telu. Ve poetkom avgusta pojavili su se za Miloevia prvi znakovi upozorenja da stvari ne idu dobro. Za samo mesec dana, raspoloenje javnog mnjenja sutinski se promenilo. injenica da su osamnaest stranaka, a meu njima i Demokratska stranka

Zorana inia, stale iza asnog, rodoljubivog i doslednog Kotunice, ostavila je dobar utisak na birae. Veina biraa poodavno je bila nezadovoljna Miloeviem. Sada je konano dobila i nekog za koga moe da glasa. I opozicioni birai su odluili. Glasae za Kotunicu. Poetkom avgusta, DOS doivljava neverovatan skok omiljenosti. Ve je pominjano istraivanje CPIJM iz jula meseca. Udeo neodlunih bio je itavih 29%, SPS je imao 20%, a DOS 24% privrenika. Jedanaestog avgusta CPIJM je zavrio novo istraivanje. Broj neodlunih pao je na 12%, SPS je zabeleio blagi rast do 23%, SPO je imao svega 6%, a DOS je skoio na itavih 38% (Vreme, 21. septembar, str.13). Srbija je prelomila! Miloevi nije morao da veruje ovom istraivanju. Ali i istraivanja veine drugih ustanova, raena tokom avgusta i septembra, potvrivala su ovaj nalaz. Kotunica je po svima njima dobijao: CPA/CPS 43%:21%, Medium 35%:24%, Markplan 33%:19%, Stratedik matketing 29%:26% (NIN, 14. septembar 2000, str. 16-17). Istina, postojalo je i jedno istraivanje, raeno na velelepnom uzorku od 3.154 ispitanika (trostruko veem od uobiajenog za Srbiju), koje je davalo prednost Miloeviu (33%:32%; isto). Ali, to istraivanje je raeno po narudbini SPS-a i JUL-a, a radila su ga lica pouzdane politike podobnosti ali sumnjive strunosti (agencija IPRESS, pri Institutu za politike studije; direktor Instituta ivojin uri). Poto su od svojih strunjaka dobili nalaz kakav im je odgo-

varao, miloevievci su, verovatno, pomislili da ostala istraivanja s jednakom verodstojnou izraavaju samo elju naruioca. Tako su ih sve odbacili. No, ako Miloevi nije verovao istraivanjima, ta je bilo sa njegovom policijom? Zar je mogue da policija nije znala stvarno raspoloenje naroda? Ili se niko nije usuivao da Miloeviu saopti istinu? Na odgovore na ova pitanja oito da emo morati malo da saekamo. Pretpostavljam da nije posredi nikakva zavera, ve da su Miloevievi generali, birani po udvorikim a ne po strunim vetinama, bili krajnje nesposobni. Ishod izbora od 24. septembra predstavljao je, prema svedoenjima iz same policije, pravi ok za elne generale SUP (Nedeljni telegraf, 1. novembar 2000, str. 7). Oni su bili zauzeti kupovinom i opremanjem svojih novih vila, nabavkom blindiranih limuzina, i poslovima oko verca cigareta, oruja i droge. Stoga nisu ni stigli da ozbiljno izvide ta narod misli. I Miloevi je samouvereno nastavio da srlja u propast. Ne samo da nije preduzeo nita ve je propustio da se okoristi i onim to ima. Recimo, Zakonom o informisanju. Nezavisna tampa svojski je zalegla za DOS i Kotunicu, uredno prenosei sve optube na raun SPS-a i Miloevia. Zakon je pruao nain da se novine dovedu u red. Meutim, u julu, avgustu i septembru, dakle u tri udarna predizborna meseca, izreene su samo dve kazne u ukupnom iznosu od 430.000 dinara. Poreenja radi, treba rei da je samo u prva tri meseca 2000. godine izreeno 11 kazni, ukupne vrednosti 2.910.000, a u aprilu i maju (znai u dva
Re no. 62/8, mart 2001.

196

197

meseca) 12 kazni, koje su iznosile ravno 3.956.500 dinara (DOR, 2000/5: 64). Umesto da pojaa nasilnitvo, ili da ga bar odri u istoj ravni, Miloevi ga je slabio! Osim toga, Miloevi se bahato odrekao pripomoi Vojislava eelja u predizbornom predstavljanju. eelj jeste pristao da podri ustavne promene. Ali, nastavio je da pritiska SPS i JUL svojim zahtevima o ravnopravnijoj podeli vlasti. Meutim, nailazio je samo na zid odbijanja. Teko je sada rei zato Miloevi nije naao zajedniki jezik sa eeljom. Moda mu se eelj zamerio kad je odbacio predlog Generaltaba (Politika, 10. jun 2000, str. 1) da mu se dodeli orden narodnog heroja. Isto tako, eelj je javno napao i generala Pavkovia zbog stranaki pristrasnih istupa i to se gura u ideologiju (izjava u Nedeljnom telegrafu, 12. jul 2000, str. 6). Ali, eelj je podrao i ustavne promene, do kojih je Miloeviu bilo toliko stalo. Oigledno, sa eeljom se moglo nagoditi. No, samouverenom Miloeviu to mora da se inilo kao izlian trud. Prva loa posledica po Miloevia bila je da je eelj krenuo samostalno u izbore. Za predsedniko mesto istakao je Tomislava Nikolia, drugog oveka u stranci. Bilo je jasno kako i eelj misli da e Miloevi da pobedi (jer bi, u protivnom, sam bio kandidat). Ali, isto tako je bilo jasno da radikali oduzimaju i deo moguih glasova Miloeviu. Na izborima 1992, eelj je neposredno podrao Miloevia, pa je ovaj pobedio ve u prvom krugu. Sada je eelj imao svog kandidata. Drugo, eelj ne samo da je krenuo samostalno na izbore, ve je, kako je
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

kampanja odmicala, sve manje napadao opoziciju a sve vie SPS i JUL. Za to su, prema eelju, bili krivi sami miloevievci koji su prvi otpoeli rat protiv njega (konferencija za novinare SRS, 7. septembar; preneto u: Velika Srbija, god. XI, br. 1584, str. 50). U predizbornoj kampanji eelj je bio vrlo vredan saveznik, posebno u debatnim emisijama dravne televizije. Nadaren kao govornik i bezoan kao sagovornik, eelj je bio strah i trepet za svakog ko je trebalo da mu izae na megdan. Sada je, meutim, svoju vetinu okrenuo protiv saveznika. U dve predizborne TV debate, eelj je vrlo otro i vrlo dopadljivo! kudio SPS i JUL, mnogo vie nego DOS. Optuivao ih je da su neiskreni u Vladi, da su podli i pokvareni, da kao ateisti nemaju morala... (debata od 8. septembra; preneseno u listu Svedok, 12. septembar 2000, str. 4). Miloevievci su se uplaili i otkazali tri naredna TV sueljavanja. Ali, teta je ve bila uinjena. Krugovi svae su zapoeli, i radikali su kraj kampanje doekali u najveem ratu sa miloevievcima. (eelj je, tri dana pred izbore, optuio leviarske partije da su izvrile svojevrsni dravni udar i da spremaju falisfikovanje ovih izbora; konferencija za novinare, 21. septembar; Velika Srbija, isto, str. 52). Svaa je imala rave posledice i po jedne, i po druge. Neka istraivanja su pokazivala da je ulaskom u Miloevievu vladu, 1998. godine, eelj izgubio dve treine svojih glasaa (18% ispitanika je na izborima 1997. godine glasalo za SRS, a ponovo bi glasalo samo 6%; Sajc, 1998). Predstava sa

njegovim izlaskom iz vlade, 1999. godine, i Milutinovievom uredbom da radikali moraju da ostanu u vladi, nije nimalo doprinela da se povea njegov deo birakog tela. Sada je, napadajui SPS i JUL pred izbore, eelj pokuavao da povrati neto od starog ugleda Miloevievog suparnika. Ali, bilo je kasno. Radikali ne samo da su dobili dve treine glasova manje nego 1997. godine ve je i njihov predsedniki kandidat dobio 122.286 glasova manje od same stranke. Nemam pouzdane pokazatelje kome su otili ti glasovi. Ali, smeo bih da se kladim da nisu zavrili kod Miloevia. Najgore od svega, Miloevi nije imao rezervni plan. Nije uopte razmiljao ta ako izgubi izbore? Bilo je ljudi, ak iz njegove najblie okoline, koji su ostavljali utisak kao da su svesni i te mogunosti. Tako je sama Mirjana Markovi, govorei u Poarevcu deset dana pred izbore, optuila NATO i njegove domae zastupnike da se spremaju da pokradu izbore, kao to su ih pokrali u Crnoj Gori i u Republici Srspkoj. Ako bi u tome uspeli, NATO i njegovi zastupnici bi proglasili da je pobeda volja naroda i da je to trijumf demokratije. A ako ne bi uspeli... optuie vlast u Srbiji da je nedemokratska (DOR, 2000/5: 76). Ovaj drugi razvoj dogaaja posebno je razraivan. Rukovodilac JUL-a i savezni ministar za informisanje Goran Mati raskrinkao je, na konferencijama za tampu (9. i 13. septembra), opozicionu zamisao nasilnog prevrata. Po njemu, u prvom koraku se propagandnim anketama... u javno mnjenje nasilno usadi uverenje da

opozicija dobija izbore. To, naravno, uopte nije tano, jer prema naim, objektivnim anketama Kotunica ima samo etiri odsto a ne etrdeset odsto kako to pokazuju lane ankete. U drugom koraku, poto vlast objavi stvarni izborni ishod, opozicija proglaava da su izbori pokradeni i izvodi narod na ulice. I u treem koraku, 1.500 policajaca iz Republike Srpske, koji su potplaeni i ameriki proorijentisani, preoblae se u srbijanske uniforme, sedaju u 140 vozila, dolaze u Beograd i poinju da hapse pripadnike vlasti, prikazujui da je navodno policija stala na stranu opozicije. Mati je, poto je ovim pokazao da mi taj scenario znamo, na kraju upozorio opoziciju da e zemlja i njeni organi bezbednosti imati dovoljno snage da izau na kraj sa ovakvim pokuajima (DOR, 2000/5: 73; 75). Ovi nastupi Markovike i Matia mogli su da budu shvaeni samo na jedan nain. Vlast je postala svesna da e da izgubi izbore, i sada priprema javno mnjenje za krivotvorenje izbora i za obraun sa opozicijom. Meutim, dalji dogaaji su pokazali da nastupi Markovike i njene svite nisu bili vie od uobiajenih predizbornih naklapanja. Miloevi niti je mislio da e da izgubi izbore, niti se spremao da ih krivotvori, niti je imao bilo kakav plan pacifikacije opozicije. I sama Markovika je kasnije posvedoila: Bila sam iznenaena rezultatima predsednikih izbora. Doputam sebi i danas da kaem da sam prilino kompetentna da procenim raspoloenje javnosti. Sama sam veoma aktivno uestvovala u izbornoj kampanji i imala sam sliku raspoloenja biRe no. 62/8, mart 2001.

198

199

raa. Ta slika je ila u prilog drugaijeg rezultata od onog koji je objavljen 6. oktobra (Vreme, 15. mart 2001, str. 34). Da je Miloevi dan odluke doekivao bez pripremljenog izlaza za sluaj nude, jasno se videlo samog 24. septembra. Opozicija je, svedoi ini, bila zaprepaena kada je shvatila da vlast nita ne preduzima kako bi je izigrala. Prvi na ok bio je kada su oni pustili nae kontrolore da uu i prisustvuju glasanju. Drugi ok je bio da su pristupili prebrojavanju glasova, a trei da su potpisali zapisnike. To je govorilo da oni oigledno nisu oekivali takav rezultat... Svi su oni iz vrha bili potpuno sigurni da e dobiti izbore (ini, 2000: 2.35). I doista, nikakva izborna kraa nije bila pripremljena. Kada je Milutinovi 1997. godine izabran, dodato mu je preko 300.000 glasova sa Kosova (OI, 1998: 82). Ovoga puta, izborna mesta na Kosovu zatvorena su ve u 16 asova, a zvanina procena, data 24. septembra uvee, bila je da je na izbore izalo oko 45.000 ljudi. Time je gotovo sasvim iskljuena mogunost korienja kosovskog spremita od 400-500.000 glasova za popunjavanje manjka u Miloevievim glasovima. Odsustvo prave opozicije u Crnoj Gori takoe je moglo da bude iskorieno da se Miloeviu pridoda bar 100.000 glasova. Ali, miloevievci su bili zadovoljni to Kotunica tamo nije dobio vie od 6.801 glasova. I u Srbiji se moglo daleko vie uraditi. Uz ograniene izborne nepravilnosti, Kotunici se moglo ukrasti bar 200.000 glasova i toliko pridodati Miloeviu. Opoziasopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

ciji je, meutim, svuda doputeno da nadzire glasanje. Zapisnici su svuda ne samo uredno overeni ve je opozicija esto dolazila i do njihovog prepisa. Umesto da iskljue telefonske veze dok ne proglase svoju pobedu, miloevievci su pustili opoziciju da javno zbraja glasove pred novinarima u dvoranama, i pred narodom na trgovima. I vladajue stranke su pripremile ulinu proslavu pobede. Ali, ekale su stvarne izvetaje o pobedi! Kada oni nisu pristigli, sa ulica su se povukle i pristalice reima i policija. Opozicija je ostavljena da na miru slavi izborni trijumf. Diletantizam, zar ne? Miloevievci, koji su godinama nametali izbore, ekali su da se zavri glasanje i izbroje glasovi pa da tek onda, u strahu i panici, krenu sa kraom! ovek ne moe a da se jo jednom ne zapita ako je ve Miloevi, u svojoj samoljubivosti, izgubio vezu sa stvarnou, ta su radile ostale skutonoe? Zar je mogue da su i one podlegle svojoj sopstvenoj promidbi o etiri posto pristalica opozicije (komentar Tanjuga, prenesen u Politici; DOR, 2000/5: 11)? Zar je mogue da niko, bez Miloevia pa i uprkos Miloeviu, nije skovao rezervni plan? Odgovor je, naravno, potvrdan. Trulo ustrojstvo, u kom je sva mo usredsreena u rukama jednog oveka; u kom se nita ne preduzima a da on ne naredi; u kom su laskanje i muftarluk zamenili odanost i vinost; u kom dravnu elitu ini baibozluk u takvom ustrojstvu zaista se nije moglo oekivati da neko bude vei prijatelj Miloeviu od njega samog.

Nesvestan ta se dogaa, Miloevi je doekao i 5. oktobar. Mislio je da je posredi samo jo jedan u nizu besplodnih zborova opozicije. Informacije koje su, u tom pogledu, stizale do moga mua, a ja ih ula od njega, svedoi Markovika, nisu ukazivale ni na kakvo ozbiljno nasilje. Oboje smo smatrali da se radi o izvesnom pritisku da se ne doe do drugog izbornog kruga za predsednika (Vreme, 15. mart 2001, str. 34). Umesto da se ozbiljno spremi za odsudnu odbranu, Miloevi je itavu stvar prepustio ministru policije Vlajku Stojiljkoviu. Meutim, ovaj trbuasti grubijan, koji do poloaja nije doao zahvaljujui sposobnosti ve udvoritvu Miloevievoj eni, malo ta je znao o policiji. Zamislio je da Beograd brani sa tri prstena policije. U ta tri prstena, Stojiljkovi je rasporedio najvei deo jedinica javne bezbednosti za posebne namene (Bujoevi i Radovanovi, 2000: 44; 56). Posebne jedinice policije koje su upravo i stvorene da bi zajedno delovale nale su se, tako, razbijene i daleko od Dedinja. tavie, kada su kolone ratobornih opozicionara probile prstenove, Stojiljkovi, koji je lino zapovedao policijskim dejstvima, nije se setio da jedinice sakupi i okolnim putevima dovede u Beograd! Umesto prekaljenih specijalca, glavne ustanove poretka branili su policajci koji u uobiajenim prilikama sede u straarskim kuicama na ulazima u strana predstavnitva (Bujoevi i Radovanovi, 2000: 83). Pa ak i kad su prevratnici zauzeli Skuptinu i Televiziju, Miloevi se po-

naao kao da ne shvata ta se dogaa. U tom trenutku, jo uvek je raspolagao sa monim orujem vojskom. Da je vojska krenula na pobunjenu varo, pitanje je kako bi se sve zavrilo. Miloevi je pozvao telefonom vojnog zapovednika, generala Pavkovia i naredio napad. Meutim, Pavkovi se predomilja i ne izdaje nareenje ve spremnim jedinicama. Miloevi opet zove i pita ta je sa napadom. Pavkovi i dalje vrda. I ta tada radi Miloevi? Od njega do Pavkovia nema ni pet minuta vonje. On treba samo da se pojavi na komandnom mestu, sa svojom linom gardom, i Pavkovi nee imati kud. Uostalom, ako nee Pavkovi, tu su drugi ratoborni generali koji jedva ekaju priliku da ga zamene i obraunaju se sa opozicijom. Izvrni deo naredbe nestrpljivo oekuje tim 'jastrebova': general-pukovnik Miodrag Simi, general-potpukovnici Ljubia Stojmirovi, Milen Simi, Stamenko Nikoli i Bane Petrovi. Neki ak trljaju ruke, uzbueni pred predstojeim 'borbenim dejstvom' Sad ima da im ... majku! (Stojadinovi, 2000). Miloevi samo treba da se nae tamo gde je najvanije, gde je krizni tab, gde se odluuje, i eto preokreta. Ali, nita od toga. Miloevi ostaje gde jeste i nastavlja da zove Pavkovia. I to ga vie zove, sve manje nareuje, a sve vie moli. A to on vie moli, Pavkovi je vie reen da nareenje ne izvri. Tako je pao Miloevi. Predugo je bio samodrac. Uljuljkivan sve veim udvoritvom, nije vie shvatao ta se dogaa. Nije shvatio ni 24. septembra, kada mu je glava, samo jednim udarcem, bila odseena.
Re no. 62/8, mart 2001.

200

Njegovo telo je ostalo da sedi u tronu, glava se i dalje nalazila na ramenima. No, krv je liptala na sve strane, i nespretni pokuaj njegovih aua da krv zaustave a glavu zaiju zavrio je neuspehom. Miloevi se i dalje glupavo smekao i govorio: Nije mi nita. Ali, bio je gotov. Petog oktobra bio je potreban samo udar ruke da silnikova glava odleti sa ramena i tresne o zemlju. Jedan samodrac zanavek je otiao u istoriju. ZAVRNI POGLED U petak 24. maja 1940. godine, Prva pancer divizija generala Guderijana (Heinz Guderian) stigla je na deset milja udaljenosti od 400.000 iscrpljenih britanskih i drugih saveznikih vojnika, prikljetenih na flandrijskim plaama. I upravo tada, kada je najvei tenkovski zapovednik spremao najveu mehanizovanu jedinicu za najvei vojni udar u dvadesetom veku, stiglo je nareenje da stane. Uprkos stalnim generalovim protestima, nareenje je ostalo na snazi i u naredna tri dana! Taman koliko je Britancima bilo potrebno da se utvrde i pripreme za operaciju prebacivanja 338.226. vojnika na ostrvo. Iza nareenja je stajao lino Hitler. U utorak 21. maja 1940. godine, admiral Reder (Erich Raeder) izneo je Hitleru neka razmiljanja o iskrcavanju u Britaniju. Admiral je ve pola godine ranije naredio svojim ljudima da razmotre takvu mogunost. Hitler, meutim, za to nije bio previe zagrejan. tavie, kada su se sledei put susreli, 20. juna 1940. godine, Hitler je pokazao mnogo vie zanimanja za mogunost preseljenja Jevreja na Madagaskar nego
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

201

za napad na Britaniju. Mesec dana docnije, 16. jula, Hitler se ipak reio da otpone sa pripremama za invaziju. Ali, najbolji trenutak je proao. Decembra 1940. Hitler je odustao od osvajanja Engleske i okrenuo se Sovjetskom Savezu. Da je Hitler bio smeliji, produio ka flandrijskim plaama i odmah preao Laman (to je svakako mogao), Britanija bi, tog maja 1940, bila uzeta jednako lako kao i Norveka. Juno od Londona nalazilo se svega 48 poljskih i 54 protivtenkovska topa. Narodna zatita je bila nenaoruana, jer je tek u avgustu 1940. iz Amerike pristiglo 483.924 puaka kojima su opremljeni teritorijalci. I sama vojska na ostrvu bila je loe opremljena. Prva londonska divizija, koja je drala kljuni sektor od epija (Sheppey) do Raja (Rye), imala je samo 23 poljska topa, estinu predvienih protivtenkovskih zolja, a nije imala nijedan protivtenkovski top i nijedno oklopno vozilo! RAF jo nije bio razvio radar, a ni ifra Lutwaffe jo nije bila provaljena. Juna 1940. Kraljevska mornarica raspolagala je sa samo 48 upotrebljiva razaraa naspram 433 koliko je imala 1919. godine: Svakako da nije nemogue videti kako bi prva uspena invazija Britanije nakon 874 godine mogla da bude izvrena. Pad Britanije, u leto 1940. godine, doveo bi do potpuno drugog toka, a verovatno i do ishoda rata. Hitler se ne bi morao bojati britanskog dosaivanja sa Balkana, pa ne bi gubio dragoceno vreme, u prolee 1941, na Jugoslaviju i Grku. Usamljene SAD teko da bi se usudile i da zaplo-

ve preko Atlantika a kamoli da oslobaaju Evropu. Veliki broj naunika koji su docnije napravili atomsku bombu toga maja 1940. godine bili su stanovnici Britanije. Sa njima ili bez njih, Hitler bi imao dovoljno vremena da do kraja 40-ih godina stvori sopstveno udovino oruje. Sve u svemu, Harisov bestseler Fatherland, kao i istoimeni film, ne bi vie stajali na policama sa napisom fiction, ve na onima na kojima pie documentary (svi podaci i navodi iz: Roberts, 1997). Tok povesti nije neumitan, ak ni u glavnim crtama. Odluke politikih elita u demokratskim, ili vladara u autoritarnim reimima presudno odreuju pravac istorije. Hitlerov reim bio je od poetka iracionalan i udovitan. Ali, njegov slom nije morao da se desi 1945, ve moda tek 1965. godine. Jo od 1990. godine sluali smo, od naih opozicionih politiara, da je Miloevi gotov. Od zimskih protesta 1996/7. sluamo to i od naih drutvenih naunika. Ali, to to je Miloeviev reim, u drugoj polovini devedesetih, u sociolokom smislu rei bio mrtav ne znai da se nuno pribliavao i njegov politiki kraj. Miloevi je pao, oktobra 2000. godine, ne zato to je njegov reim bio anahron i to je, kao istorijski epifenomen, iao protiv glavnog toka svetske povesti (Ili, 2000: 11). Miloevi je pao zato to je sam, u leto iste godine, napravio nekoliko krupnih greaka. Hitler je, u maju 1940, mislio da je Britanija, u tom trenutku, prekrupan zalogaj za njega. Njegova pogrena procena proizvela je nekoliko sudbinski pogrenih odluka. Miloevi je, u julu 2000. godine, mislio da je

opozicija isuvie slaba da bi ga porazila na izborima. Njegova pogrena procena dovela je do nekoliko odluka koje su ga gurnule u propast. Moda e se nekome uiniti da su pogrene procene Hitlera i Miloevia bili nuni uinci autoritarnih politikih struktura, u kojima su vladali. Ali, ne vidim ta je Miloevia spreavalo da vidi tako jednostavnu stvar, koja je ve od 1993. godine bila belodana: da reim, ako misli da dobije izbore, mora da igra sve nepotenije. Miloevi nikada nije bio politiki genije. Ali, potezi koje je povlaio od jula do oktobra 2000. godine nisu bili dostojni ak ni politikog mediokriteta. I dobro je to je tako bilo. Ako Srbija nije imala sree sa Miloeviem, bar je njegov kraj dobro ispao. Miloevi je oteran sa vlasti bez krvi i na nain koji je vratio narodu samopotovanje (Antoni, 2000a; 2001). Mogao je da bude zbaen i ranije, ali njegov poredak ne bi bio toliko istroen, njegovi pretorijanci bi pruili mnogo vei otpor, pa bi Srbija morala da proe, moda, i kroz graanski rat. Da je, pak, bio vispreniji, produio bi vladavinu i sultanistike tenje bi imale vie vremena da uoblie samodrako ustrojstvo. Tako bi Miloevi mnogo pripremljenije doekao obraun. Bez prethodno izgubljenih izbora, nikakvi protesti, ma kako masovni bili, ne bi mogli da ga pomere s mesta. Legitimitet bi ostao na njegovoj strani a time i legitimnost upotrebe sile. Miloevia bi tada jedino kakav dravni udar mogao da ukloni, ali time bi izostalo nuno narodno proienje. U oba sluaja, imali bismo revolucionarne komitete, reRe no. 62/8, mart 2001.

202

volucionarnu osvetu, i poslemiloevievska Srbija bila bi mnogo dalje od postojanog demokratskog poretka nego to je danas. Samom Miloeviu, naravno, to teko da moe da bude ikakva uteha. U tamniki dugim danima i noima, koje provodi u Centralnom zatvoru, na junak izvesno da prebira po seanju, neprestano se pitajui gde sam to pogreio. Ako jednom bude u prilici da proita ovaj spis, moda e u njemu da pronae makar deo odgovora.

NAVEDENI RADOVI
Antoni, Slobodan (1993): Srbija izmeu populizma i demokratije; politiki procesi u Srbiji 1990-1993. Beograd: Institut za politike studije. (1997): Kriza i uvrivanje vlasti u Srbiji, Gledita, Vol. XXXVIII, No.16, str. 76-92. (2000a): 5. oktobar i izgledi za demokratizaciju Srbije, Nova srpska politika misao, posebno izdanje: Srbija posle Miloevia (u tampi). (2000b): Priroda poretka u Srbiji u poslednjim godinama Miloevieve vlasti, Sociologija, Vol. XLII, No. 4 (u tampi).

203

(2001): Priroda Petooktobarskog prevrata, 'Miloevievo zavetanje' i demokratska Srbija, saoptenje na skupu Socijalno-politike promene u Srbiji/Jugoslaviji: perspektive i ogranienja. Institut za filozofiju i drutvenu teoriju, Beograd, 2-3. mart. Bloch, Ernst (1979): Politika mjerenja. Sarajevo: Svjetlost. Boesche, Roger (1996): Theories of Tyranny from Plato to Arendt. University Park (Pa): Pennsylvania State University Press. Bujoevi Dragan i Ivan Radovanovi (2000): 5. oktobar: Dvadeset etiri sata prevrata. Beograd: Medija centar. Chehabi, H. E. and Juan J. Linz (1998a). A Theory of Sultanism 1: A Type of Nondemocratic Rule, SR, 1998:3-25. (1998b): A Theory of Sultanism 2: Genesis and Demise of Sultanistic Regimes, SR, 1998:26-48. Cohen, Lenard J. (2001): Serpent in the Bosom: The Rise and Fall of Slobodan Miloevi. Westview Press: Boulder. David, Steven R. (1986): Third World Coups d'Etat and International Security. Baltimore and London: The Johns Hopkins University Press. DOR (2000): Mediji u Srbiji: dosije o represiji. Brojevi: 1 (januar-februar), 2 (mart-april), 3 (maj), 4 (jun-jul), 5 (avgust-septembar). Beograd: Nezavisno udruenje novinara Srbije. Drakovi, Vuk (2001): Podseanja. Beograd: Srpska re.
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

Drozdiak, William (1999) Serbs Fear Milosevic Will Never Leave: Yugoslav Leader Could Turn Crippled Economy, Country's Isolation To His Advantage, Washington Post, October 24, Page A31, A Section; WWW document. URL http://www.washingtonpost.co ini, Zoran (2000): Kako smo sruili Slobodana Miloevia, Blic News, (1): 1. novembar 2000, str. 33-36, (2): 8. novembar 2000, str. 33-36, (3): 15. novembar 2000, str. 33-36, (4): 22. novembar 2000, str. 33-36. uki, Slavoljub (1997): On, Ona i mi. Beograd, Radio B92. Erlanger, Steven (2000): Informal Talks Reported on Exit Terms for Milosevic, The New York Times, June 19. WWW document. URL http://www.nytimes.com Farcau, Bruce W. (1994): The Coup: Tactics in the Seizure of Power. London: Praeger. Ferguson, Gregor (1987): Coup d'Etat: A Practical Manual. Poole: Arms and Armour Press. Ferguson, Niall (1997): Introduction, in Virtual History: Alternatives and Counterfactuals, ed. N. Ferguson, pp. 1-90. London: Papermac. Fromm, Erich (1969): Bekstvo od slobode, Beograd: Nolit. Goati, Vladimir (2000): Partije Srbije i Crne Gore u politikim borbama od 1990. do 2000. Bar: Conteco. (2001): Smisao i znaaj izbora u 2000. godini (dodatak prvom izdanju), u: Vladimir Goati, Izbori u SRJ od 1990. do 1998: volja graana ili izborna manipulacija, II dopunjeno izdanje, str. 223-271. Beograd: Centar za slobodne izbore i demokratiju. Goodspeed, D.J. (1962): The Conspirators: A Study of the Coup d'Etat. London: MacMillan. Ili, Vladimir (2000): Moskva u ulozi Rakovice, Helsinka povelja, septembar 2000, str. 11-13. Linz, Juan and Alfred Stepan (1996): Problems of Democratic Transition and Consolidation: Souther Europe, South America, and Post-Communist Europe. Baltimore and London: The Johns Hopkins University Press. Luttwak, Edward (1969): Coup d'Etat: A Practical Handbook. Harmondsworth: Penguin Books. Markovi, Mira (1994a): No i dan: dnevnik (decembar 1992 juli 1994). Beograd: BMG. (1994b): Odgovor. Drugo, proireno izdanje. Beograd: BMG. Milivojevi, Snjeana i Jovanka Mati (1993): Ekranizacija izbora: TV prezentacija izborne kampanje '92. u Srbiji. Beograd: Vreme knjige. Miloevi, Milan (2000): Politiki vodi kroz Srbiju 2000. Beograd: Medija centar. Nodia, Ghia (2000): The End of Revolution, Journal of Democracy, Vol. XI, No. 1.
Re no. 62/8, mart 2001.

204

ODonnell, Guillermo, and Philippe Schmitter (1986): Transitions from Authoritarian Rule: Tentative Conclusions about Uncertain Democracies. Baltimore and London: The Johns Hopkins University Press. OI (1998): Oko izbora 2: Izvetaj sa predsednikih izbora u Srbiji, decembar 1997. Beograd: Centar za slobodne izbore i demokratiju. O'Kane, Rosemary H. T. (1987): The Likelihood of Coups. Aldershot: Avebury. Pavlovi, Duan (2000): Populistiki katanac, Nova srpska politika misao, posebno izdanje: Srbija posle Miloevia (u tampi). Pribievi, Ognjen (1997): Vlast i opozicija u Srbiji. Beograd: Radio B92. Roberts, Andrew (1997): Hitler's England: What if Germany had invaded Britain in May 1940?, in Virtual History: Alternatives and Counterfactuals, ed. N. Ferguson, pp. 281-320. London: Papermac. Rubin, Barry (1987): Modern Dictators: Third World Coup Makers, Strongmen, and Populist Tyrants. New York: McGraw-Hill Book Company. Sajc, Aleksandra (1998): Istraivanje izborne apstinencije u Srbiji, novembar-decembar 1998 (baza podataka). Slavujevi, Zoran (1993): Borba za vlast u Srbiji kroz prizmu izbornih kampanja, u: Vladimir Goati (ur.), Izborne borbe u Jugoslaviji 1990-1992, str. 55-166. Beograds: Radnika tampa i Institut drutvenih nauka.

205

Snyder, Richard (1998): Paths out of Sultanistic Regimes: Combining Structural and Voluntarist Perspectives, SR, 1998: 49-81. SR (1998): Sultanistic Regimes, H.E.Chehabi and Juan J. Linz (eds.). Baltimore and London: The Johns Hopkins University Press. Stojadinovi, Ljubodrag (2000): Drama u generaltabu, Glas javnosti 17. i 18. oktobar 2000, str. 4. eelj, Vojislav (1995): Crveni tiranin sa Dedinja. Beograd: ABC Glas. Tullock, Gordon (1987): Autocracy. Dodrecht: Martinus Nijhoff Publishers.

asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja