Projekat Rastko : Poljska : Umetnost

Bruno ulc
Preveo s poljskog Aleksandar aranac
Jesen [1936]
Republika snova [1938]
Domovina [1938]


Jesen
[1936]
Znate to vreme, kad leto, nedavno jo tako bujno i puno sebe,
slika univerzalnog leta, koja je u svojoj irokoj sferi
obuhvatala sve ljude, dogaaje i stvari jednoga dana
dobije jedva vidljivu naprslinu. Zraci sunca jo uvek padaju
gusto i bogato, u pejzau jo uvek postoji plemeniti, klasini
gest, koji je ovom godinjem dobu u nasledstvo ostavio
Pusenov genije, ali se zaudo sa jutarnje etnje vraamo
udno umorni i jalovi: zar bismo se neega stideli? Oseamo
se pomalo nelagodno i izbegavamo meusobne poglede
zato? I znamo, da e u sumrak ovaj ili onaj otii u udaljeni
kut leta da pokuca u zid, da pokua da uje ton leta, da proveri
da li je jo uvek pun, nenaruen. Postoji u tom pokuaju
prevrtljiva slast izdaje, demaskiranje, neni drhtaj skandala.
Ali zvanino, jo uvek smo puni potovanja, puni lojalnosti:
tako solidna firma, tako dobrostojea firma... I pored toga,
kada se narednog dana pronese vest o bankrotstvu to je ve
jueranja vest koja vie nema eksplozivnu mo skandala. I
dok se licitacija odvija, apartmani se prazne, gube svoju

magijsku mo i pune se nekim svetlim treznim ehom ne
budi to u nama tugu niti ikakva oseanja: itava likvidacija
leta ima u sebi neku lakou, blagost i providnost okasnelog
karnevala, koji se protegnuo i u dane posta.
A ipak, pesimizam je moda poranio. Jo se vode pregovori,
jo nisu iscrpljene rezerve leta, jo moe doi do pune
obnove... Ali razum, hladna krv, nisu neto to bi se moglo
pripisati ljudima na letovanju. ak i hotelijeri, hotelijeri do
uiju uvueni u akcije leta potpisali su kapitulaciju. Ne!
Tako malo vernosti, potovanja prema vernom savezniku ne
svedoi dobro o ovim trgovcima! To su halapljivci, mali i
plaljivi ljudi, ija misao ne tri daleko u budunost. Svako od
njih stee na grudi kesu sa novcem. Zbacili su cininu masku
uslunosti, skinuli su smokinge. Svako od njih pretvara se u
zelenaa...
I mi pakujemo kofere. Imam petnaest godina i jo uvek nisam
optereen obavezama ivotne prakse. Poto do polaska ima
jo sat vremena, istravam jo jednom da se oprostim od
letovalita, preispitam zaradu ovog leta, pogledam ta moe da
se pone sa sobom a ta se mora zauvek ostaviti u ovom mestu
osuenom na propast. Ali u malom amfiteatru u parku, sada
praznom i svetlom u popodnevnom suncu, stojei kraj
spomenika Mickjeviu, dua mi se prosvetlila istinom o
zavretku leta. U euforiji tog objavljenja, stajem na stepenice
spomenika, iscrtavam pogledom i rairenim ramenima luk pun
poleta, kao da se obraam celom letovalitu, i govorim:
Pozdravljam te, Leto. Bilo si vrlo bogato i lepo. Ni jedno
drugo leto ne moe da se poredi sa Tobom. Priznajem to
danas, mada sam ne jednom bio vrlo nesrean i tuan zbog
Tebe. Ostavljam Ti za uspomenu sve moje doivljaje rasejane
po parku, po ulicama, po batama. Ne mogu sa sobom da
ponesem mojih petnaest godina, one e zauvek ostati ovde.
Osim toga na tremu vile, u kojoj sam stanovao, ostavio sam u
prorezu izmeu dve daske crte koji sam uradio Tebi za
uspomenu. Ti sada silazi meu sene. Zajedno sa Tobom,
spustie se u carstvo senki celo ovo mesto puno vila i bati.
Nemate potomaka. Ti i ovo mesto umirete, poslednji u svom
rodu.
Ali nisi bez krivice, o Leto. Rei u ti u emu se sastoji tvoja
krivica. Nisi elelo, o Leto, da se zavri na granicama
stvarnosti. Nikakva stvarnost nije Te zadovoljavala. Naputalo
si svaku realizaciju. Ne nalazei sebe u stvarnosti, stvaralo si
gomile metafora i pesnikih figura. Kretalo si se u
asocijacijama, u aluzijama, u nestvarnosti skrivenoj meu
predmetima. Svaka stvar pokazivala je na neku drugu, ova na
sledeu i tako bez kraja. Na kraju, tvoja igra je postala
dosadna. Nismo vie eleli da lutamo po tim talasima
frazeologije. Tako je, frazeologije oprosti na ovoj rei.
Postalo je to jasno, kada je ovde i onde, u mnogim duama
poela da se budi enja za postojanjem. U tom trenutku si
ve bilo pobeeno. Pokazale su se granice Tvoje
univerzalnosti, Tvoj veliki stil, Tvoj lepi barok, koji je za
Tvojih dobrih vremena bio adekvatan stvarnosti, sada je
postao tek manir. Tvoje slasti i Tvoje nejasne misli imale su
na sebi znak mladalake egzaltacije. Tvoje noi su bile
ogromne i beskonane, kao megalomanska nadahnua
zaljubljenih, ili su predstavljale zborno mesto privienja, kao
halucinacije narkomana. Tvoji mirisi su bili preterani i
neprikladni ljudskom divljenju. Pod magijom Tvog dodira
svaka stvar je bivala dematerijalizovana, rasla je ka daljim,
sve viim formama. Jeli smo Tvoje jabuke sanjajui o vou
rajskih krajeva, a pri Tvojim breskvama mislilo se o eterinim
vokama, koje se konzumiraju samim udisanjem. Na svojoj
paleti imalo si samo najvie registre boja, nisi poznavalo sitost
i puninu tamnih, zemljanih, masnih slika. Jesen predstavlja
enju ljudske due za materijalnou, za postojanjem, za
granicama. Kada, iz neispitanih razloga, metafore, projekti,
ljudske elje, ponu da tee ka realizaciji, dolazi vreme jeseni.
Utvare, koje su do sada, rasprene na najdaljim sferama
ovekovog kosmosa, bojile njegove visoke svodove svojim
iluzijama pribliavaju se sada oveku, trae toplinu
njegovog daha, malo ali udobno sklonite njegovog doma,
sobe u kojoj stoji njegov krevet. ovekov dom, kao talica u
Vitlejemu, postaje jezgro, oko koga se okupljaju svi demoni,
svi duhovi gornjih i donjih sfera. Prolo je vreme klasinih
pokreta, latinske frazeologije, teatralnih podnevnih oblina.
Jesen u sebi trai puninu, prostaku snagu Direra i Brojgela.
Ta forma puca od vika materije, kristalie u vorove i veze,
hvata materiju u svoje ape i eljusti, stee je, pritiska, mui i
isputa je iz svojih ruku punu tragova te borbe, napola
obraene klade u ijoj unutranjosti jo tinja neki nemogui
ivot, vidljiv u grimasama koje im je izvajala na drvenim
licima.
Takve i jo mnoge druge stvari govorio sam praznom
polukrugu parka, koji kao da se povlaio preda mnom.
Izbacivao sam iz sebe samo neke od rei tog monologa,
pomalo zato to nisam mogao da naem odgovarajue izraze,
a pomalo i zato to je moj govor gestovima zamenjivao
znaenja koja su nedostajala. Pokazivao sam orahe, klasino
jesenje voe, srodno sa nametajem u sobi, hranljivo, ukusno i
dugotrajno. Priseao sam se kestenova, tih uglaanih modela
voaka, kugla stvorenih za deiju zabavu, i jesenjih jabuka
zarumenjenih dobrim, kunim, prozainim crvenilom na
prozorima stanova.
Sumrak je ve poeo pepelom da puni vazduh kada sam se
vratio u letnjikovac. U dvoritu su ve stajala dva velika
vozila namenjena za na put. Nervozni konji klatili su
glavama zavueni u vree sa hranom. Sva su vrata bila iroko
otvorena, svee koje su gorele na stolu u naoj sobi treperile
su na promaji. Ovaj mrak koji se brzo sputao, ovi ljudi koji
uurbano iznose kofere poto su izgubili lica u sumraku, nered
u otvorenoj, obeaenoj sobi, sve je to stvaralo utisak
nekakve uurbane, tune, zakasnele panike, nekakve tragine i
uplaene katastrofe. Najzad smo zauzeli mesta u dubokim
seditima kola i krenuli. Obavijao nas je taman, dubok, gust
livadski vazduh. Koijai su dugim bievima u njemu lovili
sone udarce i paljivo poravnavali ritam konja. Njihova
mona, velianstvena bedra njihala su se u tami meu
rastresitim uzvicima vozaa. Tako su se kretala kroz usamljen,
noni pejza bez zvezda ili bilo kakvog drugog svetla, ta dva
konglomerata od konja, bunih kutija i zadihanih konih
mehova. Povremeno je izgledalo kao da se raspadaju, razleu
kao krabe koje se razdvajaju u trku. Tada bi koijai jae
zatezali uzde i sakupljali na gomilu olabavele topote,
nametali ih u stroge, pravilne kadrove. Duge senke koje su
bacale zapaljene lampe padale su u dubinu noi, izduivale se,
otkidale i velikim skokovima beale u divljinu. Tiho su trale
na dugim nogama, da bi se negde daleko, u podnoju ume,
nepristojnim gestovima podsmevale koijaima. Vozai, ipak,
nisu dozvoljavali da budu izbaeni iz ravnotee i samo su u
tom pravcu iroko udarali bievima. Grad je ve spavao kad
smo zali meu kue. Tu i tamo, gorele su svetiljke u praznim
ulicama, kao da su stvorene u tom cilju da osvetle nekakvu
onisku kuu, balkon, ili da nam prikau broj napisan na
zatvorenoj kapiji. Iznenaene u ovo kasno doba, slepo
zatvorene prodavnice, kapije sa izlizanim pragovima, aluzine
kidane nonim vetrom ukazivale su na beznadenu
naputenost, duboko siromatvo stvari ostavljenih samih sebi,
stvari koje su ljudi zaboravili. Sestrina kola su skrenula u
bonu ulicu, dok smo mi krenuli prema trgu. Konji su
promenili ritam hoda kada smo uli u duboku senku dvorita.
Bos pekar na pragu otvorenog hodnika probo nas je tamnim
oima, prozor apoteke, jo straarei, predao se i povukao
svoje svetlo boje maline. Kaldrma se zgusnula pod konjskim
nogama, iz topota su se izdvojili pojedinani i udvojeni udarci
kopita, sve rei i jasniji, i naa kua sa popucalom fasadom se
polako izdvojila iz tame i zaustavila pred vozilom. Slukinja
nam je otvorila kapiju, drei u ruci petrolejku sa reflektorom.
Na stepenicama su izrasle nae ogromne senke, koje su se
lomile ak na udaljenom zidu stepenita. Stan je sada bio
osvetljen samo jednom sveom, iji se plamen njihao na vetru
koji je ulazio kroz otvoren prozor. Tamne tapete obuhvatila je
plesan kripe zuba i muke mnogih bolesnih pokolenja. Stari
nametaj, probuen iz sna, osloboen duge usamljenosti, kao
da je sa nekim gorkim znanjem, sa strpljivom mudrou
gledao na povratnike. Neete pobei od nas kao da su
govorile stvari na kraju morate da se vratite u krug nae
magije, jer ve smo meu sobom podelili sve vae pokrete,
ustajanja i sedanja i sve vae budue noi i dane. Mi ekamo,
mi znamo... Ogromni, duboki kreveti ekali su na naa tela
puni iste, hladne posteljine. Spojevi noi ve su kripali pod
teretom ogromne mase sna, guste lave koja je bila spremna da
se izlije, istekne iz ostave, iza vrata, iz starih ormara, iz pei u
kojoj je uzdisao vetar.
(1936)
[Lua, 4/2000]


Republika snova
[1938]
Ovde, na varavskoj kaldrmi, u ove vrele, teke, mutne dane,
prenosim se milju do dalekog grada naih snova, uznosim se
pogledom nad ovaj predeo nizak, prostran, valovit kao Boiji
ogrta baen poput arene krpe kraj nebeskog praga. Jer itav
ovaj kraj podlee pod nebo, dri ga na svojim ramenima; tako
areno, viestruko, puno galerija, aleja, bati i prozora u
venost. Godinu za godinom ovaj predeo urasta u nebo, ulazi
u zore, ceo se pretvara u anela u ogledalima velike
atmosfere.
Tamo gde mapa predela ve dobija odlike juga, postaje zlatna
od sunca, potamnela i spaljena letnjim vruinama, zrela kao
kruka tamo, kao maak na suncu, lei ona ta izabrana
zemlja, ta toliko posebna provincija, to mesto jedino na svetu.
Uzaludno je prosenim ljudima govoriti o tome! Uzaludno je
tumaiti da se tim dugim, talasastim jezikom zemlje, kojim
ovaj predeo dahe u vrelini leta, tim zemljouzom kroz sparinu
okrenutom ka jugu, tom izraslinom samotno istegnutom meu
blage maarske vinograde da se time odvaja to mesto od
ostatka planete i poinje da ivi na sopstvenu ruku, nezavisno,
kreui se neispitanim putevima, pokuavajui da bude svet za
sebe. Taj predeo i jedan grad u njemu zatvorili su se u
samodovoljan mikrokosmos, na sopstveni rizik zastali su na
samoj obali venosti.
Vrtovi predgraa stoje kao na ivici sveta i kroz tarabe
posmatraju beskonanost anonimne ravnice. Ve sa druge
strane ograde mapa predela postaje bezimena i kosmika, kao
Kanaan. Nad tim uskim i izgubljenim paretom tla otvorilo se
jo jednom nebo, dublje i prostranije nego na bilo kom
drugom mestu, nebo ogromno, poput neke kupole,
viespratno, upijajue, puno nedovrenih fresaka i
improvizacija, leteih zavesa i iznenadnih posveenja.
Kako to da izrazim? Dok su se drugi gradovi razrastali u
ekonomiju, rasli u statistikim ciframa, u brojanosti na
grad je stupio u esencijalnost. Tu se nita ne deava uzaludno,
nita se ne dogaa bez dubokog smisla i bez predumiljaja. Tu
dogaaji nisu kratkotrajni fantomi na povrini, tu oni putaju
korenje u dubinu smisla i doseu sutinu. Tu se u svakom
trenu donosi neka odluka koja slui kao primer i traje za sva
vremena. Tu se sve deava samo jednom i neopozivo. Zbog
toga postoji tako velika ozbiljnost, duboki akcent, tuga koja
lei na svemu onome to se ovde dogaa.
Sada, na primer, dvorita tonu u koprive i korov, upe i obori,
krivi i onesveeni, upadaju do pojasa u ogromne puzavice
koje pruaju svoje lie prema strejama indrom pokrivenih
krovova. Grad je u znaku bilja, divlje, halapljive, fanatine
vegetacije, koja eksplodira jevtinim, slabim zelenilom,
otrovnom, parazitnom i pohlepnom. To bilje gori pod dodirom
sunca, lie dahe plamteim hlorofilom armije kopriva,
nabujale i prodrljive, rue kulturu cvetnih gradova, vre
osvajake pohode na bate, preko noi juriaju na zadnje,
nebranjene zidove kua i staja, u rovovima pokraj puteva
postavljaju zasede. udno, kakva ludaka, neproduktivna i
uzaludna vitalnost ivi u toj prodrljivoj mrvi zelene
supstancije, u tom derivatu sunca i vode. U poaru ovih dana,
ona iz trunke hlorofila izvodi, gradi tu nabujalu i nepotrebnu
tkaninu, zeleni ivi pesak, rasploen u milione lisnatih ravni,
zelenih i poluutih, to prosijavaju vodenom, vegetativnom
krvlju biljaka onesveenih i vlaknastih, to miriu otro,
livadski, divlje.
U tim danima, zadnji prozor magacina prodavnice, koji je
gledao u dvorite, bio je zaslepljen zelenom koprenom, punio
se zelenim odsjajima, lisnatim refleksijama, umom lia,
talasajuih pahulja zelenila, monstruozne nabujalosti te
dvorine, avetinjske horde. Silazei u duboku senku, magacin
se presijavao u svim nijansama zelene boje, zeleni talasi
plovili su po njemu celom dubinom trema, kao u staroj umi.
Grad je tonuo u tu nabujalu masu kao u stogodinji san,
onesveen poarom, oamuen bleskom, spavao je stotinu
puta obavijen pauinom, zarastao u zelenilo, uguen i prazan.
U sobama zelenim od lisnate zavese koja je pokrivala prozore,
podvodnim i mutnim kao dno stare flae, gasila su se plemena
muica zauvek zarobljena i zatvorena u bolnoj agoniji
izraenoj kroz monotone i razvuene lamente, gnevno i
alosno zujanje. Prozor je polako sakupljao u sebe svu tu
rasprenu faunu na poslednji, predsmrtni boravak: ogromni
dugonogi komarci, koji su dugo razbijali malter na zidovima
tihim vibriranjem svojih avetinjskih letova pre nego to su
konano, nepokretni i mrtvi, zauvek sleteli na staklo, itava
porodina stabla muva i drugih insekata izrasli su u tom
prozoru, razgranati sporim lutanjem po prozorskom krilu,
razmnoena pokolenja tih misterioznih krilatih stvorenja,
plaviastih, kao da su i sama napravljena od stakla i metala.
Iznad izloga, na vrelom vazduhu tiho drhte velike, svetle,
slepe tende i prugasto i talasasto gore u blesku. Mrtva sezona
se izleava na praznim placevima, na vetrom pometenim
ulicama. Daleki horizonti nabujali vrtovima stoje u blesku
neba, oamueni i nesvesni, kao da su tek doleteli sa nebeskih
pustinja svetli, plameni, kose raupane od leta i ve u
sledeem trenutku, iskorieni, ekaju na novi tovar bleska, u
kome se obnavljaju.
ta raditi u te dane, kuda pobei od vruine, od tekog sna koji
kao mora pada na grudi u zapaljenom podnevnom asu?
Deavalo se da majka u takve dane iznajmi kola, i da svi,
sabijeni u njihovoj crnoj kutiji, poemo van grada, na "Brdo".
Kola su nas odvozila u brdoviti, talasasti pejza. Usamljeno
vozilo dugo se klatilo kroz zaparu meu grbavim njivama,
kupajui se u zlatnoj i vreloj praini puta.
Konjska lea oblo su se naprezala, koa, svakih par trenutka
istresana mekim udarcima bia, presijavala se prikazujui rad
miia skrivenih pod njom. Tokovi su se polako okretali,
jecajui na osovinama. Staro vozilo je prolazilo pored ravnih
panjaka zasejanih krtinjacima, meu kojima su se epurili
krovovi razgranati i rogati ogromne, bezobline upe pune
uglova, izraslina i nefunkcionalnih dodataka. Leale su
monumentalne, kao nekakve kraljevske grobnice, i u
njihovom su se spokojnom pogledu odbijali daleki, rasplinuti
horizonti.
Zadravali smo se, konano, na "Brdu", pored zidane, iroke
krme, koja je samotno stajala pored potoka, reflektujui na
nebu svoj razloeni krov, stvarajui na taj nain granicu
izmeu dve ravni, dva prostora. Konji su se sa mukom
uspinjali do nje i sami se zamiljeno zaustavljali pod tremom,
pod tom linijom koja je razdvajala dva sveta. Iza krme,
otvarao se pogled ia iroki pejza, ispresecan putevima, kao
stari goblen pun razliitih ali vrlo izbledelih boja, obavijen
modrim, ogromnim i praznim vazduhom. Vetar se dizao sa te
daleke, talasaste ravnice, oivljavao konjske grive i plovio pod
visokim i istim nebom.
Tu smo se zadravali da prenoimo, ili je otac davao znak da
uplovimo u taj predeo rasprostrt kao geografska karta, iroko
razgranat putevima. Pred nama, po dalekim i krivudavim
stazama pomerala su se vozila koja su nas prestigla, jedva
vidljiva sa ove daljine. Nastavljali smo da se kreemo svetlim
putem koji je vijugao kroz aleju treanja, sve do, u to vreme
jo uvek male, banje, sakrivene u uzanoj, zelenoj dolini punoj
izvora, tekue vode i umeeg lia.
U tim dalekim danima, po prvi put sam, zajedno sa
prijateljima, podlegao toj nemoguoj i apsurdnoj misli da
odem jo dalje, dalje od banje, na zemlju niiju i boju, u
spornu i neutralnu pograninu oblast, gde su se gubile konture
drava, gle je rua vetrova bludno jurila sopstveni rep pod
visokim, viespratnim nebom. Tamo smo eleli da se
ukopamo u rovove, da se odvojimo od odraslih, da u
potpunosti napustimo sferu njihovog uticaja, da proglasimo
republiku mladih. Tamo smo nameravali da donesemo zakone
nove i nezavisne, da uzdignemo novu hijerarhiju mera i
vrednosti. Trebalo je to da bude ivot pod znakom poezije i
pustolovine, neprekidnih oduevljenja i uda. inilo nam se
da treba samo razgrnuti barijere i granice ustaljenih obiaja,
stara legla u kojima se lenjo izleavao tok ljudske istorije, pa
da se u na ivot izlije sveina, veliki talas nepredvidljivog,
potop romantinih doivljaja i fabula. eleli smo da
posvetimo svoj ivot tom potoku romantine sveine,
nadahnutom izvoru avantura i dogaaja, i prepustimo se tim
nadiruim talasima, bezvoljni i samo njima predani. Duh
prirode je, u sutini, bio veliki pripoveda. Iz njegove sutine
isticale su poput nepresuivog potoka fabule i povesti,
romanse i epopeje. itava velika atmosfera bila je puna
romanesknih tokova. Trebalo je samo postaviti zamke pod
nebom punim fantoma, zabiti tap koji igra na vetru, i ve su
se u klopci nervozno okretali uhvaeni komadi pria.
Reili smo da postanemo samodovoljni, da stvorimo nova
pravila ivota, ustanovimo novu eru, jo jedanput
konstituiemo svet, istina, u malom, samo za nas, ali prema
naim ukusima i ljubavima.
Trebalo je to da bude bedemom opasan grad, blockhaus,
utvren zamak koji gospodari nad okolinom pola tvrava,
pola teatar, pola vizionarska laboratorija. itava priroda je
trebalo da bude spregnuta u njegovu orbitu. Kao kod ekspira,
taj teatar bi zalazio u prirodu, niim ogranien, urastao bi u
realnost, primao u sebe impulse i nadahnua svega to ivi,
talasao sa velikim plimama i osekama prirodnih tokova.
Trebalo je tu da bude vorite svih procesa koji se odvijaju u
velikom telu prirode, ishodite svih niti i svih fabula koje su
lutale kroz njenu ogromnu i maglom obavijenu duu. eleli
smo, kao Don Kihot, da na ivot bude korito kroz koje e
proticati sve istorije i romanse, da otvorimo njegove granice
za sve intrige, zaplete i peripetije koje izviru iz velike
atmosfere nabujale fantastinosti.
Sanjali smo o tome da okolina bude ugroena nekom
neodreenom opasnou, obavijena tajanstvenim uasom.
Pred tom opasnou i pred tim strahom nalazili smo u naoj
tvravi sigurno utoite i azil. Dakle, okolinom su trala vuja
stada, razbojnike bande harale su umama. Pravili smo
planove mesta koja treba osigurati, zidove koje treba utvrditi,
spremali smo se da izdrimo opsadu, puni raskone groznice i
prijatnog straha. Nae kapije su prihvatale sve one koji su
pobegli ispred razbojnikih noeva. Kod nas su nalazili
sklonite i sigurnost. U galopu su kroz nae kapije prolazila
vozila progonjena od divljih zveri. Gostili smo uvaene i
tajanstvene strance. Gubili smo se meu naznakama,
pokuavajui da proniknemo u njihov identitet. Predvee,
sakupljali su se svi u velikoj sali, gde su se, pri svetlu
treperavih svea, sluale stalno nove prie i ispovesti. U
odreenom trenutku, intriga koja je proimala te pripovesti
izlazila je iz okvira naracije i zalazila meu nas iva i eljna
rtvi, uvlaei nas u svoj opasni vir. Neoekivana
prepoznavanja, nagla prosvetljenja, neverovatni susreti
postajali su deo naeg privatnog ivota. Gubili smo tlo pod
nogama, ugroeni neprilikama koje smo sami izazvali. U
daljini se ulo zavijanje vukova, lomili smo glavu nad
romantinim zapletima, napola i sami uvueni u njihov vihor,
dok je pod prozorima utala neistraena no, puna
neformulisanih aspiracija, prodrljivih i neobuhvatnih
ispovesti, bezdana, neiscrpna, sama u sebi hiljadostruko
zapetljana.
Ne bez razloga se danas vraaju ti daleki snovi. Nijedan san,
ma koliko bio apsurdan i nemogu, ne nestaje zauvek, ne biva
uzaludan. Snovienje obuhvata nekakvu glad stvarnosti,
nekakvu tenju koja obavezuje realnost, neprimetno raste kao
kamata, postaje postulat, dug koji trai pokrie. Davno smo se
odrekli naih snova o tvravi, a eto, posle toliko godina, naao
se neko ko ih je prihvatio, shvatio ih ozbiljno, neko naivan i
veran u dui, neko ko ih je primio doslovno, kao vrstu valutu,
uzeo ih u ruke, smatrao ih neim jednostavnim, ne preterano
problematinim. Video sam ga, razgovarao sam sa njim. Oi
su mu bile neverovatno plave, nisu bile stvorene da gledaju,
ve da se bezdano i sanjalaki stope sa nebom. Priao je da
kada je doao u taj kraj o kome govorim, u taj anonimni
predeo, devianski i niiji zamirisalo mu je odjednom
poezijom i avanturom, ugledao je u vazduhu gotove konture i
fantome mita kako natkriljuju predeo. Pronaao je u atmosferi
preformulisane obrise te koncepcije, planove, proraune i
tabele. Zauo je poziv, unutranji glas, kao Noje, kada je
dobio nareenja i instrukcije.
Posetio ga je duh te koncepcije zalutao u atmosferi.
Proklamovao je republiku snova, suverenu teritoriju poezije.
Na toliko i toliko hektara zemlje, na ravni pejzaa baenoj
meu ume, proglasio je apsolutnu vlast fantazije. Naznaio je
granice, postavio duboke temelje pod tvravu, pretvorio
okopinu u jedan ogromni vrt prepun rua. Gostinske sobe,
kelije usamljene kontemplacije, trpezarije, holovi, biblioteke...
usamljeni paviljoni u parku, aleje i belvedere...
Ko, progonjen vukovima ili razbojnicima, doe pred kapije te
tvrave spasen je. Doivee trijumfalan doek. Skinue mu
sa lea pranjavu odeu. Sveano opremljen, blag i srean, ui
e u jelisejske mirise, u ruinu slast vazduha. Ostae daleko za
njim gradovi i problemi, dani i njihova vreva. Uao je u novu,
sveanu, blistavu pravednost, zbacio je sa sebe vlastito telo,
kao staru kou, skinuo je masku grimase priraslu na lice,
preporodio se i oslobodio.
Plavooki nije arhitekta, njegova uloga je blia reditelju.
Reditelj pejzaa i kosmiki scenarista. Njegovo umee se
zasniva na tome da prihvata namere prirode, da ume da ita
njene tajne planove. Jer priroda je puna potencijalne
arhitekture, projektovanja i gradnje. ta su drugo radili
neimari velikih stolea? Sluali su iroki patos prostranih
polja, dinaminu perspektivu daljine, nemu pantomimu
simetrinih aleja. Davno pre nastanka Versaja oblaci na
prostranim nebesima slagali su se za letnjih veeri u projekte
irokih eskorijala, vazdune i megalomanske rezidencije,
isprobavali su ideje, mogunosti, ogromne i univerzalne
aranmane. Taj veliki teatar neobuhvaene atmosfere
neiscrpan je u idejama, u planovima, u vazduastim modelima
halucinira ogromnu i nadahnutu arhitekturu, oblanu i
transcendentalnu urbanistiku.
Dela ljudskih ruku imaju tu karakteristiku da se, jednom
zavrena, zatvaraju u sebe, odvajaju se od prirode, stabilizuju
se prema vlastitim zakonima. Delo Plavookog nije istupilo iz
velikih kosmikih vorova, traje u njima, do pola
humanizovano, kao kentaur, spregnuto u velike tokove
prirode, jo uvek nezavreno, jo rastue. Plavooki poziva sve
da nastave rad na njemu, da grade, da pomognu u stvaranju
jer svi smo mi po prirodi sanjalice, braa roena pod znakom
mistrije, svi smo mi po prirodi graditelji...
(1936)
[Letopis Matice srpske, mart 2001]


Domovina
[1938]
Posle mnogo peripetija i promenljivih puteva sudbine, koje
ovde ne elim da opisujem, naao sam se konano u
inostranstvu, u zemlji tako eljenoj u snovima moje mladosti.
Do ispunjenja snova dolo je prekasno i u situaciji sasvim
razliitoj od one koju sam zamiljao. Stizao sam tamo ne kao
pobednik, ve kao brodolomnik na moru ivota. Ta zemlja, u
mati oznaena kao scena za moje trijumfe, sada je bila teren
za jadne, neslavne, male poraze, u kojima sam, jednu za
drugom gubio svoje uzviene i ponosne ambicije. Borio sam
se jo samo za goli ivot i premoren, spasavajui, koliko
mogu, bednu olupinu od potonua, gonjen promenljivim
vetrovima sudbine as tamo, as ovamo, naiao sam konano
na to osrednje veliko provincijsko mesto, u kome je, u mojim
mladalakim snovima, trebalo da se nalazi vila, utoite starog
i slavnog majstora od svetske galame. Ne primeujui ak ni
ironiju sudbine, sakrivenu u toj igri sluajnosti, nameravao
sam da se tu zadrim neko vreme, da se negde sklupam,
moda i da prezimim, da doekam sledeu oluju dogaaja.
Bilo mi je svejedno kud e me sudbina dalje odvesti. Lepota
zemlje za mene je bespovratno nestala, namuen i siromaan
eleo sam jo samo mir.
Desilo se, ipak, drugaije. Doao sam, oigledno, do nekakve
okretnice moga puta, do specifinog zaokreta sudbine, moje
postojanje je neoekivano poelo da se stabilizuje. Osetio sam
se kao da sam uao u nekakva povoljna strujanja. Svuda, gde
sam se obraao, zaticao sam situaciju koja kao da je
pripremana za mene, ljudi su trenutno prekidali svoje poslove,
kao da su samo na mene ekali, primeivao sam taj
bezrezervni blesak panje u njihovim oima, tu trenutnu
odluku, spremnost da mi slue, kao po diktatu nekakve vie
instance. Bila je to normalna zabluda, izazvana dobrim
spletom okolnosti, tim spretnim povezivanjem niti moje
sudbine iskusnim prstima sluaja, koji me je, kao u
mesearskom transu, vodio od dogaaja do dogaaja. Skoro
da nisam imao vremena za uenje, zajedno sa tim povoljnim
tokom moje sudbine doao je nekakav smireni fatalizam,
nekakva blaga lenjost, poverenje koje mi je naredilo da se bez
otpora predam gravitaciji dogaanja. Osetio kao nadoknadu
dugo nezadovoljenoj potrebi, duboko zasienje veite gladi
odbaenog i nepoznatog umetnika, kao da je neko konano
shvatio moje sposobnosti. Od kafanskog muziara, koji je
traio bilo kakav posao, brzo sam napredovao do prvog
violiniste lokalne opere; otvorili su se za mene ekskluzivni
krugovi zaljubljenika u umetnost, kao na osnovu davno
zasluenog prava uao sam u najbolje drutvo, ja, koji sam
dotle obitavao u polu-podzemnom svetu deklasiranih
egzistencija, slepih putnika, u potpalublju drutvene barke.
Brzo su se legalizovale, same po sebi ulazile su u moj ivot
ambicije, koje su, kao gueni i buntovniki snovi, u dubini
moje due vodile podzemni i mueniki ivot. Bore uzurpacije
i uzaludne ljubomore otekle su sa mog ela.
Sve to opisujem u skraenom obliku, nekako iz aspekta opte
linije moje sudbine, bez ulaenja u detalje te udne karijere,
jer sve to u stvari pripada praistoriji dogaaja o kojima elim
da priam. Ne, u mojoj srei nije bilo ni traga od raspusnosti,
kao to bi neko pretpostavio. Obuhvatao me je samo oseaj
dubokog mira i sigurnosti, znak, posle koga sam sa dubokim
olakanjem shvatio postavi u toku ivota osetljiv na sve
drhtaje njegovog lica, iskusni poznavalac fizionomije sudbine
da ovaj put ona ne krije preda mnom nikakve podle namere.
Kvalitet moje sree nalazio se na nivou trajnih i pouzdanih
stvari.
itava moja prolost lutalice i beskunika, podzemna beda
mojeg biveg postojanja odvojila se od mene i letela je
unazad, kao slika nekog predela, iskoena u zracima zalazeeg
sunca, koja se jo jednom izdigla iznad horizonta, dok me voz,
zalazei za poslednju krivinu, nosi strmo u no, i punim grudi
budunou koja mi navejava u lice, ta gusta, opojna, pomalo
dimom zainjena budunost. Ovo je mesto da kaem nekoliko
rei o najvanijoj injenici, koja je zatvorila i krunisala tu
epohu sree i uspeha, o Elizi, koju sam sreo na mom putu u to
vreme, i sa kojom sam se, posle kratkog i opojnog verenikog
perioda, venao.
Raun moje sree je zatvoren i pun. Moj poloaj u operi je
nenaruiv. Dirigent filharmonije, gospodin Pelagrini, ceni me,
i trai moje miljenje u vezi sa svim vanijim pitanjima. To je
stari koji stoji na pragu penzije, i izmeu njega, direktora
opere i elnika lokalnog muzikog drutva tiho je dogovoreno
da nakon njegovog odlaska dirigentska palica bez ikakvih
ceremonija pree u moje ruke. Nju mi je i do sada
pozajmljivao vie puta, bilo da dirigujem koncertima
filharmonije, koji su se odravali svakog meseca, bilo da u
operi zamenim bolesnog majstora, ili kada dobri stari nije
imao snage da podnese teret, tue mu duhu, nove i moderne
partiture.
Opera je jedna od najbolje opremljenih u zemlji. Moj honorar
je sasvim dovoljan za ivot u atmosferi dobrobiti, obogaenoj
pozlatom povremenih nedostataka novca. Nekoliko soba, u
kojima ivimo, Eliza je uredila prema svom ukusu, jer sam ja
lien bilo kakvih elja i inicijative u tom smeru. Zato Eliza
ima vrlo odluna, mada vrlo promenljiva pravila ureenja
stana, koja realizuje sa energijom dostojnom viih ciljeva.
Stalno je u sukobu sa dostavljaima, hrabro se bori za
nekakvu robu ili niu cenu i postie na tom polju uspehe na
koje je izuzetno ponosna. Na njen trud gledam sa
popustljivom nenou, ali, istovremeno, i sa odreenim
strahom, kao na dete koje se lakomisleno igra na ivici
provalije. Kako je naivno kada se misli da borbom za hiljadu
sitnica naega ivota gradimo svoju sudbinu!
Ja, koji sam sreno uplovio u tu mirnu luku hteo bih jo
samo da uspavam njenu panju, da joj ne ulazim u vidno
polje, da neprimetno prigrlim svoju sreu i postanem
nevidljiv.
Grad u kome mi je sudbina dozvolila la naem tako mirno i
udobno pristanite, uven je po svojoj staroj, potovanja
dostojnoj katedrali, smetenoj na visokoj platformi, neto
udaljenoj od poslednjih kua. Tu se grad naglo zavrava,
strmo opada u jarugu poumljenu lenicima, i otvara se pogled
na daleke predele. To je poslednji, ve neprimetan trag
krenjakog masiva to straari nad prostranom i svetlom
ravnicom provincije, iroko otvorene za topao dah zapada.
Postavljen na takvom mestu, grad se zatvorio u slatkoj i tihoj
klimi, koja je, u okviru veeg, opteg, stvarala nekakvo lino,
minijaturno meteoroloko podruje. itave godine tu bivaju
jedva primetna, nena vazduna strujanja, koja na poetku
jeseni prelaze u jedan neprekidni i kao med gusti tok, u neku
vrstu svetle, atmosferske Golfske struje, u neprekidan i
monoton vetar, sladak do zaborava i blagog nestanka.
Katedrala, izglaana protokom vremena u bogatom mraku
svojih vitraa, umnoenih bez kraja, doterivana kroz mnoga
pokolenja draguljima lepljenim na dragulje, privlai sada
brojne turiste iz itavog sveta. U svako doba godine moete da
ih vidite kako sa bedekerima u rukama prolaze naim ulicama.
Oni su ti koji ive u naim hotelima, pretrauju nae
prodavnice i antikvarnice lovei suvenire i pune nae lokale za
zabavu. Donose sa sobom iz dalekog sveta miris mora, polet
velikih projekata, iroki raspon interesa. Deava se da
oduevljeni klimom, katedralom, tempom ivota, dou ovde
na dui vremenski period, aklimatizuju se i ostanu zauvek.
Drugi, odlazei, odvode sa sobom ene, lepe erke naih
trgovaca, zanatlija, hotelijera. Zahvaljujui tim vezama, strani
kapital biva esto investiran u naa preduzea i ojaava nau
privredu.
Uostalom, privredni ivot grada ve dugi niz godina tee bez
stresova i kriza. Jako razvijena industrija eernih preraevina
hrani svojom slatkom arterijom tri etvrtine stanovnitva.
Osim toga, u gradu postoji i fabrika porcelana sa lepom,
dugom tradicijom. Radi ona prvenstveno za izvoz, a osim
toga, svaki Englez, vraajui se u svoju domovinu, smatra za
pitanje asti da narui jedan od tih servisa sa toliko i toliko
komada porcelana boje slonove kosti ukraen slikama grada i
katedrale koje su runo uradile uenice nae kole za
primenjenu umetnost.
Uostalom, ovo je grad kao i mnogi drugi u tom kraju, bogat i
pravilno voen istovremeno tedljiv i predan poslovima, kao
i zaljubljen u komfor i dobrobit, ali i ambiciozan, i snobovski.
Dame gaje jednu skoro metropolsku preteranost u toaletama,
gospoda imitiraju nain ivota u prestonici, pomou nekoliko
kabarea i klubova naporno odravajui privid nonog ivota.
Kartaroke igre cvetaju. Robuju im ak i dame i skoro da
nema veeri da i mi ne zavrimo dan u nekom od elegantnih
domova naih prijatelja, uz partiju karata, koja se ne jednom
protezala do duboko u no. Inicijativa u tim pitanjima ponovo
pripada Elizi, koja svoju strast pravda preda mnom svojom
brigom za na drutveni presti, koji zahteva est izlazak
meu ljude, da se ne bi ispalo iz toka, dok je u sutini ona
podlegala aroliji tog besmislenog i pomalo napornog
gubljenja vremena.
Posmatrao sam je esto, kako zaokupljena igrom,
zarumenjenih obraza i blistavih oiju, itavom duom
uestvuje u promenljivim tokovima hazarda. Ispod abaura,
lampa razliva blagu svetlost na sto, oko koga grupa ljudi
duboko skoncentrisanih na karte koje dre u ruci, odigrava
imaginarni lov, trei za zavodljivim tragom fortune. Skoro da
vidim tu avetinjsku siluetu, dozvanu strastima seanse kako
zastaje za leima ovoga ili onoga. Tiina je, rei koje padaju u
pola glasa samo su putokazi na promenljivim i krivudavim
stazama sree. to se mene tie, ekam onaj trenutak kada e
tihi i prodrljivi trans da obuhvati sve umove, kada se,
izgubivi pamet, svi ukoe kataleptiki nagnuti, kao nad
stolom za prizivanje duhova, da se neprimeeno povuem iz
tog ukletog kruga i utonem u usamljenost svojih misli.
Povremeno, izaavi iz igre, mogu bez skretanja iije panje
da napustim sto i tiho preem u drugu sobu. Tamo je mrano,
samo ulini fenjer iz daljine alje svoju svetlost. Sa glavom
naslonjenom na staklo stojim jednu itavu venost i
razmiljam...
Nad jesenjim liem parka no se nejasno osvetljava crvenim
bleskom. U granama drvea, uplaene vrane se bude uz
nesvesno kretanje, zbunjene simptomima tog lanog svitanja,
poleu u bunim jatima i njihova tela pune komeanjem i
talasanjem crvenkastu tamu, punu gorke arome aja i
opadajueg lia. Polako opada i smiruje se taj na itavo nebo
rairen haos krila i kljunova, sputa se i seda na proreene
kronje nemiran, improvizovan pokrov, pun straha, utihlih
razgovora i bolnih pitanja, i smiruje se polako, konano
nalazei svoje mesto i spajajui se sa tiinom lia koje vene. I
ponovo ovladava duboka i kasna no. Prolaze sati. Vruim
elom, pritisnutim uz prozor, oseam i znam: nita loe vie
ne moe da mi se desi, pronaao sam pristanite, mir. Naii e
sada dugi red godina tekih od sree i sitih, beskrajan tok
dobrih i blagih vremena. U nekoliko poslednjih plitkih i
slatkih uzdaha moje grudi se do vrha pune sreom. Prestajem
da diem. Znam: ba kao sve ivo primie me jednom smrt u
svoj zagrljaj, dobroduan i sit. Leau do dna zasien u
zelenilu, na lepom, negovanom lokalnom groblju. Moja ena
kako e joj lepo stajati veo udovice donosie mi cvee u
svetla i tiha ovdanja popodneva. Iz dna te punoe ustaje neto
kao teka i duboka muzika, alosni, sveani, gluvi taktovi
velianstvene uvertire. ujem mone udarce ritma koji rastu
iz dubina. Sa podignutim obrvama, zagledan u neku daleku
taku, oseam kako mi se kosa polako uspravlja na glavi.
Sluam, nepokretno...
Glasni razgovori me bude iz zanosa. Smejui se raspituju se o
meni. ujem Elizin glas. Vraam se iz svog azila u osvetljenu
sobu, pritvarajui oi napojene tamom. Drutvo se ve
razilazi. Domaini stoje pored vrata, razgovaraju sa onima
koji naputaju kuu, razmenjuju oprotajne utivosti. Moja
ena prilagoava svoje elastine, slobodne korake mojima.
Dobro se slaemo u hodu i idui ulicom, sa neto sputenom
glavom, ona nogom rastura utavu gomilu uvelog lia.
Ispunjena je igrom, sreom koja ju je pratila, ispijenim vinom
i malim, enskim projektima. Na osnovu preutne konvencije
trai za ta neodgovorna matanja apsolutnu toleranciju sa
moje strane, i zamera mi na svakoj trezvenoj i kritinoj
primedbi. Zelena linija zore se ve nazire nad tamnim
horizontom kada ulazimo u na stan. Obuhvata nas dobri miris
tople i negovane unutranjosti. Ne palimo svetlo. Daleki ulini
fenjer crta na suprotnom zidu dezen zavesa. Sedei na krevetu
u odelu, utei uzimam Elizinu ruku i drim je za trenutak u
svojoj.
(1938)
[Letopis Matice srpske, mart 2001]

Autori | Jezik | Folklor | Istorija | Umetnost | O Poljskoj |
Prevodi | Bibliografija
Naslovna | Promena pisma | Novosti | Mapa | Kontakt