Individualnost U Religiji - A. T. Dzons

A. T.
Dons
INDIVIDUALNOST
U RELIGIJI
www.najvaznijevesti.com
A. T. Dons
INDIVIDUALNOST U RELIGIJI
Naslov originala:
Individuality in Religion,
By Alonzo Trvier Jones
Prevod sa engleskog: grupa prevodilaca
Izdava:
Eden kua knjige, Novi Sad
Dizajn korice: Goran Vidas gvidaszg@hotmail.com
tampa: Euro Dream, Nova Pazova
Prvo izdanje, Novi Sad, 2016.
Elektronska verzija knjige Individualnost u religiji
besplatno je dostupna na Internetu, za linu upotrebu. Ukoliko elite da kupite ovu knjigu u tampanom
obliku, moete je naruiti na:
www.eden.rs; (+381) 062/200-046
dobravest@yahoo.com; (+381) 064/40-29-428
SADRAJ
1. U ODNOSU NA AUTOKRATIJU................................... 9
2. U ODNOSU NA VRHOVNU VLAST ZAKONA......16
3. U ODNOSU NA UJEDINJENJE CRKVE I DRAVE....23
4. U ODNOSU NA SAMU CRKVU..................................30
5. MEU POJEDINCIMA...................................................44
6. BOG I CEZAR.....................................................................51
7. REKAPITULACIJA.............................................................61
8. INDIVIDUALNOST KAO VRHUNSKI DAR..........68
9. NEDELJNO ZAKONODAVSTVO................................75
Njegovo poreklo i karakter............................................. 75
ime je zakonodavstvo nadahnuto . ......................... 79
Kakva je situacija sada?........................................................ 83
Donoenje nedeljnog zakona nije ustavno........... 86
Sudski izum i dekret ............................................................. 89
Opipljiv izgovor........................................................................ 93
Ono je i dalje neustavno..................................................... 93
ak da je i ustavno, bilo bi pogreno.......................... 95
Nema nikakvog osnova za njega.................................... 97
Njegov prikriveni cilj........................................................... 98
UVOD
Religija je obaveza koju dugujemo svom Stvoritelju i
nain na koji je ispunjavamo.
Sloboda je stanje u kome smo izuzeti od dominacije
drugih ili od ograniavajuih okolnosti. U etici i filozofiji, to je mo da svako razumno bie pravi sopstvene
izbore i da samo odluuje o svom ponaanju, spontano i
po sopstvenoj volji, u skladu sa svojim razlozima ili pobudama.
Prema tome, verska sloboda je ovekovo izuzee
od dominacije drugih ili od ograniavajuih okolnosti;
ovek je slobodan da bira i da sam spontano i svojom
voljom odluuje kako e se ponaati u pogledu svoje
obaveze prema svom Stvoritelju i naina njenog ispunjavanja.
Poto je Bog stvorio oveka, po prirodi stvari, prvi od
svih odnosa je odnos prema Bogu; a prva od svih dunosti ne moe da bude nita drugo do dunost prema
Bogu.
Pretpostavimo da je bilo vreme kada je u vasioni postojalo samo jedno razumno stvorenje. Ono je bilo stvoreno: njegov odnos prema Stvoritelju i njegova dunost
prema Njemu jedino je to je moglo zaista biti. To je prvi
od svih moguih odnosa. Zato je zapisano:uj, Izrailju:
Gospod je Bog na jedini Gospod. Zato ljubi Gospoda
5
Individualnost u religiji
Boga svog iz svega srca svog i iz sve due svoje i iz sve

snage svoje. (Sveto pismo, Stari zavet, 5. knjiga Mojsijeva 6,4.5)
Sve to neka dua poseduje duguje Bogu, jer je sve
od Njega dolo. Ovo je stoga prva od svih zapovesti, ne
zato to je prva izgovorena ili napisana, ve zato to je
prva koja je mogla postojati. A to dolazi otuda to ona
iskazuje prvo naelo postojanja svakog razumnog bia.
To naelo je bilo tu, neodvojivo od postojanja tog prvog
razumnog stvorenja, u prvom trenutku njegovog postojanja; i taj princip ostaje veno, nepromenjen i neprolazan.
Iako je to prvi od svih moguih odnosa i prva od svih
dunosti, iako su taj odnos i dunost utkani u samo postojanje razumnih stvorenja, Bog je ak i u toj priroenoj obavezi stvorio svako razumno stvorenje slobodnim
slobodnim da tu obavezu prizna ili ne prizna, slobodno da tu dunost ispuni ili ne ispuni, kako samo odlui.
U skladu s tim je zapisano: Izaberite sebi danas kome
ete sluiti (Isus Navin 24,15). I ko hoe neka uzme
vodu ivota zabadava (Otkrivenje 22,17). Tako je apsolutno nesporno da je u religiji u obavezi koju dugujemo svome Stvoritelju i u nainu na koji je ispunjavamo
Bog stvorio oveka potpuno slobodnog od dominacije
drugih i ograniavajuih okolnosti; slobodnog da bira
i da sam spontano i po sopstvenoj volji odluuje kako e
6
Uvod
se ponaati. Zato je verska sloboda Boji dar, nerazdvojivo povezan sa darom postojanja razumnih bia.
Svaka navodna sluba Bogu, koja nije slobodno izabrana od strane onoga ko je ini, nije sluba Bogu. Od
nje ne moe biti koristi; u njoj nema nieg boanskog.
Svaka sluba navodno uinjena Bogu, koja nije slobodno izabrana od onoga ko je ini, ne moe da bude od
Boga, jer Bog je ljubav (1. Jovanova 4,8.16); a ljubav
i prinuda, ljubav i sila, ljubav i ugnjetavanje, nikad ne
mogu da idu zajedno. Zato bilo koja dunost, obaveza,
bilo ta to je navodno dato ili uinjeno Bogu, a to nije
plod sopstvenog slobodnog izbora pojedinca, niti je od
Boga niti je uinjeno Bogu. Zato je Gospod pri stvaranju
svakog bia bilo anela ili oveka da bi to bie bilo
sreno u slubi Bogu, kao i da bi u toj slubi ili iskazivanju potovanja Bogu bilo istinske vrednosti, stvorio to
bie slobodnim da izabere hoe li tako i da postupi. A to
je individualnost, i boansko pravo na nju.
Bog je oveka stvorio slobodnim. Kada je ovek zbog
greha postao odvojen i izgubljen u odnosu na tu slobodu, Hristos je doao da ga njoj vrati. Prema tome, Boji i
Hristov put je put slobode. A cilj Bojeg delovanja preko
Hrista u oveanstvu u itavoj istoriji ovog sveta bio je
da objasni taj put i da oveku prui sigurnost te slobode
due, koja je jedina prava sloboda. Koga Sin oslobodi,
zaista je slobodan (videti Jovan 8,36).
7
U Svetom pismu je jasno izloeno est posebnih pouka o predmetu verske slobode slobode due pojedinca
od vladavine oveka ili grupe ljudi, monika ovoga sveta. Svaka od tih pouka bavi se ovim predmetom iz ugla
posebnog i specifinog naela. A svih est pouka zajedno potpuno pokrivaju ovaj predmet, sa gledita svakog
od tih naela.
Cilj nam je da krenemo u naroito prouavanje tih
est pouka pojedinano, i to redosledom kojim su iznesene u Svetom pismu. Borba za versku slobodu jo nije
zavrena. Potpuna verska sloboda jo nije priznata ak
ni u naelu, a jo manje u praksi od strane mnogih hriana onakva kakva je jasno prikazana u Svetom pismu.
Hajde onda da prouavamo tu slobodu i da je imamo,
da prouavamo kako bismo mogli imati potpunu versku
slobodu, u naelu i u iskustvu, onakvu kakva je data u
istinitim spisima Biblije.
1. U ODNOSU NA AUTOKRATIJU1
Po prirodi stvari, ne postoji zakonito pravo na dominaciju nad drugima u ivotu i poslovima pojedinca. To
je podruje koje u posebnom i najveem stepenu pripada samo Bogu koji je stvorio oveka prema svojoj slici i
sebi na slavu; koji je pojedinano stvorio svakog oveka
i lino odgovornog samo Njemu.
Ali ovek, grean i buntovan, nikad nije bio spreman
da dozvoli Bogu da zauzme svoje mesto u odnosu sa
svakom pojedinom duom, nego je uvek teio i nastojao
da to mesto zahteva za sebe, i svim moguim sredstvima
i smicalicama pokuavao da to i ostvari. Sama istorija,
to se tie optih principa a ne detalja, teko da je ita
drugo osim niza pokuaja na najviem moguem nivou
da se uspe u tom drskom zahtevu postavljanja grenog i
samovoljnog oveka na Boje mesto, kako bi gospodario
ljudskim duama. I nema veeg dokaza da se Boanstvo
svojski trudi da oblikuje sudbinu oveanstva od Aveljevog vremena do danas, od stalnog herojskog potvrivanja ove savrene slobode pojedinca i istrajavanja u
njoj, od strane pojedinca koji se bori protiv najsuptilnijih zahteva i najmonijih kombinacija sile i vlasti koje je
ovaj svet mogao da smisli. Od Nevroda (Nimroda) do
1 Autokratija samovlada, neograniena vladavina; samodrtvo,
sistem apsolutistike vladavine prim. izdavaa
Navuhodonosora i od Navuhodonosora do danas planovi i energija imperija bili su usmereni na ostvarenje te

jedne stvari. U svim tim vremenima sjajni pojedinci kao
to su Avram, Josif, Mojsije, Danilo i njegova tri brata,
Pavle, Viklif, Hus, Milic,2 Matis, Konrad, Jeronim, Luter,
Roder Vilijams i mnotvo neimenovanih, a iznad svih
Isus Hristos, boanskom verom vrsto stojei sami uz
Boga, potpuno sami to se ljudi tie, zastupali su individualnost i slobodu ljudske due; a takoe i apsolutnu
Boju suverenost nad svakom pojedinom duom.
Vavilonsko carstvo obuhvatalo je civilizovani svet
onog vremena. Navuhodonosor je bio monarh i apsolutni vladar tog carstva. Ti si, care, car nad carevima,
jer ti Bog nebeski dade carstvo, silu i krepost i slavu, i
gde god ive sinovi ljudski, zveri poljske i ptice nebeske,
dao ti je u ruke, i postavio te gospodarem nad svim tim.
(Danilo 2,37.38)
Po svom provienju, Bog je sve narode pokorio vavilonskom caru Navuhodonosoru (Jeremija 27,1-13).
Po obliku i sistemu vladanja Vavilonom, careva vlast je
bila apsolutna. Njegova re je bila zakon. U toj apsolutistikoj vladavini car Navuhodonosor je zamiljao da on
vlada nad duom kao i nad telom ljudi, verskim ivotom
kao i graanskim ponaanjem onih koji su bili potinje2 Annie Rix Militz (1856 1924) bila je ameriki pisac i duhovni
voa prim. izdavaa
10
U odnosu na autokratiju
ni njegovoj vlasti. A poto je bio vladar nad narodima,

on je vladao i religijom naroda.
U skladu s tim, podigao je veliki lik, sav od zlata, 27
m visok i skoro 3 m irok, i namesti ga u polju Duri u
zemlji vavilonskoj (Dan. 3,1). Onda je iz svih provincija sazvao sve carske funkcionere na posveenje velikog
zlatnog lika i na poklonjenje. Svi funkcioneri su doli,
okupili se i stajali pred likom.
A glasnik povika glasno: Narodi, plemena i jezici,
vama se govori. Kad ujete rog, svirale, kitare, gusle,
psaltire, pevanje i svakojake svirke, popadajte i poklonite se zlatnom liku, koji postavi car Navuhodonosor. A ko
ne bi pao i poklonio se, onaj as bie baen u pe ognjenu uarenu. I kad su muziki instrumenti dali signal
za klanjanje, svi narodi se poklonie zlatnom liku.
(Dan. 3,4-6)
Ali, u tom skupu nalazila su se tri mlada Jevrejina koji
su kao zarobljenici dovedeni iz Jerusalima u Vavilon, a
koje je car postavio nad poslovima zemlje vavilonske.
Oni se nisu poklonili, niti su na neki drugi nain pridali
posebnu panju celom dogaaju.
To je bilo primeeno i izazvalo optubu pred carem:
A imaju ljudi Jevreji, koje si postavio nad poslovima zemlje vavilonske, Sedrah, Misah i Avdenago; ti ljudi, care,
ne haju za te, ne potuju tvoje bogove, i ne klanjaju se
zlatnom liku, koji si postavio. (stih 12)
11
Onda je car u gnevu i ljutini zapovedio da mu dovedu ta tri mlada oveka. Tako je i uinjeno. Car im se
lino i direktno obratio: Je li istina Sedrae, Misae i
Avdenago, da vi ne sluite mojim bogovima i da se ne
klanjate zlatnom liku koji postavih? Sam car je ponovio
zapovest da na zvuk svakovrsnih muzikih instrumenata treba da padnu i poklone se; ako to ne uine, bie
onaj as baeni u pe ognjenu uarenu.
Meutim, trojica mladia su mirno odgovorila:
Nije nam potrebno da ti odgovorimo na to. Evo, Bog
na, kome mi sluimo, moe nas izbaviti iz pei ognjene
uarene; i izbavie nas iz tvojih ruku care. A i da ne bi,
znaj, care, da bogovima tvojim neemo sluiti niti emo
se pokloniti zlatnom liku, koji si postavio. (Stihovi 1418)
Problem je sada jasno prikazan. Suveren svetske sile
lino je izdao zapovest trojici pojedinaca; a od njih je
dobio direktan odgovor da se nee povinovati. Sa ovakvim ponaanjem i ovakvim reima car se, u svojoj apsolutistikoj vladavini, nikada ranije nije susreo. Zato se
kod njega javio i lini, ali i zvanini gnev. I on se toliko
napuni gneva, da mu se promeni lice prema ovim
mladim ljudima, pa je zapovedio da se pe uari sedam
puta jae nego to bee obiaj. I zapovedi najjaim ljudima to behu u vojsci njegovoj da sveu te mlade ljude
i da ih bace usred uarene pei.
12
Tako je i uinjeno. I ova tri mlada oveka, u platima

njihovim i u obui i pod kapama i u svemu odelu njihovom padoe usred pei ognjene uarene. Meutim,
sada se car iznenadio vie nego ikada ranije u svom ivotu. Zapravo se skamenio prepade se i bre ustavi
povikao je svojim savetnicima: Ne bacismo li tri oveka
svezana u oganj?
Uveravali su ga da je to tano. Ali on je uzviknuo:
Eno, vidim etiri oveka odreena gde hode posred
ognja i nije im nita, i etvrti kao da je Sin Boji.
Tada se car pribliio vratima pei i pozvao mladie
po imenu, govorei: Sluge Boga Vinjeg, iziite i hodite. I oni izioe isred ognja. I sabrae se knezovi i
upravitelji i vojvode i venici carevi, i videe te ljude gde
im telu oganj nita ne moe, niti im se kosa na glavi opali, niti im se plati ta promenie, niti zadah od ognja
prionu za njih.
Progovori Navuhodonosor i ree: Da je blagosloven
Bog Sedrahov, Misahov i Avdenagov, koji posla anela
svog i izbavi sluge svoje, koje se u Njega pouzdae i ne
posluae zapovesti careve i dadoe telesa svoja da ne bi
sluili niti se poklonili drugom bogu osim svog Boga.
Dakle, evo situacije: Gospod je pokorio sve narode
vavilonskom caru. Porukama svog sopstvenog proroka
zapovedio je svom narodu, Jevrejima, i ovoj trojici mladia meu njima: Sluite caru vavilonskom. Ali, ova
13
trojica su odluno odbila da slue caru vavilonskom u

stvari koju im je on lino i neposredno naloio; i u tom
odbijanju sam Gospod je vidljivo stao uz njih i izbavio
ih.
Nemogue bi bilo jasnije pokazati da Gospod, koji je
zapovedio narodima da se pokore caru vavilonskom i da
mu slue, nikad nije zapovedio, niti je to nameravao, da
se caru pokore ili da mu slue u oblasti religije.
Ovim oiglednim odobravanjem ponaanja trojice
ljudi i njihovim oiglednim izbavljenjem, Gospod je
savreno jasno pokazao caru da je njegova zapovest u
tom pogledu bila pogrena: da je zahtevao slubu koju
nije imao pravo da zahteva. Da ga time to ga je postavio carem nad narodima, Gospod nije postavio i carem
nad religijom naroda. Da mu time to ga je postavio na
elo svih naroda, zemalja i jezika, Bog nije dao da bude
poglavar religije i jednom jedinom pojedincu. I premda
je Gospod stavio sve narode i zemlje pod carev jaram
to se tie politike i fizike slube, ovaj isti Gospod je
oigledno pokazao caru da mu nije dao vlast, niti bilo
kakvu nadlenost nad slubom njihove due, tj. savesti. Iako je sve narode, zemlje i jezike dao da mu slue,
i mada ga je Bog uinio vladarem nad svima njima, to
se tie odnosa izmeu pojedinca i Boga, car tu nije imao
nikakvog prava. I s obzirom na prava svake pojedine
osobe da postupa po sopstvenoj savesti pri bogoslue14
nju, careva re mora se promeniti, carev ukaz postaje

nitavan. ak je i car celog sveta niko i nita, jer je samo
Bog suvereni vladar i On je sve u svemu.
Sve to uinjeno je toga dana da poslui kao uputstvo
svim carevima i svim narodima za sva vremena, a napisano za nauku nama, na koje kraj sveta doe.
15
2. U ODNOSU NA
VRHOVNU VLAST ZAKONA
Vavilon kao svetska sila i carstvo zauvek je nestao a
na njegovo mesto dola je druga svetska sila i carstvo
Medo-Persija. Bio je to drugaiji princip vladavine, kojim je svetu data jo jedna pouka o verskoj slobodi.
U carstvu Miana i Persijanaca princip vladanja bio
je drugaiji nego u Vavilonu.
Kao to smo videli, Vavilon je bio ne samo apsolutistika monarhija, ve i autokratija vladavina jednog oveka, tj. apsolutizam. Careva re je bila zakon, a zakon se
menjao kao to su se i careva volja i re mogli menjati. Car
je bio izvor zakona; njegova re je bila zakon za sve druge,
ali on sam nije bio podloan ogranienjima tog zakona.
I vladavina Miana i Persijanaca bila je apsolutistika monarhija. I tu je careva re bila zakon, ali s jednom
bitnom razlikom u odnosu na Vavilon; kad bi careva re
bila proglaena zakonom, taj zakon vie nije mogao da
menja ili opozove ni sam car. Car je, ak i protiv svoje volje, bio vezan svojom rei ili uredbom, ako je ona postala
zakon. Zato je vladavina Miana i Persijanaca bila vladavina zakona; njihov princip je bio vrhovna vlast zakona.
Na elu rukovoenja poslovima ovog carstva nalazila
su se tri predsednika od kojih je Danilo bio prvi. Zbog
Danilovog znanja, potenja, vetine i opte sposobnosti
16
U odnosu na vrhovnu vlast zakona
u upravljanju, car je nameravao da ga postavi nad svim

carstvom svojim (Danilo 6,3). Kada se saznalo za carevu nameru, to je izazvalo zavist druge dvojice predsednika i knezova, i oni su se udruili da ga uklone.
Prvo su traili priliku da bi nali ta da zamere Danilu u njegovom voenju carskih poslova. Ali, nakon
dugog i marljivog istraivanja i najpaljivijeg mogueg
proveravanja, morali su da odustanu i priznaju da ne
mogahu nai zabave ni pogreke, jer bee veran, i ne nalaae se u njega pogreke ni mane. (stih 4)
Tada rekoe oni ljudi: Neemo nai na tog Danila
nita, ako ne naemo ta na njega radi zakona Boga njegovog (stih 5). Meutim, nisu mogli nai nita ak ni
to se tie zakona njegovog Boga, dok sami nisu stvorili
situaciju koja e im neminovno pruiti eljenu priliku.
Njihovo dugo i uporno nastojanje da nau neku priliku ili greku u carskim poslovima, uverilo ih je u njegovu apsolutnu odanost Bogu. Na osnovu svog istraivanja znali su da ga nikakvim nainom ne mogu navesti
da i za dlaku skrene sa puta potpune vernosti Bogu. A,
to je bila potpuno lina stvar u koju se niko od ljudi nije
smeo meati. Njihovo ispitivanje njegovog ponaanja
prema drugima i prema dravi, iako svesno pokrenuto
i optereeno predrasudama, ipak se pokazalo od koristi.
Poto nisu mogli nai razlog koji bi im omoguio da
ga, s obzirom na okolnosti i uslove, optue u vezi sa za17
konom njegovog Boga, bili su prisiljeni da takav razlog

stvore. Danilova nepokolebiva posveenost Bogu postala je sredstvo koje e oni iskoristiti. Zato su smislili
plan u koji su uvukli sve funkcionere carstva i otili caru,
govorei: Darije care, da si iv doveka! Sve stareine u
carstvu, poglavari i upravitelji, venici i vojvode dogovorie se da se postavi carska naredba i otra zabrana da
ko bi se god zamolio za ta kome god bogu ili oveku
za trideset dana osim tebi, care, da se baci u jamu lavovsku. Zato, care, postavi tu zabranu i napii da se ne
moe promeniti, po zakonu midskom i persijskom, koji
je nepromenljiv. (Dan. 6,6-8)
Car je prosto dozvolio da bude uhvaen u zamku
laskavim predlogom velikog broja najviih funkcionera carstva, te je potpisao uredbu. Danilo je znao da je
uredba nainjena i da ju je car potpisao. Znao je da je to
sada bio carski zakon zakon koji se nije mogao izbei
ni promeniti. Ipak, on je otiao svojoj kui i kad je dolo
njegovo redovno vreme za molitvu tri puta dnevno
on se moljae i hvalu davae Bogu svom kao ta injae
pre (stih 10). Desilo se da su njegovi prozori bili otvoreni, a kako uopte nije razmiljao o carskom zakonu, niti
je na njega toliko obraao panju, nije se potrudio da ih
iz predostronosti zatvori.
Zaverenici nisu drugo ni oekivali od Danila pa se
sabrae oni ljudi, i naoe Danila gde se moli i pripa18
da Bogu svom (stih 11). Na to otvoreno zanemarivanje

carskog zakona, pourili su caru i vrlo lukavo upitali:
Nisi li napisao zapovest? i tako dalje. A car je odgovorio: Tako je po zakonu midskom i persijskom, koji
je nepromenljiv. Onda su zaverenici izvestili cara: Danilo, koji je izmeu roblja Judina, ne haje za te, care, ni
za zabranu koju si napisao, nego se moli tri puta na dan
svojom molitvom. (stihovi 12 i 13)
Tada car uvi to oalosti se vrlo to je dopustio da
zbog laskanja upadne u takvu zamku. I naumi da izbavi
Danila (stih 14). Ali, zaverenici su bili spremni da podsete cara na nadmonost i nepromenjivost zakona. Takoe su ukazivali da to vie nije pitanje religije ve zakona; da e podravanje preziranja i krenja zakona potkopati svu vlast i otvoriti mogunost za anarhiju, i time
dovesti do raspada samog drutva; i da im je, navodno,
izuzetno ao to je u to ukljuen tako izvanredan ovek
kao to je Danilo. Meutim, dopustiti tako otvoreno preziranje zakona od strane oveka na tako visokom poloaju i na takvom glasu, moe samo da sve pogora, jer
bi sama injenica da neko na tako visokom poloaju i sa
takvim ugledom, a koji tako otvoreno prezire zakon,
ohrabrila sve ljude da postupe na isti nain, itd...
Meutim, car se trudio do zahoda sunanog da ga
izbavi. A sve to vreme i u svakom trenutku zaverenici su
podseali cara: Zakon, zakon. Znaj, care, da je zakon
19
u Midijana i Persijanaca da se nikakva zabrana i naredba

koju postavi car, ne menja (stih 15). Nadmonost zakona vezivala je samoga cara. Nije bilo izlaza, i, iako sa velikim ustezanjem, car ree te dovedoe Danila i bacie
ga u jamu lavovsku. (stih 16)
Car je proveo no u postu i nespavanju. A izjutra vrlo
rano pourio je do lavovske jame i viknu Danila alosnim
glasom Danilo, slugo Boga ivoga, Bog tvoj, kome slui bez prestanka, moe li te izbaviti od lavova? (stih 20)
Danilo je odgovorio: Care, da si iv doveka! Bog moj
posla anela svog i zatvori usta lavovima, te mi ne naudie; jer se naoh ist pred Njim, a ni tebi care, ne uinih
zla (stihovi 20 i 21). I time je zauvek savreno pokazano
da je svako, ko se ne obazire na zakon kojim se pokuava
uticati na sluenje Bogu, nevin pred Bogom, jer ne ini
zla ni caru, ni dravi, ni drutvu, niti ijednom principu
zakona ili vlasti.
Ovo je boanska istina, koja opet pokazuje da nijedna zemaljska vlast nema nikakvo pravo niti nadlenost u
pogledu religije; to jest, to se tie dunosti prema svom
Stvoritelju i nainu na koji se ona izvrava (upranjava). U ovom sluaju postoji dodatni dokaz da nijedna
vlast nema pravo da u propise unese zakon koji se tie
religije, i onda da ukazuje na nadmonost i vanost tog
zakona; i kako to onda nije prvenstveno pitanje religije nego samog zakona, (to navodno) znai da mi
20
ne traimo poslunost odreenoj religiji, ve samo potovanje zakona. U sluaju Danila i nadmonosti midskog i persijskog zakona, boanski odgovor na sve takve
pozive jeste da nita to se tie religije ne moe da ima
bilo kakvo uporite u zakonu.
Pravo savrene individualnosti u religiji je boansko
pravo i zbog toga je apsolutno neotuivo. A to to verski
obredi ili zabrane postaju predmet zakona, ne utie na
slobodno vrenje ovog boanskog prava. Punina ovog
prava i savrena sloboda u njegovom vrenju ostaju isti
ak i onda kad religija postane predmet i deo zakona.
A kada su religija ili verski obredi ili zabrane odreeni
zakonom, iako taj zakon moe da bude nadmoan i nepromenjiv kao onaj kod Miana i Persijanaca, boansko
pravo i savrena sloboda individualnosti u religiji proiruje se onda na zakon koji ukljuuje religiju, i takav
je zakon jednostavno nitavan. Izgovor za nametanje
verskih obreda silom ili zabrana pod platom nadmonosti i vanosti zakona, umesto da ukloni ili ogranii
boansko pravo i savrenu slobodu individualnosti u religiji, jednostavno reaguje tako da zapravo uklanja svaki
razlog za tvrdnju o nadmonosti i vanosti zakona i
u sutini ponitava zakon o kome je re.
Graanski zakon je s pravom nadmoan u oblasti
graanskih stvari, ali u oblasti religije njemu tu jednostavno nema mesta.
21
U prisutnosti boanskog prava individualnosti u religiji, u odnosu na autokratsku vlast prikazanu u liku cara
Navuhodonosora, tu carska re mora da se menja.
U prisutnosti boanskog prava individualnosti u religiji, u odnosu na nadmonost i nepromenjivost zakona, prikazanog u vladavini Miana i Persijanaca, svaki
zakon koji se tie religije ili je ima u vidu, jednostavno
uopte nije zakon.
Oblast religije je Boja oblast. U toj oblasti Bog je jedini suveren i Njegova volja jedini zakon. U toj oblasti
pojedinac stoji sam sa Bogom i odgovoran je samo Njemu.
22
3. U ODNOSU NA
UJEDINJENJE CRKVE I DRAVE
Na osnovu znaajnih injenica i neospornih dogaaja, u sluaju cara Navuhodonosora i trojice jevrejskih
mladia, zauvek je jasno pokazana boanska istina i
princip da nijedan monarh nema prava da utie na religiju naroda. Kao i to da, s obzirom na pravo individualnosti u religiji, careva re mora da se menja.
Prema odgovarajuim injenicama i dogaajima u
sluaju medo-persijske vlasti protiv Danila, zauvek je
jasno pokazana Boja volja, istina i princip da, u vezi sa
religijom naroda, nikakav zakon niti vlast preko zakona
nema pravo da uini bilo ta.
I da je, s obzirom na pravo individualnosti u religiji,
bilo koji zakon koji se odnosi na religiju nitavan. Kao i
da je svaki pojedinac, koji zanemaruje i ne potuje takav
zakon, neduan pred Bogom i ne ini zla vlasti, zakonu ili drutvu.
Ta dva primera i principi pokrivaju (obuhvataju) svaku fazu zemaljske vlasti i tako ine jasnom veliku i vanu
istinu da je religija, sa svojim obredima, institucijama i
svetkovinama, potpuno izuzeta i potpuno osloboena
suda zemaljskih vlasti u bilo kojoj fazi ili obliku.
Tako se religija, sa svim to uz nju ide, tie iskljuivo
pojedinca u njegovom linom odnosu sa Bogom.
23
Meutim, postoje i druga sredstva pomou kojih je

ovek pokuavao da vlada ovekom u oblasti religije, a
to je pomou Crkve preko drave.
Ljudi pozvani iz sveta i odvojeni od sveta za Boga
predstavljaju Njegovu crkvu u svetu. Kad je Bog pozvao
svoj narod iz Misira (Egipta), on je prvo bio crkva u
pustinji. Posle toga su bili crkva u zemlji Hananskoj
(Palestinskoj).
Zbog svoje tvrdovratosti, tvrdoe srca i slepila uma
oni su, naalost, promaili veliku nameru koju je Bog
imao sa njima kao svojom crkvom. Ali, u svojoj dobroti i milosti, Bog ih je iz generacije u generaciju nosio
i hranio u pustinji (Dela apostolska 13,18 arniev
prevod). Tako je taj narod, prolazei kroz mnoge promene i probleme trajao kao crkva sve do vremena kada je
Gospod Hristos doao na zemlju. I za sve to vreme, ova
crkva bila je naslednik najslavnijih obeanja o rasprostranjenom carstvu i vladavini.
U vreme kada je Hristos doao na zemlju kao ovek,
vlast i mo Rima drali su narod te crkve u neumoljivoj
i okrutnoj ovozemaljskoj potinjenosti, i on je eznuo za
obeanim Izbaviteljem. Taj Izbavitelj je bio mnogo puta
obean i konano je doao. Meutim, crkveni velikodostojnici su dopustili da im svetovne tenje zatvore oi
pred duhovnou obeanog carstva i vlasti, pa su oekivali, i uili narod da oekuje politikog i zemaljskog
24
U odnosu na ujedinjenje Crkve i drave
izbavitelja, koji e skriti rimski jaram, slomiti njegovu

mo i uzvisiti crkvu izabranog naroda na poloaj moi i
vlasti nad narodima, kao odgovor na dugo vladanje tih
naroda nad njima.
Kada se Isus pojavio u svojoj javnoj slubi, velikodostojnici crkve pridruili su se mnotvu koje se sabralo da
ga uje, sluajui sa zanimanjem, nadajui se da e On
ispuniti njihova oekivanja. Ali, kad su videli da je zanimanje i oduevljenje mnotva dostiglo taku da hoe
da dou da Ga uhvate i da Ga uine carem (Jovan 6,15),
i kad su videli da Isus, umesto da prihvati ili ohrabri ovu
ideju ode opet u goru, shvatili su da su, to se tie Isusa, sve njihove ambiciozne nade u izbavljenje od vlasti
Rima, i o uzdizanju nad narodima, potpuno uzaludne.
Sada se Isusov uticaj na narod tako proirio i postao
tako jak, da su crkvene stareine uvidele da njihova mo
nad narodom naglo slabi. Umesto da vide ostvarenje svojih ambicioznih planova, sa negodovanjem su shvatili da
su vlast i uticaj koji su imali nad narodom bili nesumnjivo potkopani, i to od strane potpuno nepoznatog oveka
koji je doao iz grada na najloijem glasu, i koji je u najboljem sluaju bio samo lan crkve. Trebalo je neto uiniti, i to to pre, da bi sauvali svoje mesto i dostojanstvo.
Oigledno je bilo prekasno da razmiljaju o tome da Mu
se zabrani propovedanje ili pouavanje. Sada su dobro
znali da se ne samo On nego i mnotvo ne bi obazirali
25
na takvu zabranu. Ali, postojao je izlaz sredstvo kojim

mogu da sauvaju svoje mesto i dostojanstvo i da dokau
svoju vlast nad Njim i narodom. Na osnovu miljenja o
sebi i svom poloaju, bilo je vrlo lako da svoje mesto i
dostojanstvo poistovete ne samo sa poloajem, ve i sa
samim postojanjem crkve, pa ak i same nacije. Zato su
zakljuili: Ako ga ostavimo tako, svi e ga verovati; pa
e doi Rimljani i uzeti nam zemlju i narod. I od toga,
dakle, dana dogovorie se da Ga ubiju. (Jovan 11,47.53)
Meutim, poto su bili potinjeni rimskoj vlasti, nisu
imali zakonsko pravo da nekoga kazne smru. Zato, da
bi ostvarili svoj cilj, moraju stei kontrolu nad dravnom ili graanskom vlasti. Nije bilo vano to je ta vlast
bila rimska; nije bilo vano to su tu rimsku vlast mrzeli
iznad svega na svetu i nisu bili spremni da je dobrovoljno priznaju sve se to moralo zaboraviti s obzirom na
uasnu mogunost da vide kako u crkvi nestaje njihovo
dostojanstvo i mo.
U crkvi su fariseji i irodovci bili na suprotnim stranama. Irodovce su tako nazivali zato to su se udruili sa
Irodom. Oni su branili Irodov poloaj kao cara Judeje.
Ali, Irod je postao car samo zahvaljujui neposrednom
naimenovanju od strane Rima, i bio ustolien i dran
kao car samo zahvaljujui moi Rima, jer svako ko je bio
pristalica i zagovornik Iroda morao je da bude jo vei
pristalica i zagovornik Rima.
26
U toj crkvi fariseji su sebe smatrali elitom pravednika. Oni su bili ekstremna crkvena stranka. Kao takvi, bili
su uvari istote crkve, uvari najvee odanosti Bogu i
drevnog dostojanstva izabranog naroda. Kao takvi, bili
su i veliki i beskompromisni protivnici Rima, i svega to
je bilo rimsko ili na bilo koji nain povezano sa Rimom.
Meutim, fariseji kao iskljuivi pravednici i najvei
po dostojanstvu, bili su najodluniji protivnici Hrista;
oni su preuzeli vostvo u savetovanju i planovima da
Ga unite. A da bi ostvarili svoj cilj da Ga ubiju, moraju saraivati sa svetovnom rimskom vlau. Stoga, da
bi ostvarili svoj cilj protiv Isusa, oni e prikriti sopstvenu mrnju prema Rimu i za ostvarenje svog cilja protiv
Isusa koristiti upravo mo Rima, koju su samim svojim
zvanjem posebno osporavali i protivili joj se.
Jedini nain na koji e jednim potezom prei ovaj ponor ka Rimu i osigurati svetovnu vlast, bio je da se sloe
sa irodovcima. A irodovci, koji su se manje protivili Isusu od fariseja, bili su spremni na sklapanje takvog saveza. Tim savezom e se ova politika stranka ujediniti sa
farisejima, a politiki uticaj i vlast te stranke bie na raspolaganju crkvenim voama. To e im osigurati korienje vojske, koju moraju imati da bi mogli biti bezbedni u
svojim otvorenim potezima protiv Isusa.
Savez je sklopljen i zavera oblikovana: I izaavi fariseji odmah uinie za Njega vee s Irodovcima kako
27
bi Ga pogubili (Marko 3,6). Tada odoe fariseji i dogovorie se kako da Ga uhvate u rei. I poslae mu svoje
uenike sa Irodovcima, dounike koji su se pretvarali
kao da su iskreni, kako bi Ga uhvatili u rei i predali Ga
namesnikovoj sili i vlasti. (Matej 22,15.16; Luka 20,20
prevodi arni i SSP1). A taj namesnik bio je Rimljanin
Pilat.
I kad je konano dolo vreme, taj strani pononi as,
kad Juda uze etu ljudi i vojvodu i momke s noevima da idu u Getsimaniju, eta i vojvoda i momci
doli su po uputstvu glavara svetenikih i fariseja,
uhvatili i vezali Isusa.
Zatim su Ga odveli Ani, Ana Ga je poslao Kajafi, a
Kajafa Pilatu, rimskom upravitelju. Pilat Ga je poslao
Irodu, koji Mu se sa svojim vojnicima narugao pa Ga
je obukao u skerletni plat i poslao nazad Pilatu. A kada
je Pilat hteo da Ga pusti, oni su potegli politiko pitanje
i govorili o odanosti cezaru i Rimu, to je ak nadmailo
odanost samog Rimljanina Pilata: Ako ovog pusti nisi
prijatelj cezaru. Svaki koji sebe carem gradi protivi se cezaru. (Jovan 19,12)
Pilat je uinio poslednji pokuaj: Zar cara vaeg da
razapnem?, da bi mu oni odgovorili reima kojima su
izrazili svoje konano naputanje Boga i svoje potpuno
jedinstvo s Rimom: Mi nemamo cara osim cezara. Ras1 SSP Savremeni srpski prevod
28
pni ga, raspni. A oni jednako navaljivahu s velikom vikom, i iskahu da Ga se razapne; i nadvlada vika njihova
i glavara svetenikih.
Tako je uinjen najvei zloin i najglasniji greh u istoriji cele vasione, a to je omogueno ujedinjenjem crkve
i drave crkve koja je kontrolisala graansku vlast, koristei njenu mo da ostvari svoju zlu volju i svoj opaki
cilj.
Ta uasna injenica potpuno je dovoljna da stalnom i
trajnom osudom i venom sramotom obelei takvu povezanost bilo gde i zauvek. I upravo sa takvim primerom
na umu, nije udo da se to ujedinjenje crkve i drave
crkve koja kontrolie svetovnu vlast pokazalo i mora
uvek pokazati najveim prokletstvom za ljude i nacije,
ma gde se pojavilo i u sva kasnija vremena.
Otuda je istina, i potpuno potvreno, da je svetovna
vlast dokazano sotonski dar crkvi.
29
4. U ODNOSU NA SAMU CRKVU

Videli smo da nikakva carska vlast nema pravo da
prisiljava na neto ili zahteva bilo ta u vezi sa religijom.
A kada to bilo koja sila ini, pravo na individualnost u
religiji je uzvienije i carska re mora da se menja.
Takoe smo ustanovili da nijedna vlast, kojoj je zakon na prvom mestu, nema pravo da u zakonodavstvo
unese neku zakonsku odredbu, uredbu ili propis koji se
tiu religije. A ako to uini, pravo na individualnost u
religiji ostaje na prvom mestu, pa je onaj ko takav zakon
ne potuje nevin pred Bogom, jer nije uinio nikakvo
zlo vlasti, zakonu i drutvu.
Ustanovili smo da crkva nema pravo da koristi graansku vlast za sprovoenje svoje volje ili ostvarenje
svojih ciljeva. A kada to ini, stvara vezu koja predstavlja najvee bezakonje, pa je to sotonski dar u posedu
takve crkve. Meutim, pravo na individualnost u religiji jo uvek je na prvom mestu i treba ga slobodno
koristiti.
Postoji jo jedna kombinacija pomou koje ovek
nastoji da upravlja religijom: to je sama crkva, crkva
sama po sebi crkva u odnosu na vernitvo. I u ovome,
bilo da je re o principu, ili o nekom znaajnom iskustvu, Pismo nije nita manje odreeno nego u bilo kom
drugom primeru datom povodom tog predmeta.
30
U odnosu na samu Crkvu
Ve je reeno kako je stari Izrael (Izrailj) nakon osloboenja iz Egipta prvo bio crkva u pustinji, kasnije
crkva u Hananu; i da je taj isti Izrael, u vreme kad je
Hristos bio na zemlji, iako po duhu i u sutini daleko
od Bojeg ideala za njih, u stvari jo uvek bio direktan
potomak prvobitne crkve.
Zvanina organizacija te crkve bila je takoe jo
uvek ista po poreklu. Svetenstvo sveteniki glavari i
prvosvetenik po redu i nasledstvu bili su direktan nastavak poretka koji je Gospod uspostavio u pustinji preko Mojsija. Zvanina skuptina crkve Sinedrion po
zamisli i obliku potekla je od sedamdeset stareina koje
je Gospod preko Mojsija imenovao u pustinji. Tako je u
vreme Hristovog boravka na zemlji ceo Izrael svetenstvo i sabor po obliku i u stvarnosti poticao od boanskog reda koji je Gospod uspostavio u pustinji preko
Mojsija; zaista je bio crkva i potomak crkve iz pustinje.
I Gospodnji apostoli i Isusovi uenici su svi bili, bez
izuzetka, lanovi te crkve. Oni su podjednako sa drugima uestvovali u obredima i bogosluenjima te crkve.
Odlazili su u odreeno vreme u hram sa svima ostalima na bogosluenje i pouavali u hramu (Dela 2,46; 3,1;
5,12). Narodu je to bilo drago i velika Boja sila bila je
nad svima njima.
Ali, apostoli i uenici su ve neto bili nauili i poznavali boansku istinu, koju velikodostojnici u crkvi
31
nisu znali, niti su hteli da (je) priznaju. I poto su znali,

uenici su o tome govorili. Zato su propovedali Isusa, i
vaskrsenje i spasenje kroz Njega, i da nema drugog puta
osim tog Isusa, iji su izdajnici i krvnici (Dela 7,52)
sada postali zvanini poredak i organizacija crkve. Ovaj
zvanini poredak i organizacija crkve prisvojili su pravo
da odlue da ti obini lanovi crkve ne smeju da propovedaju ni nauavaju ovu istinu, za koju su znali da je istina.
U skladu s time, svetenici i hramske vlasti uhapsili
su Petra i Jovana, i strpali ih u zatvor dok su ovi, idui u
hram na as molitve, izleili hromoga verom u Isusovo
ime, a Petar uz to propovedao okupljenom i zadivljenom mnotvu. Onda su se sutradan ceo slubeni aparat i organizacija crkve knezovi, sedamdeset stareina,
knjievnici, svetenici i prvosvetenik okupili, doveli
Petra i Jovana i stavili ih nasred dvorane, i zatraili da im
kau ko im je dao vlast da propovedaju: Kakvom silom
ili u ije ime uiniste vi ovo? (Dela 4,7)
Tada je Petar napunivi se Duha Svetog odgovorio. U celom skupu udili su se odvanosti ove dvojice
obinih i nepismenih lanova crkve u prisutnosti ovog
impresivnog slubenog tela, i prepoznali su da su
(ovi) bili sa Isusom. Petra i Jovana su izveli iz dvorane,
dok u saboru poee da se savetuju meu sobom.
Nakon veanja su odluili: Da im otro zapretimo
da vie ne govore za ime ovo nikome. Ali, Petar i Jovan
32
su odmah odgovorili: Sudite je li pravo pred Bogom da

vas vema (vie) sluamo negoli Boga? Jer mi ne moemo ne govoriti ta videsmo i usmo. Na osnovu tog
tako brzo datog odgovora, ovom skupu se uinilo da ti
jednostavni ljudi, obini i nepismeni lanovi crkve pokazuju da je mogue da i takvi budu naueni od Boga
i da im je dato od Boga da znaju neke stvari, koje ceo
ovaj skup najviih funkcionera i najuenijih ljudi crkve
ne zna; da uopte nemaju nameru da obraaju panju na
naredbu sabora, ve e uprkos svemu to bi sabor mogao
da kae ili uini, oni i dalje nastaviti sa propovedanjem.
Dovoljno jasno, sa gledita ovog sabora, takav postupak
je za svakoga lino mogao da znai da e individualna
nezavisnost oboriti svaki poredak i vlast.
Takav odgovor takvih osoba takvom slubenom i
dostojanstvenom telu, takav odgovor jednostavnih ljudi, obinih lanova crkve uzvienom zvaninom skupu
ljudi, koji su vekovima bili najvii slubenici i boanski
odreen red u organizaciji crkve, ovi funkcioneri nisu
mogli smatrati niim drugim do otvorenom drskou i
naruavanjem svakog reda i organizacije u crkvi.
Meutim, sabor ih je pustio uz ozbiljnu pretnju da
vie ne pouavaju ljude.
Poto su bili puteni, Petar i Jovan su otili drugim
uenicima i javie im ta su im rekli prvosvetenici i
stareine (stih 23). I svi drugi, umesto da ih to zbuni ili
33
uplai, ne samo da su odluno odobravali to to su Petar

i Jovan uinili, ve su jednoduno hvalili i slavili Boga,
molei ga: Pogledaj na njihove pretnje, pa daj svojim
sluiteljima da potpuno slobodno objavljuju tvoju re
(stih 29). I Bog je dao svedoanstvo o njihovoj hrianskoj vernosti i zatrese se mesto na kom su bili okupljeni, te se svi ispunie Duhom Svetim, i propovedahu slobodno re Boiju (stih 31). A mnotvo ljudi i ena,
koji su verovali u Gospoda, bivalo je sve vee (Dela 5,14
arni). Ova otvorena neposlunost vlastima crkve,
ovo smelo preziranje uspostavljenog reda i organizacije
nije se moglo dozvoliti. Zato su sve apostole uhapsili i
strpali u tamnicu, jer ustade poglavar sveteniki i svi
koji behu s njim, i napunie se zavisti, i digoe ruke
svoje na apostole, i metnue ih u opti zatvor. (stih 17)
Ali, gle! Aneo Gospodnji otvori nou tamnika
vrata, izvede ih i ree: idite, istupite u hramu i govorite narodu sve rei ovoga ivota. uvi to oni pred zoru
uoe u hram i uahu. (stihovi 19-21)
To jutro poglavar sveteniki i oni koji su bili sa njim,
sazvae sinedrion i sve stareine sinova Izrailjevih (Izraelovih), te poslae ljude u tamnicu kako bi doveli apostole da odgovaraju za svu tu nepokornost, otpad i
protivljenje organizovanom delu crkve. Poslanici su se
vratili i izvestili da su tamnicu nali zakljuanu i uvare
gde stoje pred vratima, ali unutra nije bilo zatvorenika.
34
Dok su se okupljeni na saboru pitali ta bi to moglo da

znai, doao je jedan ovek koji je rekao da ti ljudi stoje
u crkvi i ue narod. (stih 25)
Ponovo su poslali ljude da ih uhapse i izvedu pred
sabor. Prvosvetenik je odmah pitao: Zar vam nismo
strogo naredili da ne uite u to ime, a gle vi ste napunili
Jerusalim svojom naukom.
Odgovor apostola je glasio: Boga treba sluati vie
nego ljude. Bog otaca naih vaskrsao je Isusa koga ste
vi obesili na drvo i ubili. Njega je Bog svojom desnicom
uzvisio kao poglavara i spasitelja, da dodeli Izraelu pokajanje i oprotaj grehova. Mi smo svedoci svega toga, i
Duh Sveti koga je Bog dao onima koji su mu posluni.
Zbog te smele upornosti da idu zabranjenim putem,
sabor je razmiljao o tome da ih pobiju. Gamalailo je
sabor odvratio od namere da apostole stvarno pobiju.
Ali, opet su ih pozvali i iibae ih, a onda im naredie
da ne govore u Isusovo ime pa ih oslobodie.
Apostoli su otili sa sabora. Meutim, umesto da se
potine, ili uplae sabora, ili onoga to su im ovi uinili,
opet su se radovali to su se udostojili da pretrpe udarce i sramotu od strane organizacije crkve, poto su uili
ono to su videli i znali da je istina. I bez obzira na to to
su to bile sve stareine sinova Izraelovih, odnosno svi
koji su predstavljali zvaninu organizaciju crkve koja je
s njima tako postupala i vie puta im naredila da uopte
35
ne smeju da propovedaju niti da ue ono to su propovedali i nauavali, svaki dan u crkvi i po kuama ne
prestajahu uiti i propovedati jevanelje o Isusu Hristu.
Tako je jasnim injenicama o ovim znaajnim dogaajima Bog dokazao da je pravo na individualnost u
religiji, u veri i uenju, iznad sveg zvaninog svetenstva, saveta ili sabora bilo koje crkve. Ovim neospornim
biblijskim izvetajem pokazano je da nikakav crkveni
skup ili sabor ili odbor nema vlast niti pravo da naredi
ili odreuje ta e bilo ko, ak i izmeu vlastitih lanova
crkve, uiti ili propovedati.
to se tie procedure u stvarima prestupa ili greke
bilo kog lana, crkva je dobila boanska uputstva i smernice kako da postupi. I njih treba verno da sledi po slovu
i duhu, i duhom krotosti da pridobije i obnovi takvog,
a nikada da ga osuuje ili da ga odbaci. Meutim, to
se vere tie, crkva nema boanska uputstva i zato nema
pravo da vlada vaom verom. Veru koju ima, imaj je za
sebe pred Bogom (Rim. 14,22 arni). Gledajui na
Isusa, zaetnika i usavritelja vere (Jev. 12,2 arni).
Zahvaljujui izvetaju u ovom sluaju dokazuje se
sledee:
Jednako sigurno kao u sluaju Navuhodonosora i
trojice Jevreja pokazano je na boanski nain da nijedan
monarh nikada nema prava da naredi bilo ta to se tie
religije.
36
Isto tako sigurno kao u sluaju zakona i vlasti Miana i Persijanaca pokazano je na boanski nain da nijedna vlast nikada nema prava da donosi bilo kakve zakone
koji se odnose na religiju.
Jednako sigurno kao u sluaju izraelske crkve protiv
Hrista pokazano je na boanski nain da nijedna crkvena vlast nikada ne moe imati pravo da koristi graansku vlast kako bi ostvarila svoju volju i unapredila svoje
ciljeve.
Isto tako sigurno kao u sluaju izraelske crkve protiv
Gospodnjih apostola i uenika, takoe je na boanski
nain pokazano da nijedna crkva, ni sabor ni odbor niti
neki drugi skup ili drutvo zvaninika ili drugih, nikada
ne moe da ima pravo da ijednom lanu ak i svoje sopstvene zajednice zapoveda ta bi trebalo da veruje ili ne
veruje, pouava ili ne pouava.
Ova etiri sluaja iznesena u Svetom pismu savreno
su paralelna: u svakome od njih vlast koja je pokuala
da upravlja religijom direktno se protivila Nebu, pa je
bila i raskrinkana od strane nebeskog Boga. I tako je na
boanski nain pokazano da nijedna od tih vlasti apsolutno nije bila u pravu. A u svakom od tih sluajeva je na
boanski nain dokazano da je pravo na individualnost
u religiji veno pravo.
U svakom od ta etiri sluaja obuhvaen je i prikazan odreeni princip; u etvrtom nita manje nego u
37
prethodna tri. Kao to Navuhodonosor nije bio u pravu

kada je naredio poklonjenje (bogosluenje) pred kipom;
kao to medo-persijski zakon nije bio u pravu kada je
zabranio potovanje Boga; kao to izraelska crkva nije
bila u pravu kada je koristila graansku vlast da izvri
svoju volju protiv Gospoda Isusa, tako, sasvim izvesno,
ta ista crkva nije bila u pravu kada je branila bilo kom
lanu crkve da ui ili propoveda istinu koju je saznao od
Gospoda Isusa i Bojim Duhom.
Kao to je u sluaju Navuhodonosora postojao princip
da nijedan car nikada nema pravo da ini ono to je taj car
uinio; kao to je u sluaju medo-persijskog zakona postojao princip da nijedan car nikada ne moe imati pravo
da postupi kao to je on postupio; i kao to je u sluaju
zakona Miana i Persijanaca postojao princip da nijedan
zakon ne moe nikad da bude u pravu ako je slian tome
zakonu; kao i u sluaju crkvene organizacije koja je koristila graansku vlast protiv Hrista, princip je da nijedna
crkva niti crkveni red ili organizacija ili uprava ne moe
nikada imati pravo da koristi graansku vlast na bilo koji
nain; kao u sluaju izraelske crkve protiv apostola, princip je da nijedna crkva niti crkveni red ili organizacija ili
uprava, nikada ne moe imati pravo da postupa na nain
slian onome na koji je uprava crkve tada postupila.
Ne! Gamalailov savet crkvenom saboru tog dana bio
je ispravan i takav ostaje zauvek. To je boansko uput38
stvo svakom crkvenom skupu, savetu ili saboru zauvek:

Ostavite ih. Ako su propovedanje ili delo samo od oveka, ili ljudskog porekla, sami e od sebe propasti. A
ako je od Boga, ne moete ga sruiti ta god da uradite.
U tom sluaju, ma ta radili kako biste ga zaustavili, nai
ete da se borite protiv Boga. Ova stvar je u Bojoj ruci
(oblasti). Ona podlee samo Njegovoj nadlenosti. Pustite to tako, uzdajte se u Boga i sluite Mu po sopstvenom ubeenju; a ostavite i druge da to isto ine.
Ovo je takoe dovoljno jasno i kada je re o samoj
istini. Jer, Sveti Duh se daje svakom pojedincu da ga
vodi u svu istinu (Jovan 16,13). Boja istina je vena
i beskonana. I zato e uvek biti istinito da e i dalje postojati beskonana i vena istina u koju hrianin treba
da bude doveden. Po prirodi stvari, nemogue je da iko
drugi osim beskonanog i venog Duha vodi oveka u
Boju istinu. Zbog toga svaka dua mora da bude beskonano i veno slobodna da je beskonani i veni Duh
vodi u tu beskonanu i venu istinu.
Rei bilo ta drugo znai samo ograniiti Boju istinu i ograniiti napredovanje uma u upoznavanju istine
i Boga; a znai i stvarno zaustavljanje svake mogunosti
napretka. Zamislite kakvo bi stanje oveanstva i sveta
bilo danas, da su Gospodnji apostoli i uenici priznali
princip koji je usvojila izraelska crkva i da su posluali
njene zapovesti! Ali, krajnje nepravedno to bi se moglo
39
rei osim ovog, ogleda se u injenici da se time priznaje,

odobrava i postavlja samo ljudski sud na mesto venoga Duha, i skupu grenih ljudi daju ovlaenja, koja su
ovlaenja iskljuivo tog beskonanog i venog Duha, to
jest da vodi u svaku istinu.
Meutim, iako je sve to jasno zahvaljujui jednostavnom ispoljavanju istine, alosno je ali tano da od
kraja apostolskog doba do ovog asa, nije postojala a i
danas ne postoji ni jedna jedina crkvena organizacija
ili verska zajednica u svetu, koja se nije zalagala za isti
taj princip, zauzela isti stav i uinila istu stvar kao jevrejska crkva u sluaju apostola. I danas nema verske zajednice u svetu, do one poslednje koja se pojavila, u kojoj
bi na neki nain bilo priznato pravo i sloboda svakog
pojedinog lana crkve, da bude voen Svetim Duhom u
istinu i u pouavanje i propovedanje istine, koju uprava
verske zajednice ne poznaje ili odlui da ne prizna. A
ako je bilo koji lan tako voen i pouava i propoveda
istinu koju zna, zahvaljujui Duhu i Bojoj Rei, uprava
te verske zajednice se odmah budi i pokree svoju maineriju, i istim duhom i na isti nain kao jevrejska crkva
zabranjuje mu da dalje pouava i propoveda u to ime. A
ako on, kao u sluaju apostola, zanemari takav postupak
i zabranu, i ne prestane da pouava (druge), propovedajui Isusa u istini, onda ga, kao i apostole, progone i
isteruju.
40
I upravo je to jedini razlog za postojanje trista ezdeset pet ili vie verskih zajednica u svetu1.
Ali, hoe li ikada prestati ovo zlo? Hoe li ikada doi
vreme, ili nee nikada, da se meu hrianima prizna
osnovno hriansko naelo prava na individualnost
i slobodu u veri i na voenje u boansku istinu? Hoe
li ikad doi vreme, ili nee nikada, da u svetu postoji
grupa hriana koja e priznati da je Sveti Duh Vodi
u svaku istinu, koja e priznati pravo i slobodu svakom
hrianinu da bude voen u svaku istinu tim Duhom
istine, i koja e priznati slobodu svakom hrianinu da
dri, pouava i propoveda bilo koju od istina i sve istine,
u koje Duh istine moe da ga dovede?
Zar nije vreme da do toga doe? Zar nije vreme da se
prizna ovaj hrianski princip, da meu hrianima treba da preovlada takvo stanje? ak je i svet nauio princip da monarh i autokrata moraju da priznaju potpuno
i savreno pravo na individualnost i slobodu u religiji.
ak je i svet nauio da zakon mora da prizna puno i
savreno pravo na individualnosti i slobodu u religiji.
ak je i svet nauio da crkva ne sme da koristi graansku vlast da bi sprovela svoju volju, ve mora da prizna
puno i savreno pravo u oblasti ubeenja, i zato mora
da prizna slobodno i savreno pravo na individualnost i
1 Broj sa kraja 19. i poetka 20. veka. Sada taj broj iznosi desetine
hiljada prim. izdavaa
41
slobodu. Ali, mora li biti da sama Crkva nikad ne naui

da prosto mora da prizna savreno pravo na individualnost i slobodu u veri, u Duhu i u istini? Zar nije krajnje
vreme da hrianska crkva naui da bi trebalo da prepozna osnovno, savreno autentino, naelo svog sopstvenog porekla i postojanja? I ako mora biti tako da nijedna
verska zajednica nikad ne naui ili ne priznato osnovno
naelo svog sopstvenog porekla i postojanja, zar onda
nije nesumnjivo krajnje vreme da pojedinani hriani
svuda priznaju i stalno praktikuju to osnovno naelo
svog porekla i postojanja kao hriana, kao i osnovno
naelo porekla i postojanja hrianske crkve?
Tako treba da bude i bie. Bog individualnosti i slobode nee dopustiti da boanski princip i pravo na individualnost i slobodu u veri i istini, koje je On tako
udesno oblikovao i kroz sve vekove neprestano inio
jasnim i odrivim, budu vie ikad potisnuti i gaeni, nepriznati i pogreno tumaeni od strane hrianske crkve i hrianskog naroda. Ne, ta predivna istina, koja je
osnovna i vrhunska istina u postojanju hrianske crkve
i samog hrianstva ta boanska istina e pobediti i
zauvek sauvati svoje boansko mesto pred svetom i u
crkvi. A oni koji podravaju tu boansku i osnovnu istinu hrianske religije i crkve bie sada i zauvek, kao to
su bili u poetku, prava hrianska crkva u svetu. inie
tu slavnu crkvu (Efe. 5,27) koju e Hristos koji je sebe
42
dao za Crkvu da posveti, oistivi je kupanjem u vodi

reju (pomou rei) (Efe. 5,26 eng. prevod), kako bi
pri svome slavnom dolasku sebi postavio slavnu Crkvu,
koja nema mrlje, ni bore, ili tako to, nego da bude sveta
i neporona. (27. stih arni)
U celom ovom izvetaju o izraelskoj crkvi protiv apostola, jasno se istie transcendentno (onostrano) znaenje istine koja je dostojna da je svaki hrianin najozbiljnije razmatra. A ta istina glasi da je ono to je do tog
vremena bila prava crkva, pozvana i sauvana od Gospoda, tu i tamo prestajala da bude prava crkva. A da je
ono to je ta crkva prezirala i zabranjivala, i progonila i
izbacivala, postalo prava crkva.
I tako e to uvek biti. (Jovan 9,34-38)
43
5. MEU POJEDINCIMA
Na osnovu Svetog pisma jasno je da je boansko pravo na individualnost u religiji nadmonije od autokratske monarhije, od bilo kakve uredbe, statuta ili zakona,
od crkve koja koristi graansku vlast, pa i same crkve
kada je re o njenim vernicima.
Postoji jo jedan mogui odnos odnos pojedinca
prema pojedincu. Ali, ako je na osnovu Boje rei jasno
da ni autokratija, ni dravni zakon, ni crkva koja koristi
graansku vlast, ni crkva u odnosu na svoje vernike, nemaju vlast, nadlenost ili pravo u oblasti religije s obzirom na nadmono i apsolutno pravo na individualnost,
onda je jasno da ni pojedinac ne moe da ima nikakvu
vlast, nadlenost ili pravo nad drugim pojedincem kada
su u pitanju stvari koje se tiu religije.
Iako je to jasno samo po sebi, dobro je da prouimo
neke biblijske tekstove o ovome, kao i o svakoj drugoj
fazi ovog predmeta.
Vera je dar od Boga, i to pojedincu. Isus Hristos je
Naelnik i Usavritelj1 vere. Poto je tako, po prirodi
stvari niko nikad, osim Hrista, ni po kakvoj pravdi, nikakvom vlau, nadlenou ili po pravu, ne moe da
1 Usavritelj prevod E. arnia, I. aria, Savremeni srpski prevod; Izvritelj Bakotiev prevod; Dovritelj prevod Stvarnost;
Svritelj Karadiev i prevod D. Stefanovia; Savritelj prevod
Sinoda SPC.
44
Meu pojedincima
utie na ispovedanje vere koja je vitalni elemenat religije. S obzirom da je Isus Hristos Naelnik i Izvritelj vere,
jedino On ima suverenost i nadlenost u pitanjima koja
se tiu vere i ispovedanja vere, odnosno religije.
U skladu s tim Pismo kae: Veru koju ima, imaj je
za sebe pred Bogom (Rimljanima 14,22 arni). Poto je vera Boji dar, a Hristos je njen Naelnik i Svritelj, nemogue je da ovek ikom drugom osim Bogu
u Hristu duguje odgovornost u pogledu vere ili njenog
ispovedanja, a to je religija. I to je razlog i garancija za
potpunu individualnost u religiji.
Zato Boja re stoji zauvek zapisana za svakog pojedinog vernika: Prihvatajte slaboga u veri, da se ne bi
kolebao u svojim mislima (da ne sudimo o njegovim
sumnjiavim mislima; da ne odluujemo o njegovim kolebanjima), ... da ga ne nipodatavamo, niti da ga osuujemo, jer ga je Bog primio. (Rim. 14,1-3 arni)
Neka bude zapameno i zauvek potovano da je razlog, dat od Boga, zato nijedan hrianin ne moe da se
raspravlja sa drugim ili da nipodatava ili osuuje
drugoga: Jer ga je Bog primio.
Jer ga je Bog primio, prihvatite ga i vi.
Jer ga je Bog primio na temelju njegove vere, prihvatite ga i vi na temelju njegove vere.
ak i ako je slab u veri, Bog ga je primio. I zato, ak
i ako je jo uvek slab u veri, prihvatite ga. Iako je slab
45
u veri, re je o veri u kojoj je slab. A upravo je u toj

veri, i tom verom, spasen. Ta vera je dar od Boga, data
da spase duu, i ko god je u toj veri, ak i ako je slab, ima
Boje spasenje koje dobija verom. A Hristos je Naelnik
i Savritelj te vere. I ko god je u toj veri, ima Hrista koji
deluje u njemu da dovri blagosloveno delo ove vere za
veno spasenje due. Tom verom pojedinac treba da se
dri Boga koji je dao i Hrista, njenog Naelnika i Izvritelja. Poto je vera dar od Boga kroz Hrista, onaj ko je
ima, ima je samo zahvaljujui Bogu u Hristu, i u toj veri
on je odgovoran iskljuivo Bogu u Hristu.
Stoga prihvatite slaboga u veri jer ga je Bog primio. Poto je Bog davalac vere kroz Hrista, Naelnika
i Usavritelja vere, svako u veri odgovoran je Bogu u
Hristu. Zato prihvatajte slaboga u veri, da se ne bi kolebao u svojim mislima, da ga ne nipodatavate niti
osuujete, jer poto ga je Bog primio u veri, i
poto je on u veri, odgovoran je jedino Bogu: Ko si
ti koji sudi tuem sluzi? (Stih 4). Po pravdi to nije mogue ni ako je on sluga oveku, a pogotovo kada je Boji
sluga, prihvaen od Boga u veri.
Ko si ti koji sudi Bojem sluzi, koga je Bog primio u
veri? On svom gospodaru stoji ili pada. Ali e ustati;
jer je Bog kadar podignuti ga. A kad je Bog primio u
veri onoga koga vi i ja ne prihvatamo u veri, gde emo
se onda mi pojaviti? Onda u pitanju nije odnos izmeu
46
Meu pojedincima
nas i njega, ve izmeu Boga i nas. Dakle, upravo se mi

ne slaemo sa Bogom i sudimo se s Njim. A kada se sudimo sa Bogom zbog toga to je u veri prihvatio onog
koga mi ne elimo da prihvatimo u veri, jasno je da
ne moemo opstati na sudu, jer mi sami nismo u veri.
I kada Bog bude uinio da se u veri podigne i stoji
onaj koga vi i ja ne prihvatamo, koga vi i ja ne podiemo
niti pokuavamo da mu pomognemo da stoji, onda je takav ovek potpuno siguran kod Boga u veri. ak i ako
je slab u veri, Bog je u stanju da ga podigne i uini da
stoji i bie ipak postavljen, jer moe da ga postavi Bog
koji ga je primio u veri koju Hristos daje, a Hristos je
Naelnik i Izvritelj te vere. A ta se tie vas i mene, u
svemu tome, koji misli da stoji neka se uva da ne padne. (1. Kor. 10,12)
Jo jedan predmet koji savreno prikazuje individualnost oveka u religioznim pitanjima, a koji sledi neposredno nakon prethodno citiranih rei, jeste: Tako
jedan razlikuje dan od dana, a drugi dri sve dane da su
jednaki: svaki da bude uveren za svoju misao. (Stih 5)
Ovaj tekst ne kae da su svi dani jednaki, ve da neko
dri sve dane da su jednaki. Sveto pismo je savreno
jasno kada se radi o istini da svi dani nisu jednaki, da
postoji dan koji je Bog proglasio svojim, i koji je za ovekovo veno dobro odvojio od svih ostalih dana. Taj dan
je odmor Gospodu Bogu tvom.
47
Iako je to tano na osnovu Boje rei, ipak to se

tie svetkovanja ili nesvetkovanja tog dana, Gospodnja
re jasno kae: Svaki da bude uveren za svoju misao.
I ovom izjavom On je ponovo potvrdio savrenu nadmonost i apsolutno pravo na individualnost u religiji.
Usput reeno, ovaj predmet spominje neto to je danas svuda prisutno: pitanje prisilnog svetkovanja dana
odmora. Ali, u svemu to se tie svetkovanja ili potovanja tog dana, Boja re upuena svim ljudima glasi:
Svaki da bude uveren za svoju misao. Koji razlikuje
dane, Gospodu razlikuje; i koji ne razlikuje dane, Gospodu ne razlikuje.
Ako se neki dan ne razlikuje (potuje) ili ne svetkuje Gospodu, on se uopte ne razlikuje niti svetkuje, jer u
njemu nema niega to bi se potovalo. Bog je taj koji je
izabrao, oznaio i odvojio taj dan. Prema tome, svetkovanje tog dana tie se Boga; ono je u veri i savesti samo stvar
izmeu Boga i pojedinca. Otuda je svako svetkovanje
dana odmora nametnuto zakonom, propisom, policijom,
sudom, tubom ili progonstvom u prvom redu direktno
meanje u Boju oblast i u oblast vere i savesti pojedinca;
a, s druge strane, to i nije svetkovanje dana odmora, niti
to moe da bude, jer ne dolazi od osvedoenja uma.
Bog je odredio da se svetkuje dan koji je On izabrao i
posvetio; to je tano. On poziva sve ljude da ga svetkuju;
to je tano. Ali, to se tie svetkovanja ili razlikovanja tog
48
Meu pojedincima
dana, Boja re izriito objavljuje da je to isto individualna stvar: Svaki da bude uveren za svoju misao. I ako
neko nije potpuno osvedoen u mislima i zato ne svetkuje taj dan Gospodu, on je odgovoran samo Bogu, a ne
nekom oveku, niti skupu ljudi, niti kakvom zakonu, ili
vlasti, ili sili na ovom svetu.
Iz toga proizlazi poziv za priznavanje savrene individualnosti u religiji s obzirom na stranu injenicu da
postoji Hristov i Boji sud. Ovaj poziv glasi: A ti zato
osuuje brata svog? Ili ti zato ukorava brata svog? Jer
emo svi izii na sud pred Hrista. Jer je pisano: Tako mi
ivota, govori Gospod, poklonie mi se svako koleno, i
svaki jezik slavie Boga. (Stihovi 10 i 11)
Svako od nas mora da izae na sud pred Hrista i
Boga. Kako onda moe biti pravedno da neko od nas
bude pozvan da sudi drugome, ili da mu bude sueno
od drugih, u oblasti religije, odnosno onoga za ta treba
da odgovaramo na Hristovom sudu?
Ne, ne. Jer je jedan va uitelj, a vi ste svi braa
(Mat. 23,8). Ne opadajte (ne ogovarajte prevod Sinoda SPC) jedan drugoga, brao. Ko opada brata ili osuuje svoga brata - opada zakon i osuuje zakon; ako pak
osuuje zakon, ne izvruje zakon, nego si njegov sudija. Zakonodavac i sudija je samo jedan - koji moe da
spase i pogubi. A ko si ti to osuuje blinjega? (Jakov
4,11.12 arni)
49
To to postoji Hristov i Boji sud pred koji svi moraju

da izau, da svako odgovara za dela koja je u telu inio
(2. Kor. 5,10) to je jedna od najsnanijih garancija za
savrenu individualnost u religiji i jedan od najsnanijih
zahteva da to bude priznato od strane svake due.
Najzad, cela misao i istina o savrenoj individualnosti u religiji izuzetno je dobro saeta, naglaena i jasno
izraena u nadahnutom zakljuku: Tako e, dakle, svaki
od nas dati Bogu odgovor za sebe. (Stih 12)
50
6. BOG I CEZAR
U sluaju izraelske crkve protiv njenih lanova koji
su odluili da veruju u Hrista i nauavaju istinu o Njemu, savreno je prikazan princip da nijedna crkva nema
vlast, nadlenost ili pravo to se tie vere ili uenja svakog pojedinog lana same te crkve. (Dela 4. i 5. poglavlje; 2. Korinanima 1,24)
Postoji jo jedan znaajan biblijski tekst koji ne samo
to ilustruje nepostojanje vlasti, nadlenosti ili prava
bilo koje crkve, ve objanjava i neke dodatne principe o
velikoj istini verske slobode.
Ovaj znaajan biblijski tekst sadri Isusove rei upuene farisejima i irodovcima uhodama koje su dole k
Njemu sa lukavim pitanjem: Treba li cezaru (caru) davati hara ili ne? (Marko 12,14). S tim novcem u ruci,
Isus je rekao: iji je ovo obraz i natpis? A oni Mu rekoe: Cezarev. I odgovarajui Isus ree im: Podajte cezaru
cezarevo, a Bogu Boje.
Ovde su spomenute dve linosti Bog i cezar, dve sile
verska i graanska, dve vlasti boanska i ljudska, dve
nadlenosti nebeska i zemaljska, i samo njima dvema
su, prema boanskom uputstvu, ljudi duni da daju.
Postoje nadlenost i vlast, sila i pravo koji pripadaju
Bogu. Postoje takoe nadlenost i vlast, sila i pravo koji
pripadaju cezaru.
51
To su dve potpuno razliite oblasti. Jedna je cezareva;

a ono to treba da se daje cezaru nije Boje. Postoji ono
to je Boje i to treba davati Bogu, a ne cezaru. To treba
davati samo i direktno Bogu. To ne treba davati cezaru,
niti Bogu preko cezara.
Na poetku je bila, i na kraju e biti, samo jedna
oblast, samo jedna nadlenost, samo jedna vlast, jedna
sila, jedno pravo Boje. (1. Korinanima 15,24-28)
Da se greh nikad nije pojavio, nikad ne bi ni bilo neke
druge oblasti, niti neke druge nadlenosti, vlasti, sile ili
prava, osim Bojeg. A i kada je nastao greh, da je svaki
pojedinac koji je doao na svet prihvatio jevanelje, nikad ne bi bilo neke druge oblasti ili nadlenosti, vlasti,
sile ili prava, osim Bojega. (Efescima 1,7-10; Koloanima 1,20-23)
Ali, nee svi prihvatiti jevanelje, pa svi nee ni priznati Boju suverenost, nadlenost, vlast, silu i pravo. Poto ne priznaju Boje carstvo, volju, cilj i silu, a koja je moralna i duhovna, i koja ini moralnim i duhovnim sve koji
je priznaju, onda takvi, poto su greni, ne uspevaju da
budu ni civilizovani. Zato u svemu mora da postoji neka
nadlenost i sila koja e naterati one koji nee da budu
moralni da budu bar civilizovani. A to je drava, graanska vlast, cezar (car); i to je razlog njenog postojanja.
Po prirodi stvari, postoje samo dve oblasti i dve nadlenosti: moralna i graanska, duhovna i telesna, vena i
52
Bog i cezar
prolazna; jedna Boja, druga cezareva. To su te dve oblasti i nadlenosti, i drugih nema. Jednostavno, drugih i
ne moe biti. Jedna od njih je Boja oblast i nadlenost;
druga je cezareva.
Poto prema boanskoj rei postoje te dve oblasti, i
poto mogu da postoje samo dve, iz toga jasno i odreeno sledi da za crkvu ne moe postojati ni carstvo, ni
vlast, ni oblast ni nadlenost, jer tu nema mesta ni za ta
od toga.
Prema tome, savreno je jasno da bez prisvajanja i
uzurpiranja nijedna crkva ne moe imati nikakvo carstvo, ni vlast, ni oblast, ni nadlenost. Crkva nije cezareva; a bez prisvajanja i uzurpacije, crkva ne moe da vri
nikakvu cezarevu nadlenost. Cezareva oblast i nadlenost dravna, graanska vlast pripada potpuno
ovome svetu. A crkva sa svim onim to ona jeste, nije
od ovoga sveta (Jovan 18,36). Stoga je nemogue da crkva bez prisvajanja i uzurpacije ikada zauzme cezarevu
oblast ili da ima bilo kakvu nadlenost nad cezarovim
stvarima, koje su u potpunosti od ovoga sveta.
Poto je to tako kad je u pitanju odnos crkve prema cezaru, koliko je to jo tanije za odnos crkve prema Bogu. Crkva nije cezareva i ne moe biti cezar. Isto
tako, crkva nije Bog i ne moe biti Bog. Zar nadahnue
nije tako bespotedno upotrebilo izraze kao to su ovek greha, sin propasti (2. Sol. 2,3), tajna bezakonja
53
(stih 7), sesti u crkvi Bojoj kao Bog pokazujui sebe

da je Bog (stih 7) da oznai crkvu koja je odluila da
bude carstvo i da vlada, koja je nameravala da zauzme
Boju oblast i ima Njegovu nadlenost? Da li je jo neto osim ovoga potrebno kako bi se savreno pojasnila
istina da svaka crkva, koja pretpostavlja da njoj pripada
carstvo, da vlada, da ima oblast i nadlenost, pokazuje
vrhunac drskosti prisvajanja prava koje joj ne pripada i
vrhunac uzurpacije.
Meutim, postavlja se pitanje: zar nije crkva Boje
carstvo? Da, jeste ako se pod izrazom crkva podrazumeva samo boansko shvatanje crkve, kao to je to
izraeno u Bojoj Rei: Punina Onog koji sve ispunjava
u svemu (Efe. 1,23). Ako se pri upotrebi rei crkva
misli samo na to, onda je ona carstvo Boje. Ali, ako se
pod crkvom podrazumeva neki ljudski koncept, neka
verska sekta ili zajednica, neka zemaljska organizacija,
onda se ni za jednu crkvu koja je ikad postojala na ovom
svetu ne moe rei da je Boje carstvo.
No, pretpostavimo da bi tako neto i moglo da stvarno bude crkva i zbog toga Boje carstvo. ak bi i tada
bilo jasno da bi crkva mogla biti Boje carstvo samo
ako bi Bog bio car u njoj. A gde je Bog car, On je car i
Gospod, sve u svemu. Bog nije nikad, i nikad ne moe
biti, car u podeljenom carstvu. On nikada nije delio i ne
moe nikada deliti svoju vlast sa drugim. Da li e iko
54
Bog i cezar
ustvrditi ili nagovestiti da stvarno i istinski moe da postoji neko Boje carstvo, a da u njemu istinski i stvarno
Bog ne bude car; i to car za sve, i u svemu? Ne. Bog u
njemu mora biti car, ili to u stvari nije Boje carstvo. On
mora u njemu biti car i Gospod za sve, i u svemu, inae
to istinski i stvarno nije Boje carstvo. On mora iskljuivo imati tu oblast, On mora iskljuivo da vri vlast,
principi moraju biti iskljuivo Njegovi, ime i ugled moraju biti iskljuivo Njegovi, u protivnom to nije istinsko
i stvarno Boje carstvo.
Dua i duh oveka, budui da je ovek u svetu, budui da svet postoji, po nameri i pravu Boje su carstvo.
I zato je Isus zlim i nevernim farisejima rekao: Carstvo
Boje je u vama (Luka 17,21). Ali, u izgubljenom oveanstvu neko drugi je uzurpirao to carstvo i zaposeo
tu oblast. Uzurpator je na prestolu, vrei vlast kojom
zarobljava, uniava i unitava. I mada je po nameri i pravu to carstvo Boje, u sutini nije Njegovo nego pripada
drugom. Meutim, kada izgubljena i zarobljena dua
dobrodolicom doeka Boga u toj otuenoj oblasti, da s
pravom zauzme svoje mesto na uzurpiranom prestolu i
da vri pravu vlast, onda e ta dua i duh i ivot, istinski
i injenino, u skladu sa namerom i po pravu, biti Boje
carstvo. No, ak i tada e to carstvo biti stvarno Boje
jedino ako Bog u toj dui bude car u svemu i nad svim.
A tako je i sa crkvom.
55
Boja crkva je svakako Boje carstvo: ona je punina

Onog koji sve ispunjava u svemu; nju ine samo oni koji
su Njegovi. A On je car i jedini vladar u tom svom carstvu. On jedini ima nadlenost nad tom oblau. Principi vladanja, kao i autoritet i mo vlasti pripadaju samo
Njemu. A svaki graanin tog carstva duguje odanost
samo Njemu i to neposredno, u Hristu, Svetim Duhom.
Svaki stanovnik te oblasti potinjen je samo Njegovoj
vlasti i to direktno, u Hristu, Svetim Duhom. Svakog lana crkve koja je Njegovo carstvo, nadahnjuju i pokreu
iskljuivo Njegovi principi, i on je pod upravom jedino
Njegove vlasti i sile. I sve to neposredno od Njega, kroz
Hrista, Svetim Duhom. Zato svi oni koji su zaista Boja
Crkva, a ova je Boje carstvo, sve daju Bogu to se tie
srca, due, uma i snage. Oni takoe daju cezaru ono to
je cezarevo porez, carinu, ast (Matej 23,37).
Tako je opet savreno jasno da osim Boga i cezara
nema tree osobe, stranke, sile, oblasti ili nadlenosti,
kojoj ovek treba da neto daje. Nema zapovesti niti
obaveze od Boga da se bilo ta daje ijednom carstvu ili
vlasti, sili ili nadlenosti, osim onoga to je Boje i to
je cezarevo. Tako neto pripada samo ovoj dvojici. Niko
drugi nema ni lik ni natpis crkve, niti ima mesta za bilo
koga drugog.
I ovo kaemo samo zato da se zna da bez Boga, i bez
Boga na Njegovom mestu za sve i u svemu, nijedna cr56
Bog i cezar
kva jednostavno nije nita. A kad takva crkva pokua da

bude neto, ona je samo jo manje nego nita. I niko nita ne duguje takvoj jednoj crkvi.
S druge strane, kad je crkva stvarno sa Bogom i kad
je On za nju stvarno sve u svemu, ona je zaista Boje
carstvo. Pa ak i tada su carstvo, gospodarstvo, oblast,
nadlenost, vlast i sila Boji a ne njeni, tako da sve to
se duguje i daje pripada Bogu, a ne crkvi. Zato je jasna
i doslovna istina da nikad ni u kom sluaju niko nita
ne duguje, niti treba da daje crkvi kao takvoj (instituciji
samoj za sebe, odvojenoj od Boga prim. izdavaa).
Tako je ponovo naglaeno da postoje samo dve linosti, dve oblasti, dve nadlenosti, dve vlasti, dve sile kojima svako stvarno moe da duguje ili da neto daje Bog
i cezar; ove dve i nijedna vie, niti iko drugi.
Da bi bila verna svome zvanju i svom mestu u svetu,
od crkve se zahteva da bude tako potpuno posveena
Bogu, tako potpuno proeta Bogom i skrivena u Njemu
da samo Bog bude znan i objavljen, ma gde ona delovala
ili bi trebalo da deluje.
Ovo je svakako istina kada se radi o pravom duhu
hrianstva. Jer upravo je to pozvanje i stav pojedinanih hriana u svetu da budu potpuno posveeni
Bogu, tako potpuno proeti Njime i skriveni u Njemu da
se u svemu to jesu vidi samo Bog: Bog se javi u telu. A
crkva se i sastoji od hriana pojedinaca. Uz to, crkva je
57
telo Hristovo, a Hristos je Bog koji se javio u telu kada

se potpuno ispraznio od sebe, do samog ponitenja sebe.
A to je Boja tajna.
I upravo u tome je crkva, pre i posle Hrista, zanemarila svoje pozvanje i mesto: teila je da sama bude neto.
Njoj nije bilo dovoljno da Bog bude sve u svemu. Nije
se zadovoljavala time da carstvo i vlast, oblast i nadlenost, autoritet i sila, re i vera, budu Boji i samo Boji. Sama je teila za carstvom, da ima sopstvenu oblast
i nadlenost; da vri vlast; da se slui silom; da ima re
koju moe da izgovori i veru koju bi mogla da namee.
Da bi zadovoljila ovu tenju i pretvorila je u stvarnost, crkva je odbacila Boga i prisvojila i uzurpirala carstvo i vlast, oblast i nadlenost, autoritet i silu, koji su
pripadali Bogu i cezaru. A poto nije bila ni Bog ni cezar,
nego samouspostavljeni i samouzvieni uljez, njeno nerazumno stvaranje zabune samo je umnoilo bezakonje
i produbilo prokletstvo koje poiva nad svetom.
I upravo je takvu optubu Bog podizao protiv crkve u
svakom razdoblju, u vremenu oba saveza (zaveta Starog i Novog). Slavu i lepotu, ast i dostojanstvo, vlast i
silu, predivan uticaj i boansku privlanost, to je sve
bilo njeno i uveliko joj pristajalo zbog toga to je Bog
prebivao s njom i u njoj sve je to ona prisvojila i primenila na sebe (Proitaj Jezekilj 16,11-19; Rimljanima
1,7-9; 2. Solunjanima 2,2-3; Otkrivenje 17,1-6). Kada joj
58
Bog i cezar
je Bog dao pravu i boansku veru, koja je mogla da se

glasi po svemu svetu (Rim. 1,8 Sinod SPC), ona je
zakljuila da njena vera treba da bude vera sveg sveta, pa
je odluila da odreuje i namee veru za celi svet, i da
tvrdi kako je vera koju ona namee prava i boanska.
Kada joj je Bog dao svoju re da je iznosi u tako savrenoj istoti da e to zazvuati kao Boji glas, ona se
uzvisila tvrdei da je njen glas Boji glas, i da je re koju
je odluila da objavi re Boja zato to je ona izgovara.
Kada joj je Bog dao takvo savrenstvo istine da je
samo izlaganje te istine znailo da ona govori sa autoritetom, crkva je pretpostavila da sama ima autoritet da
govori i da zbog toga, kad progovori, svi moraju da sluaju zato to to ona govori.
Kad ju je Bog (navodno) obdario takvom merom
svoje sile da su se i sami avoli pokoravali toj sili, pa su
time (navodno) morali da sluaju Boga, crkva je pretpostavila da ta sila pripada njoj, pa je koristila silu da
primora sve ljude i nacije u celom svetu da joj se pokoravaju i da je sluaju.
Tako je ona zapravo smatrala da sve to treba da zgrabi i vrsto dri, to je svesna namera da se izjednai sa
Bogom. Ali, dolo je vreme kada svaka osoba i sve ono
to bi trebalo da bude crkva ili crkveno, nikad vie ne
sme da smatra da treba neto da zgrabi, da uzurpira i da
se tako izjednai sa Bogom, ve treba da razmilja samo
59
kako da se crkva isprazni (odrekne prim. izdavaa) od

same sebe, da bude bez ugleda, da uzme oblije sluge, da
ponizi sebe i postane posluna do smrti, do smrti na krstu. I sve to samo zato da bi se Bog mogao svojom linou (karakterom) objaviti u njoj i kroz nju celom svetu.
Dolo je vreme kada nijedna crkva vie ne treba da
poziva ljude ka sebi, ve samo ka Hristu. Dolo je vreme
kada sama crkva treba da bude najvie zainteresovana
da objavi kako nema treeg carstva, oblasti, nadlenosti
ili sile, ve da postoje samo dva Bog i cezar, i da svim
ljudima treba da objavi boansko uputstvo: Podajte dakle cezarevo cezaru, i Boje Bogu.
Doao je trenutak kada crkva u svemu treba da misli
samo ono to je i u Hristu Isusu (Fil. 2,5), a ne da nastoji da se izjednai sa Bogom. Da se trudi da se potpuno
isprazni od sebe (da se odrekne sebe) kako bi se otkrio
Bog ivi i pravi Bog, jer je On sve u svemu. On, jedini
car i Gospod svega u crkvi i za crkvu, a ta crkva da bude
punina Onog koji sve ispunjava u svemu.
Dovoljno dugo su drave i crkve prisvajale Boji autoritet i odluivale da vladaju umesto Boga. Sada je doao trenutak kada treba da odjeknu, da ceo svet uje, velianstvene rei slavnih glasova sa neba: Zahvaljujemo
ti, Gospode Boe, Svedritelju, koji jesi i koji si bio, to
si uzeo svoju veliku silu i poeo da vlada. (Otkrivenje
11,17)
60
7. REKAPITULACIJA1
Mi smo do sada u Bojoj rei pratili princip boanskog prava na individualnost u religiji i videli kako je
on primenjen i ilustrovan u odnosu na autokratiju, na
nadmonost i krutost dravnog zakona, na ujedinjenje
crkve i drave, na samu crkvu, pa i pojedinca.
Neka niko ne misli da je ovo samo niz prouavanja iz
drevne istorije, niti da je to samo izuavanje principa i
Svetog pisma, iako bi razlog za takvo prouavanje bio i te
kako opravdan. Nita od toga. Ovo je prouavanje principa koji su u jednoj ili drugoj fazi danas isto tako ivi i aktivni kao nekad. A doi e dan, i nije daleko, kada e ceo
niz ilustracija sadranih u ovim prouavanjima ponovo
oiveti i postati aktivan, i to odjednom, isto tako stvarno
i u istu svrhu kao to je to bilo u prolosti. Dolazi dan, i
nije daleko, kada e autokratija, nadmonost i krutost zakona vlasti, ujedinjene crkva i drava, pa i same crkve, svi
stajati ujedinjeni i pokretani istom milju, te e zahtevati
pokornost i uniformnost u religiji; i unititi svaku naznaku o individualnosti u religiji i svaku vrstu prava na nju.
I upravo zato, imajui u vidu ono to uskoro treba
da doe, objavljene su ove studije. Sve to to je napisa1 Rekapitulacija (novolat.) do sada reeno (izneto) u najkraim
crtama saeto iznoenje sadraja nekog predavanja, spisa, dela,
rauna njegovim ponavljanjem u kratkim crtama tj. saimanjem
njegovih bitnih delova.
61
no u Pismu dato je Duhom nadahnua, ne samo radi

stalnog nauavanja svih ljudi, ve je posebno zapisano
za opomenu nama, kojima su stigla poslednja vremena
(1. Kor. 10,11 SSP). Najvei sukob, i to na najviem
nivou, izmeu sila zla i vladavine pravednosti, koji e
svet ikad iskusiti, tek predstoji. Do tog najeeg sukoba treba da doe u vreme kraja sveta. To vreme je pred
vratima. Zbog toga su ove pouke nadahnutog izvetaja
upravo sada od najvee vanosti.
S obzirom da e uskoro svi ti izvori i sve te sile izvriti pritisak na pojedinca, od najvee je vanosti da
svaki pojedinac lino zna, i to na osnovu najsigurnijeg
mogueg dokaza i sa potpunom izvesnou koje je
njegovo lino mesto, odgovornost i pravo pred Bogom i
sa Bogom, a u odnosu sa svim tim vlastima i silama.
Iako smo u ovim prouavanjima Pisma razmotrili
svaki sluaj sa gledita da nijedna sila nema prava da
prisvaja ili vri bilo kakvu vlast, kao i da nema nikakvu
nadlenost u oblasti religije, nego da je pravo na individualnost u religiji nadmono u odnosu na sva ostala
prava, i drugo je isto tako tano i ne manje znaajno, ako
ne i znaajnije naime, da je svaki pojedinac obavezan
da ne dopusti bilo kome osim Bogu da prisvaja vlast ili
nadlenost u religiji, a da se tome otvoreno ne usprotivi
i da to u potpunosti odbaci, te da u istinskoj vernosti
Bogu i savrenoj odanosti sauva i odri boansko pravo
62
Rekapitulacija
na individualnost u religiji. To svaki pojedinac duguje

Bogu, tom pravu i samom sebi. Ovog principa treba da
se dri svaki pojedinac. U protivnom, pristajui da umesto prava nadvlada zlo, pokazuje da je neveran Bogu, pa
i sebi kao oveku pred Bogom. Drugim reima, on pristaje da zlo bude u pravu.
Istina je, kao to to pokazuje nadahnuti izvetaj, da
autokratija, kakva je prikazana u sluaju cara Navuhodonosora, da vlast u kojoj je zakon nadmoan, prema
ilustraciji o medo-persijskoj sili, da ujedinjenje crkve i
drave, kao u primeru jevrejske crkve i rimske sile ujedinjenih protiv Hrista, da crkva kao takva, kao u sluaju
izraelske crkve protiv Hristovih uenika nema pravo
da prisvaja vlast ili nadlenost u religiji. Podjednako je,
ako ne i naglaenije, tano da su tri mlada Jevrejina, Danilo, Gospod Isus i Gospodnji apostoli, da bi bili odani Bogu i tom pravu, kao i verni samima sebi i svojim
blinjima, morali da potpuno prezru svaku tvrdnju koja
se suprotstavlja individualnosti u religiji. U svakom od
takvih sluajeva prisvaja se Boja vlast. U svakom tom
sluaju potpuno je pogaena pravda, a na njeno mesto
stavljena nepravda. Da li je u svakom takvom sluaju i u
takvo vreme, onaj koji je poznavao Boga i brinuo se za
pravdu, mogao mirno da sedi i da nita ne preduzima?
Zar odanost Bogu nema vrednosti? Zar treba skrivati
odanost pravu? Treba li priznati pravo nepravdi da nad63
vlada? Zar da ovek ne bude veran veran Bogu, pravu,

sebi i blinjima?
Istina je da je Navuhodonosor prekoraio svoju nadlenost i da je sasvim nepravedno postupio kada je pokuao da koristi vlast u religiji. Taj dogaaj je zapisan
da zauvek pokae svim ljudima da je svaka autokratija
prekoraila svoju nadlenost i da je jednako nepravedna
kada smatra da ima pravo da koristi vlast u oblasti religije. Isto je tako tano i jednako vano da zapamtimo da
su trojica Jevreja otvoreno i beskompromisno ustali protiv autokratskog prisvajanja vlasti u religiji. I ovaj dogaaj je zapisan kao pouka da svi drugi pojedinci moraju
da postupe kao ova trojica, ako ele da budu verni Bogu,
tom pravu, sebi samima i svojim blinjima.
Istina je da je, bez obzira na principe nadmonosti i
krutosti zakona, medo-persijska vlast uinila nepravdu
kada je svojim zakonom stupila na podruje religije. I
ovaj dogaaj je zapisan da zauvek pokae svim vlastima
i ljudima da je svaka vlast jednako nepravedna kad zakonom stupi na podruje religije.
Isto je tako istina, i jednako vano da zapamtimo,
da je Danilo kao pojedinac potpuno i beskompromisno
prezreo zakon, i da je taj dogaaj zapisan da zauvek poui sve pojedince da u slinim okolnostima moraju da
postupe kao Danilo, ako ele da potuju Boga i pravo i
budu verni samima sebi i svojim blinjima.
64
Rekapitulacija
Istina je da je izraelska crkva uinila vrlo veliko zlo

kada se povezala sa graanskom vlau da bi mogla da
sprovede svoju volju. I ovaj dogaaj je zapisan da celom
svetu zauvek pokae da svaka crkva ini isto zlo kada,
bez obzira kojim se izgovorom sluila, nastoji da kontrolie graansku vlast da bi sprovela svoju volju.
Isto tako je istina i podjednako vano da razumemo
i zapamtimo da e Onaj usamljeni Pojedinac, koji je bio
predmet ovog zlog saveza crkve i drave, radije umreti
nego da mu se pokori ili da ga i u najmanjoj meri prizna.
I sve je to zapisano da svaki drugi pojedinac do kraja
sveta bude spreman da u okolnostima poput tih postupi
kao to je postupio Gospod Isus, kako bi bio veran Bogu,
veran tom pravu, veran samome sebi i veran ljudskom
rodu.
Istina je da je izraelska crkva napustila pravi put i
uinila zlo kada je prisvojila vlast i odluila ta vernici
njene crkve treba da veruju ili nauavaju, ili ta ne treba
da veruju i nauavaju. A i taj dogaaj je zapisan da svim
crkvama i ljudima zauvek jasno pokae da je svaka crkva
isto tako skrenula s pravog puta i da je jednako u zabludi, kada prisvaja vlast da odluuje ta e njen vernik
verovati i nauavati, ili ta nee verovati i nauavati.
Isto tako je istina, i jednako vano da zapamtimo, da
su vernici pojedinci otvoreno i beskompromisno odbili
da priznaju svaku takvu vlast u bilo kom stepenu. I to je
65
napisano da zauvek poui sve vernike da lino treba da

postupe na isti nain ako ele da budu verni Bogu, verni
Hristu, verni pravu, verni samima sebi i verni ljudskom
rodu.
Tri jevrejska mladia ispravno su postupili kada su
odbili da priznaju pravo autokratije u religiji. Danilo je
ispravo postupio kada je odbio da prizna pravo graanskoj vlasti da izdaje zakone koji se odnose na religiju.
Gospod Isus je ispravno postupio kada je odbio da crkvi
prizna pravo da pomou graanske vlasti ostvari svoju volju. Apostoli i uenici Gospoda Isusa postupili su
ispravno kada su odbili da priznaju pravo crkvi da odluuje ili namee ta treba da veruju i nauavaju, ili ta
ne treba da veruju i nauavaju. U svakom od tih sluajeva Bog je otvoreno i velikom udotvornom silom svima
savreno jasno pokazao da su ti pojedinci bili u pravu.
Time je ne samo otvoreno dokazano da su bili upravu,
ve i da su bili boanski ispravni. I u svakom tom sluaju
potvreno je da su sve sile i ljudi zauvek mogli znati da je
takav postupak boanski ispravan. I ko god bude stao uz
Boga, kao to je svako od njih uinio, moe to spoznati.
Ovi pojedinci i njima slini, koji su u svoje vreme i
tokom vekova odravali u ivotu Boju ast, koji su po
svetu odravali u ivotu pravdu, koji su odravali u ivotu integritet i istinsku ovenost ljudskog roda, da, upravo su takvi blagosloveni pojedinci odrali svet u ivotu.
66
Rekapitulacija
Ni autokratija, ni vlast zakona, ni ujedinjenje crkve i

drave, pa ak ni sama crkva, nisu sauvali Boju ast,
ostali verni pravdi i sauvali integritet oveka. Cela istorija jednoglasno svedoi da su svi oni uinili sve to su
mogli da potkopaju i slome svaku individualnost i integritet oveka, da izbriu pravdu i svrgnu Boga sa mesta
koje Mu pripada u ljudima i u svetu.
Ne, nisu to bili oni, ve blagosloveni pojedinci s Bogom i u Bogu. Oni koji su poznavali i sauvali boansko
pravo na individualnost u religiji. Ljudi poput Danila,
Hrista, Pavla, Viklifa, Lutera, koji su stajali sami na svetu
i u crkvi, a protiv i crkve i sveta upravo su oni sauvali
Boju ast, pravdu i istinitost, i tako sauvali svet u ivotu.
A sada, i za vreme koje dolazi kada se meu crkvama istie i svetu namee, denominacionalna, nacionalna, internacionalna i svetska federacija u religiji i o religiji; kada sve to izriito ima samo jedan cilj: potvrivanje
nadmoi i krutosti zakona od strane autokratija i vlada,
crkava povezanih sa graanskom vlau koju kontroliu,
i samih crkava; kada sve to bude delovalo odjednom i
zajedno da zahteva i vri apsolutnu vlast u religiji s
obzirom na sve to, upravo je sada, kao nikad ranije, bitno da znamo, objavimo i sauvamo boansko pravo na
individualnost u religiji i potpunu versku slobodu.
67
8. INDIVIDUALNOST KAO
VRHUNSKI DAR
Vladavina je prisutna u samoj prirodi postojanja razumnih stvorenja. Sam izraz stvorenje podrazumeva
Stvoritelja, pa svako razumno stvorenje koje postoji duguje Stvoritelju za sve to ono jeste. U znak priznavanja
te injenice, ono duguje Stvoritelju ast i vrhunsku odanost. Ovo opet, s obzirom na prirodu stvari, podrazumeva potinjenost i poslunost od strane stvorenja; i to
je princip vladavine.
Svako razumno stvorenje duguje Stvoritelju za sve
to jeste. U skladu s tim, prvi princip vladanja glasi: I
ljubi Gospoda Boga svog svim srcem svojim i svom duom svojom i svim umom svojim i svom snagom svojom (Marko 12,30). Gospod kae da je to prva od svih
zapovesti. Zapravo nije prva od svih zapovesti, nego je
bila prva ikada data. Ali, jednostavno zato to postoji u
prirodi i ivotu svakog razumnog stvorenja, ona je po
prirodi stvari bitna im postoji ijedno razumno stvorenje.
Prema tome, to je prva od svih zapovesti jednostavno
zato to je izraz sutinske obaveze u prvom odnosu koji
moe da postoji izmeu stvorenja i Stvoritelja. Ona je
prva u prirodi, okolnostima i postojanju stvorenih razumnih bia.
68
Individualnost kao vrhunski dar
Ona je prva od svih zapovesti u najuzvienijem i apsolutnom smislu. Ona je sastavni deo prirode i odnosa
prvog razumnog stvorenja, i u tom pojedinanom sluaju vai kao da su u pitanju milioni; to jest, vai u sluaju
svakog pojedinog u buduim milionima, kao i u sluaju
onog prvog razumnog stvorenja koje je postojalo potpuno samo u vasioni. Nikakvo irenje, nikakvo umnoavanje broja stvorenja posle onog prvog, ne moe ni na
koji nain da ogranii obim ili znaenje te prve od svih
zapovesti. Ona stoji apsolutno sama i veno celovita, kao
prva obaveza svakog razumnog stvorenja koje bi moglo
da se pojavi. I ta vena istina istie individualnost kao
veni princip.
Meutim, im se pojavilo drugo razumno stvorenje,
nastao je dodatni odnos. Sada ne postoji samo primarni
i izvorni odnos svakoga prema Stvoritelju, ve i dodatni
sekundarni odnos jednog stvorenja prema drugom. Taj
sekundarni odnos je odnos potpune jednakosti. I u pokornosti i privrenosti svakoga Stvoritelju, u prvom od
svih odnosa, svaki od njih potuje drugoga. Prema tome,
po prirodi stvari, pri postojanju dva razumna stvorenja,
priroen je i drugi vladajui princip: uzajamnost svih
subjekata kao jednakih.
Ovaj princip izraen je u drugoj od svih zapovesti: Ljubi blinjega svojega kao sebe samoga (Marko
12,31). Ovo je druga od svih zapovesti iz istog razloga
69
zbog kojeg je prva zapovest prva od svih zapovesti; ona

postoji i pripada prirodi stvari i razumnih bia onog trenutka kada postoji drugo razumno bie. Isto kao prva, i
ova je potpuna i apsolutna u trenutku kada postoje dva
razumna bia i nikad ne moe da bude proirena ili preinaena zbog postojanja svemira prepunog drugih razumnih bia.
Svako je sam po sebi, svojom individualnou, potpuno potinjen i posveen pre svega Stvoritelju, jer Njemu duguje sve. A s obzirom na tu potinjenost i posveenje pre svega Stvoritelju, svako potuje svako drugo
razumno bie kao sebi jednako; jednako sebi s obzirom
da zauzima mesto u Stvoriteljevom planu, i pojedinano odgovorno samo Stvoritelju za ostvarenje tog plana.
Zbog toga, iz potovanja prema Stvoritelju, prema svom
blinjem i prema sebi, on voli svoga blinjeg kao samog
sebe. I ta druga vena istina, jednaka prvoj, razlikuje individualnost kao veno naelo.
Takva je izvorna vladavina. Ona je takoe konana
vladavina, zato to su to prvi potpuni i apsolutni principi
i zato to oni veno pripadaju prirodi i odnosima razumnih bia. I ta vladavina, koja je i izvorna i konana, u
sutini je jednostavno upravljanje sobom upravljanje
sobom razumno i u Bogu. Jer razum jednostavno govori da razumno stvorenje treba da prizna da sve duguje
Stvoritelju, i da otuda Stvoritelju svesno duguje poti70
njenost i potovanje. Razum isto tako jednostavno nalae da ovek, poto njegov blinji podjednako sve duguje
Stvoritelju, u svemu potuje svoga blinjega, kao to bi
sam eleo da bude potovan.
Isto tako jednostavno razum govori, budui da su svi
stvoreni i u svom postojanju sve duguju Stvoritelju, da
ovaj ivot, sa svim svojim ostvarenjima u koja smo uloili sposobnosti i sile, treba uvek da vodimo u skladu
sa Stvoriteljevom voljom i namerom. I dalje ostaje da
razum jednostavno nalae da Stvoritelj nije nikad mogao da zamisli da bi se ivot, sposobnosti ili sile nekog
stvorenja mogle koristiti protiv Njegove volje i izvan
Njegove namere. Stoga razum potpuno jednostavno i jasno kazuje da je ova prvobitna i vrhovna vladavina, koja
predstavlja upravljanje sobom, zapravo samouprava ili
autonomija pod Bogom, sa Bogom i u Bogu. I to je zaista
jedina prava autonomija.
Bog je sva razumna bia stvorio apsolutno slobodnim. On je stvorio oveka, zajedno s drugim razumnim
biima, da bude moralan. Sloboda odluivanja je sutinska stvar u moralu. Stvoriti razumno bie nesposobno
da odluuje znai liiti ga slobode. Zato je Bog stvorio
oveka, zajedno sa drugim razumnim biima, slobodnog da bira, a On uvek potuje ono to je stvorio, slobodu izbora. Kada u vrenju te slobode izbora razumno
bie odlui da e provesti svoj ivot, zajedno sa svojim
71
sposobnostima i silama, potinjavajui se iskljuivo volji

i namerama Stvoritelja, i to zajedno sa Stvoriteljem i u
Stvoritelju, to je u najboljem smislu prava autonomija.
I kada svako razumno bie iskljuivo svojim slobodnim izborom slui, iskazuje potovanje i odanost, ono
time, to se tie Boga, vrhovnog i pravog Gospodara,
otkriva princip vladavine koja podrazumeva pristanak
onih kojima On vlada.
Tako se boanska vladavina, u odnosu Gospodar i
podanik, Stvoritelj i stvorenje, pokazuje i otkriva kao
vladavina savrene slobode savrene slobode zbog savrene individualnosti.
Usled greha, ovek je izgubio svoju slobodu, a time i
svoju individualnost. Meutim, zahvaljujui Hristovom
daru, sve je obnovljeno. Posla me da oglasim zarobljenima slobodu (Isa. 61,1). Jer, Hristos je jednom zauvek umro za grehe pravedan za nepravedne da vas
dovede Bogu. (1. Pet. 3,18 SSP)
Isus Hristos je, prema tome, doao sa neba na ovaj
svet da oveku vrati ono to je ovaj izgubio. Individualnost je bila Stvoriteljev najvei dar. Ona je izgubljena
prilikom pada u greh. Istog dana kada je sagreio, u Hristu kao daru, oveku je vraen dar individualnosti.
U dugim vekovima grenog i tlaiteljskog despotizma, od Kajina do cezara Tiberija, ovek je bio tako neprestano i sistematski ugnjetavan da je bio lien svakog
72
traga individualnosti. Onda je na ovaj svet doao Hristos

u ljudskom telu kao ovek, i u svakoj fazi ljudskog ivota
postavio ovekovu individualnost na njenu prvobitnu i
venu osnovu (Matej 25,15). Prema tome, bez hrianstva u njegovoj izvornoj i prirodnoj istoti ne moe biti
ni prave individualnosti.
Meutim, zbog despotizma i njegovih interesa izopaeno je i samo ime hrianstva. Kroz duge vekove
crkvene imperijalistike tiranije ljudima se ponovo sistematski oduzimao svaki trag individualnosti. Za vreme reformacije Bog je ponovo vratio ljude hrianstvu
i individualnosti. Ali, protestantizam se okamenio u
svojim formama i verovanjima, i svaka forma i svaka
denominacija protestanata osporavale su i inile sve to
su mogle da unite hriansku slobodu i individualnost.
A sada preko denominacionih, nacionalnih, internacionalnih i svetskih federacija i konfederacija religija i u
religiji, crkveni imperijalistiki despotizam delovae ponovo svom svetovnom silom, prevarnim znacima, lanim udima, da u zavrnici sistematski lii oveka svakog znaka individualnosti.
Meutim, u svom vrhunskom daru individualnosti
hrianstvo e, kao i ranije, i sada konano trijumfovati
nad svim (Otkrivenje 15,2.3). A hrianstvo trijumfuje
kroz individualnost, po prirodi stvari, sada kao i ranije,
jedino preko blagoslovenog pojedinca; pojedinca pod
73
Bogom i sa Bogom, pojedinca koji u savrenoj iskrenosti

uva boansko pravo individualnosti u religiji, tj. potpune verske slobode.
Imajmo uvek na umu da individualnost nije individualizam, jer tu postoji velika razlika: za venost je
ispravno -ost, a nikada -izam.
74
9. NEDELJNO ZAKONODAVSTVO
Odakle potie nedeljno zakonodavstvo?
Kako je nastalo? Kakvo je po karakteru?
ta ono znai za narode Sjedinjenih Drava i sveta?
Ova pitanja su danas posebno umesna svuda u Sjedinjenim Dravama, jer se u saveznim dravama i u itavoj zemlji svuda zahteva donoenje nedeljnog zakona;
pred Kongresom i zakonodavnim skuptinama saveznih
drava stalno se zahteva ozakonjenje nedelje.
I iz drugog razloga ova pitanja su ne samo umesna
ve i te kako vana. Razlog se ogleda u tome to preko
nedeljnog zakonodavstva treba da se angauju i iskombinuju sve autokratije, sve vladavine zakona, svi savezi
crkve i drave, pa i same crkve, pod pritiskom denominacionalne, nacionalne, internacionalne i svetske federacije religija, radi dominacije nad celim svetom preko
religije. Ceo pokret za ujedinjenje religija sveta kulminirae posebno u jednoj stvari u donoenju zakona koji
namee svetkovanje nedelje.
Njegovo poreklo i karakter

Prvo zakonodavstvo u prilog nedelje bilo je Konstantinovo. No, ono je proizilo iz crkve, jer je proglaeno
iskljuivo na inicijativu i zahtev biskupa. Ovo je jasno
ne samo iz formulacije samog zakona, nego i iz svih i75
njenica i okolnosti donoenja tog zakona, i celokupne

istorije tog vremena kao i zakonodavstva.
Prvi zakon o tom predmetu izdat je oko 314. godine,
a ukljuivao je i petak kao i nedelju. Cilj tog zakona bio je
potpuno religiozne prirode, jer je predvideo i odredio da
se u petak i u nedelju obustave svi poslovi u sudovima i
drugim graanskim ustanovama, da bi se taj dan sa manje smetnji mogao posvetiti bogoslubenim ciljevima.
Tako Neander parafrazira Sozomenovu izjavu o prvom zakonu u prilog svetkovanju nedelje; ona pokazuje da je jedina svrha zakona bila religiozne prirode. Ali,
i same Sozomenove rei, koje imamo na engleskom u
prevodu profesora Valdorfa (Waldorf), u sutini naglaavaju religiozni karakter zakona. Evo kako one glase:
On [Konstantin] je takoe naredio svetkovanje dana nazvanog Gospodnji dan, koji Jevreji
nazivaju prvi dan sedmice, a koji Grci posveuju
Suncu, kao i dan pre sedmog (misli se na petak),
pa je zapovedio da se u te dane ne obavlja nikakav
sudski ili drugi posao ve da se Bogu slui molitvama i molbama (Sozomenova Ecclesiastical
History, knjiga I, glava VIII).
To bez ikakve sumnje ili promiljanja pokazuje da je
svrha prvog (ikad objavljenog u svetu) zakona o nedelji,
76
Nedeljno zakonodavstvo
kao dana prekida odreenih poslova i drugih obinih

radova, bila potpuno i iskljuivo religijska.
U drugom koraku nedeljnog zakonodavstva, u zakonu koji je Konstatin izdao 321. godine, petak je izostavljen i ostala je samo nedelja. Zakon je sada proiren da
ukljuuje ne samo sudove i druge javne ustanove ve i
narod koji prebiva u gradovima i posao zanatlija. I
opet je namera potpuno ista, jer Euzebije, jedan od biskupa koji je najvie radio oko tog zakona, kae o njemu:
On [Konstantin] je takoe zapovedio da jedan dan treba smatrati kao posebnu priliku za
versku slubu. (Oration in Praise of Constantine, gl. IX)
A kad je 386. zakon toliko proiren da je obuhvatio
sve, te su graanski poslovi svih vrsta u nedelju bili
strogo zabranjeni, bio mu je dodeljen isti iskljuivo religiozni karakter, jer ko god ga je prekrio smatrao se
krivim za svetogre. (Neander)
Svetogre ni u kom sluaju nije graanski nego jedino religiozni prestup.
Tako je, to se samog zakonodavstva tie, savreno
jasno da u njemu nije bilo, niti je na koji drugi nain
postojala neka druga namera osim iskljuivo religijske.
I upravo su oni koji su inicirali, promovisali i podrali
77
ovaj zakon, odluno istakli da je cilj zakona iskljuivo i

posebno religijski. Biskup Euzebije nas u to uverava, kao
to sledi, spominjui s tim u vezi Konstantina.
Ko je drugi zapovedio narodima, koji nastanjuju kontinente i ostrva ove velike zemaljske
kugle, da se okupljaju na Gospodnji dan i da ga
svetkuju kao praznik, ne sa namerom da se ugaa
telu, nego za oivljavanje due uputstvima boanske istine. (Isto, gl. XVII)
Sve je to potvreno ponaanjem samog Konstatina u
vezi s tim zakonom. Kao tuma sopstvenog zakona, pokazujui ta je po njegovoj nameri trebalo da bude znaenje tog zakona, zamislio je sledeu molitvu koju je po
njegovoj zapovesti vojska na dat znak trebalo da u jedan
glas izgovara svake nedelje:
Priznajemo Tebe kao jedinoga Boga; dugujemo Ti kao svom Caru i molimo za Tvoju pomo.
Tvojom naklonou smo pobedili, zahvaljujui
Tebi moniji smo od svojih neprijatelja. Mi Ti
iskazujemo hvalu za Tvoja prola dobroinstva i
preporuujemo se Tebi za budue blagoslove. Zajedno dolazimo pred Tebe i molimo Te da nam sauva, sigurnog i pobedonosnog, naeg imperato78
ra Konstantina i njegove pobone sinove. (Life

of Constantine, knjiga IV, gl. XX)
Meutim, ako u mislima razumne osobe jo postoji neka sumnja da je nedeljno zakonodavstvo bilo samo
religijsko, bez promisli ili namere da ono ima bilo kakav
drugi osim iskljuivo religiozni karakter, takva pomisao
uspeno se uklanja injenicom da je upravo po svom poloaju i vlasti, kao pontifex maximus, a ne kao imperator,
on odvojio ovaj dan za ono to je naznaeno; jer, pontifex maximus imao je iskljuivo pravo da odreuje svete
dane. Kao dokaz u prilog tome, istoriar Diri (Duruy),
kao poseban autoritet, kae sledee:
U odreivanju dana koji treba da se smatraju svetima, i u odreivanju molitve za dravnu upotrebu, Konstatin se posluio jednim od prava koja su mu pripadala
kao pontifex maximus-u, i ne treba da nas iznenadi to je
on to uinio. (History of Rome, gl. CII, deo 1, odsek
4. od kraja)
Toliko o iskljuivo religijskom poreklu i karakteru
nedeljnog zakonodavstva.
ime je zakonodavstvo nadahnuto

i kako je zapoeto
Pozabavimo se sada pitanjem ime je zakonodavstvo
nadahnuto i kako je inicirano. Ovo prvo donoenje za79
kona o obaveznom svetkovanju nedelje bilo je samo deo

velike ambicije i plana popularne crkve onog vremena
da putem politiko-eklezijastikih1 zavera i intriga sa
Konstantinom radi na uspostavljanju Bojeg carstva
na zemlji; i to je upravo cilj i svrha zemaljske teokratije. Naime, u crkvi se u stvari pojavila lana teokratska
teorija koja bi lako mogla da dovede do formiranja
Drave u kojoj bi svetenici predstavljali posrednike izmeu naroda i Boga, pokoravajui sebi svetovnu vlast
na laan i podmukao nain. Ova teokratska teorija ve
je preovladavala u Konstantinovo vreme i biskupi su se
u svojim raspravama dobrovoljno potinjavali njemu,
odluni da koriste mo drave u ostvarenju svojih ciljeva. (Neander)
U skladu s tim, biskupi su izradili itav plan ljudske
teokratije kao imitaciju izvorne i boanske teokratije iz
Svetog pisma, koju su ostvarivali donoenjem nedeljnog
zakona. To je u istoriji nepogreiva i neoboriva injenica. To je jasna misao koja se provlai kroz celu literaturu onog vremena, a iskristalizovana je u delu biskupa
Euzebija Konstantinov ivot. Izraelska crkva bila je
u Egiptu ugnjetavana od strane faraona Maksentija, a
Konstantin je bio novi Mojsije koji je izbavio ovaj ugnjetavani Izrael. Kad je Konstantin u bici kod Milvijskog
mosta porazio Maksentija, pa se ovaj udavio u Tibru, to
1 Eklezija (lat) crkva; eklezijastiki crkveni
80
je bio kraj faraona u moru, jer je kao kamen potonuo

na dno. Nakon to je novi Mojsije izbavio novi Izrael, taj novi Mojsije je s tim novim Izraelom krenuo u
osvajanje paganskih naroda u pustinji, sve do potpunog
uspostavljanja nove teokratije, do ulaska u obeanu zemlju i preuzimanja carstva od strane (navodnih) svetaca Svevinjega. U skladu s tim, novi Mojsije je podigao
ator od sastanka i uspostavio svetenstvo kao imitaciju
boanskog originala iz Svetog pisma. I jo uvek imitirajui boanski original iz Pisma, nedelja je putem zakona
postala znak te nove i lane teokratije, kao to je subota
bila znak prvobitne, prave i boanske teokratije. A to je
uinjeno u direktnoj nameri, prema reima samog biskupa Euzebija, jednog od glavnih koji su to uinili. Evo
kako one glase: Sve ono to je bilo propisano za subotu,
MI smo preneli na dan Gospodnji.
Da je tako uspostavljeni plan i poredak stvari, u njihovim mislima stvarno bio Boje carstvo na zemlji, jasno je iz rei biskupa Euzebija:
Poto je bio zaodenut znakom nebeskog suvereniteta, on [Konstantin] usmerava svoj pogled
prema gore i oblikuje svoju zemaljsku vlast prema
obrascu tog boanskog originala, oseajui snagu
u svojoj usklaenosti sa Bojom monarhijom.
Imenovanjem cezara ispunjavaju se predska81
zanja proroka, u skladu sa onim to je vekovima

ranije izreeno: Ali e sveci Vinjeg preuzeti carstvo. (Oration, gl. 111)
Svetkovanje nedelje, uspostavljeno i sprovedeno silom carskog zakona, kao znak nove i lane teokratije,
umesto subote kao znaka prvobitne i prave teokratije,
bilo je sredstvo da svi ljudi budu pogodni podanici tog
novog i lanog Bojeg carstva. Evo ta jo kae biskup
Euzebije:
Na Imperator, uvek voljen od Njega, dobija svoju carsku vlast odozgo. Taj uvar vasione
ureuje nebesa i zemlju i nebesko carstvo dosledno volji svoga Oca. Tako i na imperator, koga On
voli, dovodi one kojima vlada na zemlji jedinorodnoj Rei i Spasitelju, i osposobljava ih da budu
pogodni podanici Njegovog carstva. (Isto, gl. 11)
Ovi dokazi pokazuju da je nadahnue za donoenje
prvobitnog nedeljnog zakona bilo iskljuivo i nesumnjivo crkveno; a sve to radi promocije velikog i lukavog
plana biskupa za osnivanje svetenike drave koja
treba sebi da potini svetovnu na laan i spoljni nain,
kao i da stavi u pokret svoju odlunost da koristi mo
drave za ostvarenje svojih ciljeva.
82
Prema tome, pomou ta dva dokaza (1) poreklo i

karakter i (2) ime je nadahnuto i zapoeto prvobitno nedeljno zakonodavstvo pokazano je da nije bilo
nikakvog drugog cilja kod iniciranja tog nedeljnog zakonodavstva, osim crkvenog i religijskog, budui da je
to jednoglasno svedoanstvo svih dokaza koji mogu da
se iznesu u tom sluaju.
Kakva je situacija sada?

Poto smo utvrdili da je karakter prvobitnog nedeljnog zakonodavstva iskljuivo religijski tj. crkveni, postavlja se pitanje: Da li je nedeljno zakonodavstvo ikad
izgubilo taj iskljuivi i specifini crkveno-religijski karakter?
Pre svega, kako bi se taj karakter i mogao izgubiti?
Poto je prirodan i neprolazan i poto je to jedini karakter koji je nedeljno zakonodavstvo ikad imalo, savreno
je jasno da se on jednostavno ne moe izgubiti. Upravo
to to preivljava, dokaz je da je njegov karakter priroen i neprolazan. Gde god da se, u bilo koje vreme do
kraja sveta, bude utemeljilo nedeljno zakonodavstvo, uz
njega e neminovno ii i njegov prirodni i neprolazni
crkveno-religijski karakter.
To je tako u samom principu i prirodi sluaja. No, hajde da ispratimo tu stvar istorijski i vidimo kako se ovaj
princip ispoljava u potpunosti. Svetenika drava, iz
83
koje je poteklo prvobitno nedeljno zakonodavstvo, bilo je

tako silan faktor da je u celoj Evropi vie od hiljadu godina sebi pokorila svetovnu vlast i time na najdespotskiji
nain koristila mo drave svake drave za ostvarenje
svojih ciljeva. I kroz sve to alosno vreme nastavljalo je
da traje nedeljno zakonodavstvo, stalno se pozivajui na
izvorni, prirodni i neprolazni crkveno-religijski karakter.
Godine 1533. Henri VIII odvojio je sebe i Englesku
od rimskog pape. Ali to je bilo sve, jer u tadanjoj Anglikanskoj crkvi sam Henri je odmah postao papa umesto
rimskog pape. Statutom je nareeno da cara treba smatrati, prihvatiti i potovati kao jedinog vrhovnog poglavara Engleske crkve. Henri je 1535. zvanino prihvatio
titulu Na zemlji vrhovni poglavar Engleske crkve. Anglikanska crkva je sada bila ono to je nekada bila Katolika crkva u Engleskoj. U formi se nita nije promenilo.
Spoljanja konstitucija crkve ostala je nepromenjena.
I u tom istom nepromenjenom sistemu nastavilo se
sa prvobitnim papskim nedeljnim zakonodavstvom, i
tako je ostalo do dananjeg dana, neprestano se pozivajui na izvorni, prirodni i neprolazni crkveno-religijski
karakter.
A iz Engleske su nastale kolonije po Americi. U Americi su te kolonije osnovane prema engleskim poveljama,
pa su tako ovde bile samo engleske vlasti. I u strogom
skladu sa engleskim sistemom, i njegovim jasnim na84
stavkom, svaka kolonija osnovana u Americi, osim one

na Rod Ajlendu (Rhode Island), imala je dravnu religiju: bilo uopteno u vidu hrianske religije, ili, kao kod
veine, u formi neke odreene crkve.
I u svakoj od tih kolonijalnih verskih ustanova proireno je, a u nekima ak i ojaano, nedeljno zakonodavstvo engleskog sistema, koje se bilo samo nadovezalo
na nedeljno zakonodavstvo izvornog rimskog i papskog
sistema.
I ovde, kao ranije u Engleskoj i Rimu, nedeljno zakonodavstvo kolonija u Americi nikad nije imalo nikakvu
drugu zamisao, ili cilj, ili zahtev osim svog izvornog, prirodnog i neprolaznog crkveno-religijskog karaktera.
Zatim su se te kolonije odvojile od britanske vlasti i
postale slobodne i nezavisne drave. Ali, i dalje je svaka od njih po svom sistemu dravne religije i nedeljnog
zakonodavstva ista kao pre. Meutim, savezna drava
Virdinija odmah je ukinula Anglikansku crkvu i njenu
religiju, pa je Zakonom o uspostavljanju verske slobode ukinuta dravna religija. Ipak, u zakonodavnim knjigama sadanje savezne drave Virdinije i dalje je stajalo
i stoji isto nepromenjeno nedeljno zakonodavstvo kao
u koloniji Virdiniji, a ono je bilo isto ono nepromenjeno nedeljno zakonodavstvo sistema Anglikanske crkvedrave, koje je opet bilo isto nepromenjeno nedeljno
zakonodavstvo rimskog i papskog sistema u njegovom
85
starom, izvornom, prirodnom i neprolaznom crkvenoreligijskom karakteru.

A pria o Virdiniji u tom pogledu zapravo je pria svake druge od trinaest prvobitnih saveznih drava,
osim Rod Ajlenda. I nedeljno zakonodavstvo svih drava Unije, posle prvobitnih trinaest, bilo je samo nastavak, i praktino kopiranje nedeljnog zakonodavstva
prvih trinaest drava. U svem tom negativnom razvoju
ak se i zakonodavstvo Rod Ajlenda izopailo i izgubilo
dobar glas. I uvek je to nedeljno zakonodavstvo u kasnijim saveznim dravama imalo isti prvobitan, prirodan i
neprolazan crkveno-religijski karakter, kao u kolonijama, u Engleskoj i u Rimu.
I tako, od prvobitnog Konstantinovog nedeljnog zakonodavstva do najnovijeg nedeljnog zakonodavstva u
Sjedinjenim Dravama, uvek imamo potpuno istu stvar,
sa istim ciljem i istog karaktera.
Donoenje nedeljnog zakona nije ustavno

Onda je dolo do osnivanja nacionalne vlade Sjedinjenih Drava s njenim potpunim razdvajanjem religije
i drave, i ustavnim propisom prema kojem Kongres ne
moe da donosi nikakav zakon o ustanovljenju dravne
religije, kao ni zakon koji zabranjuje slobodno ispovedanje vere. Taj princip nacionalnog ustava s ranijim Zakonom o uspostavljanju verske slobode u Virdiniji,
86
bio je vodi u oblikovanju Ustava Sjedinjenih Amerikih

Drava nakon prvobitnih trinaest; ak je i ustav, mada
ne i zakonodavstvo, prvobitnih trinaest drava time bilo
oblikovano. A ove smernice su bile tako verno sprovedene u delo da je, opte uzev, ovaj princip priznala cela
Amerika unija. U saetku to glasi ovako:
Ono to nije zakonito ni po kojem od amerikih ustava moe se izneti ovako:
1. Bilo koji zakon koji se odnosi na osnivanje
religije.
2. Obavezno podravanje, putem poreza ili na
drugi nain, verskog poduavanja.
3. Obavezno prisustvovanje bogosluenjima.
4. Ograniavanje slobodnog ispovedanja religije prema savesti.
5. Ograniavanje iskazivanja religioznog uverenja.
To su zabrane koje se u izvesnim oblicima
mogu nai u amerikim ustavima i koje obezbeuju slobodu savesti i bogosluenja. Niko ne moe
da bude podvrgnut ukoru drave ili bilo koje javne vlasti u vezi sa verskim pitanjima.
Zakonodavcima nije data sloboda da rade na
ujedinjenju crkve i drave ili da zakonom omogue prednosti za bilo koje versko uverenje ili oblike
87
bogosluenja. Nema potpune verske slobode ako

je drava naklonjena bilo kojoj sekti i zakonom joj
daje prednost u odnosu na druge sekte.
Sve to stvara razliitost u ponaanju prema
nekoj klasi ili sekti, do te mere da ta razlika deluje
tetno, predstavlja progonstvo; a ako se zasniva na
verskim osnovama, to je versko progonstvo. Obim
diskriminacije nije bitan za princip; dovoljno je da
stvori nejednakost prava, ili nekome prednost.
(Cooley, Constitutional Limitations, gl. XIII,
odsek 1-9)
S obzirom na sve te injenice, propise i principe, uzimanjem nedeljnog zakonodavstva za ono to nesumnjivo jeste, a to znai iskljuivo i specifino religiozno,
biva savreno jasno da je po svakom principu svuda u
Sjedinjenim Dravama i po svim ustavima, nedeljno
zakonodavstvo u stvari versko progonstvo, pa je stoga
potpuno neustavno i nitavno.
Da je ono neustavno priznali su sudovi saveznih drava i sud Sjedinjenih Drava. Vrhovni sud u saveznoj
dravi Ohajo jasno je rekao: Ako bi religija bila jedini
motiv za nedeljno zakonodavstvo, ono ne bi moglo ni
trenutak da opstane pred Ustavom. A jedan okruni sud
Sjedinjenih Drava govori da je pomalo poniavajui
prizor zagovornika nedelje koji pokuavaju da opravda88
ju i dalje postojanje nedeljnog zakonodavstva argumentom da ono nije u sukobu s graanskom dogmom
o verskoj slobodi, kada nesumnjivo jeste; i kae da se
injenica da je ono pomagalo religije moe otvoreno
priznati, a ne negirati. I ovaj sud to jasno, svakom svojom rei, prepoznaje kao progonstvo.
Sudski izum i dekret2

Pa ipak, irom Sjedinjenih Drava sudovi smatraju
nedeljno zakonodavstvo ustavnim. Kako to moe biti?
Odgovor glasi da je to iskljuivo sudski izum i naredba.
Beleka: to se tie karaktera zakonodavstva, ono nije
sudska konstrukcija ili tumaenje Ustava, ve u potpunosti sudski izum i dekret. Zapravo, time elimo rei:
sudskim izumom i dekretom, nedeljnom zakonodavstvu dat je potpuno novi i strani karakter; a onda se na
tom novom i stranom temelju to zakonodavstvo smatra ustavnim. Kad bi taj novi i strani razlog stvarno bio
izvoran i prirodan, ak i onda bi se ustavnost takvog zakonodavstva nala pod znakom pitanja. Ali, taj razlog ni
u emu nije nov i stran. On je ista izmiljotina, la i to
se tie principa i injenica.
Prema ovom sudskom izumu i naredbi, novi i strani
razlog za nedeljno zakonodavstvo ogleda se u tome da
2 Dekret (lat. decretum; decerno dosueno) je naredba, odluka
ili bilo koje reenje vlasti o nekom pitanju; dekret izdaje via vlast
prim. izdavaa
89
je ono korisno za fiziko dobro ljudi, za promovisanje

zdravlja i obnovu istroenih snaga; ono je za zatitu
radnitva i takoe ustavno kao policijski propis i isto graansko pravilo.
Ali, svako ko poznaje abecedu nedeljnog zakonodavstva, sasvim dobro zna da nijedan nedeljni zakon na
svetu nije nikad bio proglaen s takvom namerom, ili s
takvim ciljem, ili iz razloga kakav je ovaj; nego je svaki nedeljni zakon u svetu bio proglaen iskljuivo zbog
svog crkveno-religijskog karaktera, uz potpuno iskljuivanje svakog fizikog i graanskog razloga.
Savezna drava Ajdaho predstavlja ilustraciju u tom
smislu, i poto je poslednja, vrlo je prikladna. U istom
duhu i sa istim ciljem, karakteristinim za biskupe u
Konstantinovo vreme, jedna crkvena klika, ali ne iz savezne drave Ajdaho, pripremila je za Ajdaho nedeljni
zakon, podnela ga zakonodavnoj skuptini Ajdahoa i
doprinela da bude proglaen zakonom te drave. I onda,
na osnovu Ustava koji kae: Ispovedanje i praktikovanje vere i bogosluenja bie zauvek zagarantovano; i
nikome se nee odricati nikakva graanska i politika
prava i privilegije, a na osnovu njegovih verskih miljenja; niti e se zakonom davati prednost nekoj verskoj
zajednici ili nainu bogosluenja, Vrhovni sud Ajdahoa
je smatrao da je ova crkveno-religijska zakonodavna
odredba ustavna.
90
Savezna drava Vaington je jo jedan primer. Prema

Ustavu te drave:
Apsolutna sloboda savesti u svim pitanjima
religije, verovanja i bogosluenja garantuje se
svakom pojedincu, i niko ne sme zbog religije da
bude uznemiravan ili ometan, bilo da se radi o
njemu lino ili njegovom imetku.
Godine 1889, kad je bio pripremljen taj ustavni zakon, jednoduna namera njegovih predlagaa bila je da
iz zakona iskljue nedeljno zakonodavstvo kao i svaki
drugi oblik religije. Kada je pripreman ovaj zakon, pisac knjige koju itate bio je prisutan u odboru Ustavne
konvencije. Lino znam da je takva bila namera predlagaa, jer je odbor posebno razmatrao predmet nedeljnog zakonodavstva i smatrao, u celini, da e ovaj ustavni
zakon, predloen onako kako je nameravano, iskljuiti
nedeljno zakonodavstvo. Pa ipak je po tom ustavu Vrhovni sud savezne drave Vaington proglasio nedeljno
zakonodavstvo ustavnim.
I tako su sudovi nedeljno zakonodavstvo, koje su
predloili crkveni ljudi ni sa kakvom drugom nego crkveno-religijskom namerom, i po ustavnim zakonima
predloenim sa direktnom namerom da ga zabrane, ipak
po isto sudskom izumu i naredbi proglasili ustavnim.
91
Ali, svaka takva odluka je jasno, otvoreno zanemarivanje jednog od prvih principa i opte priznatog pravila sudskog postupka principa i pravila da je namera
zakonodavca zakon, da zakon mora biti nainjen prema nameri zakonodavca i da zakon ne moe da ima
znaenje izvan namere onoga koji ga je nainio. Ovaj
princip koji uvek, zbog pravednosti, mora upravljati
izradom zakona kao i ustava, autoritativno je iznesen
kao to sledi:
Sud koji dopusti da na njega utie promena
javnog miljenja, tako da pisanom ustavu da konstrukciju koja nije opravdana namerom njegovih
utemeljivaa, bie s pravom kriv za bezobzirno
nepotovanje slubene zakletve i graanske dunosti. (Cooley, Constitutional Limitations)
Ovaj princip se podjednako primenjuje u izradi nekog zakona, kao i pri izradi ustava. I bez obzira da li e
sud dopustiti da na njega utie promena javnog miljenja, bilo ono javno i opte ili samo privatno i lino, ili je
re o pristrasnosti samog suda, princip je isti i sud je isto
tako kriv za bezobzirno nepotovanje slubene zakletve i graanske dunosti. A upravo su to uinili sudovi
time to su davanjem sasvim novog i stranog znaenja
nedeljnom zakonodavstvu napravili konstrukciju koja
92
ni u kom smislu ne opravdava namere njegovih utemeljivaa ili predlagaa.
Opipljiv izgovor
ak ni ovaj izum i dekret u pogledu unoenja novog
i stranog razloga za nedeljno zakonodavstvo ne moe da
iskljui njegovu prvobitnu i prirodnu religijsku osnovu.
Taj izum je u stvari samo trojanski konj, kojim se nedeljno zakonodavstvo kao religijsko moe uneti i postaviti
da stoji kao ustavno, po ustavnim zakonima koji ga apsolutno zabranjuju. Jer im je uinjeno ustavnim kao
isto graanski propis, odmah je proglaeno religijskim, izjavom: injenica [je] da je ovo zakonodavstvo
utemeljeno na religiji, i da je to posebna karakteristika hrianstva, koja nema nita protiv njega, ve mu
naprotiv veoma ide u prilog. Tako je po ustavima koji
zabranjuju religijsko zakonodavstvo, lukavom sudskom
prevarom ostvaren cilj stvaranja ustavnog zakonodavstva koje je u potpunosti crkveno-religijsko.
Ono je i dalje neustavno
A nasuprot svemu tome jo uvek postoji neoboriva
istina da je nedeljno zakonodavstvo neustavno svuda u
Sjedinjenim Dravama zbog svog verskog karaktera. Izmiljanje graanske osnove za njega, da bi bilo proglaeno ustavnim, i dalje ga ini neustavnim zbog njegovog
93
prvobitnog, prirodnog i neprolaznog crkveno-religioznog karaktera. Drugim reima, kada Ustav zakonom,
koji to trai, garantuje apsolutnu slobodu za sve verske
obrede, ogranienja ili propise, kad god se onda nekom
takvom zakonu doda religijski karakter, on time postaje
neustavan.
Ustav je vrhunski izraz volje naroda u nekoj vladavini. I kad vrhovna volja iz zakonodavstva iskljuuje sve
to je religijsko, onda se ta vrhovna volja ne moe izbegavati trikom izmiljanja graanske osnove za religijsku stvar. Takvim trikom se svaka mogua religijska
stvar moe proglasiti ustavnom i svima nametnuti, a
ustavno garantovanje verske slobode time se pretvara u
primamljivu izmiljotinu.
I zato, s obzirom da verski motiv (razlog) za svetkovanje nedelje nema nita protiv nedeljnog zakonodavstva kao graanskog propisa, nego mu naprotiv ide u
prilog, istina je da je ovo najjai mogui prigovor protiv
njega; toliko jak da ga ve on sam ponitava, bez obzira
na njegovu graansku prirodu ili neophodnost.
Vrhovni sud Kalifornije je dobro izrazio ovaj princip,
kao to sledi:
Ustav kae: U ovoj dravi bie zauvek doputeno slobodno ispovedanje i praktikovanje vere i
bogosluenja, bez diskriminacije ili davanja pred94
nosti nekome. Ustavno pitanje je isto pitanje

zakonodavne vlasti. Da li je zakonodavac imao
mo da uini neto odreeno? I ta je to bilo? Bila
je to zabrana rada nedeljom. Da li je taj Zakon bio
tako formulisan da pokae kako je bio namenjen
onima koji su za njega glasali, jednostavno kao
za optinski propis? Da, ali ako bi se to protivilo propisu Ustava prema kome je verska sloboda
zagarantovana svima, bili bismo prisiljeni da ga
iz tog razloga proglasimo neustavnim. (Ex parte
Newman)
Princip je da bi bilo nemogue naneti tetu dravi,
drutvu ili pojedincu, kada bi bili lieni eljene graanske koristi, do koje svakako mora doi za dravu,
drutvo i svakog pojedinca zbog krenja verske slobode,
napada na pravo slobode savesti i preuzimanja graanske vlasti od strane onih religioznih.
ak da je i ustavno, bilo bi pogreno

Nepobitno je dakle da je nedeljno zakonodavstvo crkveno-religijsko, i kao takvo, bez obzira na opravdavanja, neustavno, i u stvari predstavlja progonstvo svuda
po Sjedinjenim Dravama. Ali, ak i da je ovde ustavno
kao u Engleskoj, Francuskoj, paniji i Rusiji, jo uvek bi
to bilo pogreno. Poto je nedeljno zakonodavstvo cr95
kveno-religijsko, samo po sebi je pogreno i nikada ne

moe da bude ispravno.
Car Navuhodonosor je protiv trojice jevrejskih mladia primenio zakon koji je imao religijsku osnovu i karakter. Ali, Bog je njega i sve druge careve i ljude zauvek
pouio da je to pogreno.
Medopersijska vlast je protiv Danila iskoristila propis
krutog zakona koji je imao religijsku osnovu i karakter.
Ali, Bog je tu vlast i sve druge vlasti i ljude zauvek pouio da je to pogreno.
A to se tie crkve koja koristi dravnu vlast da
ostvari svoje ciljeve, a to nikako nije bilo mogue bez
religijske namere, i koja je ovim lukavim, podmuklim
trikom ostvarila svoj cilj da razapne Gospoda Slave, to
dovoljno otkriva celoj vasioni za svu venost da je takva
kombinacija, pa i procedura koja je prati, vrhunsko avolsko zlo.
Prema tome, postoji vii zakon i moniji Autoritet od
bilo koga na zemlji, a to je Boja volja i vlast. Religija je
obaveza koju razumna bia duguju svom Stvoritelju, i
nain na koji izvravaju tu dunost. Prema tome, religija
svake due je stvar izmeu nje i Gospodara due. Dakle,
ak i kada bi nedeljno zakonodavstvo bilo ustavno u svakoj dravi i vladavini na zemlji, ono bi, poto je religijsko,
bilo potpuno pogreno, jer predstavlja napad na Boje podruje i prisvajanje Njegove vlasti i Njegove nadlenosti.
96
Nema nikakvog osnova za njega

Postoje samo dva autoriteta kojima je, to se tie potovanja zakona ili vlasti, svako na svetu duan da neto
da. To su Bog i cezar (car, graanska vlast). Zato je Gospod Isus objavio ovu istinu reima: Dajte dakle caru
carevo, a Bogu Boje (Matej 22,21 arni).
Nedeljno zakonodavstvo i nametanje svetkovanja nedelje ne dolazi ni od Boga ni od cezara.
Ne dolazi od Boga, kao to to dokazi pokazuju. Na
samom poetku nedeljni zakon je uspostavljen kao znak
lane, ljudske teokratije oveka bezakonja, koji je eleo
da zauzme Boje mesto, pokazujui sebe da je Bog, i da
nadomesti Gospodnju subotu, koja je znak prave boanske teokratije u kojoj je iskljuivo sam Bog ono to On
jeste.
Ne dolazi ni od cezara, jer kao to to dokazi potvruju, Konstantin nije kao cezar poglavar drave, ve
iskljuivo kao pontifex maximus religijski poglavar,
proglasio nedelju svetim danom i uspostavio njeno svetkovanje, i to pod nadahnuem i zahtevom crkve, a koja
nije ni Boja ni cezarova.
I zbog toga, poto nedelja nije ni Boja ni cezarova,
ve samo crkvena, i to zahvaljujui neznaboakom
religijskom poglavaru, onda nema ni obaveze, ni razloga, ni prostora da iko u vasioni ikad zahteva od bilo
koga da je svetkuje na bilo koji nain.
97
Njegov prikriveni cilj

Dakle, u celom ovom razmatranju pokazano je da
su poreklo, priroda i neprolaznost karaktera nedeljnog
zakonodavstva uvek isti iskljuivo i izriito crkvenoreligijski.
A prikriveni cilj donoenja zakona o obaveznom
svetkovanju nedelje je uvek bio isti. Videli smo da je u
prvobitnom nedeljnom zakonodavstvu krajnji cilj bio
uspostavljanje svetenike drave, koja na laan i podmukao nain sebi pokorava svetovnu vlast, kao i da
uini efikasnom odlunost crkvenih ljudi da koriste
mo drave za ostvarenje svojih ciljeva.
A upravo je i sada to njegov prikriveni cilj. Kongres
i zakonodavne skuptine su stalno pod opsadom; zakonodavci su izloeni stalnom saletanju i uznemiravanju,
pa ak i pretnjama od strane crkvenih ljudi, kao to je to
bio sluaj i u ono vreme kada je uprava imperije neprestano zahtevala donoenje nedeljnog zakona. Nije vano koliko takvog zakonodavstva ve ima u zakonskim
knjigama, uporno se zahteva da ga bude jo vie i vie. A
sve to diktiraju, iako ih moda ne formuliu, sami zainteresovani crkveni ljudi, koji se svojim govorom sve vie
i vie pribliavaju Inkviziciji; ba kao to je to bio sluaj
onih prvih crkvenih ljudi.
Nije potrebno da se i dalje bavimo ovim predmetom.
Izneseni dokazi jasno pokazuju da je karakter nedeljnog
98
zakonodavstva uvek jedino i iskljuivo crkveno-religijski, i da je zbog toga u Sjedinjenim Dravama neustavan
i neameriki; a svuda je izraz bezbonosti i antihrianstva.
Autor je ovo pisao krajem XIX i poetkom XX veka, a u trenutku
objavljivanja ove knjige (2016. god.) u svetu postoje veoma snani
pokreti, kao to su Svetski savez crkava i Ekumenski pokret (osnovani od strane Rima sredinom XX veka).
Dolo je i do prvog susreta pape i patrijarha Ruske pravoslavne
crkve u skorijoj istoriji, a oekuje se i zvanino pomirenje luterana sa
Rimom, koje e u oktobru 2017. godine biti ozvanieno zajednikim
dokumentom. Najavljeno je da e to pomirenje slediti i ostali protestanti evangelistikog usmerenja, ako ne vraanjem pod okrilje Rima
(primer Anglikanske crkve i nekih drugih denominacija) ono bar
potpisivanjem zajednikih dokumenata o pomirenju, kojima se indirektno ali zvanino priznaje prvenstvo pape. Dogaaji to nedvosmisleno potvruju.
Iako u ovom trenutku Sabor na Kritu nije uspeo kao Svepravoslavni zbog bojkota od strane nekoliko pomesnih crkava sa ruskom
na elu, izdavai ove knjige sigurni su da e u najskorijoj budunosti
i ta neslaganja biti prevaziena iznenaujuom brzinom, i da e se
i pomesne pravoslavne crkve ustrojiti po ugledu na katoliku sa
jednim voom na elu najverovatnije Vaseljenskim patrijarhom
(moda i ruskim). Njegove odluke e biti obavezujue za sve, a sve
to u krajnoj liniji vodi ka priznavanju rimokatolikog pape kao
prvog i nepogreivog u religijskim, moralnim i graanskim pitanjima u celom svetu, a ne samo hrianskom. Najsigurnija proroka
re Svetog pisma podrana aktuelnim dogaanjima poslednjih decenija, koja se ubrzavaju i umnoavaju zapanjujuom progresijom,
nepogreivo nas u to uveravaju.
99
Tako je vie nego oigledno da se veoma pribliilo vreme jedne

univerzalne svetske religije, iz ega e proizii ukidanje verske slobode (slobode savesti), pa i progon na verskoj osnovi svih onih koji
se ne priklone i potine tom monom religijskom savezu. Ovome u
prilog idu i sve ea obraanja rimskog pape Franciska, koji najavljuje skori kraj sveta i dolazak Isusa Hrista, pozivajui na ujedinjenje
svih religija putem ekumenskog pokreta.
Upravo pred slanje ove knjige u tampu, u Rusiji je 7.7.2016. god.,
uprkos brojnim upozorenjima da to predstavlja flagrantno krenje
osnovnih ljudskih prava, neotuivog prava koje je dato svakoj osobi
od strane Tvorca da izraava svoja verska ubeenja, i prava koje je
sadrano u ruskom ustavu i meunarodnom pravu, predsednik Putin potpisao skup antiteroristikih zakona koji sadre sporne odredbe kojima se ozbiljno ograniava sloboda veroispovesti.
Uvereni smo da se pod platom zvaninog obrazloenja da ovaj zakon ima za cilj borbu protiv terorizma krije i pokuaj da se ogranii
verska sloboda, jer je stvarni razlog donoenja ovih odredbi povezan
sa tumaenjem prozelitizma (namerno obraanje u neku veru pristalica druge vere). Tekst spornih odredbi je nejasan i time podloan
razliitim tumaenjima organa za sprovoenje zakona, zbog ega se
on vrlo lako moe pretvoriti u sredstvo inkvizicije.
Inae, zakon koji treba da stupi na snagu 20. jula 2016. zabranjuje praktikovanje misionarskih delatnosti u stambenim podrujima
(ukljuujui i slobodnu distribuciju literature), zabranjujui religijska okupljanja kao to su kune crkve i molitveni sastanci sa prijateljima. Zakon, takoe, zahteva od vernika koji ele da dele svoja
verska ubeenja sa drugima, putem interneta i irenjem tampane
literature, da prvo obezbede potrebna dokumenta od verskog udruenja.
Znajui da ono sto se danas deava u Vaingtonu ili Moskvi ve
sutra moemo oekivati u drugim krajevima sveta, a svakako i kod
nas, verujemo da je to samo jo jedan od sve brojnijih vrlo ozbiljnih
100
znakova da se veoma brzo pribliava zavrni in velike borbe kada

e verska sloboda biti pod ozbiljnim udarom. To to se deava danas u Rusiji moe se tumaiti kao obrazac zavrnih dogaaja kada
e centri moi u svetu nametnuti jednu religiju, po meri Vatikana,
dakako, ali i vlada najmonijih drava, pre svega SAD. Da u modernom humanistikom drutvu postoji sve jaa sprega izmeu
ova dva po svojoj prirodi razliita sistema, religijskog s jedne i politikog sa druge strane, jasno je posle posete pape Franciska SAD
i njegovog, prvog u istoriji, obraanja amerikim kongresmenima u
septembru 2015. god.
Imajui u vidu njegove ranije istupe protiv novoveraca i tvrdnju
da svi oni koji doslovno veruju u Sveto pismo predstavljaju fundamentaliste i opasnost za drutvo, nije teko prozreti nameru da se
uz pomo svetovnih vlasti i silom zakona nametne verski sistem u
kome nema mesta za drugaije i neistomiljenike.
Interes politike u ovom neprirodnom braku sa crkvom, koji je,
pokazalo se to u istoriji, uvek imao najtraginije posledice, sastoji se
u ideji da e uticaj crkve obezbediti poslunost graana, odnosno
laku manipulaciju njima.
Globalna histerija u vezi sa terorizmom samo je paravan za sprovoenje ciljeva koji su u svojoj sutini nehumani i nedemokratski,
a odavno predvieni i opisani u biblijskoj knjizi Otkrivenje prim.
izdavaa.
101
U PONUDI SU
I SLEDEE KNJIGE I BROURE
HRISTOS I NJEGOVA PRAVEDNOST

Elet D. Vagoner objanjava ta je sila koja nas
spasava. Jevanelje otkriva da je sila koja je svetove dovela u postojanje, ista ona sila koja deluje u
spasavanju oveanstva. U knjizi se jasnim reima
objanjava ono to moramo znati o Hristovoj prirodi.
OTVORENI PUT DO
HRIANSKOG SAVRENSTVA
Dons predstavlja Hrista u sve tri Njegove slube kao Proroka, Svetenika i Cara. Knjiga smelo
izlazi u susret mnogim izazovima koji se danas postavljaju pred hrianstvo. Jedan od njih je: Da li je
hriansko savrenstvo karaktera mogue, uprkos
injenici da smo smrtnici, roeni u grehu?
GALATIMA POSLANICA KOMENTARI

Prouavanje Galatima poslanice, stih po stih. Vagonerova vizija udesne stvarnosti Hristovog krsta,
zapravo je istina za sadanje vreme. Prvobitno je
objavljena 1900. a ovo je revidirana verzija koja se
prvi put pojavila 1972. godine. Posle svih ovih godina njene poruke su jo uvek svee i nita manje
mone po svom uticaju.
RIMLJANIMA POSLANICA KOMENTARI

Stih po stih kroz Rimljanima poslanicu. Komentari koji su ovde izloeni nikad ranije nisu bili
objedinjeni u formi knjige. Ova detaljna studija Rimljanima poslanice bila je u delovima objavljivana
u asopisu Znaci vremena (Signs of the Times), u
periodu od oktobra 1895, do septembra 1896.
DOBRA VEST SVAGDANJA 1. i 2. deo

Autori A. T. Dons i E. D. Vagoner iznose osveavajue, podsticajne, motiviue ideje koje crpe iz
Jevanelja. Ova knjiica je zamiljena kao tromesena duhovna hrana po jedna stranica na dan,
kao obrok koji siti duu.
POBEDITI KROZ HRISTA
Da li se borite sa iskuenjem i grehom? Pitate li se hoete li ikada
doiveti pobedu? Da li se odajete obeshrabrenju, mislei da ste izgubljen sluaj? Da li vam je vera na niskom nivou? Da
li ak pomiljate da ete biti zadovoljniji ivotom
ako se prepustite grehu? Oseate li da je Hristov
karakter za vas previsok i nedostian standard?
Ljubav, radost, mir, strpljenje, ljubaznost, dobrota,
vernost, samokontrola ne otkrivaju se dosledno
u vaem ivotu.
Ako je bilo ta od ovog istina, ne oajavajte! Jevanelje nudi reenje ono je zaista dobra vest za
vas! Autor ove knjige propoveda i pouava o Jevanelju s jasnoom
i silom, pojednostavljujui ono to nam izgleda sloeno. Kad proitate ovaj praktini vodi do pobede, zakljuite sami u kojoj meri je
u tome uspeo.
BEKSTVO KA BOGU
Bekstvo ka Bogu je knjiga koja govori o oajnikoj potrebi i traganju za Bojim prisustvom.
Autor Dim Honberger, u elji da pronae autentino hrianstvo, seli se sa svojom porodicom
u divljinu, nadomak Nacionalnog parka Glejer, na
granici SAD i Kanade. Tu, u netaknutoj prirodi, oni
dobijaju jasniju spoznaju Boje ljubavi i navikavaju
se da oslukuju Njegov glas u svakodnevnim situacijama u kojima se svako od nas nalazi.
Radosne Vesti: OD ISUSA SA LJUBAVLJU
Komplet od 34 lekcije iz Svetog pisma (Biblije) koje e obradovati Vae srce. Podeljene na tri
odseka: Dobra Vest koja uzdie um (srce), Dobra
Vest o budunosti i Pronalaenje Bojeg mesta sigurnosti.
MONA DOBRA VEST
Knjiga sadri pregled modernih koncepcija jednostavne poruke koje bi trebalo da budu sila Boja
na spasenje (Rimljanima 1,16), a koje su postale
alostan izvor zbunjenosti. Nasuprot tome, ovo
delo baca sasvim novo svetlo na svu tu frustraciju,
bezvoljnost, opadanje i mlakost koji se ogledaju na
duhovnom planu. Da li smo propustili da sagledamo koliko je Dobra vest zaista dobra, ili nismo poverovali u to? Ideje koje su ovde izloene utemeljene
su na Svetom pismu i predstavljaju sve dah koji je ve pokrenuo
srca desetina hiljada ljudi irom sveta. Ova knjiga posebno se obraa
onima koji trae vrsto tlo kao temelj svoje nade, usred ovog sveta
punog beznaa i pometnje.
U POTRAZI ZA KRSTOM
Autor istrauje putovanja onih osoba koje su
se uputile prema krstu, meu kojima su, pored njega samog, Isus, Marija Magdalena i Pavle. On nam
otkriva kako moemo stei svoje lino iskustvo na
tom istom putovanju, i naglaava da krst nesumnjivo ima snagu da protera svaki strah iz ljudskog
srca. Radi se o dirljivo i ubedljivo napisanom tivu,
namenjenom itaocu modernog doba.
DOBRA VEST JE BOLJA NEGO TO MISLITE
Milioni ljudi veruju loim vestima. Evaneoska
poruka je tako dobra vest, da je to ponekad teko i
poverovati. Boja milost je...beskrajno bolja nego
to ste mislili. Prvi put odtampana 1985, ova knjiga nastavlja da izaziva panju.
MARIJA MAGDALENA: Biblijska pria
Marija Magdalena pleni panju i inspirie matu
gotovo svake osobe koja je sluala o njenom tajanstvenom i raskonom inu pomazanja skupocenim
mirom koje je izlila naIsusova stopala, opravi ih
zatim svojim suzama. Pisac istrauje ivotnu priu
ove udesne ene koja zauzima visoko mesto meu
linostima o kojima govori Sveto pismo.
ZLATO PREIENO U OGNJU
Knjiga koja je imperativ za svakog ko eli bolje
da razume znaenje Isusove vere i Hristove prirode.
JEVANELJE U KNJIZI PROROKA DANILA

U ovoj knjizi je objanjen lik iz Navuhodonosorovog sna, sa svim zverima i simbolima, dani
koji oznaavaju godine, i tako dalje.
Ali to nije pravi cilj ove knjige. I drugi to lako
mogu.
Ono to ovde elimo da shvatimo jeste ime to
Danilova knjiga danas osvaja ljudsko srce i podstie
ljude da se potpuno posvete Danilovom Spasitelju
naem Gospodu Isusu Hristu koji je preuzeo nau drugu smrt i
umro umesto nas.
BLIZINA VAEG SPASITELJA
Jeste li umorni od oseaja krivice? Oseate li se
odbaenim i nepotrebnim? Evo jedne izuzetno
DOBRE VESTI. Hristos je preuzeo inicijativu da
vas povede putem ka srei ovde i sada, a dalje ka
nebu i venom ivotu.
RE KOJA JE PREOKRENULA SVET
Kako je jedna jedina re mogla da milione preobrazi u ljude spremne da umru za svoja ubeenja,
a ostale milione u njihove progonitelje edne krvi?
Kakva se sila krije u toj novoj i udnoj rei?
DOBRA VEST U MALO REI
Broura nam otkriva kako ljudi i ene mogu da
kroz Jevanelje pronau zadovoljavajue odgovore
na svoje probleme. Mera vere enja za Bogom
usaena je u svakom ljudskom srcu. Bog svakako
zna kako e odgovoriti na ovu enju.
ENA KOJA JE REKLA DA BOGU

Tokom mnogih vekova, razvilo se mnotvo mitova o Mariji, majci Isusovoj. Nastala od materijala
namenjenog hrianima evangelistikog usmerenja, ova brourapredstavlja pokuaj odvajanja neistine od fascinantnih istina koje nam Pismo otkriva o ovoj divnoj eni.
Bolje razumevanje Marije moe nam pomoi da
bolje razumemo i njenog Sina.
OBRNUTA MOLITVA
Voda ne tee uzbrdo, a i ljudi obino ne izgovaraju molitve poput one zapanjujue u Jevanelju po
Jovanu 4, koja je obrnutog smera.
Jesmo li spremni za tektonsku promenu u svom
pristupanju Bojem prestolu?
KAKO SPASITI BRAK
Kako iveti s loim branim partnerom. Bog ima
lekovite Dobre vesti koje e doneti blagosloveno
olakanje u svaki nesrean dom, i dodatno ohrabrenje za sve one koji su sreni u svom braku. Lek
je u onom to verujemo, a ne u onom to inimo!
Na sajtu www.najvaznijevesti.com, pored navedenih

knjiga i broura u elektronskom obliku, moete nai i
mnoge druge koje ovde nisu navedene a od kojih e neke
biti tampane u najskorije vreme.
CIP -
,
27(035)
,
Individualnost u religiji / A. T. Dons ; [prevod sa engleskog
grupa prevodilaca]. - 1. izd. - Novi Sad : Eden kua knjige, 2016
(Nova Pazova : Euro Dream). - 100 str. ; 20 cm
Prevod dela: Individuality in Religion / by Alonzo Trvier
Jones. - Tira 100.
ISBN 978-86-85197-48-2
a) -
COBISS.SR-ID 306417927

Individualnost U Religiji - A. T. Dzons

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Individualnost U Religiji - A. T. Dzons

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

A. T.

Boga svog iz svega srca svog i iz sve due svoje i iz sve

Navuhodonosora i od Navuhodonosora do danas planovi i energija imperija bili su usmereni na ostvarenje te

ni njegovoj vlasti. A poto je bio vladar nad narodima,

Tako je i uinjeno. I ova tri mlada oveka, u platima

trojica su odluno odbila da slue caru vavilonskom u

nju, careva re mora se promeniti, carev ukaz postaje

U odnosu na vrhovnu vlast zakona

u upravljanju, car je nameravao da ga postavi nad svim

konom njegovog Boga, bili su prisiljeni da takav razlog

U odnosu na vrhovnu vlast zakona

da Bogu svom (stih 11). Na to otvoreno zanemarivanje

u Midijana i Persijanaca da se nikakva zabrana i naredba

U odnosu na vrhovnu vlast zakona

Meutim, postoje i druga sredstva pomou kojih je

U odnosu na ujedinjenje Crkve i drave

izbavitelja, koji e skriti rimski jaram, slomiti njegovu

na takvu zabranu. Ali, postojao je izlaz sredstvo kojim

U odnosu na ujedinjenje Crkve i drave

U odnosu na ujedinjenje Crkve i drave

4. U ODNOSU NA SAMU CRKVU

U odnosu na samu Crkvu

nisu znali, niti su hteli da (je) priznaju. I poto su znali,

U odnosu na samu Crkvu

su odmah odgovorili: Sudite je li pravo pred Bogom da

uplai, ne samo da su odluno odobravali to to su Petar

U odnosu na samu Crkvu

Dok su se okupljeni na saboru pitali ta bi to moglo da

U odnosu na samu Crkvu

prethodna tri. Kao to Navuhodonosor nije bio u pravu

U odnosu na samu Crkvu

stvo svakom crkvenom skupu, savetu ili saboru zauvek:

rei osim ovog, ogleda se u injenici da se time priznaje,

U odnosu na samu Crkvu

slobodu. Ali, mora li biti da sama Crkva nikad ne naui

U odnosu na samu Crkvu

dao za Crkvu da posveti, oistivi je kupanjem u vodi

u veri, re je o veri u kojoj je slab. A upravo je u toj

nas i njega, ve izmeu Boga i nas. Dakle, upravo se mi

Iako je to tano na osnovu Boje rei, ipak to se

To to postoji Hristov i Boji sud pred koji svi moraju

To su dve potpuno razliite oblasti. Jedna je cezareva;

(stih 7), sesti u crkvi Bojoj kao Bog pokazujui sebe

Boja crkva je svakako Boje carstvo: ona je punina

kva jednostavno nije nita. A kad takva crkva pokua da

telo Hristovo, a Hristos je Bog koji se javio u telu kada

je Bog dao pravu i boansku veru, koja je mogla da se

kako da se crkva isprazni (odrekne prim. izdavaa) od

no u Pismu dato je Duhom nadahnua, ne samo radi

na individualnost u religiji. To svaki pojedinac duguje

vlada? Zar da ovek ne bude veran veran Bogu, pravu,

Istina je da je izraelska crkva uinila vrlo veliko zlo

napisano da zauvek poui sve vernike da lino treba da

Ni autokratija, ni vlast zakona, ni ujedinjenje crkve i

Individualnost kao vrhunski dar

zbog kojeg je prva zapovest prva od svih zapovesti; ona

Individualnost kao vrhunski dar

sposobnostima i silama, potinjavajui se iskljuivo volji

Individualnost kao vrhunski dar

traga individualnosti. Onda je na ovaj svet doao Hristos

Bogom i sa Bogom, pojedinca koji u savrenoj iskrenosti

Njegovo poreklo i karakter

njenica i okolnosti donoenja tog zakona, i celokupne