Antiklerikalizam je kod nas bukvalno zaboravljena stranica kulturne istorije, a da

nevolja bude vea klerikalizacija je postala u mnogim sluajevima deo dravne

politike

Klerikalizam i antiklerikalizam u Srbiji

Mitropolit Josif se zahvalio JNA i saveznicima koji pomogoe naoj vojsci
da nas oslobodi od mranih sila sveta
Mirko orevi
Nisu nuna posebna istraivanja da bi se uoila injenica forsirane klerikalizacije u skoro
svim sferama javnog ivota, i to na prostoru dela hrianske ekumene posebno na
pravoslavnom prostoru koji se poklapa s onim to se oznaava kao postkomunistiki
Istok. Socioreligijski fenomeni te vrste drugaiji su u zapadnim zemljama. Na tom prostoru
od 1905. godine, kada je Crkva konano odvojena od moderne drave, problem nije
elaboriran samo u akademskom smislu, ve je ivljen kao praksa. Zanimljivo je da je
problem klerikalizma mnogo manje prisutan u savremenoj Rusiji nego, recimo, kod nas ili u
nekim drugim pravoslavnim zemljama Balkana. Nedavno pismo poznatih akademika iz
Ruske akademije nauka meu kojima je i mnogo nobelovaca upueno V. V. Putinu jasno
pokazuje da je u toj zemlji, i pored nastojanja u smeru klerikalizacije, iva tradicija
antiklerikalizma. Inae, antiklerikalizam nije uopte uperen protiv Crkve, kako se uobiajeno
misli. Crkva je na Zapadu prihvatila pomenuto odvajanje od drave i nala sebe i svoju
misiju. Kod nas stvari stoje bitno drugaije. Antiklerikalizam je kod nas bukvalno
zaboravljena stranica kulturne istorije, a da nevolja bude vea klerikalizacija je postala u
mnogim sluajevima deo dravne politike. Da to donosi nevolje u javnom ivotu, to svi vide,
ali malo ko vidi u SPC to ne vide da klerikalizam najneposrednije ugroava i Crkvu. U
znaajnom delu SPC zaboravlja se da misija Crkve nije klerikalizacija ve evangelizacija u
sasvim jasnom smislu te rei. Umesto odgovora, iz Crkve se kod nas nude prosta
tumaenja navodno je insistiranje na nekom antiklerikalizmu nametanje militantnog
ateizma, koji je takoe odavno siao sa scene i teizam i ateizam su jednostavne kulturne
injenice u ljudskoj istoriji.

Dositejevo seme na vetru

Znao je Dositej da seme svog prosvetiteljstva seje na vetru uistinu burne srpske istorije na
prelazu iz XVIII u XIX vek. Znao je sigurno da racionalizam ne treba da bude nova dogma, i
on sa samo njemu darovanom sposobnou to kazuje u sceni u kojoj opisuje kako je
putovao u Francusku da se pokloni grobu prosvetitelja Fenelona. Njegovo, pak, kazivanje o
linom iskustvu sa kaluerima i njihovim nastranostima jedva da je kome nepoznato, jer to
su autentini obrasci moderne srpske proze memoarskog tipa. Sauvane Dositejeve
propovedi iz Dalmacije jasno pokazuju da on razlikuje Crkvu i fanatizam ekstremista iz
kaluerskih redova. Dositej je bio svedok stanja Crkve u Evropi i njene feudalne moi, i ne
samo svedok po uverenju ve i sasvim neposredni svedok. U tom smislu emo podsetiti na
jedan primer iz 1807. godine on je u Beogradu ve bio udario temelje nove prosvete kada
je u okolini Vrdnika u Sremu, podno brega i izvora Jazak, izbila uvena Ticanova buna koja
je uguena u krvi na nain kakav se sretao u davnom srednjem veku. Savremenik
zakonopisca B. Grujovia to je video svojim oima. Znao je on dobro koja je uloga
karlovakog mitropolita S. Stratimirovia u modernoj srpskoj kulturi, ali je video i svog prvog
protivnika na delu, upravo u vezi s ovom bunom. Niko ne spori kulturnu misiju karlovakog
mitropolita niti se udi danas tome to je crkveni velmoa bio Dositejev protivnik jedno su
uverenja a drugo delo i in u sasvim konkretnim istorijskim okolnostima. Mitropolit
Stratimirovi je prilikom suenja zlosrenom voi bune Teodoru Ticanu izricao najtee
optube zbog uvrede koju je njemu lino naneo prilikom njegove slubene vizitacije
Vrdniku. To je odredilo groznu presudu koja je pala 1810. u Irigu i koja je po surovosti neto
to se ree sretalo i u srednjem veku nesreni Tican je lomljen na toku, nakon ega mu
je telo preseeno na etiri dela, od kojih je jedan deo odnet u Jazak, drugi u Vrdnik, trei u
selo Voganj, a etvrti u Bingulu. Hroniari su dobro zabeleili susret izmeu monog
mitropolita i zlosrenog
voe seljake bune: Ne divani! Tebi je lako, ti si
pun dukata, na tebi je svila i kadifa, vozi te est
vranaca, a pogledaj kakav je narod. Silazi sa
karuca, narod vam je poslednja briga, skidaj
haljine i u narod on te je postavio, a sada si
protiv njega. Dole!
Protiv te Crkve je ustao Dositej i stekao u
mitropolitu velikog neprijatelja prosvete koju je
utemeljivao.
Ostalo je dobro poznato u ime jestastva,
odnosno prirode i u ime zdravog razuma Dositej
je sejao na nemirnom vetru i prihvatili su ga i ljudi
u Crkvi, jer ne treba zaboraviti da je njegov
istorijski sagovornik bio crkveni

Populista po poreklu i
vokaciji, i pod uticajem
ideja romantizma, Vuk nije
prihvatao Dositeja i
zajedno sa Njegoem je
molio kneza Miloa da izda
zabranu sabranih
Dositejevih dela, ali ne
mnogo pismeni knez to nije
uinio

disident Haralampije Mamula. Ustao je protiv Dositeja i sam carigradski patrijarh Antim V i
to osudom srednjovekovnog tipa, bez mnogo argumenata. Ako su ti protivnici jasni, manje je
jasno da su to bili i Vuk i Njego, svaki na svoj nain. Populista po poreklu i vokaciji, i pod
uticajem ideja romantizma, Vuk nije prihvatao Dositeja i zajedno sa Njegoem je molio
kneza Miloa da izda zabranu sabranih Dositejevih dela, ali ne mnogo pismeni knez to nije
uinio. Vuk je ipak znao da je veliki prosvetitelj njegov prethodnik u pisanju narodnim
jezikom, ali je cetinjski vladika bio ljui protivnik Njego inae nije hteo da prihvati ni
Vukov jezik ni pravopis. Za njega su Dositejevi spisi gorki i otrovni a njegova prosveta
razvratna. U jednom pismu Njego o Dositeju kae: Ja bih Dositeja proitovao da je
umio svoj duevni dar obratiti u korist naega naroda, ali ga on obratiti nije umeo i zato ga
prezirem kao ovjeka koji nije video u ta se sadri srea naroda, to mu moe priiniti
nesreu, i kao ovjeka koji je bio nekome podlo orudije podsmjejanija nad blagoestijem.
Sud sa ovako autoritativnog mesta nije bio obian sud piscu i delu ta i takva recepcija
Dositeja se od tada otvara uvek na nov nain kao specifian problem. Osim toga, na itav
se problem gleda po principu uproene formulacije, pa se, recimo, smatra da impuls

klerikalizacije dolazi obavezno iz Crkve, a da je antiklerikalizam neka privilegija laikog dela

javnosti. Pomenuli smo ljubeznog Haralampija kome se Dositej obraa u poznatom delu.
Ova uproena shema se dri uglavnom sve do naih dana zahvaljujui redukciji
tradicije u srpskoj kulturi.

Osporavanje klerikalizma
Iako se problemom antiklerikalizma nije posebno bavio (a ima naznaka u njegovom delu o
tome) Jovan Skerli je dobro poznavao i to, posebno tu stranu potisnutu tradiciju ili njen
deo. U svojim delima koja su zavrena oko 1906, kakva su Omladina i njena knjievnost, te
posebno u delu Srpska knjievnost u XVIII veku, Skerli je ostavio bogat materijal o
nacionalnom i knjievnom romantizmu kod Srba. Iz toga se jasno vidi kako je tekla recepcija
Dositejevog prosvetiteljstva. Prelomna je, naravno, bila 1848. godina. Ako se Branko
Radievi uzme kao znak u vremenu a on to sigurno jeste onda njegove rei jasno
dositejevski zvue:
Stara nuda naa
Vie nas ne mori
Prosvete kandilo
I u nas ve gori.
U jednoj besedi odranoj u Zajearu beseda je o sv. Savi okruni naelnik je optuio
govornika i poslao izvetaj u Beograd tvrdei da je beseda u duhu republikanskom bez
pohvale vladi koja je u ovakvim prilikama bila obavezna. Obilje Skerlievog materijala u
potpunosti potvruje Skerlievu ocenu da je ta borba bila uvek u znaku dositejevaca i
antidositejevaca. I tu je Skerli video glavnu greku Omladine: Njen patriotizam je bio
suvie istorijski i arheoloki; ona je zidala zgradu budunosti na grobovima prolosti. U toj
borbi je Crkva stajala na prepoznatljivoj strani ali naravno ne u celini.
Jedna Skerlieva ocena tie se najireg srpsko-hrvatskog kulturnog prostora 1848. i data je
u dositejevskoj vizuri: Srpska Omladina, sve do materijalistike propagande Svetozara
Markovia, bila je uglavnom deistika i spiritualistika, i u njenim redovima, bar u prvo
vreme, bilo je svetenika. Ali ipak, dok su nacionalni pokreti kod Slovenaca i Hrvata imali
dobrim delom klerikalni karakter, tako da je Gaj govorio da su glavna njegova vojska bili
zagrebaki klerici, dotle je nacionalni pokret kod Srba uzimao poprimao vid jednog
antiklerikalnog, slobodoumnog pokreta. Skerli ne gubi iz vida istorijsku figuru starog
Dositeja koji mu je svojevrsna mera u procenjivanju duhovnih kretanja u Srbiji i Vojvodini. I
smena na istorijskoj sceni, kada je umesto patrijarha Rajaia narodni tribun postao
advokat Svetozar Mileti, odvijala se u
znaku te borbe za i protiv Dositeja
Vladike konzervativne, sa mrnjom su
gledali te preduzimljive mlade ljude za
kojima je pola njihova pastva, i
krnjenje njihovih privilegija izgledalo im
je ubijanje njihove religije. Ocena je
precizna i u duhu jedne komplikovane
recepcije Dositejeve misli. I u tekstu i u
kontekstu Skerlievog materijala
jednako je prisutno ono za i protiv
Dositeja. To se vidi iz dranja
kontroverznog Miletia. Skerli to
formulie sasvim precizno: Mileti i
njegovi prijatelji trae da se prvo rei
pitanje o crkveno-kolskoj autonomiji,
prosvetnim ustanovama, narodnim
fondovima, kako bi to vie izvukli
prava za sam narod i njegove mirske
predstavnike, pa tek onda da preu na
izbor patrijarha, koji je kaluerima
izgledao glavna stvar. Tako se uo i
zahtev najpre narod i crkva, pa onda
patrijarhmitropolit. Borba je uistinu

Joan Mir, Et Fixe Les Cheveux D'une Etoilr, -

bila po Dositeju. U borbi koja se rasplamsavala posebno u Vojvodini izmeu

klerikalizma i antiklerikalizma oseao se ton Miletia koji u jednoj raspravi iznosi saeto i
ovakav sud: Nai su arhijereji toliko puta narod na obmanjivali, stvari narodne hotimice
zaustezali i odugovlaili, da e na novoizabrani poglavar crkveni, dokopavi se jednom
mitropolitskog prestola, isto tako postupati kao i njegovi prethodnici. Jovan Suboti je
klerikalizam nazivao jednim neobinim izrazom fanariotski svrab, a J. J. Zmaj je govorio
o andarm-vladikama. Klerikalci su na no doekali prevod Renanovog dela La vie de
Jsus, a nezaobilazni Laza Kosti je posebno poglavlje u istoriji borbe izmeu
klerikalizma i antiklerikalizma. O tome svedoi jedan uistinu istorijski dogaaj: skuptine
Omladine otvarane su epiklezom, odnosno zazivanjem Duha svetoga, ali je u Velikom
Bekereku u vezi s tim dolo do javnih nereda antiklerikalni talas bio je na vrhuncu upravo
u tom gradu. Reliija i crkva sa njenim dogmama nije isto, zagovarali su iz Omladine, ali
je i klerikalni otpor bio veliki. Milan Kujundi sa svojim listom Jeretik jednako udara na
lane svece koji strpljenju ue one koji bosi hode po trnju. Skerli je samo nabrojao
listove i pisce, ali se posebno nije bavio klerikalizmom.
Borba se brzo prenosila i na kneevinu Srbiju i bilo je jasno da vojvoansko svetosavlje
kao kulturna ideja i neka vrsta svetosavlja kao klerikalne ideologije nije isto: ovde e veoma
znaajnu ulogu odigrati edomilj Mijatovi, sigurno najobrazovaniji Srbin XIX veka. Mijatovi
je osvetljavao prolost na osnovu dokumenata i naunog prosuivanja i odbacivao je
crkvene verzije istorije kao najbanalnije sujeverje. Borba je u Srbiji kulminirala kada je kralj
Milan oborio s crkvenog prestola prvog oveka Crkve mitropolita Mihajla, a povod su bile
crkvene takse; pravi razlog je bio u tome to je mitropolit bio voa rusofilske struje koja je uz
podrku radikala stvarala probleme i to se odvijalo zaista dramatino.
Borba izmeu klerikalizma i antiklerikalizma je poznatija iz knjievne i politike istorije
ovde je re samo o belim stranama.

Primer Jae Tomia

Jedna epizoda borbe klerikalaca i antiklerikalaca zaboravljena je u celini ili stoji u senci
kakva prati spise kontroverznog publiciste Jae Tomia. Za senku je kriv, uostalom, sam
ovaj kontroverzni publicista on je 1884. objavio jedan spis, Jevrejsko pitanje, u kojem
nema znanja o jevrejskoj istoriji, ali je nabijen najprimitivnijim antisemitizmom koji je u ovoj
pakvili napabiren iz onovremene beke i budimske tampe i to treerazredne. Tomi je
objavio vie broura i knjiga o klerikalizmu i antiklerikalizmu u Vojvodini iz vremena

velike monarhije. U takve spada i njegova knjiga Voa kroz saborske odluke iz 1906.
godine. Srbima u monarhiji to je njegova teza ogromnu tetu nanosi ne dravni zakon
ve klerikalizam jerarhije u SPC koja je bila definisana kao Karlovaka mitropolija u rangu
patrijarije koja je imala u pravoslavnom Diptihu sveto mesto kakvo nije imala Beogradska
mitropolija tog doba. Ovaj spis ima jo jednu karakteristiku: statistiki precizno, sa tabelama
kojima u brojanom smislu socioloki precizno Tomi pokazuje kako stvari stoje loe kao
posledica forsirane klerikalizacije. Manastiri i crkve nee kontrolu, ne samo dravnih
organa ve ni crkvenog sabora i tako su manastirski nastojatelji postali bezakonici. Uzeli
su silom Tekelijin fond a mitropolit ima odnosno patrijarh osam stotina hiljada kruna
godinje dok mitropolit Srbije ima dvadeset puta manje. Ogrezla u bogatstvu, kae J.
Tomi, Crkva ne brine za narodnu prosvetu i u pedagokom radu doputa pravi haos.
Svaka je eparhija do poslednje parohije ovde prikazana i to ilustruje loe stanje narodnog
preporoda koji ugroava jerarhija.
Krajem XIX i poetkom XX veka, kada Srbija ulazi u sve prepoznatljivu brazdu
modernizacije, borba klerikalaca i antiklerikalaca dobija na zamahu a nekada sukobi
dobijaju dramatine obrte. Barem dva momenta iz te borbe se ne mogu zaobii, od kojih je
jedan poznatiji a drugi je deo potisnute tradicije. Nakon zbacivanja s trona prvojerarha nae
Crkve mitropolita Mihajla to je onaj poznati deo Obrenovii su doveli na svetosavski tron
novog prvojerarha, a to je bio parohijski svetenik koji je poneo ime mitropolita Inokentija.
On je povlaio poteze u munim borbama izmeu Crkve i radikalske partije na jednoj
strani i vladara i dela Crkve na drugoj strani koji su SPC najdublje kompromitovali. Neki
od tih poteza su razumljivi, ali su drugi najgrublji vid klerikalizacije protiv kakvog se pobunila
i sama Crkva. Beogradska tampa, recimo Veernje novosti od 16. 07. 1900, donela je ukaz
mitropolita Inokentija povodom venanja kralja Aleksandra i kraljice Drage, u kojem stoje i
ove rei: Prema naredbi Mitropolita g. Inokentija, od sada e se u crkvama i manastirima,
pri ektenijama, spominjati pored imena kraljevog i rei da Bog blagoslovi obruenuju
jemu Draginju. Za vreme samog venanja mitropolit je kraljicu nazvao golubicom koja e
krasiti ivot i vladaru i dravi kao lepa gugutka. Vladari se inae pominju u inu jektenije,
sa svima na dvoru po pravu naslea i to i ne bi trebalo da udi. Kada su oficiri pogazili
zakletvu i muki ubili i kralja Aleksandra i kraljicu Dragu, i izvikali za kralja Srbije kneza
Petra Karaorevia, na sveanom inu blagodarenja u Sabornoj crkvi u Beogradu
Inokentije je zahvalio Bogu i hrabrom vojinstvu koji su uklonili s lica zemlje tirjanina. Tada
se oglasio iz Patrijarije u Sremskim Karlovcima prota Dimitrije Ruvarac u zvaninom glasilu
Srpski Sion, 1031. maj 1903, koji je ne samo osudio ovaj balkansko-banditski in ve je
optuio Crkvu za klerikalizaciju koja je dobila vid politikog kriminala koji je zaprepastio
Evropu. To je bio hrabri in antiklerikalizma u SPC kakav se kasnije nee ponoviti barem
ne dugo godina. Prota D. Ruvarac u zvaninom glasilu Crkve kae: Zaista strano, i mi
stojimo pred uasnim faktom da je u srpskoj jerarhiji preko, u celom srpskom svetenstvu
nestalo i trunke svesti o pozivu, o dunosti svetenikoj, da su oni i srpsko ime, ponos
srpskog svetenika obrukali pred celim ostalim pravoslavljem, pred celim obrazovanim
svetom. Talas ove klerikalizacije prota Ruvarac objanjava kao dekadenciju u moralu
srpskog svetenstva a druge su optube jo preciznije.1
Nije Crkva nailazila na osudu samo u Srpskom Sionu ve su se oglaavali i neki listovi koji
su otvoreno govorili o klerikalizaciji koja je pogubna ne samo za dravu nego i za Crkvu.
Recimo u Narodnom listu itamo ne samo osudu mitropolita Inokentija ve i dela jerarhije jer
su pokazali da im je prei interes lini od interesa Crkve i otadbine. Ovde valja pomenuti
jo neke vane injenice: klerikalizacija kao deo radikalske i dvorske ideologije nije
poetkom XX veka ipak bila neka dominantna crta u javnom ivotu jer se liberalna
inteligencija oglaavala, i to sasvim glasno, a oglaavali su se i ljudi iz Crkve kojima je bilo
jasno da je ta pojava veliko zlo po samu SPC koja je onda imala status mitropolije dok je
Crkva u Vojvodini bila u rangu patrijarije i to prihvaene u prostoru pravoslavne ekumene.
Ono to je jo vanije sastoji se u tome da talas klerikalizacije nije zahvatio prosvetu pa se
moe konstatovati da je on vremenom ak i jenjavao i to vidno.

Iskustva iz doba okupacije

Problem klerikalizacije i otpora klerikalizaciji iz vremena poslednjeg svetskog rata nije
sasvim nepoznat, ali se neke vidne injenice danas potiskuju ili se u oba smera
predimenzioniraju. U prvom redu valja imati na umu da je to bilo vreme rata i nemake
okupacije kada je poglavar SPC bio u nemakom zatvoru jedini je pravoslavni patrijarh
koji je sve vreme rata proveo u zatvoru a na elu SPC se nalazio skopski mitropolit Josif
koji je proteran iz Skoplja. Kvislinki reim armijskog generala Milana Nedia, sa svojom
vladom uz dozvolu Nemaca, raunao je na klerikalizaciju i to u svim sferama javnog
ivota. Nediev ministar M. Olan u vie navrata je tvrdio da e nama Hitler i Berlin doneti
novu svetosavsku Srbiju. Stvari su raene planski na dravnom nivou, a na to je
raunao i okupator, i to planski mnogo materijala smo ve publikovali ali ovde moramo
podsetiti na neto. Juna meseca 1943. zvanina nemaka agencija DNB javljala je iz Svete
gore kako se pravoslavni monasi mole Sveta optina na Svetoj gori Atosu sa
pouzdanjem oekuje pobedu zatitnika hrianstva, Nemakog Rajha i njegovih saveznika.
Ona se moli za Boji blagoslov za pobedonosno oruje Voe Rajha. Takve vesti su
publikovane u svim beogradskim novinama. Svetenstvo branievske eparhije u tome se
posebno isticalo. Postoji naredba predsednika optine da se otac nacije, general Nedi,
pominje obavezno u liturgiji i to u delu jektenije gde se pominje vladar uz patrijarha. Iz
kolskih programa nestajao je polako Dositej, a o Svetozaru Markoviu je
pisao Dimitrije Najdanovi ideolog i teoretiar
svetosavlja: Duh Svetozara Markovia je duh
mrnje, ismevanja i ruilakog revolta. Duh njegov
duh nihilizma koji je as otvoreno as
prikriveno derao narodnom duom dok je nije
potpuno nagrizao. U daljem tekstu Najdanovi je
precizniji: Klica tog procesualnog raspada lei u
duhu politikog i kulturnog varvarizma koji je kroz
duh S. Markovia predat u zlo naslee nacionalnoj
dravi. U ideolokoj doslednosti tako shvaenom
i praktikovanom svetosavlju dalje je otiao
diplomata M. Spalajkovi koji je

Kvislinki reim armijskog

generala Milana Nedia, sa
svojom vladom uz
dozvolu Nemaca, raunao
je na klerikalizaciju i to u
svim sferama javnog ivota

posle Dimitrija Ljotia najdublje zario no u lea SPC. On je u tekstu kojem su Nemci dali
nevieni publicitet Crvene vladike ne samo denuncirao SPC ve je nainio i jednu
neobinu paralelu izmeu bogumila i komunista: U svakom narodu i u svim vremenima ima
kukolja, to jest pobornika zla. Oni uvek okreu lea Bogu. U doba Nemanjino oni su se zvali
bogumilima, a danas se zovu komunisti. To su uvek isti ljudi. Njihova neutoljiva strast je
stalno ratovanje protiv Boga. Ali ni u jednoj ranijoj jeresi to bezgranino ljudsko bezumlje
nije dostiglo takav vrhunac kao u komunizmu. O tome imamo danas najbolje svedoanstvo

iz same SPC koja nije prihvatila tu politiku forsirane klerikalizacije.2

Danas se arhive SPC jo dre u tajnosti ali ovo svedoenje govori samo za sebe i sasvim je
jasno.
Kazivanje mitropolita Josifa niko nije osporio njemu je Nediev ministar Velibor Joni
predloio da vlada narodnog spasa preda vrhovnu vlast nad narodom Crkvi. Odluno
sam predlog odbio, svedoi mitropolit,
dok prvo patrijarh ne bude puten, pa o
tome neka se s njim vode pregovori i
razgovori. Mitropolit svedoi i da je
general Nedi pozivao Crkvu da
svesrdno
pomogne
u
gonjenju
komunista, partizana i pljakaa. Prvi
ovek SPC je to odbio odbio je da
potpie i Apel u tom smislu koji je iz SPC
potpisalo nekoliko episkopa. Kada je
shvaeno da mitropolit nee popustiti,
sam Nedi je primio prvaka SPC i s njim i
zvanino razgovarao. Odgovor dat
Nediu je hrabar i jasan: Srpska crkva
se ne moe uputati ni u kakve politike
kombinacije, naroito u one koje
odudaraju od naih evaneljskih i
svetosavskih principa; ona ne moe i
nee ii u inat nijednoj politiko-partijskoj
kombinaciji, njoj je klerikalizam stran i
ona se ne moe identifikovati ni sa
kakvim doktrinarstvom koje ne proistie
iz njenog shvatanja sveta, ivota i
krajnjeg cilja ovekove sree venog
spasenja. Ovaj razgovor je bio veoma
neugodan, no mitropolit nije odustajao, a
general

Joan Mir, Head of a Man, 1935.

Nedi nije poputao da izvri nalog koji je direktno dobio od Nemaca.

Ovo svedoenje ima svoju takoe do danas skrivenu stranu. Na samom kraju rata, kada se
patrijarh vratio u osloboenu zemlju, u Postojni se pokuavalo da se i on uvue u novu igru
oko preuzimanja vlasti od strane SPC. Igra nije uspela i patrijarh Gavrilo se vratio u
osloboeni Beograd.
U pominjanom razgovoru sa M. Nediem postojao je jo jedan detalj general Nedi je
traio od poglavara SPC da se ravna prema politici Ruske pravoslavne zagranine crkve
koja je bila miljenica Hitlerova njeni su poglavari pisali voi Rajha poslanice zahvalnosti i
molili su se javno da ga Bog uva kao izbavitelja od judeo-masonske Evrope i
komunizma. Iz mitropolitovih Memoara se vidi jasno a postoje i drugi izvori u arhivi SPC
njegov stav, odnosno stavovi SPC koju oliava patrijarh: on je i Nediu i V. Joniu, kao i
Nemcima rekao kako SPC nee sluati ni berlinske ni moskovske gospodare koliko god
oni sebe nazivali pravoslavnima. U razgovorima mitropolita Josifa sa predstavnicima strane
tampe avgusta 1945. jasno stoji: SPC je verna svojim tradicijama, u vreme potpisa pakta
stala je uz narod i s narodom na stranu ivih snaga naroda i celoga prosveenog
oveanstva, a suprotstavila se snagama hitlerizma i faizma. Mitropolit Josif se zahvalio
JNA i saveznicima koji pomogoe naoj vojsci da nas oslobodi od mranih sila sveta.
Neshvatljivo je zbog ega danas pisci nekakvih predgovora o Nediu i Ljotiu govore to
to govore a iz SPC su i navodno svetena lica, ak i vladike.

Oseka antiklerikalizma
Antiklerikalizam i klerikalizacija su procesi koji se uzajamno odvijaju i teku uglavnom
paralelno i prema plimi se odreuje i oseka. Oni koji govore o zaboravljenoj tradiciji
antiklerikalizma a tome je posveen i ovaj ogled gube iz vida da se antiklerikalizam
poslednjih tridesetak godina gotovo ugasio. Druga je injenica jo vanija oseka
antiklerikalizma traje u znaku novog otpora Dositeju, koji je anahron ali traje po logici
forsiranja klerikalizacije u savremenom srpskom drutvu. Neku vrstu tona moemo lako
nai kod crkvenog velikodostojnika Amfilohija u njegovim spisima. U jednom svom delu on
izvodi i ovakav zakljuak o sv. Savi i Dositeju: U svakom sluaju, svakom onom koji je iole
svestan eravine raskrsnice na kojoj se nalazimo i tragike istorijskog trenutka u kojem
ivimo, iz dana u dan postaje sve jasnije, da temelj nae budunosti niti moe biti niti sme
biti Dositej, nego Sveti Sava i svetosavsko Predanje.3 Manihejski i bez argumenata pisac
razdvaja dve tradicije i ne nudi nikakav argument, ni iz dela sv. Save ni iz dela Dositejevog.
Svoj ideoloki monistiki obrazac pisac izvodi iz klerikalizacije koja je u srpskom drutvu na
vrhuncu sasvim bez presedana. Nedavno se pojavio i ovakav zvanini zahtev uticajne
ike eparhije (Pravoslavlje, 15. 09. 2004): Eparhija ika smatra da prvo treba doneti
Ustav kojim e se pravoslavlje proglasiti dravnom verom a SPC dravnom crkvom, pa
onda na toj osnovi pisati Zakon. Oni takoe prilino jasno stavljaju Ministarstvu do znanja da
drava ne sme da ima nikakav uvid u izvore prihoda i tokove rashoda u Crkvi. Ovaj zahtev
je drava odbila, ali time nije smanjen talas klerikalizacije kao pojave u drutvu. Dositej je
kasnije dobio jo jednu grupu protivnika koji umesto bilo kakvih argumenata nude neke
politiki intonirane deklaracije. Njih potpisuju episkopi SPC i predstavnici srpske
intelektualne elite. Iz jedne takve deklaracije naslovljene urevdansko pismo
Haralampiju usvojena je u Studenici maja meseca 2003. naveemo stavove o Dositeju
i prosvetiteljstvu uopte. Ova deklaracija ima naglaeno programski karakter i podsea na
crkvene ili partijske instrukcije omladini. Ona je zapravo kompilacija nainjena iz spisa
Nikolaja Velimirovia koji je govorio o nekakvom svetosavskom jevaneljskom
nacionalizmu koji je dokazivao deluje neobino slavei A. Hitlera ali koji se nikako
dokazati ne moe. Dositej je posejao seme zla i stoga ga treba odbaciti i, po njima, za to
nije kasno ni posle dvesta godina: Treba rei, stoji u toj deklaraciji, da su njegovi dijaci
vea zla naneli srpskom narodu negoli sam Dimitrije. Isto su uradili i vukovci, i markovievci,
i skerlievci, i komunistiki ideolozi, i, na kraju, novodobci. Te novodobce autori ne
priznaju aktuelni pravopis srpskoga jezika jedan episkop SPC naziva evroslinavci.
Jedino spasenje za srpski narod je post dokle oi ne postanu duplo vee, a svrha
ovekovog postojanja nije ivot nego pretvaranje tela u moti jer to je smisao svetosavskog
nacionalizma koji je najstariji nacionalizam u Evropi. Pokuaji da se pronae slina
retorika u srednjovekovnim tekstovima Istoka i Zapada pa i u delima sv. Save ostali su
bez rezultata. U jednom drugom izvoru nalazimo primere te retorike dovedene do
paroksizma, u kojem miljenje i rasuivanje ne funkcioniu.4 Zagovara se nekakva

uenost okaena svetinjom neuporedivo krilatija od prizemne uenosti Dositeja

Obradovia. Skerli se, po ovom misliocu, otpadio od Vizantije, a Dositej je seja na njivi
zla koje narod i danas preivljava.

Potisnuta tradicija antiklerikalizma koji je deo kulture i kulturnog obrasca otvara prostor
klerikalizaciji. Ove socioreligijske par excellence i socioloke injenice stoje trenutno kod
nas u senci, a razlog je lako otkriti i jedno i drugo izvire iz dnevnopolitike
konjunkture. Ideolozi forsirane klerikalizacije su
dobro razumeli: u nastojanju da potisnu Dositeja i
da osnae talas klerikalizacije oni su pribegli
jednoj uistinu neobinoj sintagmi ije ni poreklo ni
smisao nisu sasvim jasni. Jedan ideolog je to
formulisao kao potrebu preumljenja tanije, on
se posluio izrazom koji glasi: Potrebno je
preumljenje i Marksa i Frojda. Puni smisao ove
sintagme ipak ostaje negde u prostoru zaumlja tog
mislioca, a o poreklu postoje dve pretpostavke. Po
neemu, ova sintagma podsea na Nieovu
formulu revalorizacije svih

Naravno da sv. Sava i

Dositej ne stoje u istoj
vremenskoj ravni ne stoje
tako ni Franjo Asiki i
Volter ali se kulturni
tokovi istorijski realizuju u
multikulturalnosti

vrednosti, ime je nemaki mislilac mislio da svojom radosnom naukom ukloni

hrianstvo i njegovu antropoloku dimenziju, ali po neem drugom, pak, sve je izvedeno iz
poznate formule vulgarnog marksizma sovjetske provenijencije, po kojoj treba izvriti
prevrednovanje prolosti na principima marksizma. Naravno da sv. Sava i Dositej ne stoje
u istoj vremenskoj ravni ne stoje tako ni Franjo Asiki i Volter ali se kulturni tokovi
istorijski realizuju u multikulturalnosti.
U svakom sluaju, antiklerikalizam je u stanju oseke i potiskuje se tradicija njegove
regeneracije. Ako se preumljenje izvodi iz ideolokog obrasca svetosavlja od
regeneracije antiklerikalizma kao kulturnog toka nema nita. Postoje, istina, dobri znaci da
se antiklerikalizam regenerie kao kulturni tok. Jedan takav pokuaj nije uspeo Bezbonik,
1. 04, Novi Sad i glasilo se ugasilo jer nije uspelo da ponovi ono to je nudio Jeretik iz
XIX veka kojim se J. Skerli bavio. asopis je bio kopija svojevremenih sovjetskih listova s
naglaenom notom militantnoga ateizma i vie je bilo anticrkveno nego antiklerikalno.
Sasvim drugaije stoje stvari sa revijom za kulturna i drutvena zbivanja koja od 2003. izlazi
u Beogradu Haereticus.
Slini tokovi nisu dovoljno primeeni, a to se istraivanja problema tie sve je na poetku.

1 Ovu pojavu je odlino prikazao u posebnoj knjizi koja se danas teko nalazi narodni
poslanik Aleksa Ratarac. On je u Narodnoj skuptini pokuao da pokrene raspravu, ali su
zastraivanja od strane crnorukaca i iz Crkve omela javnu raspravu. Malo se ko usuivao da
pokree pitanje jer je nova dinastija, uz pomo vojne hunte, forsirala klerikalizaciju kao
ideoloki obrazac, ali ostaje injenica da ni ljudi iz politike pa ni iz Crkve nisu ostajali nemi.
2 Mitropolit skopski Josif, Memoari, Cetinje 2006, sa zaista neshvatljivim predgovorom
Atanasija Jevtia.
3 Mitropolit Amfilohije, Svetosavsko prosvetno predanje i prosveenost Dositeja
Obradovia, Vrnjaka Banja 1994, str. 59.
4Dveri srpske, 30. 02. 2006, Beograd.

Novi pogledi na dravu, drutvo i meunarodnu

zajednicu u savremenoj politikoj sociologiji
Broj 444-445

Copyright 1996-2009

1-31. 01. 2009.