Dominacija (od lat.

dominari - gospodariti, vladati, kao i domine - gospodin, gospodar)

oznaava prevlast, ono to se istie prema ostalom. U likovnom jeziku dominantom
nazivamo onaj element koji ini glavni sadraj i vizuelni centar pozornosti u kompoziciji.
Potrebno je neko kontrastno svojstvo prema ostatku kompozicije po kojem e se
dominantni lik initi dominantnim - njegovo isticanje mora biti naglaeno prema celini, a
ne samo prema nekom drugom elementu (to znai kako nije dovoljno da je jedan element
vei od nekog drugog, ve njegova veliina mora nadglasati sve druge veliine unutar
formata). Lik moe biti dominantan veliinom, oblikom, bojom, tonom, poloajem u
kompoziciji i sl.
Dominacija je smiljeno likovno insistiranje na uspostavljanju optikog centra u
odreenom likovnom prostoru.
Svaki grafiki prostor mora biti tako organizovan da se u njemu uvek oseti optiki centar.
Postoje dva naina uspostavljanja ovog centra. Prvi je klasian, kada se najinteresantniji
deo likovnog ili tematskog dogaaja smesti u predelu preseka dijagonala, a drugi kada se
taj dogaaj ugradi u bilo koji drugi deo likovne, odnosno grafike povrine.
Dominacija koja je sreena po principu preseka dijagonala naziva se centralna
dominacija.
Dominacija koja istie sredite radnje dogaaja na nekom drugom mestu u okviru
kompletnog grafikog prostora, naziva se decentralna dominacija.
Obe ove dominacije su u istoj funkciji isticanja sredita radnje, dogaaja ili tanije,
fokusiranje na glavni deo dogaaja.
Postoje tri stepena dominacije i svaki je povezan sa teinom i pozicijom pojedinih
objekata u kompoziciji.

Dominanta: Objekat koji ima najveu vizuelnu teinu i najeksponiraniji je na

slici.
Sub-dominanta: Element sekundarne eksponiranosti tj. sekundarni plan, je
element u drugom planu slike.
Sub-ordinarni: Element sa najmanjom teinom u kompoziciji tj. tercijalni plan,
deo je ili se nalazi blizu pozadine slike.

U primeru na slici imamo drvee koje se ponaa kao dominantni element, kua i brda kao
sekundarni elementi i planine kao tercijalni.

Dominacija i kontrast ponekad poprimaju isto znaenje.

Primer slike "Skidanje Hrista sa krsta" Pitera Pola Rubensa, slikara epohe baroka o kojoj
je bilo vie rei u nekoj od prethodnih lekcija, gde dominira figura Hrista i pravednika
koji ga skidaju sa istog. Svi zajedno, oni ine dijagonalnu masu tipinu za dela nastala u
baroku gde se insistira na pokretu u dinamici koja je ovde postignuta ne samo
volumenima u oblicima, ve i upotrebom centralne svetlosti koja u ovom sluaju u
koloristikom smislu istie figuru Hrista, kao dominantnu u kompoziciji. Zbog ve
spomenute barokne dijagonalne dominantne figure, predstave su pomerene u levu stranu,
tako da se ovde radi o primeru decentralne dominacije.

Peter Paul Rubens "Skidanje Hrista sa krsta"

Mogue dominante: oblikom, osvetljenou i veliinom.

Smisao naela dominacije lako moemo osetiti na sebi: mnogo elja istog intenziteta
stvara osjeaj rastrzanosti, neodlunosti i frustacije; elje se mogu sukobljavati i
suprotstavljati. Slino je i sa zvukom: mnogo istovetnih zvukova stvara buku; uostalom
tzv. "beli um" i jeste istovremeni zvuk svih ujnih frekvencija, kao i bela boja nadraaj oka istovremenih opazivih frekvencija, tj. boja. Jednaka vrednost nadraaja
proizvodi rascepljenost panje i oseaj nelagodnosti.
Isto naelo vai u likovnim umetnostima. Dominacija slui akcentovanju na slici, na
kojoj vlada jednakost konkurentnih likovnih atrakcija. Tako se sve konkurentne likovne
snage podreuju jednoj ideji ili planu.
Pogledajmo dominantne elemente dva primera svetske umetnosti razliitih pravaca i
vremena nastanka. Prva slika je Mona Liza", Leonarda da Vinija, delo najviih
umetnikih vrednosti. Radi se o protretu gde se potpuno logino u prvi plan istie
portretisani lik. Ostatak kompozicije je prekriven Leonardovim "sfumatom", tako da se
stvara utisak da sekundarnih objekata ni nema, ve odmah uskaemo u tercijalni plan gde
se nalaze objekti koji grade pozadinu, lirski gotovo fantastini predeo.

Druga slika je delo panskog slikara Franciska Goje. To je slika herojskog streljanja gde
gestom, bojom i svetlom dominira figura revolucionara, koji herojski stoji pred
streljakim vodom. Radi se ponovo o decentralnoj dominaciji, gde su u sekundarni plan
smeteni optuenici koji dolaze pred streljaki vod koji takoe pripada ovom planu. U
tercijalni plan smeteni su obrisi mesta koji se stapaju sa zlokobnom noi i pojaava se

dramski momenat kompozicije. Gradacijom elmenata postie se izuzetna dinamika i

prevazilazi povrnost, izazivajui u nama snane emocije.

Ponovo se vraamo barokonom slikarstvu i delima Karavaa i Rembranta. Ono to

fascinira kod baroknih slikara je upotreba svetlosti da bi se akcentovali pojedini delovi
kompozicije tj. istakla dominacija iste, u odnosu na ostale delove predstave.
Koliko je dominacija bila bitna slikarima da bi izdvojili planove, postigli perspektivu i
uveli dinamiku, govori angedota vezana za nastanak Rembrantove slike Nona Straa" i
sudbina koja ga je kasnije zadesila. Naruioci dela, vienije holandske zanatlije i bankari
nisu bili zadovoljni injenicom da se ne nalaze svi u prvom planu na slici, koja je bila
predstava doeka Katarine Medii, tako da je cena Rembrantove smiljene upotrebe
likovnih elemenata i slikarnih planova bila fatalna za njegovu dalju slikarsku karijeru, jer
je preko noi izgubio sve naruioce. Za razliku od njega mi smo dobili delo trajne
umetnike vrednosti kome se i danas divimo.
Takoe terminoloki, moemo dominaciju odrediti na dva suprotna naina; zamislimo
oveka odevenog u crno, koji nosi beli al. ta je dominanta? Koliinom, dominirajua
boja je crna, bele ima malo. Ali kao svetlosni akcenat, beli al je taj kojeg doivljavamo
kao isticanje, odnosno dominantu. Bez obzira na lingvistiku neodreenost, vizuelni
karakter dominante je jasan i esto neophodan za izbegavanje nezanimljivosti i
monotonije kompozicije. Kao to smo ve napomenuli, bez dominante se lako deava
efekat "zidne tapete" - jednolinost prema kojoj imamo odreenu odbojnost posveivanja
vremena za prouavanje, a tako i posmatranje.