Monah

(prvi deo Sage Venosti)

Nenad Radoji

Monah
Prvo izdanje

2012.
 Nenad Radoji

MONAH

Copyright Nenad Radoji 2012.

Sva prava zadrana ukljuujui pravo na reprodukciju

u bilo kom obliku celosti ili delimino.

Svim onim voljenim malim ljudima koji ine velike stvari
u svom ivotu.
Monah Neboja Nenad orevi
 I POGLAVLJE
TAJNA NOI

Mrani noni pokriva bee ve uveliko prekrio visoke planine

i uzane puteve jedne daleke, daleke zemlje. Poslednje mlitave
kapi hladne kie lenjo su klizile sa mranih oblaka okovanog
neba otro presecajui uspavani vazduh do svog poslednjeg
odredita - zemlje prekrivene velom tame. Bee ta daleka
zemlja blatnjava i mrana, ba kao i ta no. Kia je padala dugi
niz dana i inilo se kao da nikada nee stati; ali eto, napokon je
stala. U daljini, na putu pod jednim velikim zailjenim bregom,
koji je u tim krajevima zemlje stojao od davnina i bee poznat
po svojim maginim svojstvima, iao je nepoznati jaha
prekriven svojom mokrom kapuljaom.
Narod iz okolnih sela esto je govorio da je taj breg uklet, jer
su tu u skoro negde daleko zaboravljenoj davnini spaljivane
strane vetice i karakondule, i one mone, ali i one lane; i
krue prie da i dan danas, kada vetica u tim krajevima uopte
vie nije ni bilo, putnici koji krenu tim putem, nikada se ne
vrate. Bilo je i onih koji su govorili da za to nisu krive vetice,
niti izgubljene due kao i karakondule, ve taj sam putnik koji
je tuda proao nastavljajui ka svom cilju i u potpunosti
nemajui nameru da se vrati u ta bedna, sujeverna, i nebesima
zaboravljena sela. Avaj, ti koji su tako govorili, bili ljudi ili
neki drugi itelji tih predela, kao vilenjaci ili davno
zaboravljeni patuljci, prolazili su slino kao i te vetice. Njihov
prah bi se spojio sa boanskim plesom nadolazeih krila blagog
povetarca posle bliskog susreta sa gramzivim jezikom plamena
goree lomae.
Narod je priao svata putajui svojoj izludeloj mati na
volju, ali tim putem pod bregom, stalno su prolazili putnici.
Behu to uvek vesela lica, vedrog pogleda i nasmejanih brkova;
bilo da su putnici namernici ili obini banditi i olo, koji je opet
tuda esto hodio harajui tim bogatim predelima. Ovaj
putnik, meutim, nije imao niti brkove, niti veselo lice. Bio je
mraan, obavijen velom tame koji je pokrivao zemlju, sakriven
ispod dugakog crnog plata i nakvaene kapuljae. Bez
problema, ili kakvih spodoba i demonskih prikaza pobijenih
vetica i mrtvih karakondula, putnik je proao krivudavim
putem i pribliio se kiom isprebijanim kamenim zidinama
velelepnog grada.
Zaista bee to velelepni grad. Guste i zbijene ulice behu iste
kao devojaka suza; visoki picasti krovovi godinama starih
drvenih kua davali su tom gradu nekakav magian izgled, a
tvrava, koja je stojala nemo na samom kraju grada sa istone
strane, podseala je na velike kraljevske dvorove sa visokim
kulama u kojima se kriju prelepe plavokose princeze i strani i
surovi zmajevi, kao to nam govore pria o Starim Danima.
Putnik i njegov umorni konj zaustavie se ispred ogromnih
zidina. Ugledavi ga, dva straara koja behu na strai kod
kapije te hladne noi paljivo mu prioe drei uznemirene
prste na balacima svojih maeva koji su lenjo visili sa
njihovih oputenih konih kaieva.
Ko ide?, uzviknu jedan od straara, mrav i mlad.
ovek., odgovori putnik i dalje sakriven ispod svog
plata.
 Ti si neki aljivdija?, istupi drugi straar, momak
toliko debeo da ne bi mogao proi kroz vrata osrednje irine,
Skloni tu kapuljau sa glave kada pria sa nama! Zar te vreli
prut u majinim rukama nije nauio utivom ponaanju?!
Putnik podie ruke i lagano povue lanenu kapuljau
otkrivajui svoje izborano lice. Bilo je to lice mravih obraza i
ne tako skoro obrijano. Ispod tankih i crnih, kao crta ravnih
obrva, nazirale su se oi boje nonog neba, tamne kao same
dubine sveta. Duga crna kosa iarana sedim vlasima vezana u
rep njihala se po njegovim leima, a po njemu, videlo se da je
to ovek u poodmaklim etrdesetim godinama.
Ja sam Neboja, brat iz Plamenkog manastira. Poslat
sam u ime mog bratstva kod vaeg kneza koji je traio nau
pomo., progovori putnik, Majku nemam, nisam je nikada
video, a i ne elim, tako da je moja nekultura opravdana. Da li
biste se sada sklonili sa mog puta, ili u morati da vam
pokaem ta su nas nauili u manastiru?
Milane, uje li ti ovo?, debeli straar se nasmei
otkrivajui pokvarene zube, Starac nam preti!
Pusti ga Miroslave!, javi se mravi straar, Ide kod
kneza, tako da je bolje da ga ne diramo!
Posluaj drugara Miroslave,, Nebojino lice bee
ozbiljnije nego ranije, i moda e jo imati anse da spava
sa debelim kurvama na usranom podu neke krme, gde je
svinjama kao to si ti i mesto.
Ima otar jezik Plameni., Jarval uhvati uzde
Nebojinog konja i isue ma iz korica, Hoe da ti uinim
uslugu i odseem ga?!
Ne diraj mi konja! Plai se veprova!, povika Neboja.
 Jak udarac Nebojine kone i blatnjave izme razli se
po Miroslavovoj irokoj i neobrijanoj vilici. Krvi je bilo na
svim stranama. ikljala je iz razbijenih usta i natapala blatnjavu
zemlju, pravei malo crveno jezero. Ni ne znajui ta ga je
snalo, debeli Miroslav se zatetura i onesveen pade u lokvu
sopstvene krvi. Milan vrsto stegnu balak maa koji se ubrzo
nae upret u nervoznog Neboju. Jedan otar pogled njegovih
oiju bio je dovoljan da se mravi straar povue i vrati ma u
korice.
ta se to ovde deava, Boga mu?!, kao grom duboki
glas prekinu pometnju, a ovek krupan, debele sneno bele
brade, odeven u gospodsku odoru, stajao je na sred kapije.
ta ovaj debeli radi u blatu?, grdosija uputi otar
pogled prestraenom Milanu, a onda isti taj pogled bee upuen
Neboji koji je i dalje utke sedeo na svom konju, A ti,
gospodine? Zato si ovde doao da pravi probleme?!
Ja sam Neboja, poslat sam iz Plamenkog manastira
kod vaeg kneza u vezi problema koji ga mui., stari vitez, i
dalje hladan i smiren, govorio je kao pravi diplomata, Nisam
doao da pravim probleme, ve da ih reavam. Jahao sam ceo
dan bez prestanka po blatu i kii, a umor mi savladava i um i
vid. Nisam ovde doao da se raspravljam sa utovljenim
straarem nego da pomognem knezu ovog grada, ali sve mi se
ini da u pre da odem odavde!
Milane ta eka?!, zaurla bradati ovek, Nosi ovog
prasca odavde! A sutra ete, Gospoda mi, obojica na duplu
strau!
Hitro kao zec, Milan sa mukom podie oamuenog
Miroslava i nestade iza kapije grada. ovek duboko udahnu, a
potom prie Neboji.
 Oprosti gospodaru Plameni., njegov glas sad bee tih
i utiv, Momci su umorni i isrpljeni, isto kao i ti. Oprosti
nam.
Nema ta da se oprata. Dobio je ta je zasluio, a
moda i vie od toga., Neboja sakri osmeh koji se nazirao na
njegovom licu.
Moje ime je Pralimir. Ja sam komadant kneevog
garnizona u Uroevgradu. Ako si rad gospodaru, odveu te
naem knezu. On te oekuje jo od pre dva dana.
Neu sad da idem kod kneza, nego sa prvim zracima
jutarnjeg sunca., Neboja sjaha sa konja, Odvedi ti mene u
neku krmu gde ima dobrog piva i dobre jagnjetine, da se
odmorim od puta i odspavam malo. Va knez, kad je ve ekao
tri meseca da nas pozove u pomo, moe da saeka jo jedno
vee.
Bez pogovora stari Pralimir povede Neboju ka
Klimajuem burencetu, omiljenoj krmi svakog putnika
namernika koji je ikada svratio u slavni Uroevgrad.
Bee ta krma poznata u celoj Elinskoj Carevini. Kruile su
prie, kako je i pre vremena nego to je kralj starog Elina, Uro
Zbunjeni i izgradio ovaj grad, ta krma stojala tu na putu sama,
okruena desetinama kilometara puste ume. Naravno to su
bile samo prie, jer se znalo, a ipak ljudi su izbegavali da
priaju o tome, da je tu krmu podigao neki lopov koji bee
opeljeio celu Carsku lou, a potom se, sa obzirom da ga je
celo Carstvo jurilo, obesio u podrumima iznad kojih se i dan
danas peva i pije.
Sazidana od kamena, krma je stojala na samom ulazu
grada. Njene prostorije behu ispunjene smradom gustog dima
duvana, a njeni gosti pijani ko letve. Bez obzira na to, Neboji
se to mesto svidelo na prvi pogled. Cene su bile povoljne, a
gostinjske sobe behu uredne i iste, to se nije moglo rei za
ostale prostorije krme koje su vie podseale na kakvu talu
nego na ugostiteljski objekat.
Poto su ostavili konja u tali i seli za jedini slobodni
sto u krmi, Pralimir pozva krmara. Masni brkovi krasili su
njegovo staro i izborano lice, a pod svetlou uljanih lampi
koje su obasjavale tu staru krmu, njegova elava glava se
presijavala kao vreli elik na suncu. Ubrzo ispred njih naoe
se dve okrugle krigle pune toplog piva, i vrela dobro usoljena
jagnjetina. Okusivi njen kvalitet, koji nije bio ba na
zadovoljavajuem nivou, dva potpuna stranca poee da priaju
i da se vesele kao da se poznaju godinama.
Nego kai ti meni dobri ovee, Neboju je pivo
lagano udaralo po jeziku, Kakav je to problem koji knez ima?
Da nije moda u vezi nekakvih vetica i karakondula u okolini
grada? uo sam neke interesantne prie u jednom selu na putu
ovamo.
Ma kakve vetice!, gromko se nasmeja starac, One
su spaljene pre sto godina, a do sad im se ak i prah raspao!
Njegovo lice se uozbilji, a promukli glas utia, Nisam ba
siguran, jer nisam upuen, ali uo sam da je u roku od mesec
dana knez promenio tano dvadeset i tri sluge u dvoru. Znao
sam mnogo ljudi koji su sluili kneza, ali nisam ih video da
naputaju grad. Jednostavno su nestali. Iezli. Narod pria da
je kneza stigla nekakva kletva zbog toga to je traio nekakve
peine ispod dvora i da je tada probudio zloduha, koji mu se
sada sveti. Ja lino mislim da su to gluposti. Nisam ovek koji
veruje u vetice i karakondule, ali kaem ti momak, u tom
zamku neto nije kako treba!
 Pronai u ja tog zloduha!, Nebojino lice bilo je
ozbiljno kao i u veini vremena, A onda u da ga oteram
nazad pod zemlju!
Molim te, gospodine., starac se nasloni na sto
pribliavajui se vitezu, Uini to. Ve je dosta ljudi nestalo.
Mada sve vie i vie mislim da ih je pre taj zloduh pojeo.
Gospodine Pralimire!, Neboja se blago nasmei
pokuavajui da zadri sve tee i tee kapke na svom mestu,
irom raskolavivi oi, Da li ja to osetim nekakvu brigu u
tvom glasu? Da ti nije neka prsata dvorkinja zapala za oko.
Ve kad pita, i jeste., starac uzvrati osmeh, Ali ona
je davno preminula. Tanije, rastrgli je vukovi kada se vraala
iz Vukodola. Pobili i nju i vojnike to su je vodili. teta. Nego,
u tom dvoru nalazi se njen sin. Dobro je mome, a i vispren je,
zaista jeste. Prirastao mi je k srcu i bilo bi mi ao da mu se
neto dogodi. Evo, veeras ja astim, da ti dam bar neku blagu
motivaciju da rastrgne to kneevo udovite, ili ta god da je.
Pono ve bee prola kada Neboja ode u svoju sobu, a
Pralimir kui. Dugo je trajala no, a vitez je razmiljao ta li bi
tano mogao da bude taj problem koji on treba da rei.
Razmiljao je dugo, ali nije mogao da nae pravi odgovor, tako
da je misli uperio u drugom pravcu, tanije, ka zapadu.
Razmiljao je o prelepoj crvenokosoj Veri. Bila je tako lepa.
Nikada nee zaboraviti predivne trenutke koje mu je priredila.
Kada nije bio pored nje, oseao je neku neobjanjivu prazninu.
Sada, voleo bi da je tu pored njega u tom slamenom krevetu i
da ga obema rukama zgrabi i zagrli svom snagom ga stiskajui.
Voleo bi da ga poljubi njenim toplim i rumenim usnama, a on
bi nju onda ljubio i ljubio sve dok no ne pobegne pred
naletom sunevih zraka. Seao se kada je pre petnaest dugih
godina bio u Vukodolu; jo je bila devojka. Kao i svake veeri,
kada bi bio tamo, saekao bi je kod onog velikog hrasta, gde se
narod obino skuplja u letnjim danima, i onda bi zajedno
provodili sate u razgovoru, ali i razmenjivanju pogleda i
poljubaca. Jednom, to je otilo malo podalje, i njihova ljubav
uspela se na jedan uzvieni i duhovni nivo. Uzeo je njeno
devojatvo. Na alost, njen otac je saznao za sve to. Prialo se
o tom matorom udaku da je ovek na loem glasu i omraen
od svih, to se i dokazalo kada je prebio prelepu Veru i
zatvorio je u podrum tamo je drei danima. Koliko god je
pokuavao da ga urazumi, Neboja nije mogao da dopre do
dobre strane tog oveka. Tada je pomislio, a moda ak i
shvatio, kakav je on u stvari ovek. Jednog dana u se vratiti,
gospodaru Palij, rekao mu je tog dana, Ali verujte mi na re.
Kada taj dan doe, moliete Boga da vas uzme!. Nije voleo da
razmilja o tom stranom i loem oveku. Pokuao je da vrati
svoje misli samo na nju. Priseao se njenih prelepih i
zategnutih oblina. Odrekao bih se i svoje monake mantije, da
je sada ovde, pomislio je, ili da sam ja tamo, kod nje u
Vukodolu. Jednoga dana, napustiu sve ovo i iveu sa njom u
malenoj kui sakrivenoj u senci visokih razigranih kronji
drvea.
Dan je doao brzo kao to je i proao. Krma bee puna
radnika i seljaka, kao i trgovaca i putnika, ali Neboja nije
imao vie vremena za gubljenje, morao je da ode u dvor.
Put do dvora bee naporan i dug, jer ulice Uroevgrada behu
pune raznog ivlja. Sa jedne strane su trgovci prodavali sve i
svata; od tupih i zaralih maeva do krljuti najstranijih
zmajeva. Pored njih bilo je i megdandija koji su okupirali
panju nezaposlenog sveta, prelepih i zaraznih kurvi, starih
vidara, lukavih maioniara i mnogo drugih. Odeveni u pun
elik, izudaran i zarao, megdandije su igrale ples koji je
Neboji bio dobro poznat; ak i vie poznat nego njima dvojici.
Bio je to plesoma, najsmrtonosniji ples maem koji su
plamenki monasi vrlo pomno izuavali.
Napokon posle, kako mu se inilo vieasne borbe sa
zbijenim uliicama grada, naao se okruen visokim zidinama
tvrave koja je stojala postojano na uzvienju na samom kraju
grada. Bila je prelepa, kao i sam grad, i takvo neto Neboja je
sreo samo u priama o danima starog, kraljevskog Elina.
Ko si ti?, zaustavio ga je straar u uniformi crnih i
zelenih boja, Kojim poslom dolazi u dvor naeg velikog
kneza Svemira?
Poto mu je Neboja objasnio ko je, ta je i zbog ega je
ovde, straar ga je uveo u dvor koji se skrivao iza ogromnih
drvenih vratnica.
Unutranjost raskonog dvora bee velelepnija nego
spoljanjost. Hiljade prikaza raznih herojskih poduhvata i
bitaka starih knezova ovog grada lealo je na zidovima velike
dvorane, a ispred, rasprostranjena du celog severnog zida tog
velelepnog diva, protezala se zastava grada. Glava crnog
razjarenog bika podlo je poivala na zelenoj poljani. Osvrnuvi
se oko sebe, Neboja se upita da je ta stvar iznutra mnogo vea
nego to se napolju ini.
Ispod gradske zastave, na velikoj kamenoj stolici, sedeo
je ovek sede brade i sklopljenih oiju. Crvena haljina koju je
nosio odavala je njegovu linost. Bio je to knez. Sedeo je tako
uspavan, naslonjen rukom na stolicu, glave pognute kao kakav
plamenki starac. Ali u njemu videli su se ponos i gramzivost
Carskih velmoa.
 Vaa vistosti, momak iz Plamena je stigao., ree mu
straar.
Knez podie glavu. Gledao je u Neboju, a i Neboja je
gledao u njega. Video je kako sa kneevih obraza nemo klize
uspavane suze, ali one se ubrzo izgubie obrisane kneevim
debelim rukavom.
Dobrodoao!, stari knez ustade i prie Neboji,
Oekivao sam te, gospodine Plameni.
Vaa visosti, Neboja pognu glavu i poljubi knezov
prsten kako bi iskazao svoje potovanje. Ja sam vitez Neboja
od Plamena. Poslao me je Veliki Magistar Milutin da vam
pruim svoju pomo u vezi problema koji imate.
Ja sam Svemir, knez Uroevgrada i okolne zemlje.
Poi sa mnom, gospodine Neboja. Proetajmo i ispriau ti o
naem problemu.,
Neboja zakorai za knezom koji proe kroz velika vrata.
Nalazili su se okrueni prelepim cveem iz celog Carstva;
nalazili su se u dvorskim batama.
Od kada je na Presveti Car Stefan otiao na nebo,
Gospod da mu oprosti svaki greh, na voljeni Elin se nalazi na
ivici propasti, knez je hodao lagano, visoko uzdignute glave
gledajui u izgubljenu taku u daljini, Carski knezovi svim
snagama pokuavaju da sauvaju mir nae zemlje, ali opet kao
razrjareni vuci nesvesno kidaju telo koje su gradili stotinama
godina pre nas nai oevi i kraljevi, potpuno zanemarivajui
trenutog Svetog Cara, Nemanju. Nadmetaju se meusobno,
izraavajui mrnju jedan prema drugome, alju pisma puna
psovki i kletvi jedni drugima! Stao je i pogledao Neboju
pravo u njegove duboke, crne oi, Elin vie nije isti. Carstvo
e uskoro nestati ako stanje ostane ovakvo. Najvei problem je
taj to nisu samo nemirni knezovi ovde u igri, ve i vilenjaci iz
Elevira i divlja plemena bauka sa planina koja godinama
bezuspeno pokuavaju da unite postojanje Elina, a sada im se
najzad ukazala prilika.
Podigavi ruku knez uperi prst ka najveoj od kula koje
su okruivale dvor. Bila je visoka kao jablan, iarana raznim
bojama dugih godina.
Vidi li lorde Plameni? Tu se nekada ogledala slava
naega Carstva., on uputi blag pogled Neboji i neno se
nasmei, Tu, na visini.
Sa visine smo pali u provaliju., dodade Neboja.
Tano tako, nastavi knez skoro se ni ne obazirui na
njega, Eto vidi, kao to drava ima problema, tako i dvorovi i
gradovi imaju problema. Na problem je problem sa fantomom
iz noi.
Kakav fantom vaa visosti?
Uasan, dragi moj, uasan., u kneevom glasu
nazirao se vibrirajui trepet straha i tuge. Neto se strano
deavalo sa njim, Neboja to primeti. Uroevgrad je poznat
kao grad trgovine i raskoi. U celoj Carevini, samo je ovaj grad
imao dvor kakvom ni jedan drugi nije mogao parirati. Vitezovi,
arobnjaci, svetenici, lovci na zmajeve, svi su oni dolazili
ovde da se dive lepoti dvora. Danas, avaj, od kada se fantom
pojavio u njemu, to vie nije tako. Ljudi ga zaobilaze kao da
je..., knez naglo uuta pobledevi kao krpa. Neboji se uini
da e svakog asa pasti mrtav tu pred njegove noge.
Kao da je uklet?, upitao je Neboja alei jadnoga
oveka.
Ne, dragi moj. Ovaj dvor jeste uklet, ali nije oduvek
bio. Njegovo prokletstvo nije nastalo zajedno sa njim, nego je
stvoreno od strane nekoga ko mi eli zlo. Da, nekoga ko eli
meni, a sa mnom i mojoj porodici da naudi.
Ko bi mogao da bude taj ovek koji eli da nanese zlo
vaoj porodici?, Neboja stavi knezu ruku na rame.
Pogledavi Neboju duboko u oi, knez ga uhvati
obema rukama i ludaki ga prodrma.
Osvesti se ovee!, knez povisi ton, Pored
Uroevgradske ima jo est kneevina, a njima upravljaju drugi
kneevi koji se kolju meusobno! Zar ne razume?
Iskreno reeno Neboja je bio zbunjen. Nije voleo da se
mea u politiku osim onda kada je to ba morao, a to je bilo
uglavnom samo na zasedanjima u plamenkom manastiru.
Jedan od njih eli da me ubije! Zbog ega? Zbog toga
to sam se ja jedini od svih kneeva zalagao za pravog
prestolonaslednika kao jedinog budueg vladara, a na njihovo
iznenaenje narod iz Carskog Vea je to prihvatio. Sada ele
da mi se osvete! ele da mi se osvete zato to im nisam pruio
priliku, niti sam uzeo novac koji su mi nudili, kada se hteli da
kao najgori strvinari raskomadaju Carstvo svaki stvarajui
svoje malo Carstvo. Nisam mogao da dozvolim da Elin ima
est Careva!
Primirivi se, on paljivo osmotri oko sebe, a potom
brzo ogladi dugi brk.
Znam ja ko je fantom., aputao je kao blagi povetarac
u kronji, Mora da je novi straar to je doao pre pet, est
meseci ovde kod nas. Sigurno si ga primetio dragi moj. Visoko
mome, mrav i nikakav, oko dvadeset godina. Doao je negde
iz okoline Norburga, mada sve se mislim da nije doao sam i
svojevoljno. Ja i knez Svenar od Norburga nikada nismo bili u
dobrim odnosima. tavie, kada su mu u boju odsekli desnu
ruku ja sam pokuao da ga spasem, ali nisam stigao. Bauci su
skoili na mene pokuavajui da me rastrgnu. On me je posle
toga nazvao kukavicom, lopovom, bitangom i laovom, jer je
tvrdio kako sam stojao sa strane, skriven ispod truplina mrtvih
vojnika, gordo se smejui njegovoj nesrei. Severnjaka
propalica! Eto, to je on!
Nisam primetio takvog momka, vaa visosti.,
Neboja je bio zbunjen. Nije oekivao da e njegov poslodavac
biti knez koji je na ivici ludila. Ali siguran sam da hou.
Hoe, hoe, dragi moj. Ali moda i nije on, moda je
ona debela kuvarica, ili onaj runi batovan ili neko totalno
drugi. Mnogo stranaca ima na ovom dvoru., najednom knez se
uspravi i postade sasvim normalan, kao da je sve vreme bio
takav, Vidi, to nije obian fantom, dragi moj, ili luda koja
prestravljuje ene i decu kada sunce zae za planine. To je
dlakavo stvorenje, sa kandama kao zmajevim i sa osmehom
vrednim hiljadu otrih i smrtonosnih zuba. I mogu ti rei da
nikoga ne tedi. Nerazumno je i divlje. Ne moe mu se stati na
put i urazumeti ga, ne sem hladnim elikom.
Neto kao vukodlak?, upita Neboja, udljivo se
nasmeivi.
Da, dragi moj., knez klimnu glavom, Ne neto, ve
sam vukodlak. Gospodom proklet vukodlak. Knez uhvati
Nebojinu ruku. Uhvati ga lorde Plameni, uhvati ga, a potom
ga dovedi pred mene. Okrenuvi se knez pozva svog slugu.
Mutimire, dolazi ovamo!
Hitro kao strela, mladi crnokosi sluga pojavi se ispred
svoga gospodara. Bio je mlad kao mesec i mrav kao mlada
stabljika.
 Evo me vaa visosti., kao kakav vojnik mladi se javi
na dunost.
Ovo je Neboja, tvoj novi gospodar., kao komadant,
knez je zapovedao mladom slugi, Sluie mu sve dok ne rei
problem koji imamo. Trkarae oko njega, donositi mu sve to
poeli, prae mu odeu, istie mu oruje, a ako treba i noge
e jezikom da mu lie! Da li sam jasan?!
Da, vaa visosti!, posluno ree sluga drhtavim
glasom punim straha.
Mutimir e ti pokazati tvoju sobu, dragi moj. Ispitaj
situaciju, obrati panju na tragove, i nikako, ali ni u kom
sluaju, ne izlazi nou iz sobe. Posluaj moj savet, i zaobiie
te fantom., knez se okrete i ostavi ih.
Poite za mnom, gospodaru., ree mladi Mutimir.
Voen mladim slugom, kog je dobio na slubu od
kneza Svemira, Neboja se susreo sa prelepim lavirintom
hodnika koji su presecali veliki dvor na hiljade i hiljade delova.
inilo se kao da sve vie i vie zalaze ispod zemlje i da se
susreu sa tajnovitim blagom kralja Uroa o kom je Neboja
sluao u krmi kada je stigao u Uroevgrad. Sve je bilo
sainjeno od zlata i dijamanta, a ono to je u toj misterioznoj
kuli bilo najjeftinije, bili su eksponati oklopa i maeva stari i
po pet stotina godina. Jedan od eksponata zapao je Neboji za
oko. Bio je to ceremonijalni ma veliine oveka, nakrivljen u
obliku polumeseca sa balakom u obliku zmajevog repa i sa
otrim resicama uzdu seiva iskovanog od srebra i beloga
zlata.
Da li je ovo uveni ma Ljudmila Osvajaa i Kralja?,
bio je zaslepljen njegovom veliinom i lepotom.
 Jeste, gospodaru., odgovori sluga smekajui se, To
legendarno oruje knez je naao ispod dvora u iskopinama.,
ree Mutimir.
Iskopine ispod dvora?, zainteresovano e Neboja.
Ovamo je vaa soba gospodaru!, hitro Mutimir otvori
velika drvena vrata i ue u malu sobu u kojoj se nalazio jedan
veliki prozor i uzak, drveni krevet sa belo-zlatnim prekrivaem.
vrsto ga uhvativi za ruku Neboja gurnu Mutimira
uza zid i nabi mu lice uz hladan kamen uvrnuvi mu tu ruku iza
lea.
Nemoj da se pravi lud., rekao mu je utei kroz
vrsto stegnute zube. Govori kakve iskopine ili e da zaali
to si ba ti morao da bude zaduen kao moj lini sluga. Da li
ti je jasno?
Jeste gospodaru., uplaeno e sluga, Molim te
gospodaru. Nemoj mi nauditi.
Stisnuvi ga jako za butinu, Neboja je mogao da oseti
toplotu mladalake krvi koja je vrvela u njegovom mravom
telu. Mutimir naglo zastenja i bezuspeno pokua da odgurne
starog viteza od sebe. Kako je zauo tiho stenjanje
uznemirenog mladia, Neboja ga naglo pusti i zbunjen sede na
krevet. Bio je uplaen, ali i prestravljen. Znao je da se nikada
nee odupreti unutranjim demonima koji su ga napadali od
kada su ga odveli u Plamen kao izgubljenog deaka.
Oprosti mi mome., ree on blagim glasom, Nisam
hteo da te uplaim.
Nema veze gospodine., odgovori momak
pokuavajui da se sabere, Navikao sam da me udaraju i
maltretiraju
 Ajde mali, idi dole u grad, u krmu Klimajue
burence i dovedi moju kobilu i donesi mi stvari. Samo se javi
krmaru i kai mu da sam te ja poslao, ali ako bude nekih
problema, Neboja mu dobaci kesicu punu novia, rei ih
ovim.
Uredu, gospodaru., mladi pognu glavu i istra iz
sobe.
Neboja lee na krevet. Bodljikava slama i belo perje
bili su zaista neudobni, ali to njemu uopte nije smetalo, jer su
u manastiru spavali na drvenim krevetima, a pokrivali su se
medveim krznom. Sama pomisao na to davala mu je oseaj
jeze, ali mu je takoe i budila seanja.
Jo kao mali, iako se tih dejih dana uopte nije seao,
stupio je u manastir kao najmlai od sve brae. Starija braa su
mu priala kako su ga nali samog i izgubljenog na ulicama
ovog istog grada u kome sada obitava, kako poslednjim
trzajima snage pokuava da savae meso mrtvog pacova.
Pitao se da li treba da im bude zahvalan na tome to su ga
spasili sa ulice i odveli u, kako starija braa kau, najsvetiji od
svih dvorova; ili ne, sa obzirom da su mu odredili ivot roba
koji nikada nee biti slobodan. U manastiru je imao obuku i
slubu, slubu koja mu je branila brak, ljubav i sreu, ali da je
ostao na ulicama, predoseao je da bi sve to imao. Moda
nikada ne bi nauio da rukuje maem ili da peva bogoslubene
pesme, ali bi bar imao enu koja bi delila postelju sa njim, decu
koja bi ga zvala ocem i malu kuicu u nekom umarku na vrhu
neke tajnovite planine.
Dok je razmiljao o tome, mogao je da uje zvuk
slobode oko sebe, a vrlo dobro je znao da taj zvuk nikada on
lino nee moi da ispusti. To ga je, u neku ruku, inilo zaista
tunim i nesrenim, i zbog toga nije voleo da mata o stvarima
koje su njemu nemogue.
Ustao je sa kreveta i stao pokraj velikog prozora u sobi.
Mladi povetarac udarao ga je po neobrijanim obrazima kada je
dole u dvoritu dvora ugledao boginju; bar je on tako pomislio
u tom trenutku. Duga crvena kosa prelivala se preko uskih
enskih ramena protezajui se sve do vitkog struka, a telo boje
slonovae prekrivala je duga zelena haljina boje samoga
prolea. Gledao je njenu lepotu i sladio se njom zamiljajui je
potpuno nagu. U jednom trenutku poeleo je da i ona njega
pogleda, a onda su mu se nebesa nasmeila. Ugledala ga je, a
potom stala skamenjena, ali ne zadugo. Klimnula je glavom u
znak pozdrava, a potom je nestala iza velikih drvenih vrata.
Tad u sobu ue Mutimir. U mravim rukama nosio je
dugi ma sakriven u konim i drvenim koricama, a na njemu
nosio je puku. Na levom ramenu okaio je konu torbu u kojoj
je Neboja drao napitke i vidarske biljke, a na desnom ramenu
visila je torbu sa namirnicama koje je Neboja poneo na put.
Poto mu je pomogao oko stvari Neboja ih ostavi na
krevet, a onda uze jednu po jednu detaljno ih izuavajui kako
bi bio siguran da im se nita nije desilo dok ih je Mutimir
donosio, niti da li je neki lopov neto ukrao dok su stojale u
krmi. Tako je bilo to vreme, da nisi bio siguran da li ete neko
preklati na spavanju ili ti ukrasti stvari, pogotovo u tim starim i
prljavim krmama.
Da li si ostavio Crnoruu u dvorskoj tali?, Neboja
je zagledao dugo srebrno seivo svog maa.
Crnoruu?, zaueno e momak.
Kobilu, idiote. Kobilu, Neboja se razoara u
visprenost mladoga sluge.
 A! Jesam, gospodaru!, odgovori Mutimir, Knez je
rekao da je ostavim u njegovim talama, pa sam tako i uradio.
Tamo e joj biti bolje.
Dobro, dobro., on ostavi ma i podie puku.
Bila je to duga puka stara decenijama. Po njoj se
videlo da je preivela mnoge krvave okraje, ali i da je bezbroj
puta prepravljana i popravljana.
Zna, klinac, Neboja uperi puku u Mutimira, da
ova puka na ovako maloj razdaljini moe da raznese pare
najjaeg kamena? Tako da, ako ne eli da zavri sa
rascopanom glavom, bolje odmah poni da pria o iskopinama
koje si pomenuo.
Molim vas, mladi je bio prestraen, Jo sam mlad i
ne elim da umrem!
Ako mi kae, nee umreti.
Ali, knez je zabranio da se o tome pria! Zaista ne
mogu!
Mora! Priaj ili pucam!, Neboja stavi kaiprst na
okida.
Dobro, dobro!, Mutimir zakuka zadrhtavi kao prut,
Prole godine knez je naredio svojim zidarima da mu
prokopaju i izgrade novi podrum u kom e moi da skladiti
svoja vina. Dok su kopali zidari su naili na rupu u zemlji koja
je vodila u bezbroj krivudavih tunela. Vremenom knez je
proao sve tunele napravivi mapu lavirinta, a potom je u tim
lavirintima naao ogromno blago meu kom je i naao ma
kralja Ljudmila, oca kralja Uroa, prvog gospodara grada.
Zbog toga je predpostavio je da je to ukleto blago kralja Uroa
o kom su kruile legende, te je naredio da se oko njega podigne
ogromni zid debljine od par desetine metara, a jedini nain
kako bi se dolo do blaga bilo je uz pomo kljua koji knez
nosi oko svog vrata sve vreme. Naalost neko je verovatno
uspeo da se probije iza zidina. To je i izazvalo kletvu, jer taj
neko je verovatno uzeo neto od tog blaga i prokleo je sebe za
sve vekove, te nou uhodi hodnike dvora kao vuk! Molim vas
gospodine, nemojte me ubiti, to je sve to znam!
Uz irok osmeh Neboja spusti puku i vrati je na
krevet, a onda prie Mutimiru i uhvativi ga za ruke podie ga.
Dobar si ti momak., potapa ga po leima, Idi i
odmori se. Za danas mi vie nee trebati.
Ali gospodaru trebao bi da vas provedem kroz dvor da
upoznate sve ostale..., ree mladi.
Nema potrebe., Neboja ga gurnu iz sobe, Idi i
odmaraj. Hajde!
Uredu, gospodaru., jadni Mutimir se nakloni i otra
niz hodnik.
Dobar je on momak, oseao je Neboja, i sada mu je bilo ao
zbog naina na koji se ophodio prema njemu. Nije voleo da
bude grubijan, ali jednostavno bilo je trenutaka kada je morao
da bude takav.
Poto se raspakovao, Neboja se uputi kroz iroki
hodnik, a potom niz stotinu stepenika, sve do dvorane isunjene
mirisom poljskog cvea u kojoj je tog jutra sreo kneza.
Meutim dvorana sada bee prazna i hladna, a jedino su se
kameni vojnici nazirali uzdu njenih zidova kao uvari neke
velike tajne. Iznenada, primamljiv miris ispunio mu je nozdrve.
Taj miris naterao je njegov prazan stomak da pone da se ali.
Bio je to miris peene piletine pomean sa prelivom od meda.
Privlaio ga je ka sebi i dovukao ga je do dvorske kuhinje.
 Poto se upoznao sa slugama u kuhinji, a bogme i
ljudski najeo, poeo je redom da ispituje sluge po dvoru. Tako
je sakupio mnogo zanimljivih, ali i lanih informacija o
vukodlaku.
Od svakoga je uo svata, i po neku glupost i po neku
alu, ali istine je bilo slabo. Sreom, u manastiru je nauio
mnoge stvari, a jedna stvar od tih mnogih stvari, bilo je
raspoznavanje istine od lai.
Kada se vratio u svoju sobu, no je poela da pada. Seo
je na krevet i gledajui u daljinu prema Zapadu, u sunce koje je
lagano zalazilo, pokuao je da odmori. Mislio je da bi bilo
bolje da sad odmori, kako bi kasnije mogao lagano da se
spremi i da ulovi stvora, te je malo prilegao. Samo malo, rekao
je sebi, ima i ti duu majku mu staru.
Meutim, nije bilo kako je on planirao. Njegov kratki
odmor, pretvorio se u dugi san. Sanjao je razne stvari, kojih
nije mogao da se seti kada ga je neki zvuk naglo probudio.
Otvorio je oi i pogledao prema prozoru. Bila je no, a po
poloaju zvezda zakljuio je da je bilo oko neka dva asa posle
ponoi. Zvuk koji ga je probudio dopirao je iza zatvorenih
vrata sobe, iz hodnika. Naglo se pridigao i vrsto uhvatio ma
koji je leao naslonjen na zid odmah pored kreveta. Stao je
mirno, disajui to je tie mogao, pokuavajui da dri oi
irom otvorene. Oslukivao je paljivo, ali u tome ga je ometao
nezamisliv smrad nekakve leine. Zauo je zvuke tekih
uzdisaja kako se razleu ispod vrata sobe, isprekidani otrim
reanjem; vujim reanjem.
Tu si gade, pomislio je, sad si moj. Lagano je priao
vratima pokuavajui da bude to je tii mogao, a onda je
pruio ruku kako bi ih otvorio. Ne mogu da verujem da e se
ovako brzo zavriti. Na kraju krajeva to je samo jedan
vukodlak, govorio je samome sebi. Naalost kako se nagnuo
prema vratima, drveni pod pod njegovim nogama je zakripeo,
to je izazvalo nekakvu pometnju u hodniku. Naglo je otvorio
vrata i istrao napolje. Avaj, ispred vrata nije bilo nikoga.
Pogledao je desno, ka jedinom hodniku koji je vodio ka izlazu
iz kule, ali nita nije video. Svee i baklje bile su ugaene. To
ga ipak nije omelo. Hrabro je nastavio i zakoraio u mrkli
mrak. Odjednom sve je nestalo oko njega. Nita nije video niti
osetio. Kao da se nalazio u nekakvoj dimenziji nitavila, ali bez
obzira nastavljao je dalje i dalje prema kraju koji, inilo se,
nikako ne nailazi. Zaustavio ga je topli dah koji je osetio za
vratom. Stao je mirno. Znao je da je dlakavi stvor iza njega i da
samo eka jedan njegov pokret kako bi ga epao i
raskomadao. On, ipak, to nije uinio. Tiho, skoro neujno,
Neboja je poeo da peva. Ali to nije bila obina pesma koja
slui da razveseli ljudska srca i donese mir nemirnim
vremenima, ve je to bila bajalica, ritual magije iju je snagu
Neboja upravo sklupljao duboko u sebi. Kako se bliio kraju
pesme poeo je sve glasnije i glasnije da peva nadglaavajui
zvuke tekih uzdisaja za vratom, a onda se naglo okrenuo.
Bajalica je stvorila svetlost u sobi koja je izbijala iz Nebojinog
maa, ali vukodlaka nije bilo u njoj. Otiao je.
Ostatak noi Neboja je proveo obazrivo etajui uzdu
i popreko dvora traei i najmanji trag o fantomu, ali nije ga
naao. inilo mu se pak, da bi mogao da ga pronae gore u
treoj kuli po redu, onoj najmanjoj, ija su vrata bila zakljuana
sa tri katanca, i to spolja. Znao je da neka tajna poiva tamo, ali
nije imao nameru da to sazna veeras. Ostavio je to za neki
drugi put. Sada se vratio u krevet i nastavio da spava. Znao je
da vukodlaka nee vie videti te veeri.
Poto je saekao jutro, sa obzirom da nije mogao da
zaspi, Mutimir je doao po njega i poveo ga u prostoriju za
ruavanje.
Za dugakim drvenim stolom sa strana iaranim raznim
prikazima folklora naroda koji je iveo u tim predelima, sedela
je povelika druina. Na njihovom elu, i na elu stola, sedeo je
zabrinuti knez. Svi osim njega priali su i smejali se uivajui u
slasnoj hrani i gorkom crvenom vinu. Neboju su sluge
postavile na mesto nasuprot kneevom. Pre nego to mu je
dodao hranu, Mutimir prie svom novom gospodaru.
Vidi li gospodaru onu plavokosu devojku to sedi
pored kneza?, aputao mu je na uvo, To je Lubava, njegova
jedina ki. Ova gospoda sa njegove desne strane i tvoje leve su
gospodari Boj, Kal i Vuk, a ovi to sede sa njegove leve, a
tvoje desne strane su gospodari Orion i Kalijan. Budi obazriv
gospodaru, knez jeste ovek velikoga srca, ali ova gospoda
nisu.
Neboja se oseao neugodno u ovom gospodskom
drutvu. Znao je da nije poeljan na tom mestu, a i mogao je to
da vidi u pogledima ove gospode. Jedino ga je zbunila mlada
kneeva ki Lubava, koja ga je sve vreme udno gledala
smekajui mu se. Meutim ona je napustila dvoranu, te je opet
ostao sam sa gomilom gospode iji su ga pogledi prodirali.
Najednom knez Svemir ustade i podie au visoko
iznad stola.
Draga brao!, najednom je bio veseo, Pozdravite
gospodara Neboju, viteza od Plamenkog manastira, oveka
koji e oprati nae greke i osloboditi nas nae kletve!
 Recite nam gospodine, gospodar Vuk, ovek duge
plave brade i picastog nosa irokog osmeha obrati se Neboji,
Kako planirate da ubijete ovog zlog vuka to nas mui?
Da, gospodine, za njim progovori Kalijan, sredoveni
oveuljak sa velikim oiljkom preko nosa, uli smo da vi u
Plamenkom manastiru uite mnoge tajne vetine koje
primenjujete kada lovite bia kao to je ovo nae.
To je tano., Neboja ispi au vina koju mu Mutimir
ubrzo dopuni, U manastiru nas ue mnogim stvarima. Kako se
rukuje maem, zvezdama, matematikom, magijama...
Zar vas i magijom ue?, prekide ga iznenaeni
gospodar Boj, iji su debeli brkovi visili do njegovog pasa, Ja
sam mislio da Sveta Crkva zabranjuje svaki vid korienja
magije.
Dragi gospodine, Neboja se nasmei, Cilj
opravdava sredstva. Kako drugaije da se borimo protiv magije
nego magijom? Treba uzeti u obzir da mi magiju ne koristimo
u svrhe zadovoljstva ili poude, kao to to praktikuju
arobnjaci, veci i divlja plemena sa severa, nego samo kako bi
se od iste odbranili ili je slomili.
Da li ete magiju koristiti i protiv vukodlaka?, upita
gospodar Orion, stariji pogrbljeni gospodin.
Hou., on klimnu glavom, Ona e mi vrlo pomoi u
pronalaenju njegovog identiteta kao oveka.
Vrlo zanimljivo., ree gospodar Vuk.
Neboja,, progovori knez, Da li ste moda uli
nekakve zvukove sino u podnoju vae kule? Ljudi su se
preplaili kada su uli nekoga kako peva u hodniku. Priaju da
se sad pored vukodlaka pojavila i neka mrtva princeza koja
uhodi hodnike pevajui. Prave su budale i sujeverni ludaci.
 To sam bio ja, uvaeni knee., rekao je Neboja, a
potom im je obrazloio itavu situaciju koja se odigrala
prethodne noi.
Zabrinutost se vratila na Svemirovo lice kada mu je
vitez to ispriao.
Pokuali smo da ga uhvatimo bezbroj puta, ali uvek
nam pobegne., ree gospodar Vuk nervozno, Eto, ak i vama
koji ste podueni za njihovo istrebljivanje nije uspelo! On
ustade i prekorno pogleda Nebojaa. Kakva magija i bakrai!
Koliko ja vidim, neete vi nama pomoi vie nego to mi sami
moemo da uradimo!
Nije uspelo zato to nisam bio spreman!, Neboja
skoi sa svoje stolice, Mi nismo podueni da ubijamo takva
bia iz zabave, nego samo u sluaju ako ugroavaju ljude.
Osetio sam duu tog vukodlaka, jer bez obzira to menja oblik
u vuka od oveka, dua i oseanja ostaju ista. To me dovodi do
zakljuka da je to neka osoba koja meni lino ne bi naudila, ali
bez obzira na to eli da ja odem.
Tiina! Sedite dole obojica!, knez gromko naredi,
Neu dozvoliti takvo ponaanje sa mojom trpezom!
Svi naglo uutae iznenaeni grofovom vikom. Poto je
video neprijateljstvo u oima prisutne gospode, Neboja se
okrete i ode u sobu. Bio je nervozan. Oseao je bes kakav u
ivotu nikada nije osetio. Kako neka debela gospoda kao to su
oni, koji po ceo dan sede u udobnim stolicama i samo potpisuju
hartije, mogu da znaju kako je to biti monah iz Plamena. Biti
jedan od vitezova Plamena, velika je ast, ast koju malo ko
moe da primi. Sutra e se znati ko je vukodlak, govorio je
sebi, videe oni ta znai biti Plamena. Najednom, uhvatie ga
emocije. Seo je na krevet, a iz besom zamagljenih oiju umalo
to ne potekoe suze. Suze pune tuge i jada. Zato nisam dobio
ansu za normalnim ivotom?, govorio je duboko u sebi, zato
moram da ispatam zarad drugih? Dugo je alio sebe i svoju
sudbinu neputajui ni jednu suzu, kada neko zakuca na
drvena vrata on se sabra i uspravi.
Napred., rekao je ozbiljnim glasom.
Kroz otkrinuta vrata u sobu se ukaza prelepa devojka.
Duga plava kosa padala je preko njenih mladih belih grudi.
Nosila je crvenu haljinu sa hiljadu raznih ara koje su krasile
sve haljine gospode Carstva. Bila je to knezova ki, mlada
Lubava. Pupoljak od oko dvadeset leta, lepa kao sama nebesa.
Oprostite gospodaru, ako vas ometam, rekla je
nenim i umiljatim glasom, Samo sam htela da vidim da li ste
dobro.
Jesam moja gospo., ree Neboja skupivi kapke
kako bi sakrio crvenilo oko izmuenih oiju. Ne morate da
brinete. Sve je u najboljem redu.
Ona prie i sede na krevet pored njega.
Zato ste tuni, gospodaru?, pomazila ga je po
obrazu, Vae oi su crvene.
Nije to od tuge gospo. Alergian sam na slobodu.
Navikao sam u Plamenu na etiri zida i stroge kazne., ree on
kroz osmeh.
Vrlo ste duhoviti., ona se nasmeja, Da li vas i tome
ue u manastiru?
Ne, gospo.
Ime mi je Lubava., rekla mu je.
Uhvatila ga je za ruke. Gledali su se bez izgovorenih
rei i inilo se kao da je vreme stalo. Neboja bee ve ovek u
godinama, ali mogao je da se brzo zaljubi, isto kao to je i
umeo da privlai devojke ka sebi. Neki bi rekli da je to teta, sa
obzirom da je kao vitez-monah iz Plamenkog manastira
obavezan na celibat, ali svi su oni tu obavezu zaobilazili.
Pogled njenih oiju plavih kao Veliko More uzbudili su ga.
Podsetila ga je na voljenu Veru, koja nije bila tu dugo, dugo
godina. Te godine morale su da budu nadoknaene. Dlanovi su
poeli da mu se znoje, a srce da udara sve jae i jae. Lagano je
poeo da se pribliava njenim toplim usnama, izazivajui
enju koja samo to nije iskoila iz njegovih kudravih grudi.
Ne, to nije Vera. To je samo mlada i lepa Lubava. Notar okrete
glavu puptajui njene ruke.
Idi dete., rekao joj je, Ovo se ne sme desiti.
Moj otac mi brani mnoge stvari., rekla je kroz smeh
dok je lagano koraala ka vratima, Ali najvie volim da ga
potajno izneverim tako to se zadovoljim sa naim zgodnim
gostima koji ostanu u naoj kui. Mrzim svog oca, onoliko
koliko volim da osetim pravog mukarca u sebi. Meutim, ti
nisi takav mukarac gospodaru.
Neto udno je lealo u njenom glasu. Neboja je to
mogao da oseti. On je bio sa dosta ena u svom ivotu, ali
iskreno, Lubava je bila najdlakavija od njih. Predpostavljao je
da to i nije ba obiajno za jednu kneevu ki kao to je ona
bila. To ga je navelo ne razmiljanje.
Poljubila ga je u obraz i krenula da izlae iz sobe.
Molim te, gospodaru., ree ona, ti si dobar ovek.
Idi odavde. Pusti demone da poivaju u njihovim komarima.
Drvena vrata se uz kripu zatvorie.

--- KRAJ ODLOMKA ---