NAIN NA KOJI SE PRIKRADA

Moj govor je nedovoljno dobar, ne zato to elim da zablistam sa svojim reima ve

zato to ne mogu da nadjem odgovarajue. Ja govorim u slikama jer jedino one
mogu da prikau rei iz dubina. Duo, gde si? Da li me uje? Govorim, prizivam te,
ali da li me uje? Vratila sam se, opet sam tu. Oduvala sam prainu svog
unutranjeg patosa i evo me opet tu. uje li me? Dola sam...sa tobom sam. Posle
toliko lutanja ponovo sam se vratila tebi. Da li smem da ti ispriam sve to sam
videla? Ili eli da slua samo o buci ovog nemirnog sveta? Da li me i dalje
poznaje? Koliko dugo smo samo bili razdvojeni! Sve je postalo tako drugaije. Kako
li sam te opet nala? Kad bi samo znao koliko je udno bilo ovo putovanje. Daj mi
svoju ruku skoro zaboravljena eljo! Koliko je topla radost videti te opet.

Moji snovi su te predstavili kao mladune i kralja dungle, ali ja sam postala
nesvesna tvoje misterije. Izvini to piem snoliko, izvini to brbljam gluposti...ali niko
drugi me ne uje. Priam ti tiho, u nadi da e osetiti rei iza brbljanja, da e
prepoznati stvarnu bol koju mi je tvoja neprisutnost izazvala. Moje srce se gri u
bolu te otvorene rane ija tama isporuuje govore pune podsmeha: Lae sebe!
Govori ove rei kako bi naterala da ti veruju! Glumi proroka i juri sopstvene
ambicije slepo! Rana i dalje krvari, a ja ne mogu da se pretvaram da ne ujem
ruglo istine. Koliko mi je udno da te nazivam mladunetom, tebe koji spaja jedan
kraj sa drugim. Ja sam ila dan za danom kroz svoja matanja, a ti si iao samnom
nevidljivo kao kroz maglu, davajui znaenje sklapanjem delia i oslikavajui mi
celinu. Ti si vukao tamo gde sam ja putala, potvrivao si moju veru kada sam bila
sama i na ivicama oaja. U svakom odluujuem trenutku naterao si me da verujem
u sebe. Kao umorna lutalica koja ne vidi nita u svetu osim sebe, kako da ti se
pribliim kada su jedino moji snovi vodee rei due?

Osuivala sam te i napravila predmetom naunog istraivanja. Zaboravila sam

kakva je lepota tvoje sri. Zanemarila sam injenicu da ne sme da bude objekat
osuivanja i prouavanja. Morala sam da postanem svesna injenice da sam te
izgubila. Moram da te doivim kao neto daleko i nepoznato, neto to ne postoji
kroz mene, ve u korelaciji samnom...a sada u korelaciji sa spoljanjim svetom koji
moe odrati svoje postojanje i bez moje prisutnosti. Onaj ko ne moe da te
pronae, da te oseti, doivljava uase samoe koja e ga preplaviti, strah e ga
masakrirati biem vremena i pretvoriti u senku koja se grubo cereka u svom
oajnikom naporu i eljama okrenutim ka upljim i povrnim stvarima ovog veno
neobjanjenog sveta. Postaje budala kroz beskrajnu elju, zaboravlja te i nikad te
vie ne pronalazi u tom besprekornom obliku sree koju samo ti moe da prui.
Trae za stvarima i grabie ih mahnito traei, i kada pomisli da te je naao to e
biti samo bleda senka neega to je predstava tvog postojanja. Tada moe samo
nai sebe u svom najgorem obliku. Moja glad te pretvara u zver koja prodire i truje.
Veruj mi, nije mi elja da te poduavam ili da odluujem ta je ispravno. Na osnovu
ega sam ja zasluila tu uasnu ulogu? Odakle mi pravo da uopte pridajem sebi
takvu titulu? Mogu da ti dam opise mojih matanja, ali nikad tvojih. Moj put nije tvoj
put i stoga te ja ne mogu nauiti. Kakve li uase nosi ivot proivljen iz tuih
primera.
Morala sam da zapiem sve svoje snove. Sam ovaj akt predstavlja neto mrano jer
su i oni divlje slike iz ida koje me opsedaju. Zato sve ovo? ta me nagoni da se
bacam u ring sa neobjanjivim, da traim smisao gde verovatno ne postoji, da
opravdavam svesno u nesvesnom i da izvlaim zakljuke iz dubine zanemarujui
povrinsko. Zanemarujui ivo. Oseam se da ivim u svetu mrtvih, u jednom
velikom limbu proaranom jednakosti smisla i besmisla. Vrtim se tu traei sebe,
traei nas, eljo, ali tebe ovde odavno nema.Sve to je ovde je odvratnost, emer i
jad, crnilo ambisa i prekid postojanja. Nema te eljo jer elje ovde ne postoje.

Moje stopalo okleva da te prati. U kakvu maglu i mrak me vodi tvoj put, u kakve
neistraene, boanske predele je tvoja dua kroila? Moram li da nauim da inim
bez znaenja? Kakvo je mesto gde nema znaenja? ini mi se, samo besmisao i
ludilo. Razmem da moram da inim bez razmiljanja ali za mene je to jednako
nepostojanju. Treba potpuno da ti se predam ali ko si ti? Ne verujem ti. Ne verujem
da je moja ljubav za tebe, a moja srea u tebi. Tvoja ruka teko lei na meni, ali
hou, elim. elim da verujem da postoji vie od vene samoe. Zaboravi moje
sumnje, znam da je neplemenito u tebe sumnjati. Zna li koliko je za mene teko da
ostavim sa strane svoj prosjaki ponos i pripojim te svojim mislima? Prepoznajem
svoju nepravdu ali mi je teko da se borim. Teko je kada se protiv samoe bori
sam. Kada postane izopaena slika svog lika koji ima dve strane lica, dva moda
odnosa prema svemu. A u centru svega ravnosunost koja je sve samo ne to. Koja je
samo posledica krvavih bitki, bitki koje niko ne zna i koje ni ja sama ne razumem.
Moja srea u tvom pronalasku nije bila iskrena, ve obmotana velom straha, koji se
vremenom iri dok ne obaspe svaki deli te predivne strukture. Bojim se. Bojim se
da nauim da te volim. Ovaj strah svedoi protiv tebe i ubija poverenje koje se, i bez
njegove prisutnosti, tako teko gradi.

Moja dua ezne za oseajem toplote koju joj oduzimam. Zato mi nije draga?
Izbegavam da posetim to mesto. Pretvorila sam se u svoje misli nakon to sam se
otuila od ljudi i dogaaja. Ali ta kreatura u venoj borbi sa svojim mislima, to nisam
ja. A paradoksalno moje putovanje veno vodi tu, u predele samoe, daleko od svih
divota koje mi je ljudski kontakt pruio. O, kada je taj predeo preovladao u mom
biu? Mrzim svoje JA to veito traga za prokletim, i gubi smisao celine na svakoj
maloj iskri neljudskosti koje pronalazi usput. Misli koje mi govore da je moda jedino
samoa pravi put. Te misli me opsedaju potkrovljene injenicom da ne mogu da
pohvatam konce svog bia i meni jo stranije, da tek niko drugi nee moi. Otud
osuivanje, otud otuenje. A samoa, samoa je iskrena samo kad je tvoja dua
pustinja. ta me vodi u te isprazne predele muenja, kakvog li ja posla imam tamo?
Da izrodim batu u sred nedoije. injenica je da su limiti ovog sveta uslovnosti i
samoa. U mojoj bati nita procvetati nee dok ne stvorim plodno tlo, plodno tlo
koje je spremno da sa prestravljenim isekivanjem saeka vodu koja e omoguiti
kreaciju neega to tei da bude neshvatljivo prelepo. Strah, samo i uvek strah.
Jedini nagon koji istinski razumem. Koji preti i vodi ka samounitenju. Vie ne
verujem ni sopstvenim mislima. Samo je ivot istina, a ivot me vodi u ove predele,
jer ak i sa ovim shvatanjem moje misli ne prave zaokret. I svaki put kad ga
priupitam veno pitanje: Hej, ti! ZATO?! nailazim na okrutni odgovor sa druge
strane: Saekaj jo malo. uo sam gnusnu istinu. Samo patnja nie u pustinji.
Hranei te duo svime to sam mogla da ti dam, dola sam do tvog izvora koji je
odavno presuio. Pustinjo zato si toliko okrutna? Preusmeravajui svoju elju od
ljudi ka tvojim dubinama postala sam plen svojih misli koje su sa pritajnom jezom
odzvanjali i najavljivali dugo isekivani krah. U toj pustinji sunce pri elje, a
beskonanost prostranstva gui nadu da e se bilo ta promeniti. Na horizontu nita
novo. Samo jadne taice peska koje tako okrutno u svojoj nepromenljivosti i
mirovanju podseaju na uase individualnosti u gomili. U tom prostranstvu moje JA
je jednako sa svakom takicom koja gubi nadu da e se bilo ta promeniti. Takica
nema nedoumica, nema elje za ueem i deljenjem i veno je nepromenljiva dok
je sveta i veka. Pomislila bih : Dok sam ja samo prolazni fenomen koji prnjava u
sve vrste emocija, kao plamen koji brzo buke, a jo bre se gasi, ja sam suma
svojih emocija, a ti, ti si bezvremenska, nerazoriva takica. Pustinjo, ako postoji
neto slino paklu, onda si to ti.