Najvaznije Vesti

NAJVAŽNIJE VESTI!
Ovo nisu samo najvažnije vesti dana. One su mnogo više od toga! Ove
vesti se odnose na najvažnije potrebe svakog od nas, a to su:
da smo bezuslovno voljeni i prihvaćeni od nekog bez obzira na sve –

upravo takvi i uprkos tome kakvi jesmo... i da će uvek tako biti i ostati, sve
dok to želimo.
Drugim rečima, da se to ne menja ni kada nam se greške i padovi i dalje de-
šavaju, da zbog toga nikada nećemo biti napušteni niti ostavljeni, već smo upra-
vo sigurni da će bez obzira na sve neko uz nas uvek biti i ostati i da ćemo uvek
imati njegovu bezuslovnu ljubav i prihvatanje nas kao osoba koliko god da smo
loši! Ali istovremeno shvatajući i opasnost da, iako naše eventualno istrajavanje i
upornost u lošem ne bi moglo odvojiti takvu osobu od nas, ono bi za neizbežnu
posledicu imalo naše hlađenje, otupelost, udaljavanje i odvajanje od takve osobe
i njene bezuslovne ljubavi i prihvatanja koje nas jedino mogu isceliti i preobraziti.
Da smo sigurni da nam je već od sveg srca oprošteno čak i pre nego što
zatražimo oproštenje, što nas nikako neće navesti na pogrešan zaključak da
Najvažnije Vesti – www.najvaznijevesti.com
ne treba da ga lično zatražimo. Ne samo zato što oproštenje bez njegovog

direktnog traženja nije ni delotvorno niti potpuno, već zato što je nemoguće
bilo kome ko se iskreno kaje i žali zbog svega lošeg što je učinio da to ličnim
izvinjenjem i traženjem oproštaja otvoreno i direktno ne pokaže onome koga
je time povredio. Tako da ono predstavlja samo naše otvoreno izražavanje
iskrenog kajanja i žaljenja zbog nepravde, bola i patnje koje smo naneli, a
ne naše ubeđivanje ili još gore preklinjanje nekog da nam se sažali, smiluje i
oprosti, i da nas opet voli i prihvati.
Da neko i pored svega lošeg što jesmo i što činimo, uvek vidi ono najbo-
lje kakvi možemo biti, i da iskreno i bezrezervno veruje da ćemo takvi i po-
stati, da će nešto od nas biti – da razumevanjem, saosećanjem, prihvatanjem
i nepokolebivom vernošću i odanošću otvoreno stane uz nas i onda kada nas
svi ostali osuđuju, odbacuju, otpisuju i smatraju nepopravljivim i beznadež-
nim. Čak i mi sami sebe! I u takvoj meri da je iz tog uverenja spreman da rizi-
kuje sve, a zbog ljubavi prema nama gotov da se potpuno žrtvuje. Koji nikad
ne odustaje od nas sve dok mu dozvoljavamo, čak i onda kada svi drugi, pa i
mi sami, odustajemo od sebe.
Da smo ubeđeni u potpunosti da ćemo zahvaljujući toj bezuslovnoj lju-
bavi i prihvatanju biti od svega lošeg i očišćeni i u celosti karakterno preo-
braženi.
Da smo potpuno, ali potpuno uvereni i sigurni da ćemo bez ikakvog
posebnog razloga uvek biti i ostati voljeni i prihvaćeni, ne zbog nekih naših
kvaliteta, vrednosti, već zbog postojanosti i kvaliteta ljubavi onoga koji nas
voli. Da budemo oslobođeni potrebe da budemo vredni i posebni da bi bili
voljeni. Da smo voljeni takvi i uprkos tome kakvi smo ne zato što smo nekom
potrebni ili neophodni već zato što nas voli zbog nas samih.
Ukoliko se slažete sa prethodnim i verujete da su bezuslovna ljubav i

prihvatanje ujedno i jedini način da bilo koja osoba, koja to svim srcem želi,
potpuno i trajno prevaziđe svoje greške i padove i bude isceljena i oslobođena
od njih, da postigne sreću i jedan radošću i smislom ispunjen život – ukoliko
verujete da je potpuno i trajno nadrasti svoje greške moguće samo onoj osobi
koji zna, koja je potpuno sigurna i uverena da je bezuslovno voljena i prihva-
ćena iako ih čini, onda smo ubeđeni da je ovaj sajt pravo mesto za Vas – da će
Vam pomoći da zauvek pronađete takvu ljubav, praštanje, prihvatanje i osobu
koja ih pruža i da nećete zažaliti ni trena posvećenog vremena.
2
ZNAČAJ VESTI – NEKI
PSIHOLOŠKI I PRAKTIČNI RAZLOZI
Već smo pomenuli naše verovanje u pogledu značaja bezuslovne ljubavi

i prihvatanja na početnoj strani sajta, pa ga ovde nećemo ponavljati. Ovde će
kao jedna od mnogih potvrda te činjenice biti navedene reči nekih poznatih
stručnjaka koji su se bavili i tom tematikom, a onda će biti navedena jedna
dirljiva priča koja sve to potvrđuje i u stvarnom životu.
Dr Ros Kembel (Ross Campbell) u svojim knjigama o vaspitanju dece
i uspostavljanju zdravog odnosa sa njima od najranijeg pa do izlaska iz ti-
nejdžerskog doba, govori o bezuslovnoj ljubavi i prihvatanju roditelja prema
deci i razlozima zašto su oni deci potrebni. Ništa manje su potrebni i svim
ostalima generacijama jer se jednostavno radi o univerzalnoj potrebi.
NEKI NAVODII:
Čak i kad su nemirna i kad ispoljavaju gnev, deca pitaju: „Da li me voliš?
Da li me voliš toliko da me nikada nećeš ostaviti?“ ...
3
I zbog svoje frustracije (misli se na roditelje), oni često ne uspeju da

pruže svojoj deci bezuslovnu ljubav i prihvatanje u vreme kad im je to najpo-
trebnije. ...
Ako ja ispunim svoj deo kao roditelj i volim ih uprkos njihovom dečijem
ponašanju, ona će moći da prekinu s detinjarijama.
Ako ih volim samo kad sam zadovoljan njima i ako im ljubav pokazu-
jem samo u to vreme (uslovna ljubav), ona se neće osećati iskreno voljenima.
Zbog toga će se osećati nesigurno i to će ih sprečiti da se kreću ka sve većoj
samokontroli. Zato su njihovo ponašanje i razvoj moja odgovornost isto ko-
liko i njihova.
Ako ih bezuslovno volim, imaće dobru sliku o sebi i osećaće se dobro.
Zatim će naučiti kako da kontrolišu svoju uznemirenost, kao i svoje ponaša-
nje.
Ako ih volim samo kad ispunjavaju moja očekivanja, osećaće se nespo-
sobnima [osećaj nesposobnosti je u ovom slučaju posledica parališuće nesi-
gurnosti i osećaja krivice – prim. uređivača sajta]. Verovaće da je beskorisno
da daju sve od sebe, jer to nikada neće biti dovoljno. Mučiće ih nesigurnost, za-
brinutost [i osećaj krivice – prim. uređivača] i imaće veoma malo samopošto-
vanja. Zbog toga je njihov potpun razvoj moja odgovornost koliko i njihova.
Deca su kao ogledala. Ona odražavaju ljubav mnogo više nego što je
iniciraju. Ako im je ljubav data, ona je uzvraćaju. Ako im se ljubav ne pruža,
nemaju mnogo šta ni da uzvrate...
Kad je roditeljska ljubav bezuslovna i stalna, deca mogu da pogledaju
u ogledalo te ljubavi i vide sebe kakva su danas, a takođe i onakve kakva bi
želela da budu u budućnosti.II
... Ako je dete ubeđeno da malo vredi, ono će malo vrednovati i ono što
kaže ili uradi... Ako ova vrsta niskog samopoštovanja postoji u nekoj osobi,
veoma je teško, i u nekim slučajevima nemoguće, da takva osoba oseća da je
Bog voli, da je prihvata i da je vredna u Njegovom carstvu i službi.III
Iako to ne mogu da objasne u potpunosti, deca znaju za svoju potrebu za
prihvatanjem i bezuslovnom ljubavlju. Bez toga ona ne mogu da se razvijaju
i odrastaju pravilno.
Kad je vaš odnos s decom zasnovan na uslovnoj ljubavi, biće vam ne-
moguće da zaista shvatite decu ili da im pružite pravo usmerenje. Shvatićete
takođe da je vaspitanje dece vrlo težak posao.IV
Kad je vaš odnos s njima zasnovan na bezuslovnoj ljubavi, možete biti
sigurni da ih dobro vaspitavate. Uz vašu ljubav koja ih usmerava, moći ćete
da zadovoljite potrebe svoje dece.
4
Značaj Vesti - neki psihološki i praktični razlozi
Usredsređena pažnja znači provođenje vremena s detetom na takav na-

čin da ono oseća da je za vas najvažnija osoba na svetu.
Kao što su automobilu potrebni gorivo i ulje da bi se kretao, kao što je
peći potrebno gorivo, telu zdrava hrana da bi [ispravno] funkcionisalo, tako je
i vašem detetu potrebna vaša bezuslovna ljubav, ispoljena na mnogo načina, da
bi postalo ono što želi da bude, ono što može da bude i ono što treba da bude.
Ako vaše dete mora da se pita iz dana u dan, ili iz sata u sat, da li je
vaša ljubav stalna (postojana) ili uslovna, i ima li uopšte svrhe u nastojanju
da vam udovolji, ono će se obeshrabriti u tom nastojanju i biće nesigurno u
sopstvenu vrednost. [dete će imati utisak da roditelj nikad nije zadovoljan jer
nije dovoljno dobro i počeće da sumnja u sopstvenu vrednost, sposobnosti i
mučiće ga parališući osećaj krivice – prim. uređivača]
„Stepen do kog ste bezuslovno voljeni odrediće vaš nivo
samopoštovanja.“1 Isto važi i za vaše dete.
Bezuslovna ljubav ima dva veoma važna kvaliteta: (1) daje se bez ob-
zira na objektivnu vrednost osobe ili stvari koja se voli; (2) daje se bez
ikakvih dodatnih uslova... To je vrsta ljubavi koja može da preokrene vaš
život i podigne nivo vašeg samopoštovanja. Kad pronađete ovakvu ljubav,
slobodni ste da budete ono što jeste, onakvi kakvi jeste. Kad upoznate sebe u
takvoj slobodi, stalno ćete se osećati dobro2... Svako od nas želi da bude voljen
bez ikakvog posebnog razloga.3 (Onakav i uprkos tome kakav jeste – prim.
uređivača sajta).
Dr Voren ističe da možete znati da ste pronašli ovakvu ljubav kada ste
sigurni da vas ništa što uradite ne može rastaviti od ljubavi koju neka oso-
ba ima za vas. Takva ljubav vas oslobađa od onoga što Karl Rodžers (Carl
Rogers) zove „uslov vrednosti“. „Ne morate više da budete nešto posebno
1 Neil Clark Warren, Making Anger Your Ally (Colorado Springs: Focus on the Family
Publishing, 1990), str. 123.
2 Uređivači sajta podržavaju autorovu izjavu u smislu da će se osoba i dalje osećati bezu-
slovno voljenom i prihvaćenom uprkos svemu lošem što, nažalost, možda još uvek i pro-
tiv svoje volje čini – baš zbog sigurnosti bezuslovne ljubavi i prihvatanja nje kao osobe, a
ne prihvatanja svega lošeg što čini, što bi u slučaju zahvalne i korektne osobe trebalo da
izazove odgovor zahvalnosti i želju za ličnom promenom.
Uređivači sajta ne podržavaju autorovu izjavu u smislu negiranja eventualne potrebe za
ličnom promenom i odobravanja slobode da osoba čini loše kako bi se osećala dobro –
odnosno, smatraju da izjavu ne treba shvatiti u smislu „slobodni ste da budete ono što
jeste, onakvi kakvi jeste“ ako to nije dobro ni za samu osobu ni za druge osobe iz njenog
okruženja.
3 Neil Clark Warren, Making Anger Your Ally (Colorado Springs: Focus on the Family
Publishing, 1990), str. 123-124.
5
da bi vas neko voleo. Možete da započnete putovanje ka samospoznaji bez

unapred postavljenog cilja. U svakom trenutku jednostavno možete biti
ono što jeste.“4
Da bi vaša deca postala ono što jesu, potrebno je da imaju jasnu predsta-
vu o sebi. Taj osećaj o sebi dolazi iz slobode i bezuslovne ljubavi.
U domu deca uče koliko znače vama, Bogu i sebi samima. Molim vas,
pokažite svojoj deci, i rečima i delima, da su vam ona ceo svet.
Sve što je prethodno rečeno govori sledeća priča iz života, jedna od

mnogih. Ona tako slikovito ilustruje primer bezuslovne ljubavi i prihvatanja i
razlog zašto je ona svima potrebna ne samo u svetovnom već i duhovnom ži-
votu. Ali pre nego što bude ispričana, želeli bismo da iznesemo samu suštinu
najvažnijih vesti koja se nalazi na sledećoj strani sajta pod nazivom – Pravo
u centar!
I Citati koji su ovde navedeni preuzeti su iz knjige Dr Rosa Kembela „Deca u opasnosti“,
poglavlja „Potreba deteta za bezuslovnom ljubavlju“, a koje objavljujemo uz velikodušno
dopuštenje srpskog izdavača Kembelovih knjiga.
Dr Ros Kembel je bio svetski poznati i priznati pisac knjiga ove tematike. Za vreme bivšeg
Sovjetskog Saveza, u periodu vrlo napetih odnosa sa SAD, njegova knjiga „Kako stvarno
voleti svoje dete“ je bila zvanično otkupljena od strane države, štampana i deljena u veći-
nu sovjetskih domova. Kasnije je tu praksu nastavila i ruska država, ali samo delimično
zbog ekonomskih razloga. Sama ta činjenica, pored svih ostalih, govori o vrednosti njego-
vih knjiga, mišljenja i iskustava iznetih u njima, posebno ako se uzme u obzir da je on bio
Amerikanac, i da američki pisci baš i nisu bili omiljeni u Sovjetskom Savezu, a posebno
današnjoj Rusiji.
II Zato što veruju u uspeh i imaju motiv da na tome rade jer imaju sigurnost bezuslovne
ljubavi i prihvatanja – prim. uređivača
III Zato što je teško odrasloj osobi, a kamoli detetu da poveruje da ga Bog voli ako ono
po ličnoj i proceni drugih ljudi, naročito roditelja, malo vredi, s obzirom da je sve što zna,
što je videlo i doživelo/iskusilo uslovna ljudska ljubav koja voli samo u slučaju da nešto
smatra vrednim i korisnim za sebe – prim. uređivača
IV Jer deca neće moći da vam veruju s obzirom da se ne osećaju iskreno voljena; neće
moći da u vama da vide iskrene staratelje i prijatelje kojima je stalo do njih i njihovih
4 Ibid., str. 125.
6
Značaj Vesti - neki psihološki i praktični razlozi
potreba, tako da neće moći da vam se otvore, povere, saopšte vam svoje najdublje po-
trebe i čežnje, jer imaju utisak da vas to i ne zanima previše, iako nije tako (nažalost, u
nekim slučajevima i jeste tako – često su osobe koje vole uslovno ne samo one koje to
rade iz neznanja, već i one koje ne zanima puno da shvate druge i njihove potrebe sem
kad treba da ostvare lični interes – a deca to ne mogu da prepoznaju i zato sve svrstavaju
u istu grupu – one kojima nije stalo, koji ih ne vole iskreno); zbog svega toga deca će se
osećati nesigurno, manje vredno, nesposobno, biće u okovima straha koji će ih držati
preplašenim i sputanim strepnjom od neuspeha i vašeg odbacivanja; ili će razviti otvoreni
bunt i nepoštovanje vas kao autoriteta i postati jogunasti, bundžije, nepokorni, kontraši...
– prim. uređivača
7
PRAVO U CENTAR!
Ove vesti ne mogu ostaviti ravnodušnim nikog ko bude ozbiljno razmi-
slio šta one stvarno znače i kakve posledice imaju po njegov život. Za svakog
takvog više ništa neće biti isto kao pre. Što ih bude više shvatao njegova re-
akcija će biti burnija, postajaće ili njihov sve vatreniji pristalica ili njihov sve
ogorčeniji protivnik.
Evo najvažnijih vesti bez njihovog obrazlaganja na ovoj strani sajta. Detalj-
nija argumentacija se nalazi na sledećim stranama sajta (5 i 6) za sve one koji
budu mogli da pročitaju nekoliko narednih rečenica do kraja, prihvate i pove-
ruju u ove vesti da su tako dobre. Molimo Vas da čitate polako i razmišljate:
− Taj neko naveden u uvodnoj reči ko nas bezuslovno voli i prihvata,

od srca oprašta i svojom ljubavlju preobražava je lično Bog! I pored toga što
ogromna većina o Njemu ima sasvim drugu, suprotnu sliku, Božija ljubav i
Njegovo prihvatanje su potpuno bezuslovni! Šta to znači?
To jednostavno i doslovno znači da oni ne zavise od Vaše dobrote i Vaših
dela, od toga šta jeste i šta činite. On Vas prihvata takve i uprkos tome kakvi jeste
8
Pravo u Centar!
ma kakvi god da ste i šta god da radite (što ne znači da prihvata to što radite),
jer Vas voli zbog Vas samih, i zbog ljubavi prema Vama ima cilj – da Vas ne
ostavi istima nego promeni i spase od večne propasti, ukoliko na to pristanete.
Jer samo bezuslovna ljubav i prihvatanje mogu izazvati promenu, a ne obratno.
Još direktnije, Vaši gresi nisu i ne mogu biti uzrok Božijeg odbacivanja
Vas sve dok Vi Njega ne odbacujete i dolazite Mu za isceljenje – razlikujte
to od činjenice da oni izuzetno lako mogu postati uzrok Vašeg odbacivanja
Boga ako svesno i uporno nastavite da ih gajite. Oni neće udaljiti Boga od
Vas, već Vas od Boga. Oni neće uticati na Božiji odnos prema Vama već Vaš
odnos prema Njemu.
Drugim rečima, ne postoji uslov sa Božije strane, samo sa čovečije, a to
je da tu Božiju bezuslovnu ljubav i prihvatanje prestane da odbija, taj nasledni
dar spasenja (pravo koje je svako dobio rođenjem).
Za razumevanje i prihvatanje svega rečenog izuzetno je važno shvatiti i
razlikovati već pomenutu činjenicu da Božija bezuslovna ljubav i prihvatanje
ne znače da On prihvata to što činimo, već da bezuslovno prihvata nas koji to
činimo. Dobro razumeti ljubav između ostalog znači i praviti razliku između
osobe i onoga što ta osoba radi. Zato što je ljubav odnos prema drugoj osobi
kao prema biću, a ne prema svim njenim pojedinačnim željama i ponašanji-
ma. Upravo zbog toga što postoji ova razlika moguće je iskreno voleti neku
osobu i istovremeno osuđivati neke njene postupke. Baš kao što i roditelji ne
prihvataju neke postupke svoje dece koje smatraju opasnim, upravo zato što
ih vole. Mnogi, međutim, pogrešno tumače neprihvatanje nečijih postupaka
kao neprihvatanje same osobe koja ih čini. Tačnije, to neprihvatanje određe-
nih ponašanja doživljavaju kao uslovljavanje, suprotnost i nepostojanje be-
zuslovne ljubavi, što je potpuno netačno. (Zapamtimo: neprihvatanje nečijeg
ponašanja i određenih postupaka uopšte ne znači i nije isto što i odbacivanje
te osobe kao bića).
Zvuči šokantno? Teško Vam je da poverujete? Tako kaže Bog, ali su ljudi
to izvrnuli jer ne mogu da poveruju u tako nešto, isuviše je dobro. Ili vređa
njihovu sujetu, ponos, gordost, oholost... Svi smo od rođenja učeni da naklo-
nost, milost i ljubav moraju da se zarade i zasluže, i tu svoju pogrešnu pred-
stavu primenjujemo i na Božiju ljubav i prihvatanje, a većini je teško da se
oduči od toga. Proverite argumentaciju na osnovu Svetog pisma na narednim
stranama sajta. Za one koji su u stanju idemo dalje:
− Sledi iz prethodnog – Naša dobra dela, vernost, poslušnost, ponaša-

nje... nisu uzrok (razlog) Božije ljubavi, praštanja i prihvatanja, Njegove mi-
9
losti, naklonosti i dobrote prema nama, niti su uzrok našeg opravdanja, po-
mirenja, spasenja... Sve to je samo posledica Njegove bezuslovne ljubavi, kao
i našeg razumevanja i prihvatanja te činjenice. I to posredstvom vere tj. upo-
znavanjem Boga kroz svakodnevnu ličnu vezu (odnos, zajednicu) sa Njim.
− Božija blagodat (ljubav, milost, naklonost i dobrota) se ne može ni na
koji način zaraditi ili zaslužiti (nezasluživa je). Nije nagrada za pravilno po-
stupanje, niti plata za poslušnost. Ne možemo sebe učiniti dovoljno dobrim
za nju, niti ima osnovu u bilo čemu što mi činimo. Ona je zasnovana isklju-
čivo na onom što je Hristos učinio. Ona je već naša rođenjem i to besplatno!
− Naše lično (subjektivno) opravdanje i pomirenje sa Bogom, ne zavisi
od toga kakvi smo i šta činimo, već od toga šta verujemo – da li verujemo da
nas je Bog već opravdao i pomirio sa sobom (spasenje od greha ostvareno za
celo čovečanstvo – objektivno spasenje) još dok smo bili bespomoćni, bez-
božni, grešnici i neprijatelji prema Njemu. Ono zavisi od toga da li verujemo
da smo već primili spasenje kao pravo stečeno rođenjem, umesto da činimo
bilo šta kako bismo ga zaradili ili zaslužili (Sveto pismo, Poslanica Rimljani-
ma 5. poglavlje).
− Opravdanje, pomirenje spasenje, posvećenje su nasledni darovi koji
svaka osoba dobija rođenjem, ali ih kasnije zbog raznih razloga odbacuje
(prevara greha i ljubav prema njemu, oholost, bezbožnost, neverstvo Bogu...
). Naš deo je da prestanemo da odbacujemo to svoje nasledno pravo na ove
darove negovanjem vere koja je isto tako dar od Boga.
− Pokajanje je dar i mi ne treba da čekamo da priđemo Bogu sve dok se
ne pokajemo (jer Mu onda nikad nećemo ni prići), već treba da Mu priđemo
takvi i uprkos tome kakvi jesmo da bismo primili taj dar i mogli se pokajati.
Jer mi se ne kajemo da bi nas Bog mogao voleti i prihvatati, On nas bezuslov-
no voli i prihvata da bismo se mi mogli pokajati. Upravo nas ljubav Božija na
pokajanje vodi, a ne obratno. Ne činimo mi prvi korak i ne tražimo mi Boga,
već suprotno, On čini prvi korak i On traži nas (opisano u Svetom pismu,
Jevanđelju po Luki 15. poglavlju).
Poreznici (carinici) i grešnici opisani u pomenutom poglavlju nisu če-
kali da se prvo iskreno pokaju da bi prišli Hristu, nego su Mu dolazili takvi
kakvi su, sa svim svojim gresima i manama. To pokazuje činjenicu da Hristos
svoju zabludelu decu koja Mu se vraćaju u neizmernoj radosti prihvata baš
takve i uprkos tome kakvi su, sa svim njihovim gresima i slabostima, iako
zna da se mnogi od njih još uvek nisu iskreno pokajali. Zašto? Ne zato što je
ljubav sentimentalna i slepa, i što opravdava nepriznate i prelazi preko ne-
pokajanih greha, već zato što je prava ljubav bezuslovna (ne traži svoje) i što
10
Pravo u Centar!
prava ljubav zna da samo bezuslovno prihvatanje može grešnika dovesti do

iskrenog pokajanja, a ne obratno. Drugog načina nema.
Ako je budu iskreno cenili i prestali da je odbacuju, Njegova ljubav će ih
navesti na pokajanje i promeniti. Ako ne, njihovo uporno odbacivanje Njego-
ve ljubavi i Njegovih principa zasnovanih na ljubavi postepeno će ih činiti sve
iskvarenijima i sve manje sklonima da voljno prihvate i izaberu Božju volju
umesto greha koje su zavoleli i sa kojima su se srodili i poistovetili. U tom
slučaju, jednom će (možda i posle više odlazaka-povrataka) konačno otići
zauvek.
− Hristovom zameničkom žrtvom naši gresi, krivica i osuda (druga
smrt) su pripisani (i preneti) Hristu, a Njegove zasluge – Njegova pravednost,
savršeni život i poslušnost – su pripisani nama. To znači da nas, uprkos sve-
sti o našoj sadašnjoj grešnosti i ljudskosti, Bog svaki trenutak vidi potpuno
pravedne kao što je i Hristos bio, kao da nikada nismo zgrešili i pali. To još
znači da nas Bog vidi potpuno poslušnima kao što je Hristos bio, iako to nije
ono što mi vidimo.
Božija ljubav, koja je beskonačna, nepromenljiva, samopožrtvovana, ne-
sebična, saosećajna, brižna, strpljiva, verna..., sve to je učinila ne samo da
bi nam gresi bili pokriveni, da bismo samo na papiru (pred zakonom) bili
proglašeni pravednim, dok i dalje nastavljamo da grešimo. Ne, cilj je bio da
budemo učinjeni (načinjeni) pravednim, da bismo u stvarnom životu mogli
biti oslobođeni greha i želje da i dalje grešimo. A sve se to događa kroz poste-
peni preobražaj karaktera koji Bog čini u jednom doživotnom procesu rasta
(posvećenju).
Naše je da istrajemo da Mu svakodnevno dolazimo sa svom svojom bes-
pomoćnošću dozvoljavajući Mu da nas menja. Da istrajemo da Ga svakod-
nevno sve više upoznajemo kroz molitvu i proučavanje Svetog pisma jer je to
jedini način da Ga istinski upoznamo, da bismo uopšte mogli da Mu veruje-
mo. Tada ćemo početi da iznad svega želimo da činimo Njegovu volju, pre-
staćemo da Mu se otimamo iz ruku i dozvoljavaćemo Mu da boravi (prebiva,
stanuje) u našem umu. To je sav naš deo, sve što Bog od nas traži i očekuje, i
to sve zarad našeg sopstvenog dobra.
A za sve to vreme gresi, greške i padovi su nam pokriveni Hristovim zaslu-
gama koje nam je neizmerna ljubav pripisala, s obzirom da smo svesni da se oni
još uvek dešavaju za vreme procesa duhovnog rasta i sazrevanja, ali i s obzirom
da se, u izgradnji i negovanju takvog bliskog odnosa sa Bogom, svaki put kad ih
učinimo iskreno kajemo i žalimo zbog njih jer Ga time povređujemo i iznova
raspinjemo. Međutim, nedozvoljavamo im da nas drže u okovima krivice, stra-
11
ha i slepe zabrinutosti za sebe niti da nam skrenu pogled sa Božije ljubavi, mi-
losti, praštanja i preobražavajuće stvaralačke sile na sebe i svoje nesavršenosti.
Svojim gresima, greškama i padovima bavimo se samo u meri da smo
svesni njih, svoga stanja, potrebe za oproštenjem i preobražajem jer shvatamo
da smo, prepušteni sami sebi, bespomoćni grešnici i razumemo koliko nam je
Bog potreban. Između ostalog i zbog njihovog prevazilaženja i nadrastanja u
našem sve većem približavanju Njemu. Zato ih zajedno sa krivicom i osudom
zbog njih ostavljamo u podnožju krsta gledajući sa zahvalnošću na raspetog
Spasitelja koji je kao jagnje Božije uzeo na sebe grehe celog sveta, uključujući
i sve naše grehe.
Jer niko nikada nije prohodao a da nije padao. Svaki zemaljski roditelj koji
zaista voli svoje dete i želi da ono prohoda, ne broji mu padove, niti ga manje
voli svaki put kad ono padne. A kamoli Bog koji nas sve smatra svojom decom.
Božija ljubav ima potpuno razumevanje za nas i neizmerno strpljenje za naše
propuste i padove na našem putu sazrevanja. Jer nemoguće je imati iskren od-
nos ljubavi sa nekom osobom ako nas ona voli i prihvata samo dok činimo
ono što ona odobrava. To nije ljubav, nego interes, sebičnost, to je odnos
ucenjivanja. Odnos ljubavi ne može da postoji tamo gde je sumnja i gde je
međusobna ljubav stalno na proveri i iznova mora da se dokazuje, ako iz
časa u čas, iz dana u dan, moramo da se pitamo da li je to što jesmo i ono što
činimo dovoljno da budemo voljeni i prihvaćeni. U takvom odnosu ne može
biti pravog prihvatanja, bliskosti, iskrenosti, otvorenosti, zahvalnosti, na-
pretka, radosti, mira, sreće, sigurnosti... već postoji stalna sumnja i zebnja,
osećaj krivice, griža savesti, neiskrenost, otuđenost, osećaj neprihvatanja i
odbačenosti, nedostatak zahvalnosti, neizvesnost, nemir, patnja, tuga, nesi-
gurnost, nedostatak samopoštovanja... Jednostavno, obeshrabrićemo se u
svojim nastojanjima i živećemo u stalnom strahu da li ćemo biti odbačeni
i napušteni zbog naših propusta i grešaka, onoga što jesmo i što radimo.
To se teško može nazvati život, a sigurno nije ni smrt. To je užasno mučenje i
postepeno mrcvarenje, život krajnjeg jada i bede. To Bog dobro zna i ne želi ga
ni svojim najvećim neprijateljima. Upravo onima koji su Njegovu bezuslovnu
ljubav i prihvatanje izvrnuli u jednu ovako tiransku sliku o Njemu zbog koje
milioni žive u teškoj agoniji čekajući da je On milostivo prekine. Upravo ove
vesti jesu Božiji napor da tu agoniju prekine pokazujući Sebe u pravom svetlu.
Bojazan da Božija bezuslovna ljubav i prihvatanje mogu osobu koja ih
iskreno prihvata dovesti do zloupotrebe slobode i izigravanja Njegove mi-
losti i poverenja je neosnovana. Prosto je nemoguće za osobu koja stvarno
prihvata i ceni nečiju bezuslovnu ljubav i prihvatanje da ostane ista, posebno
12
Pravo u Centar!
ako su to Božija bezuslovna ljubav i prihvatanje. Ako osoba istraje u svojoj

zajednici (odnosu) sa Hristom, pre ili kasnije njen greh će prestati, odnosno
biće pobeđen. I sve dok zajednica sa Bogom traje, taj odnos ljubavi ima svoju
ugrađenu zaštitu od zloupotrebe slobode. Što je zajednica sa Hristom dublja,
to se više udaljavamo od zloupotrebe slobode. Svi mi možemo biti zahvalni
Bogu za način na koji je Hristos postupao sa onima koji su svesno grešili. To
daje nadu i utehu svakom verniku koji se bori i raste.
Iz ove tačke slede i sve naredne:
− Naše opravdanje pred Bogom ne zavisi od našeg posvećenja tj. našeg
života (naših ispravnih postupaka i dobrih dela), ono zavisi samo od Hristo-
vih zasluga (zameničkog života). Naša dobra dela su samo posledica, plod
našeg opravdanja i spasenja, a ne njihov uzrok.
− Naš položaj pred Bogom i mir sa Njim nije zasnovan niti na našim
trenutnim okolnostima, niti na našem duhovnom napretku (posvećenju),
niti na našim delima (činjenici da sada više ne radimo nešto loše što smo
ranije radili ili nam se, nažalost, još uvek ponavlja). Naš položaj pred Bogom
i mir sa Njim se zasniva isključivo na već utvrđenoj činjenici, a ta činjenica je
ostvarena samom zameničkom smrću Isusa Hrista za svakog od nas.
− Biti pod Božijom blagodaću ne znači da ne smemo više da pogreši-
mo. Mi možemo pogrešiti, a da ipak ne izgubimo Božiju blagodat jer Njegova
nezasluživa milost, naklonost i dobrota nikada nisu zavisili od naše sposob-
nosti da činimo ispravno. Blagodat je izlivena na nas iako smo i dok smo još
bili grešnici.
− Opravdavamo se jedino i isključivo verom, ali ne samo intelektual-
nom (samo svesnim, umnim pristajanjem – slaganjem sa Božijim pomire-
njem koje je nasledni dar) već verom koja kroz ljubav radi/dela (deluje). U
ovom slučaju vera je glagol, a ne imenica.
− Naša borba nije borba sa grehom, nedostacima karaktera, nasleđe-
nim ili stečenim sklonostima... Naša borba je borba vere, borba da Mu ve-
rujemo, da Mu se stalno predajemo i dajemo dozvolu da boravi u nama, da
Ga pustimo u svoje umove. Naša borba je da verujemo da su borba sa našim
gresima i nedostacima kao i odgovornost za njen ishod stavljeni na Hrista a
ne nas, i da Mu potom stalno predajemo to svoje pravo da se borimo sa svo-
jim gresima i nedostacima. Poenta je da Bog u nama odoleva grehu, a ne mi
sami uz Njegovu pomoć.
Još preciznije, naša borba je da Mu stalno predajemo svoje grehe veru-
jući da su oni već pobeđeni, i da posežemo za Njegovom pravednošću, izra-
ženom u Božjem moralnom zakonu, verujući da nam je ta pravednost već
13
izobilno darovana. Jer su deset Božijih zapovesti u izvornom obliku izrečene

kao Božija obećanja Njegovom narodu koja je On obećao da će ostvariti kroz
njih ako Mu veruju, a ne kao skup zabrana koje oni treba da svojom sopstve-
nom silom poštuju. Tada će Bog prebivati/živeti u nama i pravda zakona biće
ispunjena u nama, jer će Bog svojim prisustvom u nama odolevati grehu, a ne
mi sami uz Njegovu pomoć.
Drugim rečima, da Mu predajemo našu volju, prepuštamo se Njegovoj
volji svaki tren.
Da verujemo (održimo uverenje) da je Hristos sve to savladao umesto
nas, da u Njemu imamo pobedu nad svim tim, da je pobeda već naša i da će
je On ispoljiti i kroz nas, živeći u nama preko Svetog Duha.
− Potrebno je vreme da se razvije karakter i donesu ustaljeni, postojani
rodovi (plodovi) vere – ljubav, strpljivost, ljubaznost, dobrota, vernost, kro-
tost, uzdržljivost... Šta to konkretno znači?
Iako su ti rodovi vere trenutno tu svaki put kada dozvolimo Bogu da
boravi u našem umu, potrebno je vreme da ti trenutni plodovi postanu usta-
ljeni i postojani upravo zato što je potrebno vreme da naučimo da neprestano
dozvoljavamo Bogu da živi u nama.
Taj proces duhovnog rasta (tj. posvećenja) je proces promene navika tj.
razvoja i preobražaja karaktera. Karakter čine pobude, misli i navike i tre-
nutna promena misli ili jedna radnja koja odstupa od uobičajenih navika ne
znači i trenutnu i trajnu promenu navika tj. karaktera, jer bi se u tom slučaju
naše navike i karakter menjali i po nekoliko puta dnevno. Potreban je nepre-
kidan i istrajan proces ponavljanja neke radnje da bi ona postala nova navika,
a time i deo karaktera. Isto kao što je potreban besprekidan i istrajan proces
neponavljanja neke radnje da bi ona prestala da bude navika tj. deo karaktera.
A da bi neka radnja postala navika potrebno je da se ona ustali tj. uzastopno
ponovi određeni broj puta – zašta je opet potrebno vreme. Više o tome i o
ozbiljnim greškama koje se čine u vezi sa tim može se naći u knjizi „Pobediti
kroz Hrista“ od Bila Liversidža (nalazi se na sajtu u e-obliku), posebno u po-
glavlju „Nove duhovne navike“.
− Duša nije urođeno besmrtna, već uslovno. Tako da one koji odbace
Božiju blagodat ne čeka večno mučenje u ognju pakla, već milostivo unište-
nje i prestanak njihovog života nakon plaćanja kazne za svoje grehe, kazne
koju je Hristos već platio za sve, ali su oni samovoljno i aktivno odbili taj
nasledni dar pomilovanja i spasenja.
− Oni koji su spaseni svesni su činjenice da su spaseni isključivo Bo-
žijom nezasluživom ljubavlju, milošću, naklonošću i dobrotom ispoljenima
14
Pravo u Centar!
kroz Hristovu žrtvu pomirenja, a ne bilo kakvim svojim delima, zaslugama

ili bilo kakvim svojim dostignućima, tako da svu hvalu i slavu za to pripisuju
samo Bogu!
Spisak nije konačan, uvećava se sa sve većim razumevanjem Božije be-

zuslovne ljubavi i prihvatanja, tako da će sadržaj ovog sajta biti dinamičan
– podložan stalnim dopunama.
15
NAJVAŽNIJE VESTI
U PRAKTIČNOM ŽIVOTU
A sada jedan primer šta bezuslovna ljubav i prihvatanje mogu da učine

u životu onih koji su živeli haotično i u nesporazumu sa okolinom i sa samim
sobom, čiji je život bio tragično poremećen i krcat problemima. Na kraju
priče (preuzete iz knjige „95 teza o opravdanju verom“ od Morisa Vendena
(Moriss Venden), kao 46. teza) pravi se paralela sa Božijom bezuslovnom lju-
bavlju i prihvatanjem i njenim značajem za naše preobraženje i duhovni rast:
TEZA 46
„Jedan od razloga zašto nastavljamo da grešimo je zato što ne
verujemo da nam je oprošteno (da smo bezuslovno voljeni i pri-
hvaćeni i dok činimo greške na svom putu razvoja). Sigurnost vodi
do pobede. Nesigurnost (u bezuslovnu ljubav i prihvatanje) vodi
do poraza.“
16
Najvažnije Vesti u praktičnom životu
U crkvi u kojoj sam službovao pre nekoliko godina, jedna porodica je

usvojila malu petogodišnju devojčicu. Rođeno od majke narkomanke, dete
je doživelo u životu više toga ružnog, nego što većina ljudi doživi za ceo svoj
životni vek. Naučila je da preživi, ali nije znala kako da živi. Znala je kako da
mrzi, ali ne i kako da voli. Na mnogo načina je delovala kao nemoguć slučaj.
Iza nje je bio niz hraniteljskih porodica. Usput bi govorila o „majci Ke-
ren“, „mama Beki“ i „mamici En“. Sve one su je izneverile. Sada ju je usvojila
hrišćanska porodica i obećala joj stalni dom. Ali ona nije znala za stalnost.
Sve što je razumela bilo je privremeno – i nije htela da dopusti sebi da ponovo
bude povređena.
Bila je tako sigurna da će biti napuštena, da je učinila sve što je mogla
da ubrza taj proces. Ona je bila majstor da rasturi dom. Pošto je od najrani-
jeg detinjstva bila nezamislivo zlostavljana, nijedna kazna nije mogla da je
obuzda. Njena nova porodica je s vremena na vreme gubila nadu da će ikada
dopreti do nje.
Dokle god je ostajala uverena da će njeno loše ponašanje imati za po-
sledicu da bude odbačena, ona je nastavljala da se buni. Do preokreta je
došlo tek kada je napokon shvatila da, bez obzira koliko je loša, ipak će
biti prihvaćena. (Upravo ono što je Dr Nil Voren istakao, a što smo citirali
na 2. strani sajta – možete znati da ste pronašli ovakvu ljubav (bezuslovnu)
kada ste sigurni da vas ništa što uradite ne može rastaviti od ljubavi koju
neka osoba ima za vas – primedba uređivača sajta.) Tek kada joj je njena
nova porodica konačno saopštila da je prihvata bezuslovno, ona je mogla da
počne da se isceljuje.
Tek tada je otkrila da neposlušnost više nije bila neophodna.
Jedna od stvari koje su joj pomogle bila je ta da treba jasno da razume
posledice određenih postupaka. Posledice su bile pravične, a ne prestroge. Ali
nije joj bilo dozvoljeno da se loše ponaša „bez plaćanja cene“. U isto vreme,
ona je polako počela da shvata da posledica neposlušnosti neće biti to da bude
odbačena i oterana. Dokle god je želela da ostane u tom domu, njeno mesto
je bilo sigurno.
Ponekad gledamo na Boga na isti način kao što je ovo dete gledalo na svoje
nove roditelje. Toliko smo sigurni da će nas On odbaciti zbog onoga što jesmo,
da nastavljamo da budemo to što jesmo! Nastavljamo da grešimo zato što ne
verujemo da nam je oprošteno. Ostajemo poraženi zato što nemamo sigurnost
da nas On podjednako prihvata i dok uzrastamoI (vidi napomenu sa detaljnijim objašnjenjem).
Da li to znači da je greh u redu, da možemo da kršimo Njegov zakon i
prođemo nekažnjeno? Ne, prestup ima posledice. Ali biti odbačen od strane
17
Boga ni slučajno nije jedna od njih – sve dok ostajemo „u porodici“ i nastav-
ljamo da Mu dolazimo za isceljenje i oproštaj i silu.
U knjizi Put Hristu, na strani 52 engleskog originala, o tome se govori na
ovaj način: „Neki kao da smatraju da moraju da budu na proveri i da moraju
da dokažu Gospodu da su se popravili, pre nego što mogu da zatraže Njegov
blagoslov. Međutim, oni mogu čak i sada da traže blagoslov od Boga. Oni
moraju da imaju Njegovu blagodat, Hristov Duh, da otkloni njihove slabosti
ili neće moći da se odupru zlu. Isus voli da dođemo k Njemu upravo ona-
kvi kakvi jesmo, grešni, bespomoćni, zavisni. Možemo da dođemo sa svim
svojim slabostima, svojom ludošću, svojom grešnošću i da u pokajanju
padnemo pred Njegove noge. Na Njegovu je slavu da nas prihvati u zagr-
ljaj svoje ljubavi, zavije naše rane, očisti od svake nečistote“.
U Svetom pismu, Novom zavetu, 1. Jovanovoj poslanici 3,2 (3. poglavlju,
2. stihu) se kaže: „Ljubazni (dragi moji – Čarnić; voljeni – KJV)! Sad smo
deca Božija, i još se ne pokaza šta ćemo biti; nego znamo da kad se pokaže,
bićemo kao i On, jer ćemo Ga videti kao što jeste“ (Karadžić).
Naš deo je da se pobrinemo da sada istrajemo u odnosu sa Njim, kao
Njegovi sinovi i ćerke. Njegov deo je da obezbedi da, šta god treba da se učini
da bismo bili kao On, bude učinjeno na vreme.
Isus voli da Mu mi dođemo upravo onakvi kakvi jesmo, jer je to jedini
način na koji možemo da dođemo. On ne postavlja granice koliko puta
možemo da dođemo, a ipak budemo prihvaćeni. On nas voli zato što smo
Njegova deca, ne zbog bilo kakvog dobra u nama. I kada konačno shva-
timo da smo voljeni i prihvaćeni od strane Njega, počećemo da se isce-
ljujemo. Prihvatanje Njegovog prihvatanja sve menja (tačnije rečeno, naše
prestajanje sa odbacivanjem Njegovog prihvatanja – prim. uređivača sajta).
S obzirom da nas i Bog bezuslovno voli i prihvata upravo takve kakvi

jesmo uprkos svemu lošem što činimo, zar bilo ko od nas može sebe smatrati
pametnijim od Njega i činiti drugačije tj. postavljati uslove i drugima i sebi.
Naravno, kao što je rečeno na početku, cilj bezuslovne ljubavi i prihvatanja i
kod ljudi i kod Boga nije da nas ostavi takve kakvi jesmo već da nas promeni,
da učini da prevaziđemo svoje greške i da postignemo sreću i jedan radošću
i smislom ispunjen život, što u praksi pokazuje i navedena priča o usvojenoj
devojčici.
Rezultat preobražavajuće sile bezuslovne ljubavi i prihvatanja je prome-
na karaktera u obličje sve više nalik toj bezuslovnoj ljubavi. Nebrojeni su pri-
meri iz života iako ih za tako nešto nikad nije dovoljno.
18
Najvažnije Vesti u praktičnom životu
Shvatanje o uslovnosti ljubavi i prihvatanja, tj. neophodnosti ispunja-

vanja uslova da bi bili voljeni i prihvaćeni, ne samo od strane ljudi već i od
strane Boga, kao i osećaj odbačenosti, beznađa, strepnje... koji se javlja kao
posledica ovog shvatanja, uzrok je skoro svih emotivnih, psihičkih, dušev-
nih, pa i većine fizičkih problema.
Po našem skromnom mišljenju, u vezi nekog početnog sagledavanja
emotivnih, psiholoških i ostalih aspekata bezuslovne ljubavi i prihvatanja,
tačnije utvrđivanja i otklanjanja problema nastalih nedostatkom ispunjenosti
(delimičnom ili potpunom neispunjenošću) ove najvažnije ljudske potrebe
preporučili bi knjige na sajtu.
I „Jedan od razloga zašto nastavljamo da grešimo je zato što ne verujemo da nam je

oprošteno.“
Šta to znači? Da nemamo poverenje u Boga, da ne verujemo da nas On bezuslovno voli
i prihvata takve i uprkos tome kakvi jesmo, da nas nikada neće napustiti niti ostaviti i po-
red svih naših grešaka koje možda i iznova ponavljamo, pa se i dalje plašimo da nećemo
biti voljeni i da ćemo biti odbačeni ako pogrešimo, a onda u strahu i nesigurnosti činimo
greške. Da i dalje verujemo u lošu vest, umesto dobru, a onda taj strah, to neverstvo u
dobru vest (jevanđelje) prosto blokira i vodi u greške.
Jer kad neko živi u stalnom strahu i neizvesnosti da će pogrešiti (neće uspeti), i da će
zbog toga biti odbačen, on će sve više i više grešiti. Od preplašene osobe koja je u stalnoj
strepnji i strahu da će napraviti grešku i da neće uspeti ne može se ništa drugo ni očekivati
do podleganja svojim negativnim očekivanjima/predviđanjima (anticipacijama), slutnja-
ma, strahovima – negativnim osećanjima, i ulazak u taj začarani krug. To je verovanje u
lošu vest jer osoba nema sigurnost da je voljena i prihvaćena zbog nepromenljivosti lju-
bavi onog koji je voli. Izlazak je u sigurnosti prihvatanja – verovanju u dobru vest – Kad
neko živi u potpunom uverenju (veri) i sigurnosti da je bezuslovno voljen i prihvaćen,
samo u tom slučaju će imati mogućnost i snagu da prestane da greši – baš zato što živi u
izvesnosti, sigurnosti i neizmernoj sili bezuslovne ljubavi i prihvatanja. I tada se ne bavi
svojim strahovima nego ljubavlju i zahvalnošću.
To je razlika između verovanja u lošu i dobru vest.
Loša vest je zasnovana na slici nemilosrdnog, nemilostivog, bezosećajnog Boga koji
samo čeka da napravimo greške pa da nas sa zadovoljstvom kazni gnevno i bez milosti.
Uzrok lošoj slici je već pomenuti nedostatak sigurnosti u Božiju bezuslovnu ljubav i pri-
hvatanje, činjenici da nas On nikad neće ostaviti niti napustiti (ljudi Njega prvi ostavljaju
i napuštaju, nikad obratno). U svima postoji ta slika, a oni koji još uvek veruju u nju,
kojima je još uvek duboko u podsvesti, imaju strah od Boga i osećaju se nesigurno i odba-
čeno. Nasuprot njima, oni koji veruju da ih Bog bezuslovno prihvata i voli, nemaju strah
19
od Onog koji je umro kao njihova zamena da bi ih spasao i imaju potpunu sigurnost.
Naravno, sve to zahteva lično i blisko iskustvo sa Bogom i Njegovom ljubavlju i prihvata-
njem, a iskustvo zahteva vreme. I usvojenoj devojčici je trebalo vreme da to shvati i lično
doživi u zajednici sa svojim novim roditeljima. Zašto bi bilo ko bio izuzetak? Zato se ne
treba obeshrabriti ako nam se čini da sve to ide presporo i traljavo – jednostavno neki uče
brže, a neki sporije, bitno je samo biti istrajan i nikad ne odustajati od odnosa (zajednice)
sa Bogom, ostalo je Njegova briga.
20
VEST JE POTPUNO POUZDANA 1
Da neko ne pomisli da se ovde negira potreba promene, poslušnosti,
dobrih dela – naprotiv. Ipak bez ulaženja u detalje na ovom mestu, treba na-
glasiti da je sve to samo posledica, plod, odgovor naše ljubavi (koji je takođe
dar) na Božiju bezuslovnu ljubav i prihvatanje, a ne uzrok tome (Sveto pismo,
Galatima poslanica 5,6), da ne bismo pomešali i zamenili uzrok i posledicu,
kao što mnogi čine i izgubili sigurnost u Božiju bezuslovnu ljubav i prihvata-
nje koju nam On daje.
Na samom početku biće pokušano da se pokaže da je Božija ljubav bezu-
slovna. Ne samo to, nego i nepromenljiva (večna), nesebična i neizmerna. Pri
tome će biti korišteni tekstovi iz Svetog pisma kao Božije pisane reči, tako da
će biti navođeno samo ime knjige odakle su preuzeti tekstovi.
Smatramo da ljubav ako je stvarno ljubav, može biti jedino bezuslovna.
Smatramo da je ljubav sama po sebi bezuslovna. Ljubav koja postavlja uslove,
koja traži svoje, koja bilo šta zahteva da bi i dalje volela, jednostavno nije lju-
bav već interes, trgovina, sebičnost. To se vidi i iz opisa ljubavi u obnovljenom
umu (ljubavi koju je Bog obećao da će usaditi u nas u odnosu na naše bližnje,
21
ako mu verujemo). A s obzirom da je ona samo odraz osobina Božije ljubavi

koju On ima prema nama, jasno je da Božija ljubav može biti samo nešto
iznad toga. U 1. Korinćanima poslanici 13,5 (Čarnićev prevod) stoji:
Ljubav ... ne traži svoje, ne ljuti se....
Ne traži svoje! Ne traži ništa za uzvrat. Drugim rečima, to se može shva-

titi da ne postavlja bilo kakve uslove da bi dalje volela. Da li je ispravno to gle-
dište? Da li je Hristos, u Jevanđelju po Luki u 15. poglavlju, postavljao ikakve
uslove grešnicima koji su dolazili ka Njemu, za razliku od fariseja koji su sma-
trali da prvo mora da se pokaju da bi mogli da dođu Bogu i budu prihvaćeni?
A to farisejsko shvatanje je sasvim suprotno od teksta iz Rimljanima poslanice
2,4: „Ili ne mariš za bogatstvo Njegove dobrote i krotosti i trpljenja, ne zna-
jući da te dobrota Božija na pokajanje vodi?“ Ako se iz tih prvih par stihova
u 15. poglavlju i ne može izričito pročitati da im Hristos nije postavljao bilo
kakve uslove, nego to samo logički pretpostaviti, iz priča koje slede, a koje je
Isus ispričao kao odgovor na žestoke farisejske primedbe što prima grešnike i
na njihovo shvatanje o Božijoj ljubavi i prihvatanju, jasno se vidi da ni u jednoj
od njih ne postoji ma bilo kakav uslov sa Božije strane za njihovo prihvatanje.
Da li je pastir čekao da se ovca sama vrati, da li je mislio u sebi – ‘prihva-
tiću je ako se sama vrati’ ili je krenuo da je traži? A kada je našao, da li je vikao
na nju i ukoravao je što mu je toliko patnje i muke zadala i dovela mu život u
opasnost dok je tražio!? Ni reč o tome. On je radosno uzima u svoj zagrljaj i
iznemoglu je nosi nazad svome stadu. Njegova ljubav je tolika da napušta 99
koje su sigurne u toru, a radost što je našao takva da čak poziva i svoje prija-
telje na ručak da zajedno proslave nalaženje izgubljene ovce. Postoji li tu bilo
kakav uslov koji ljubav postavlja!?
Slično je i u pričama o izgubljenom dinaru i bludnom sinu. Kad se sin
vraćao, da li je otac čekao da on prvi priđe i izvinjenjem i traženjem opro-
štaja pokaže da se pokajao? Ne, nikako! On je u daljini spazio svog sina, što
znači da ga je stalno sa neizrecivom čežnjom očekivao i nadao se njegovom
povratku. I čim ga je ugledao, krenuo je prema njemu, čak je potrčao, što se
smatralo poniženjem u ona vremena za bilo koga, a kamoli uglednog doma-
ćina. I pre nego što je sin bilo šta uspeo da kaže, on ga je onako pocepanog i
nikakvog zagrlio i poljubio. Da li možda u ovom slučaju, za razliku od pret-
hodnih, postoji bilo kakav uslov za prihvatanje? Ne!
Neki činjenicu da otac nije išao da traži sina, nego je čekao (sa vapijućom
čežnjom) da se sin sam vrati, pripisuju navodnom postojanju jednog od uslo-
22
Vest je potpuno pouzdana 1
va koje je očeva ljubav postavljala, umesto da prepoznaju da je prava ljubav

nenametljiva i da poštuje tuđu slobodu i izbor. Takođe, otac je bio svestan da
nema svrhe da zove nazad nekog ko ne želi da se vrati i ima zajednicu sa njim,
već da nametljivošću može samo da ga odbije. Otac je dobro znao da jedino
što može da navede sina na povratak jeste upravo svest o očevoj bezuslovnoj
ljubavi i prihvatanju, koju je svojim karakterom i dotadašnjim zajedničkim ži-
votom pokušavao da usadi u sina – svest o tome da je, kad god došao, uvek do-
brodošao nazad, da on sam ne postavlja nikakve uslove, već je jedini uslov na
sinovljevoj strani – da iskreno želi da se vrati i živi u bliskoj zajednici sa ocem.
Stoga se pitanje samo nameće: zar sve te grešnike upravo ta bezuslovna
Božija ljubav, prihvatanje, nezasluživa1 dobrota, milost i naklonost nisu vodili
ka Njemu i pokajanju, kao što je već pomenuto u Rimljanima poslanici 2,4?
A u Poslanici Rimljanima 5. poglavlju govori se o Bogu koji nas je kroz
smrt svoga voljenog Sina prihvatio takve i uprkos tome kakvi jesmo i kroz
Hristovu zameničku smrt opravdao i pomirio sa sobom još dok smo bili bes-
pomoćni, bezbožni, grešnici i neprijatelji prema Njemu! Za razliku od svih
ostalih bogova koji su tražili žrtve od svojih sledbenika da bi ih umilostivili
i bili im naklonjeni, pravi Bog ništa od nas nije tražio. Naprotiv! On je Sebe
prineo u žrtvu umesto nas i zbog nas! Stvoritelj za svoja stvorenja! Još dok
smo bili neprijatelji i grešnici! Postoji li tu bilo kakav uslov!?
„A ja vam kažem: ljubite (volite) neprijatelje svoje, blagosiljajte

one koji vas kunu, činite dobro onima koji na vas mrze i molite se
Bogu za one koji vas (klevetaju i – eng. prevod KJV) gone... Jer ako
ljubite one koji vas ljube, kakvu platu imate? Ne čine li to i carinici
(poreznici)?... I ako Boga nazivate samo svojoj braći, šta odviše
(posebno) činite? Ne čine li tako i neznabošci? Budite vi dakle
savršeni, kao što je savršen Otac vaš nebeski.“ Jevanđelje po Mateju
5,44-48 – Karadžić
Da li je to opis uslovne ljubavi, da li se tu govori o uslovnom prihvata-

nju? Zar nije rečeno upravo nešto suprotno – da sva dela ljubavi prema dru-
gima na koja nas je Hristos pozvao treba da budu bez primese bilo kakvog
sebičnog interesa i da je to odraz Božijeg savršenstva? Ako to nije bezuslovna
ljubav, šta bi drugo moglo biti u pitanju!?
Dodatni detalji tog govora su opisani u Jevanđelju po Luki 6,34-36:
1 Nije pravilna upotreba reči „nezaslužena“ jer ona u svom značenju ostavlja mogućnost
da se nešto zasluži, što nije moguće u slučaju upotrebe reči „nezasluživa“.
23
„I ako dajete u zajam onima od kojih se nadate da ćete uzeti,

kakva vam je hvala? Jer i grešnici grešnicima daju u zajam da uzmu
opet onoliko. Ali, ljubite neprijatelje svoje, i činite dobro, i dajte u
zajam ne nadajući se ničemu; i biće vam velika plata, i bićete sinovi
Najvišega, jer je On blag i neblagodarnima (nezahvalnima) i zlima.
Budite dakle milostivi kao i Otac vaš što je milostiv.“
Ove reči su slika, opis Božijeg karaktera, Njegove ljubavi i prihvatanja.

Traži li se tu nešto za uzvrat, usluga za uslugu, postavlja li se neki uslov da
volimo svoje neprijatelje, blagosiljamo one koji nas kunu...? Kaže li se: „Volite
jedino prijatelje i to samo one koji zasluže?“ I u 1. Poslanici Korinćanima 13,5
(Ljubav ... ne traži svoje) postavljali se bilo šta kao uslov za ljubav?
Neiscrpna je tema bezuslovnost Božije ljubavi, ovo su samo neka mesta
koja je, po našem mišljenju, očigledno pokazuju i dokazuju. Isto tako je i
neiscrpna tema dokazivanje da je ta ljubav nepromenljiva (večna), nesebična,
neizmerna, saosećajna, brižna, strpljiva... Ovde samo u najkraćim crtama o
tome kroz nekoliko stihova:
Nepromenljiva – večna: „Odavna mi se javljaše Gospod.

Ljubim (volim) te ljubavlju večnom, zato ti jednako činim
milost.“ Knjiga proroka Jeremije 31,3 – Daničić
Nesebična i neizmerna: „Jer Bogu tako omile svet (tako je

zavoleo svet) da je i Sina svog Jedinorodnog dao, da nijedan koji
Ga veruje ne pogine, nego da ima život večni.“ Jovan 3,16;
„Koji, dakle, svog sina ne poštede, nego ga predade za sve
nas, kako, dakle, da nam s Njim sve ne daruje?“ Rimljanima
poslanica 8,32;
„A što sad živim u telu, živim verom Sina Božjeg, kome
omileh, i predade sebe za mene.“ Galatima poslanica 2,20;
Saosećajna, brižna, strpljiva: „U svakoj tuzi njihovoj On beše

tužan, i anđeo, koji je pred Njim, spase ih. Ljubavi svoje radi i
milosti svoje radi On ih izbavi, i podiže ih i nosi ih sve vreme.“
Knjiga proroka Isaije 63,9;
„I u pustinji, gde si video kako te je nosio Gospod Bog tvoj, kao
što čovek nosi sina svog, celim putem kojim ste išli dokle dođoste
do ovog mesta.“ 5. knjiga Mojsijeva 1,31;
24
„Ja učih Jefrema hoditi držeći ga za ruke, ali ne poznaše da

sam ih ja lečio. Vukoh ih uzicama čovečijim, užima ljubavnim; i
bih im kao oni koji im skidaju jaram s čeljusti, i davah im hranu.“
Knjiga proroka Osije 11,3.4;
„Zato poznaj u srcu svom da te Gospod Bog tvoj gaji kao što
čovek gaji svoje dete.“ 5. knjiga Mojsijeva 8,5.
Veliko mnoštvo tekstova: Knjiga proroka Isaije 53. poglavlje; Psalam 22;
već pominjano 5. poglavlje Poslanice Rimljanima; ceo Njegov život od ja-
sala u Vitlejemu, gde je rođen, detinjstvo, mladost u Nazaretu, iskušavanje
u pustinji, javna služba, pa sve do zameničke smrti na krstu za ceo ljudski
rod, posebno ti detalji od molitve u Getsimanskom vrtu, hvatanja, ispitivanja
pred jevrejskim poglavarima, Irodom, Pilatom, ruganje, zlostavljanje, poni-
žavanje, mučenje... svako zlo koje je podneo od bića koja je stvorio i koja je
došao da spase, a koja su Ga odbacila, prezrela i ismejala Njegovu ljubav,
slomila Njegovo srce... pa do raspeća na krstu gde je podneo ne samo fizičku
kaznu za naše grehe, već i najdublje mentalne patnje, duševni bol, neiska-
zani očaj, tugu, beznađe i agoniju kao posledicu ispijanja uverenja i osećaja
večnog odvajanja od Oca, života, radosti... kao konačne plate za greh umesto
nas, govore o neizmernosti Njegove ljubavi prema nama, šta mi Njemu pred-
stavljamo i koliko Mu značimo. Zaista neiscrpna tema koja zaslužuje naše
najbolje napore, trud i prioritet našeg vremena da je shvatimo. Ali smatramo
da je ovaj pokušaj dovoljan kao minimalni, dovoljni dokaz da je Božija ljubav
bezuslovna, nepromenljiva, nesebična i neizmerna.
Svaki put kad razmišljamo o ovoj temi jednostavno više nemamo sliku
o Bogu kao surovom i strogom sudiji koji jedva čeka da napravimo neku
grešku da bi nas nemilosrdno kaznio, već imamo sliku o Bogu kao milosti-
vom Ocu punom bezuslovne ljubavi, prihvatanja i saosećanja za nas, punom
razumevanja za naše greške i saosećanja za naše slabosti. Sliku o milostivom
Ocu koji nas traži Duhom Svetim i čežnjivo i strpljivo čeka na nas, koji nam
trči u susret i raduje se našem povratku rado nam praštajući – baš onu sliku
opisanu u priči o bludnom sinu, o tome šta mi Njemu značimo i šta bi On
trebalo da predstavlja za nas. „Jer ja znam misli koje mislim za vas, govori
Gospod, misli dobre a ne zle, da vam dam posledak kakav čekate.“ Knjiga
proroka Jeremije 29,11.
25
VEST JE POTPUNO POUZDANA 2
Jednostavno se polazi od shvatanja i logike da se bezuslovno prihvatanje
osobe, ne svega što ona čini, ne može razdvojiti od bezuslovne ljubavi. Kao
što se ni svetlost ne može razdvojiti od Sunca – njenog izvora... ili toplota
od vatre... uopšte, kao što se posledica ne može razdvojiti od svog uzroka.
Smatramo da bezuslovno prihvatanje pretpostavlja/zahteva bezuslovnu lju-
bav kao svoj uzrok. Drugim rečima – smatramo da je bezuslovno prihvatanje
osobe prirodna i spontana posledica, plod/rod bezuslovne ljubavi.
Neki pokušaji da se dokaže da je Božija ljubav bezuslovna neće biti po-
navljani, samo će u najkraćim crtama biti pomenuti zaključci tih razmišlja-
nja.
Napomena: razlog tj. zabuna zbog koje većina odbacuje Božije bezuslov-
no prihvatanje će ukratko biti obrazložena i pokušano njeno demantovanje
na kraju ovog dela teksta.
Već je rečeno da se u Poslanici Rimljanima 5. poglavlju nedvosmisleno
govori o Bogu koji nas je kroz smrt svoga voljenog Sina prihvatio takve i
uprkos tome kakvi jesmo i opravdao i pomirio sa sobom još dok smo bili bes-
26
pomoćni, bezbožni, grešnici i neprijatelji prema Njemu! Zar to nije sasvim

dovoljno i nedvosmisleno?
I Hristove reči: „A Isus je govorio: Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine“
(Jevanđelje po Luki 23,34 – Čarnić) su još jedna potvrda toga. Kada su prvog
hrišćanskog mučenika Stefana kamenovali, rekao je: „Onda pade na kolena i
povika veoma glasno: Gospode, ne upiši im ovaj greh. I kad to reče usnu“ Dela
apostola 7,60; Iz priče o bludnom sinu: „I usta, te dođe svom ocu. A kad je još
bio daleko, ugleda ga njegov otac i sažali se, pa potrča, zagrli ga i poljubi ga“
Jevanđelje po Luki 15,20 – otac je u srcu već bio oprostio zabludelom sinu!
„A ja vam kažem: ljubite (volite) neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji
vas kunu, činite dobro onima koji na vas mrze i molite se Bogu za one koji
vas (klevetaju i – eng. prevod KJV) gone... “ Jevanđelje po Mateju 5,44-48
kao i Jevanđelje po Luki 6,34-36 su, po nama, sasvim dovoljna potvrda Bo-
žijeg bezuslovnog prihvatanja grešnika koji nisu tako okoreli da su konačno
odbacili Boga, spasenje koje im je On dao i postali nepopravljivi zato što su
se poistovetili sa svojim grehom koga ne žele da se odreknu ni po koju cenu
– razlikujte to od Božijeg neprihvatanja njihovih greha.
Smatramo da je iz navedenog (pored još mnogih tekstova koji sada neće
biti navođeni) i više nego dovoljno da se odmah izvede zaključak:
Bog nas bezuslovno prihvata takve i uprkos tome kakvi jesmo i voli
bezuslovnom ljubavlju, ta činjenica se ne menja šta god da činimo!
Ali to ne negira i činjenicu da On u svojoj ljubavi čezne i da nas pro-
meni, da ne ostanemo takvi, čezne da nas spase od greha kako ne bismo
ostali u grehu i došli pod osudu zakona (od koje nas je zakonski oslobo-
dio/izbavio). Naprotiv! Jedan od glavnih ciljeva bezuslovne ljubavi i pri-
hvatanja je upravo taj! Da nas spase od greha.
Potpuno i trajno nadrasti i ostaviti svoje grehe, u mogućnosti je samo
osoba koja to svim srcem želi i koja zna, koja je potpuno, ali potpuno uve-
rena i sigurna da je bezuslovno voljena i prihvaćena iako ih čini, tj. osoba
koja ima sigurnost ljubavi i prihvatanja sebe kao osobe (a ne svojih greha),
uprkos tome ko je, kakva je i šta radi.
Mnogi smatraju da bi imali mir kada bi nekako mogli da pobede i
prevaziđu svoje grehe, greške, promašaje i padove. I to je posledica po-
grešnog shvatanja da su Božija ljubav i prihvatanje grešnika uslovni – da
zavise od nas i naših dela tj. toga ko smo i šta činimo. A to je upravo su-
protno od onoga što govori Poslanica Rimljanima 5. poglavlje od 1. do
12. stiha. Nažalost, mnogo manje ih je otkrilo da tek kada imaju mir koji
dolazi od saznanja i uverenja da su prihvaćeni takvi kakvi su, tek tada po
27
prvi put mogu (imaju mogućnost) da počnu da pobeđuju svoje grehe i

prevaziđu greške i promašaje. Tek kada smo iz ličnog iskustva shvatili da
nas Hristos ne osuđuje, da nas prihvata takve i uprkos tome kakvi smo, mi
smo stekli mir — a to je početak promena u našem životu.
Zbog ograničenosti naših ljudskih shvatanja teško nam je da na pra-
vi način prihvatimo takvo neograničeno praštanje. Samo ako neprestano
tražimo Isusa, ako Ga sve više upoznajemo i imamo sve više poverenja u
Njega, doživećemo ono što teorijski shvatamo – Božju bezuslovnu ljubav
i prihvatanje nas kao osoba (ne naših greha).
Naše mišljenje je da je razlog tj. zabuna zbog koje većina odbacuje Božije
bezuslovno prihvatanje, to što su pomešali tj. zamenili i ne razlikuju Božije
bezuslovno prihvatanje od uslova da bi to prihvatanje imalo svrhe, efekta, da
bi bilo delotvorno u životima ljudi.
Na osnovu Svetog pisma ne verujemo da postoji bilo kakav uslov (ili
uslovi) sa Božije strane da bi nas On prihvatio (videti Rimljanima poslani-
ca 5. poglavlje; 1. poslanica Korinćanima 13,5.8; Jevanđelje po Jovanu 3,16;
Knjiga proroka Jeremije 31,3), već da jedino postoji uslov da bi to prihva-
tanje imalo efekta na nas, da bi bilo delotvorno u nama, i on je sa naše
strane (Jevanđelje po Jovanu 3,16; 14,1; 15,4-9; Jevrejima poslanica 10,38.39;
2. Petrova poslanica 3,17; Kološanima poslanica 1,23). A tekstovi koji govore
o tome se od strane mnogih pogrešno tumače kao uslovi da bi nas Bog pri-
hvatio.
Isto tako, činjenica da Bog neke odbacuje zbog njihovih dela a neke pri-
hvata, ne znači da ih On nije prihvatao bezuslovno sve dok su to želeli; ili da
su njihova dela, pokajanje ili bilo šta drugo uslov prihvatanja (o čemu je već
govoreno i biće još u nastavku). Pomenuta činjenica znači/pokazuje jedino
da oni prvi odbacuju tu Božiju bezuslovnu ljubav i prihvatanje i da njihova
dela upravo to i potvrđuju, a na osnovu slobode izbora koju nam je svima
dao, Bog mora poštovati i prihvati takav njihov izbor.
Drugim rečima: postoji razlika između Božije bezuslovne ljubavi i
prihvatanja (odnosno radosne vesti same po sebi tj. objektivnog jevanđe-
lja – objektivnog spasenja omogućenog za sve i darovanog svima) i grešni-
kovog prihvatanja (tačnije, neodbacivanja) toga (subjektivnog jevanđelja
odnosno subjektivnog/ličnog spasenja koje mu je darovano Božijom ne-
zasluživom milošću).
[subjektivno jevanđelje/spasenje – lični odnos prema Bogu i objektiv-
nom jevanđelju/spasenju tj. svemu onome što je već ostvareno/omogućeno u
Hristu i dato kao nasledni dar.]
28
Božija bezuslovna ljubav i prihvatanje ne znače automatski

i bezuslovno spasenje.
Uopšte, bezuslovna ljubav i prihvatanje ne vode uvek obave-
znoj promeni, kao što humanistički/svetovni koncept bezuslov-
ne ljubavi i prihvatanja tvrdi, za razliku od biblijskog, i upravo
u tome je jedna od suštinskih razlika između ova dva koncepta.
Bezuslovno ne znači i neodoljivo tj. nemoguće opreti mu se.
Univerzalno spasenje ne znači i univerzalizam tj. da će svi
biti spaseni. Zašto? Jer neće svi hteti da prestanu sa upornim od-
bacivanjem spasenja iako je ono velikodušno omogućeno za sve
i već darovano svima (na osnovu Rimljanima 5) – uprkos tome
što se možda izjašnjavaju da ga žele, takvi svojim svakodnevnim
izborima i životom pokazuju da ga suštinski odbacuju i ne žele.
Isto tako verujemo da Bog nikad ne odbacuje ljude prvi već ljudi Njega
prvi odbacuju. Oni koje to više zanima mogu naći detaljnije obrazloženje na
kraju ovog teksta u linku (povezici) „Bog nikad ne odbacuje ljude prvi već
ljudi Njega prvi odbacuju“.
Ovde možemo sažeti rečeno:
1. Ne postoji bilo kakvi uslov (ili uslovi) sa Božije strane da

bi nas On prihvatio, već postoji uslov da bi to prihvatanje imalo
svrhe, dejstva na nas i da bi u njemu svojevoljno izabrali da osta-
nemo – a taj uslov je sa naše strane; i
2. Bog nikad ne odbacuje ljude prvi već ljudi Njega prvi od-
bacuju.
Zbog svega navedenog naš zaključak u vezi bezuslovne ljubavi i prihva-

tanja od Boga je:
Ne može se dovoljno naglasiti činjenica da nam Hristova lju-

bav, milost, naklonost i dobrota dolaze isključivo kao besplatni i
nezasluživi dar.
Mi ih ne možemo zaraditi. Ne možemo ih zaslužiti. Ne možemo sebe uči-

niti dovoljno dobrim za to. Niti možemo učiniti bilo šta, da bi to bilo naše. To je
naše, i to besplatno! Bog ne čeka da vidi hoćemo li biti poslušni i „činiti dobro“
pre nego što nam da taj besplatni i nezasluživi dar ljubavi, milosti, naklonosti
29
i dobrote (tj. blagodat). Upravo suprotno, On nas je voleo i prihvatio takve i

uprkos tome kakvi jesmo i kroz Isusovu smrt opravdavao i pomirio sa sobom
još dok smo bili bespomoćni, bezbožni, grešnici i neprijatelji prema Njemu.
Bog nam jednostavno otkriva da nam je spasenje zakonski već dato
rođenjem (na osnovu Rimljanima 5,18.19) – umesto da činimo bilo šta, kako
bismo ga zaradili ili zaslužili. Mi treba da se pokajemo za dosadašnje odbaci-
vanje tog naslednog dara (zbog prevare greha i drugih razloga) da bi on bio
delotvoran, razumevši da je i pokajanje dar, posledica Božijih nastojanja i
podsticaja, tako da sva zasluga pripada samo Njemu.
Drugim rečima, nama je već oprošteno (objektivno učinjeno, ali nema
efekta ako to odbijamo – subjektivno/lično spasenje – videti Jevanđelje po
Luki 15,20 još jednom) i opravdani smo pred Njim Hristovim zaslugama tj.
pravednošću iz čiste ljubavi i nezaslužive milosti, naklonosti i dobrote, a ne
zbog bilo kakvih naših zasluga, „naših dobrih dela“... Isto je i sa spasenjem –
samo zbog Njegove ljubavi i nezaslužive milosti, naklonosti, dobrote, i zaslu-
ga/pravednosti nepomešanih sa našim zaslugama.
To znači da smo već voljeni i bezuslovno prihvaćeni od strane Boga,
samo što do sad to nismo znali niti uživali u tim prednostima. A uz to smo
pred Njim zakonski opravdani, pomireni i spaseni bez obzira na naše tre-
nutno stanje i grehe (objektivno spasenje ostvareno i dato svima) – naše je
jedino da prestanemo sa odbacivanjem tih darova – što je jedini uslov, i on
je samo na našoj strani, ne i Božijoj.
Taj uslov u sebi uključuje i pokajanje [opet naglašavamo da je i to dar
od Boga] zbog dosadašnjeg odbacivanja svih ovih darova usled prevare
greha i ljubavi prema njemu, oholosti, bezbožnosti, neverstva Bogu... I to
prestajanje sa odbacivanjem, odnosno naš odnos prema Bogu i Njegovim
darovima (objektivnom jevanđelju/spasenju), predstavlja subjektivno je-
vanđelje tj. lično spasenje.
I onda će Bog moći da još u ovom životu izvrši preobražaj našeg ka-
raktera u dovoljnoj meri da nas uskladi sa zakonima svoga carstva kako
bi mogli da živimo u njemu i nastavimo sa daljim razvojem do pune mere
Hristovog rasta (Poslanica Efescima 4,13) tj. do savršenstva. (A na osnovu
Hristovih zasluga mi čak stojimo pred Bogom savršeno posvećeni iako smo
još uvek u procesu posvećenja – videti Poslanicu Jevrejima 10,10.14.)
Svi mi smo učeni da treba prvo da se pokajemo i činimo dobra dela da
bismo mogli da se približimo Bogu i budemo voljeni i prihvaćeni od Njega.
Čak i neki tekstovi iz Svetog pisma na prvi pogled ostavljaju takav utisak –
kada su izvučeni iz konteksta i posmatrani odvojeno od svih drugih tekstova
30
koji govore o toj temi. Učeni smo da su pokajanje i naša dobra dela uslov za
to. Nebuloza, laž koja je mnoge stajala duševnog mira, spasenja i radosti u
životu. Svakako je neophodno pokajanje da bi taj dar oproštenja postao delo-
tvoran u životu, ali kao što je već dva puta rečeno, ni to ne možemo sami od
sebe! Kao i sve ostalo, čak i to je dar od Boga, uključujući i dar zahvalnosti!
Videti Dela Apostola 11,18 i 5,31. Još jednom naglašeno: mi se ne kajemo da
bi nas Bog mogao voleti i prihvatati, On nas bezuslovno voli i prihvata da
bismo se mi mogli pokajati. Upravo nas Božija ljubav na pokajanje vodi, a ne
obratno. Ne činimo mi prvi korak i ne tražimo mi Boga, nego upravo suprot-
no – On čini prvi korak i On traži nas.
Navešćemo samo par od neizmernog mnoštva posledica bezuslovne lju-
bavi i prihvatanja:
To je bilo ono što je tako snažno i moćno pokretalo Mariju Magdalenu,
osobu opisanu u Svetom pismu kao velikom grešnicom ali koja je u svom
shvatanju neizmerne ljubavi Božije i bliskoj zajednici sa Bogom za vreme
Hristovog javnog rada, pre Vaznesenja, otišla možda i najdalje od svih. Ona
je učinila jedno delo krajnje ljubavi, krajnjeg žrtvovanja kada je na mirisno
ulje koje je izlila na Spasiteljevu glavu i noge dala celu svoju ušteđevinu koja
je bila jednaka godišnjoj zaradi muškarca nadničara. Za razliku od tada se-
bičnih apostola koji tu ljubav još uvek nisu shvatali ni cenili. Kad su je shvatili
i postali zahvalni od sveg srca, bili su od jedne grupice egocentričnih ljudi
promenjeni u grupu ljudi koja će u ono vreme bez sredstava informisanja u
kratkom vremenskom roku preokrenuti ceo tada poznati svet.
Već pominjani odbačeni, omrznuti i prezreni društveni slojevi opisani u
15. poglavlju Jevanđelja po Luki masovno su se skupljali oko Hrista i u Njego-
vom prisustvu i društvu nalazili utehu i radost te Božije bezuslovne ljubavi i
prihvatanja. Upravo su takve osobe predmet Njegove najveće pažnje, staranja
i ljubavi. Ali i ovo je neiscrpna tema.
A sad za one koji žele detaljnije argumente:
BOG NIKAD NE ODBACUJE LJUDE PRVI

VEĆ LJUDI NJEGA PRVI ODBACUJU
„I koji dolazi k meni neću ga isterati napolje... (ne postoji uslov za do-
lazak Bogu)! Od tada mnogi od učenika Njegovih odoše natrag, i više ne
iđahu s Njim. A Isus reče dvanaestorici: Da nećete i vi otići?“ Jevanđelje po
Jovanu 6,37.66.67 – Karadžić.
31
„Ali Samuilu ne bi po volji što rekoše: Daj nam cara da nam sudi. I Sa-
muilo se pomoli Gospodu. A Gospod reče Samuilu: Poslušaj glas narodni u
svemu što ti govore; jer ne odbaciše tebe nego mene odbaciše da ne carujem
nad njima. Kako činiše od onog dana kad ih izvedoh iz Misira (Egipta) do
danas, i ostaviše me i služiše drugim bogovima, po svim tim delima čine i
tebi.“ 1. knjiga Samuilova 8,6-8 – Daničić.
I pored toga što su Ga prvi odbacili, što pokazuju svojim delima, a što je
pomenuto u prethodno navedenom stihu, Bog ih bezuslovno voli i prihvata i
opet poziva na pokajanje: „Ali kad videste Nasa, cara amonskog, gde dođe na
vas, rekoste mi: Ne, nego car neka caruje nad nama, premda Gospod Bog
vaš beše Car vaš. ...Nije li danas žetva pšenična? Ja ću prizvati Gospoda, i
spustiće gromove i dažd (kišu), da razumete i vidite koliko je zlo što učiniste
pred Gospodom iskavši sebi cara (i odbacivši Njega kao cara). ...Tad reče
Samuilo narodu: Ne bojte se, vi ste učinili sve ovo zlo; ali ne odstupajte od
Gospoda, nego služite Gospodu svim srcem svojim. Ne odstupajte; jer bi-
ste pošli za ništavim stvarima, koje ne pomažu, niti izbavljaju, jer su ništave.“
1. knjiga Samuilova 12,12.17.20.21.
U 20. i 21. stihu je poziv da ne odstupe od Boga već ostanu sa Njim i
pored tako velikog zla koje su učinili. Ako Bog nekog prvi ostavlja zašto bi
Samuilo, verni čovek Božiji, upućivao ovakav poziv narodu?
Zašto bi Bog lično izjavio: „Jer On reče: Neću te ostaviti, niti ću od
tebe odstupiti!“ Jevrejima poslanica 13,5? U prevodu istog stiha od Emilija-
na Čarnića se kaže: „jer je on sam rekao: ’Nikad te neću napustiti niti ću te
ostaviti’“, a u Savremenom srpskom prevodu: „Jer, Bog je rekao: ’Nikada te
neću napustiti, nikada te neću ostaviti’“. „Ali Sion reče: Ostavi me Gospod,
i zaboravi me Gospod. Može li žena zaboraviti porod svoj da se ne smiluje
na čedo utrobe svoje? A da bi ga i zaboravila, ja neću zaboraviti tebe. Gle,
na dlanovima sam te izrezao; zidovi su tvoji jednako preda mnom.“ Knjiga
proroka Isaije 49,14-16.
Zašto bi Hristos rekao: „Budite u meni (ostanite u meni – svi ostali srpski
i hrvatski prevodi) i ja ću u vama... Ko u meni ne ostane izbaciće se napolje kao
loza.... (što govori da ljudi prvi odlaze kao u Jevanđelju po Jovanu 6,66, a to se
vidi i iz sledećih reči i poziva) Ako ostanete u meni... Budite (ostanite) u lju-
bavi mojoj“ Jevanđelje po Jovanu 15,4-9. Očigledno je da ti pozivi da se ostane,
pored svih već navedenih stihova i onih koji će biti navedeni, znače da Bog ni-
kog prvi ne odbacuje već ljudi sami prvi odlaze i to svojim sopstvenim izborom.
Bog nikog prvi ne izbacuje. Videti i Jevanđelje po Jovanu 8,31.32: „Stoga
reče Isus Judejima koji su mu poverovali: ako vi ostanete u mojoj nauci,
32
onda ste zaista moji učenici, i saznaćete istinu, i istina će vas osloboditi“. A
posle cele rasprave njihova reakcija je gora nego u Jovan 6,66 – hteli su da ga
kamenuju – 59. stih: „Tada podigoše kamenje da bace na njega; ali se Isus sa-
kri i iziđe iz hrama.“ 1. Jovanova poslanica 4,16: „I mi smo upoznali i verovali
u ljubav koju Bog ima prema nama. Bog je ljubav i ko ostaje (prebiva – Si-
nod SPC, stoji – Karadžić) u ljubavi u Bogu ostaje, i Bog ostaje u njemu.“
– Čarnićev i hrvatski prevodi koriste reč „ostati“ – a značenje grčke reči pod
oznakom G3306 „μένω – menō – men’-o“ je prvenstveno ostati, druga znače-
nja su prebivati, nastaviti, izdržati, biti prisutan... (A primary verb; to stay (in
a given place, state, relation or expectancy): - abide, continue, dwell, endure,
be present, remain, stand, tarry (for), X thine own).
Zatim Dela apostola 11,23: „On dođe i vide blagodat Božiju, obradova
se i opominjaše sve da odlučnim srcem ostanu u Gospodu“; Dela 13,43: „...
Ovi su im govorili i nagovarali ih da ostanu u blagodati Božijoj.“
Knjiga proroka Jeremije 3,1.7.12-14.22: „Govore: Ako ko pusti ženu svo-
ju, i ona otišavši od njega uda se za drugog, hoće li se onaj vratiti k njoj? Ne
bi li se sasvim oskvrnila (oskrnavila) ona zemlja? A ti si se kurvala s mnogim
milosnicima (ljubavnicima); ali opet vrati se k meni, veli Gospod. I, pošto
učini sve to, rekoh: Vrati se k meni... Idi i viči ove reči k severu, i reci: Vrati
se, odmetnice Izrailju, veli Gospod, i neću pustiti da padne gnev moj na
vas, jer sam milostiv, veli Gospod, neću se gneviti do veka. Samo poznaj be-
zakonje svoje, da si se odmetnula Gospodu Bogu svom, te si tumarala k tu-
đima pod svako drvo zeleno, i niste slušali glas moj, veli Gospod. Obratite se
(Vratite se – jevrejski original „shûb“ – Glas Crkve Valjevo; ’Vratite se natrag,
sinovi odmetnici!’ veli Gospod – Šarićev i drugi hrvatski i strani prevodi), si-
novi odmetnici, veli Gospod, jer sam ja muž vaš, i uzeću vas, jednog iz grada
i dva iz porodice, i odvešću vas u Sion. Vratite se, sinovi odmetnici, i isceliću
odmete vaše. Evo, mi idemo k Tebi, jer si Ti Gospod Bog naš.“; 4,1: „Ako ćeš
se vratiti, Izrailju, veli Gospod, k meni se vrati, i ako ukloniš gadove svoje
ispred mene, nećeš se skitati.“
Iz navedenih tekstova je više nego očigledno da su oni prvi napustili i
ostavili Boga, a da ih On u svojoj neizmernoj i večnoj ljubavi zove da se vrate
nazad k Njemu. Međutim, ako donesu neopozivu odluku, Bog će morati pri-
hvatiti njihov izbor i biti prinuđen da tu odluku ispoštuje – „Tada duh Božji
dođe na Azariju, sina Odidovog; Te otide pred Asu i reče mu: Čujte me, Aso
i sve pleme Judino i Venijaminovo; Gospod je s vama, jer ste vi s Njim; i ako
Ga ustražite, naći ćete Ga; ako li Ga ostavite, i On će vas ostaviti“ 2. Knjiga
Dnevnika 15,1; „Tada dođe Semaja prorok k Rovoamu i knezovima Judinim,
33
koji se behu skupili u Jerusalim od Sisaka, i reče im: Ovako veli Gospod: Vi
ostaviste mene, zato i ja ostavljam vas u ruke Sisaku. Tada se poniziše knezovi
Izrailjevi i car i rekoše: Pravedan je Gospod. A kad ih vide Gospod gde se po-
niziše, dođe reč Gospodnja Semaji govoreći: Poniziše se, neću ih potrti, nego
ću im sada dati izbavljenje, i neće se izliti jarost moja na Jerusalim preko Sisa-
ka. Nego će mu biti sluge da (s)poznaju (vide – Stvarnost) šta je meni služiti,
šta li služiti carstvima zemaljskim“ 2. Knjiga Dnevnika 12,5-8.
Jednostavno „K svojima dođe, i svoji Ga ne primiše“ Jevanđelje po Jo-
vanu 1,11 i „A ovo je sud: svetlost1 je došla na svet, a ljudi zavoleše mrak više
nego svetlost, jer dela njihova behu zla“ Jevanđelje po Jovanu 3,19 – Čarnićev
prevod. Ali dok god ne donesu tu konačnu odluku, važi: „... jer je on sam
rekao: ’Nikad te neću napustiti niti ću te ostaviti’“ Jevrejima poslanica 13,5.
A i njihovo konačno ostavljanje Boga ne izaziva u Njemu gnev (iako na prvi
pogled 2. Knjiga Dnevnika 15,1, kao i neki drugi tekstovi mogu delovati tako)
već Njegovu neiskazanu žalost opisanu u već pomenutim stihovima navede-
nim iz knjige proroka Jeremije (videti Jevanđelje po Marku 3,5: „I pogledavši
na njih s gnevom od žalosti što su im onako srca odrvenila... “).
Evo još nekih stihova: „Okrepio bih se u žalosti, ali je srce u meni izne-
moglo...; O, da bi glava moja bila voda, a oči moje izvori suzni! Da plačem
danju i noću za pobijenima kćerima naroda svog. O, da mi je u pustinji sta-
nak putnički (prenoćište)! Da ostavim narod svoj i da odem od njih, jer su svi
preljubočinci, zbor nevernički; I zapinju jezik svoj kao luk da lažu, i osiliše na
zemlji, ali ne za istinu, nego idu iz zla u zlo, niti znaju za me, govori Gospod...;
Ako li ovo ne poslušate, duša će moja plakati tajno radi oholosti vaše i roniti
suze, suze će teći iz oka mog, jer će se zarobiti stado Gospodnje...“ Knjiga
proroka Jeremije 8,18; 9,1-3; 13,17.
Čak i da su to samo Jeremijine reči, kao što neki teolozi tvrde, proroko-
va žalost samo je bledi odraz žalosti koju Bog doživljava, a najbolja potvrda
toga je Hristovo plakanje nad osuđenim gradom „A kad se približi, ugleda
grad i zaplaka nad njim govoreći: kad bi i ti bar u ovaj dan saznao šta je za
tvoj mir; ali je sad skriveno od tvojih očiju. Jer će doći dani na tebe i tvoji
neprijatelji okružiće te opkopom, pa će te opkoliti i navaliće na tebe sa svih
strana, i sravniće sa zemljom tebe i tvoju decu, te neće ostaviti u tebi kamen
na kamenu, zato što nisi upoznao vreme kada si pohođen“ Jevanđelje po Luki
19,41-44.
1 Videlo dođe na svet – Karadžić; svijetlo je došlo na svijet – Varaždinska biblija; sma-
tramo da reč svetlost nije tačan prevod, već reč videlo ili svetlo, s obzirom da je svetlo (ili
arhaična reč videlo) izvor svetlosti, ono što zrači svetlost.
34
„Kako da te dam, Jefreme? Da te predam, Izrailju? Kako da učinim od

tebe kao od Adame? Da te obratim da budeš kao Sevojim? Ustreptalo je srce
moje u meni, uskolebala se utroba moja od žalosti. Neću izvršiti ljutog gneva
svog, neću opet zatrti Jefrema; jer sam ja Bog a ne čovek, Svetac usred tebe;
neću doći na grad“ Knjiga proroka Osije 11,8 (celo 11. poglavlje je o tome).
„Reci im: Tako bio ja živ, govori Gospod Gospod, nije mi milo da umre
bezbožnik, nego da se vrati bezbožnik sa svog puta i bude živ; vratite se,
vratite se sa zlih puteva svojih, jer zašto da mrete, dome Izrailjev?“ Knjiga
proroka Jezekilja 33,11, kao i mnoštvo drugih tekstova iz Svetog pisma.
Uostalom, cela neizmerna Božija žrtva koja je imala vrhunac na krstu je
učinjena da bi svi dobili dar opravdanja, pomirenja, oproštenja, dar spasenja
kao nasledno pravo, pa se i bez navedenih stihova može samo pretpostavi-
ti kolika je ta Božija ljubav prema palom svetu kada je plaćena neopisivom
Hristovom žrtvom. Žrtvom kojom je Bog potpuno i bezrezervno dao Sebe za
svet, kao i koliku žalost, tugu i bol Njemu nanosi kada Ga ljudi zauvek ostav-
ljaju odbijajući taj najdragoceniji dar – Njega samog.
A sledeća Hristova izjava se obično pogrešno tumači kao uslov prihva-
tanja, umesto kao uslov kako da se ne odbaci to bezuslovno prihvatanje (kao
uslov da se ostane u njemu): „Ako zapovesti moje uzdržite (čuvate – eng.
prevod KJV) ostaćete u ljubavi mojoj, kao što ja održah (sam ja sačuvao
– Čarnić) zapovesti Oca svog i ostajem u ljubavi Njegovoj.“ Jevanđelje po
Jovanu 15,10.
Ovde je opisana konstatacija kako da se ostane u ljubavi Božijoj i spreči
svojevoljni izlazak iz nje, a ne pogrešno shvatanje da Božija ljubav (a i pri-
hvatanje kao njen nerazdvojni deo i posledica) prestaje ako neko ne održi, ne
sačuva zapovesti, da je ona uslovna – „Ljubav nikad ne prestaje“ 1. Poslanica
Korinćanima 13,8; „Ljubim te ljubavlju večnom, zato ti jednako činim mi-
lost“ Knjiga proroka Jeremije 31,3... Hristos ih jednostavno poziva da ostanu
u Njegovoj ljubavi i objašnjava način kako da to ostvare, da njihov izbor ne bi
bio ono što se desilo u Jevanđelju po Jovanu 6,66, nego njihov ostanak u toj
ljubavi i rađanje rodova te ljubavi – Jovan 15,7.8.
„Ko ima ljubav k meni, držaće (čuvaće – prevod Stvarnost) reč moju...
Koji nema ljubavi k meni ne drži moje reči“ (Jovan14,23.24), a neostajanje tj.
odlazak od Božije ljubavi je samo posledica nečijeg nedostatka ljubavi prema
Bogu i činjenice da on prvi prekida odnos sa Bogom, a ne Bog sa njim.
Ono što je bitno napomenuti jeste da se sve izjave ovog tipa koje ima-
ju uslovan prizvuk kada se posmatraju izdvojeno iz konteksta i od ostalih
35
izjava na ovu temu, ne odnose na grehe, grešenje, greške i padove kod oso-
ba koje su u procesu duhovnog rasta i sazrevanja i koje svim srcem žele da
upoznaju Boga, uspostave i održe najbliskiju zajednicu/odnos sa Njim,
kao i da Mu istrajno dozvoljavaju da ih On čisti sve dok ih ne oslobodi od
svega toga što ih odvaja od Njega (ne Njega od njih) i da sve to prevaziđu.
Ovakve izjave se jednostavno odnose na uporno, istrajno i svesno biranje
greha koje odvodi od Boga. Zato treba razlikovati ta dva slučaja da bi se
izbegao i najmanji prizvuk uslovnosti Božije ljubavi i prihvatanja.
(Inače ispravan način da neko ko svim srcem želi da upozna Boga, ima
najbliskiji odnos sa Njim, bude oslobođen od greha i padova, da ih prevaziđe
i ima duhovni rast, nije da stalno gleda na svoje slabosti, sem da ih prepo-
zna, prizna i podseti se na svoju potpunu zavisnost od Hrista, jer verovat-
no nema ničeg štetnijeg za duhovni rast od gledanja u sebe i svoje neuspehe,
već da se usredsredi na Hrista, Njegovu ljubav, odnos sa Njim i potpuno
i stalno oslanjanje na Njegove zasluge tj. Njegovu pravednost kao našeg
Zamenika i Jemca – videti 95 teza o opravdanju verom, Moris Venden, teze
broj 68 i 69, knjiga je dostupna u e-obliku na internetu).
Hristos jednostavno kaže: „Ostanite u zajednici, vezi, krajnje bliskom

ličnom odnosu sa Mnom koji je otpočeo kada ste Mene i moje zameničke
zasluge/pravednost prvi put prihvatili kao svoju jedinu nadu (i kad smo pre-
stali da se i najmanje nadamo/oslanjamo na svoja dela, svoju pravednost i
pokušaje da dokažemo da i nismo tako loši). Ostanite u bliskom druženju sa
Mnom.“ Molim vas, nemojte upasti u zamku i misliti da je način ostajanja
u trajnoj i bliskoj zajednici sa nekim Vaš trud da mu ugodite, da kupite
njegovu ljubav svojim delima. Druženje, blizak odnos koji nastaje, stvara
nesebična, iskrena i spontana dela, a ne obrnuto. Dela ugađanja nisu način
da ostanemo u trajnoj i bliskoj zajednici sa bilo kim.
Drugim rečima, pogrešno je usredsrediti se na ugađanje nekoj osobi
iz sebičnih pobuda umesto na upoznavanje i druženje sa njom (najčešće
kroz razgovor i provođenje zajedničkog vremena). To je greška koja se čini
i u odnosu sa ljudima i u odnosu sa Bogom. Nesebična (nekoristoljubiva) i
iskrena dela, ugađanje iz nesebičnih motiva, nesebična pažnja... prema nekoj
osobi su samo posledica bliskog odnosa tj. poznanstva, druženja, provođenja
vremena sa njom, a ne uzrok tome (ako izuzmemo početak poznanstva koji
najčešće – ali ne i uvek – počinje na taj način, baš zato što pokušavamo da
kupimo ljubav i naklonost neke osobe svojim delima, što je pogrešno sa sta-
novišta trajne i bliske zajednice sa njom).
36
Sledeći stihovi takođe govore da ljudi prvi odbacuju Boga i svojevoljno

izlaze iz Njegove bezuslovne ljubavi i prihvatanja, a ne obratno:
„A pravednik živeće od vere (će živeti verom – engleski prevod

KJV); ako li odstupi neće biti po volji moje duše. A mi, braćo, nismo
od onih koji odstupaju na pogibao, nego od onih koji veruju da
spasu duše.“ Poslanica Jevrejima 10,38.39.
„A vi, dakle, ljubljeni, znajući unapred, čuvajte se da obma-
nom bezakonika ne budete odvedeni s njima, i ne otpadnete od
svog oslonca.“ 2. Petrova poslanica 3,17.
„Ako samo ostanete u veri utemeljeni i postojani, i ne odvaja-
jući se od nade jevanđelja.“ Kološanima poslanica 1,23.
„Jer Bogu tako omile svet da je i Sina svog Jedinorodnog dao,
da nijedan koji Ga veruje ne pogine, nego da ima život večni.“ Je-
vanđelje po Jovanu 3,16.
Imajući sve prethodno u vidu, posebno Poslanicu Rimljanima 5. po-

glavlje, jasno je da se ovde ne govori o uslovnoj ljubavi i prihvatanju, već
o uslovu kako da se svojim izborom ostane u Božijoj bezuslovnoj ljubavi
i prihvatanju.
Isto je i u vezi stiha: „A bez vere nije moguće ugoditi Bogu; jer onaj koji
hoće da dođe k Bogu, valja da veruje da ima Bog i da plaća onima koji Ga
traže.“ Poslanica Jevrejima 11,6. Ovde se ne govori o uslovu prihvatanja od
strane Boga, već o uslovu da to Božije prihvatanje ispuni svrhu, da bude de-
lotvorno u životu onih koji dolaze ka Njemu.
37
KOME VESTI SMETAJU
Postoje dva carstva između kojih postoji doživotni rat, rat koji će se vo-
diti do nestanka jednog od njih, postoji trajno neslaganje između zakona po
kojima ova dva carstva funkcionišu. Svi ljudi na ovom svetu neizostavno se
rađaju u carstvu ovoga sveta, tj. carstvu uslovne ljubavi (gde vlada uslovni
sistem vrednosti), dok samo slobodnim izborom mogu odabrati da žive u
drugome carstvu koje odlikuje bezuslovna ljubav. Velika većina ljudi u svo-
jim porodicama, okruženju bude zadojena i zatrovana ustrojstvom prvoga
carstva i naučena da se ljubav mora zaslužiti i da se ona ne daje bez ikakve
zasluge. Svako od nas može se setiti onoga „budi dobar pa ćeš dobiti ovo i
ono“ i onoga „nikada od tebe neće biti ništa, vidi kako je on/ona dobar.“ Ta-
kav sistem na različite senzibilitete ljudi ima različite efekte.
Slobodoumni i iskreni pojedinci, koji su u svom odrastanju usled raznih
faktora razvili i domen hrabrosti, u susretu sa ovim sistemom u svojoj ranoj
mladosti razvijaju otvoreni bunt protiv istog i takve ljudi često identifikuju
kao bundžije. Takvi ljudi su najčešće oni neposlušni, problematični, stalni
oportunisti i slično.
38
Kome Vesti smetaju?
Slobodoumni i iskreni pojedinci, koji pod uticajem raznih faktora izgra-

de ličnost sa nedostatkom „srčanosti“, u susretu sa ovim sistemom u svojoj
ranoj mladosti razvijaju unutrašnji bol zbog vrednosti po kojima se živi, koji
ih može odvesti u psihičke bolesti ili u najmanju ruku u trajnu apatiju.
Neiskreni pojedinci sa skučenim umom i manjkom simpatija prema slo-
bodi misli u susretu sa sistemom uslovne ljubavi razvijaju kameleonske (lice-
merne, dvolične) oblike ponašanja kojima uspevaju da se uspešno uklope u
carstvo u kome žive. Ovaj tip ljudi uspešno postiže spoljašnje usklađivanje sa
(uslovnim) sistemom vrednosti ovozemaljskog carstva i takvi su prepoznati i
proglašeni kao najkulturnije komšije, najredovnije platiše, najbolji đaci (čast
izuzecima), a da pri tome nikada vrednosti koje poštuju ne „siđu u njihovo
srce“.
U porodici sa troje dece, sa prosečnim vrednosnim sistemom, najcenje-
nije će biti ono sa najmanje oscilacija u ponašanju i sa najvećim uspehom u
savladavanju svega što porodica nalaže kao poželjno, dok će sa druge strane
najkritikovanije biti ono jogunasto dete kome se ne može prići. Zato su na
ovom svetu često najcenjeniji, najuticajniji i najuspešniji ljudi vrhunski liceme-
ri, kameleoni i poltroni koji su tokom razvoja usvojili sposobnost da se dodvo-
re tj. usklade sa zahtevima sredine i da postignu zadovoljenje spoljašnje forme.
Ovakvi su najčešće veliki protivnici slobode i prave ljubavi koja je bezuslovna.
U Božjem carstvu cilj je da podanici imaju zakon carstva u svojim umo-
vima tj. srcima, zakon koji su prihvatili svojom slobodnom voljom, tj. izbo-
rom potaknuti ljubavlju koju su nezasluženo primili, dok je u ovozemaljskom
carstvu cilj da podanici zadovolje spoljašnju formu, iako mogu biti sasvim
protiv vrednosti u svom srcu.
Na osnovu rečenog za koga je vest o Božijoj bezuslovnoj ljubavi i prihva-
tanju bila najvažnija i najradosnija vest, a za koga njena suprotnost?
U ovom sebičnom (grešnom) svetu, u kome vlada zakon i shvatanje po

kome, da bi neka osoba bila voljena i prihvaćena, ona mora posedovati odre-
đene kvalitete – lepotu, bogatstvo, sposobnosti, mudrost... (uslovni sistem
vrednosti ili sistem uslovnih vrednosti – uslovne ljubavi) jasno je da bez toga
ona neće imati nikakvu vrednost i da nikom ništa neće značiti – biće ne-
prihvaćena tj. odbačena, nevoljena... Jednostavno, sve se svodi na postojanje
vrednosti (uslov vrednosti), makar ona bila samo spoljašnja privlačnost i sjaj.
Ljudi su voljeni i prihvaćeni samo ako imaju vrednost.
Pojavljivanje Božijeg Sina sa porukom da su Božija ljubav i prihvatanje
bezuslovni (uslov je sa čovečije strane – da to ne odbacuje), predstavljalo je
39
najvažniju i najradosniju vest za sve one koji su čeznuli da budu voljeni i

prihvaćeni bez ikakvog posebnog razloga, ne zbog nekih svojih dostignuća,
vrednosti, već zbog njih samih kao osoba, bez obzira kom društvenom sloju
su pripadali – da li onima sa margine ili uglednima i poštovanima. A činje-
nica da je Bog prineo Sebe na žrtvu za ceo svet još dok smo bili bezbožni,
bespomoćni, grešnici i Njegovi neprijatelji, predstavljala je najveću potvrdu
bezuslovnosti Njegove ljubavi i garanciju njene nepromenljivosti.
To je bila radosna vest (a i dalje je) za dve grupe ljudi – sve one koji su
bili odbačeni od društva, koji u očima društva nisu imali nikakvu vrednost,
ljude sa margine. A bila je i radosna vest za grupu ljudi sasvim suprotnog
društvenog položaja – sve one ugledne, poštovane, cenjene zbog svojih vrli-
na, talenata i bogatstva, koji su bili umorni od preovlađujućeg shvatanja da
se ljubav mora zaraditi, steći svojim zaslugama, dostignućima, siti od opšte
sebičnosti, dvoličnosti i pokvarenosti.
Jasno je da to nije bila radosna vest za one koji su smatrali da su bolji, pa-
metniji... i vredniji od drugih, da su nešto posebno i izuzetno... Upravo su oni
bili najveći i najogorčeniji protivnici radosne vesti. To su bili fariseji i osobe
sličnog razmišljanja, samopravedne i nadmene osobe, oni koji su verovali u
uslovnu ljubav i prihvatanje.
Uopšte, ko su najveći zastupnici sistema uslovnih vrednosti (uslovne lju-
bavi)? Oni koje taj sistem najviše uzdiže, promoviše. Upravo ljudi koji imaju
najveće sposobnosti, talente, koji smatraju da se sve u životu mora zaraditi i
zaslužiti, a oni su u stanju da to učine i zbog toga žele da proslave, uzdignu
i istaknu sebe nad drugima. Uzdižući njihove kvalitete sistem uslove ljubavi
(uslovnih vrednosti) uzdiže i njih kao osobe iznad drugih, izdvajajući ih od
ostalih i laskajući na taj način njihovoj oholosti i sujeti, omogućavajući im da
sebe, svoja dostignuća, zasluge, svoj ego, svoje veliko Ja ugrade u spasenje1 (vidi
napomenu sa detaljnijim objašnjenjem)
. Međutim, često oholom, gordom i zlom ljudskom
srcu ni to nije dovoljno, nego želi da uzdigne sebe nipodaštavajući, omala-
žavajući, ponižavajući... druge. U tu grupu se posebno mogu ubrojati ostali
zastupnici sistema uslovne ljubavi/vrednosti, koji baš i ne mogu da se pohvale
nekim natprosečnim sposobnostima i talentima, pa im je ogovaranje, nipo-
daštavanje, ponižavanje i omalovažavanje jedini način da sebe učine većim u
svojim i očima drugih.
Primer fariseja iz petnaestog poglavlja Lukinog Jevanđelja i njihovo vi-
kanje na Hrista zato što je prihvatao grešnike potvrđuje da su oni smatrali
da osoba može biti voljena i prihvaćena samo ako ima neku vrednost. A s
obzirom da su oni ove odbačene društvene slojeve smatrali bezvrednim, nije
40
Kome Vesti smetaju?
neočekivano što su tako ogorčeno reagovali na Hristovu bezuslovnu ljubav

i prihvatanje. Jednostavno, to je ponižavalo njihovu oholost i rušilo njihovo
mišljenje o sopstvenoj vrednosti, posebnosti, izuzetnosti.
Tako je bilo onda, tako će biti i sada, tako je bilo oduvek. Zato radosna
vest o Božijoj bezuslovnoj ljubavi i prihvatanju uvek ima najveću prolaznost
kod onih koje svet smatra nesrećnicima i siročadima života, ljudima koji u
očima sveta nemaju nikakvu vrednost. I upravo je Hristos u Besedi na gori
potvrdio da su takvi koji shvataju da sami po sebi nemaju nikakvu vrednost,
najvredniji u Božjim očima i da Bog može najviše da čini upravo kroz njih
unošenjem svog Božanskog života i prave vrednosti. „Blaženi su siromašni
duhom“, tj. oni koji su svesni svog duhovnog siromaštva.
1 Naravno da niko nije protiv uspešnosti, pa ni sam Bog ako njen cilj nije da uzdigne
sebe. Naravno da sposobnosti nikako ne treba potcenjivati i da one imaju svoj značaj i
vrednost u određenim oblastima života, ali ne u oblasti spasenja.
Za to ima nekoliko razloga – jer kad bi imale vrednost u vezi spasenja onda bi to značilo,
s obzirom da svi nemaju iste sposobnosti, darove, da neki imaju veće mogućnosti da budu
spaseni nego ostali, a to bi bilo nepravedno i nepošteno od Boga. Drugo, sve naše sposob-
nosti su zatrovane sebičnošću, a to je možda i najveći razlog pored prethodno navedenog.
Za spasenje je jedino bitna sposobnost da odgovorimo zahvalnošću na Božiju ljubav, što
je opet dar koji se može negovati i razvijati ili zapostaviti, i da neprestano upoznajemo
Boga kroz proučavanje Svetog pisma i svakodnevna lična iskustva sa Njim koja učvršćuju
veru u Njegovu bezuslovnu ljubav, prihvatanje, nezasluživu milost, naklonost, dobrotu...
41
UMESTO ZAKLJUČKA
Kada bi nam neko spasao život pa čak i da ga ne košta nikakvog truda,
muke, napora, patnje, nego bi to učinio čisto iz dobre volje, mi bismo mu bili
doživotno zahvalni. Kada bi to od njega zahtevalo ulaganje napora, muke,
truda, patnju, mi bismo mu bili još zahvalniji. A ukoliko bi rizikovao svoj
život da spase naš, onda bi naša zahvalnost bila ogromna. Ukoliko bi svesno
dao svoj život za naš, naša zahvalnost bi se teško mogla izraziti rečima. A ako
bi dao svoj život da nas spase još dok smo mu protivnici i neprijatelji, naša
zahvalnost bi bila neizreciva.
Koliko zahvalnosti bi trebalo da imamo zbog činjenice da je Bog dao
svoj božanski život za nas još dok smo bili bezbožni, bespomoćni, grešnici i
neprijatelji prema Njemu? (Videti Poslanicu Rimljanima, 5. poglavlje)
I ne samo da je dao Svoj život za nas i zbog nas, nego je zbog nas, On
Stvoritelj, pristao da dođe među nas – svoja stvorenja, i to kao jedan od nas.
Započevši život na isti način kao i mi – rodivši se kao bespomoćna beba,
ali u najskromnijim okolnostima i okruženju – rodivši se kao dete siroma-
ha sa mukotrpnom i neizvesnom budućnošću, u ne baš mirišljavoj i čistoj
42
Umesto zaključka
štali. Izložen istim slabostima i živeći pod neuporedivo težim okolnostima,

iskušenjima, usamljen u duhu, bez razumevanja od najbližih i pod stalnim
pritiskom, bez prava na jednu, ma i najmanju grešku, izložen opasnosti od
neuspeha i večnog gubitka. Zamenivši pratnju bezbrojnih anđela koji su ga
obožavali krajnje surovim i neprijateljskim okruženjem ljudi punih nerazu-
mevanja, nezahvalnosti, podsmeha, poruge, prezira, trpeći otvorenu mržnju,
protivljenje i odbacivanje. Koji su na svakom koraku gledali da mu zagorčaju
ionako preteške okolnosti i oduzmu Mu život. Da bi ga na kraju i završio
našom sramnom smrću (smrću koja je trebala da snađe nas) uz potpuno pre-
zrenje, mržnju i odbacivanje od ogromne većine onih koje je došao da spase.
Pristajući da i pored svega toga iskusi/spije i neverovatnu agoniju krivice i
greha celog sveta, uverenje i prateći osećaj smrti jednake večnoj, uverenje i
osećaj večnog odvajanja od radosti, života, Oca, svega lepog – nas radi.
Da li možemo tražiti veći dokaz Božije bezuslovne i nezaslužive ljubavi,
milosti, naklonosti, dobrote i prihvatanja od svega ovoga? Zar uopšte može
postojati veći dokaz koliko je Hristu stalo do nas?
Ukoliko Vam neko ponudi dragoceni dar, najprirodnije bi bilo da mu

od sveg srca zahvalite. Zatim, u skladu s vrednošću dara, prirodno bi bilo
da osetite želju da prijatelju uzvratite darom približne vrednosti. Ta sposob-
nost radosne zahvalnosti ugrađena je u čovekovu prirodu, to je deo paketa
koji smo dobili rođenjem. Takva reakcija je skoro instinktivna. Mnogo puta
u toku dana mi zahvaljujemo na uslugama koje su nam učinjene i isto toliko
puta razmišljamo kako bismo mogli da uzvratimo nekim dobrim delom!
Taj jednostavni, iskreni odgovor naše prirode, koji je takođe dar od Boga,
predstavlja sve što je Bog ikada tražio od bilo koga! Hristos je DAO sebe na kr-
stu za nas. I kada shvatimo šta se zaista dogodilo na Golgoti, nešto počinje da
nas pokreće. Prosto ne možemo a da Mu ne izjavimo zahvalna srca koje uzvi-
kuje zajedno sa celim našim bićem: „A sada, Bože sačuvaj da se čim drugim
hvalim osim krstom Gospoda svojega Isusa Hrista!“ (Galatima poslanica 6,14)
U nastavku se nalazi skromni pokušaj da Mu izrazimo makar delić svoje
zahvalnosti. Naša je iskrena želja da izjave zahvalnosti koje slede skrenu Vaš
pogled sa surove stvarnosti života prepunog briga i uzdignu ga na krst na
kome je raspet naš Otkupitelj i Spasitelj.
Jer samo pogled na krst otklanja svaki strah, svaku neizvesnost i sumnju
u Božiju bezuslovnu ljubav i prihvatanje, činjenicu da nas On nikada neće na-
pustiti niti ostaviti, bez obzira na sve – sve naše greške, grehe, padove, mane...
uprkos svemu onome što jesmo i što činimo.
43
I još zato što je krst garant, ne samo Božijeg bezuslovnog prihvatanja

nas grešnih, već i zalog da nas On neće ostaviti takvima, nego će nas i naš
pali karakter promeniti, preobraziti u obličje i karakter nalik Njegovom ako
budemo istrajni u svakodnevnoj navici gledanja u krst i raspetog Spasitelja
na njemu. Jer Njegove rane su i dalje sveže, i On živi da bi mogao stalno da se
moli i posreduje pred Bogom za nas.
Naša je želja još i da izjave zahvalnosti u vama izazovu isto ono uverenje
i osećaj neopisive radosti koje i mi doživljavamo svaki put kada Mu kažemo
„Hvala Ti!“ zbog svega što je za nas učinio. I navedu Vas da nam se srca ispu-
njenog neizrecivom milinom pridružite u tome ispunjavajući Vas mirom koji
prevazilazi svaki um. A Bogu koji čini neuporedivo više nego što smo mi u
stanju da zatražimo ili da pomislimo, neka je večna hvala i slava!
IZJAVE ZAHVALNOSTI
Ova strana je zasnovana na poglavlju „Izjave vere“ iz knjige „Pobediti

kroz Hrista“ Bila Liversidža.
1. Hvala Ti Bože što si učinio da shvatim i osetim da sam dragocen

Isusu i da sve što treba da uradim jeste, da svakodnevno dođem u podnožje
Isusovog krsta i zahvalim Mu za ono što je učinio za mene, uzimanjem mojih
greha i preuzimanjem moje krivice, čineći me nevinim i pravednim u Tvo-
jim očima. Kakav predivan dar! Hvala Ti što su svaki strah i svaka sumnja
u sigurnost Tvoje večne i bezuslovne ljubavi i prihvatanja, i sigurnost mog
spasenja nestali.
2. Hvala Ti Bože što si me spasao pogrešnog shvatanja i molitve: „Gos-

pode! Pomozi mi u borbi; pomozi mi da porazim sotonu“. Hvala Ti Bože što
sam po prvi put shvatio da je Isus već pobedio sotonu za mene, i da ja ne mo-
ram da se borim sa njim. Hvala Ti Bože što si me naučio da neprijatelj samo
obmanjuje svakog od nas da pomislimo da je to borba između nas i njega, jer
on zna da je borba zapravo između Hrista i njega; a on je već izgubio u toj
borbi. On ne želi da to ikada saznamo, tako da bismo nastavili da smatramo
i osećamo kako baš sada mi moramo da se suočimo sa njim. Ali mi to ne
moramo. Hvala Ti Bože što si me naučio da ja jednostavno treba da počnem
da Ti verujem. Hvala Ti Bože što su svi strahovi i agonije iz dubine mog uma
nestali. Slava Bogu za sve što je učinio kroz Hristovu smrt za svakog od nas!
44
Umesto zaključka
3. Slavim Te Bože svakoga dana za dar koji je Isus dao na krstu, kao i
za slanje svog Duha da živi u meni i da me posveti i nauči. Sada mogu i ja
drugima da govorim o tome.
4. Hvalim Te Bože što mi izjave vere veoma pomažu da svoju pažnju ne

usmeravam na sebe. Znam kako sam grozna osoba..., ali ja ću se usredsrediti
na Tvoju predivnu ličnost, iako ne zaslužujem tu lepotu. Hvala Ti!
5. Hvala Ti Bože što uslišavaš našu potrebu da verom živimo u Hristo-

voj pobedi i Njegovoj ljubavi za nas, da idemo kroz život sa sigurnošću u srcu
i umu da nas On voli bezuslovnom ljubavlju, da je sposoban, voljan i veran da
prevaziđe sve grehe i nedostatke karaktera u našim životima, živeći u nama
kroz svog Duha!
6. Hvala Ti Bože što nas činiš pobednicima, što činiš da iskusimo novi
život u svom hodu sa Hristom, što smo ponovo vraćeni u veru da je sa Hri-
stom sve moguće, i što svaki dan činiš da iskusimo pravu i trajnu slobodu u
odnosu na sve okolnosti, kroz stalno produbljivanje odnosa sa Njim.
7. Hvala Ti Bože što kroz radosnu vest o nezasluživoj i besplatnoj milo-

sti, po prvi put shvatam da imam nadu! Po prvi put u svom životu ja stvarno
shvatam da imam nadu da bih mogao biti spasen od greha tj. sebičnosti u bilo
kom njenom obliku. Upravo sam video koliko je Bog milostiv.
8. Slavim te Bože što me iznova ispunjavaš oduševljenjem, kada svaki

dan iznova otkrivam da sam oslobođen, i zaista slobodan u Hristu – slobo-
dan od greha, krivice, osude i legalizma tj. pokušaja da zadobijem Njegovu
ljubav, milost, naklonost i dobrotu svojim delima i poslušnošću i što su sada
ta dela i poslušnost spontana posledica/plod opravdanja i zahvalnosti, odno-
sno Njegova dela i poslušnost kroz mene.
9. Hvalim te Bože na Tvom daru pokajanja. Slavim te što priznajući

svoju krivicu Tvoja milost ulazi u moj život. Hvala ti što mogu da budem
iskren i otvoren sa Tobom, jer uživam u zajednici sa Hristom – a ja nemam
tajni pred Onim sa kim želim da imam zdrav i blizak odnos.
10. Hvala Ti Bože što nikad ne možemo dovoljno naglasiti da nam Tvoja
ljubav, milost, naklonost i dobrota dolaze isključivo kao besplatni i nezasluži-
45
vi dar. Mi ih ne možemo zaraditi. Ne možemo ih zaslužiti. Ne možemo sebe

učiniti dovoljno dobrim za to. Niti možemo učiniti bilo šta, da bi to bilo naše.
To je naše, i to besplatno! Hvala ti na tom olakšanju i radosnoj vesti!
11. Hvala Ti Bože što si nam jednostavno otkrio da smo već primili spa-
senje – umesto da činimo bilo šta, kako bismo ga zaradili ili zaslužili.
12. Hvala Ti na predivnom iskustvu što smo konačno shvatili da ne po-

stoji bilo šta što možemo „učiniti svojim zaslugama“ da bismo bili spaseni.
Hvala Ti što si nas time oslobodio krivice i straha i što sada sve što čini-
mo, činimo slobodno i spontano – iz ljubavi i zahvalnosti!
13. Hvala Ti Bože na Radosnoj vesti da se Tvoja milost:

- Ne može zaraditi.
- Ne može se ništa učiniti kako bi se zaslužila.
- Nije nagrada za pravilno postupanje.
- Nije plata za poslušnost.
- Nema osnovu ni u čemu što mi „činimo“!
- Što je zasnovana isključivo na onome što je Isus učinio. Naša je čak
i ako ne postoji mogućnost da je zaslužimo.
Hvala Ti Bože što ne čekaš da vidiš hoćemo li biti poslušni i „činiti do-
bro“ pre nego nam daš besplatni i nezasluživi dar ljubavi, milosti, naklonosti
i dobrote (tj. blagodati).
14. Hvala Ti Bože što biti pod Tvojom blagodaću, ne znači da ne smem
više da pogrešim. Hvala Ti što mogu da pogrešim, a ipak ne izgubim tvoju bla-
godat. Hvala Ti Bože što si nam rekao: „Moja milost nikada nije zavisila od vaše
sposobnosti da uradite pravu stvar. Ona je izlivena na vas dok ste i iako ste još
bili grešnici.“ Hvala ti što nas posle naših grešaka vraćaš na pravi put ka Sebi!
15. Hvala Ti Bože što ne tražiš od mene da budem Isus. Hvala ti što jedi-
no tražiš da verujem u Isusa!
16. Hvala Ti Bože što si mi vratio nadu tako što si me, umesto na moja
ljudska dostignuća, ili još gore na dostignuća nekog drugog čoveka, Ti foku-
sirao na Tvoju predivnu Božansku ličnost i žrtvu koju si prineo na Golgoti.
Drugim rečima, hvala Ti Bože što si mi vratio nadu i radost u život tako
što činiš da se ne više bavim svojim zaslugama, dostignućima, delima koji su
46
Umesto zaključka
nesavršeni – tj. svojim slabostima, sebičnošću, neverstvom – već činiš da se

bavim bezuslovnom ljubavlju i prihvatanjem Onog koji je savršen i Njego-
vim zaslugama, dostignućima, delima – odnosno Njegovom nesebičnošću,
snagom, vernošću – zbog kojih nas On nikada neće ostaviti niti napustiti bez
obzira na sve ono što jesmo i što činimo, dok god to želimo.
17. Hvala Ti Bože što, iako nisam sposoban ni za jednu čistu misao, ni za
jedno velikodušno delo, ni za jednu nesebičnu želju i što ne postoji ništa što
bih mogao da uradim da bih Te ubedio da mi budeš naklonjeniji, Ti si me vo-
leo i prihvatio takvog kakav jesam i kroz Isusovu smrt opravdavao i pomirio
sa Sobom još dok sam bio bespomoćan, bezbožan, grešnik i neprijatelj prema
Tebi. Hvala Ti što je Hristos umro za sve nas! Da, čak i za mene!
18. Hvala Ti Bože što kad se pitam „kako samo možeš i dalje da me voliš
ovakvog?“ Ti odgovaraš: „Zato što se Moja ljubav ne zasniva na tome da li ti
uvek radiš/činiš ispravno ili ne. Ja te jednostavno volim! Voleo sam te dok si
bio grešnik, dok si bio pobunjen, dok si bio bespomoćan i dok si Mi bio ne-
prijatelj. Volim te, jer Ja sam ljubav. Ja te volim ne zbog toga što si učinio nešto
dobro. A istina je, da i kada uradiš nešto dobro, to nisi ti. To sam u stvari Ja!“
19. Kako sam Ti zahvalan Bože što iako priznajem činjenicu da sam crv,
Ti me ne smatraš bezvrednim! Ti u svakom od nas vidiš vrednost. Hvala Ti
što uprkos našem palom stanju, Ti čezneš da imaš blisku zajednicu, najbliskiji
odnos ljubavi sa nama. Hvala Ti Bože što je Tvoja čežnja za nama tako velika,
da si žrtvovao i svog Sina, kako bi popravio naš grehom-narušen odnos!
20. Hvala Ti Bože što Tvoja milost nikada nije zavisila od toga koliko
smo dobri jer po svojoj prirodi mi i nismo dobri!
21. Hvala Ti što, iako nikada nismo mogli da zaradimo Tvoju milost, da je
kupimo ili da učinimo bilo šta čime bismo je zaslužili, ona je apsolutno besplatna!
22. Hvala Ti Bože što ne moramo da Te ubeđujemo da nas još više voliš,
i što Tvoja ljubav prema nama NE zavisi od naših dela jer si kroz Hrista već
dao sve što si mogao dati!
23. Hvala Ti Bože što naš mir sa Tobom nije zasnovan niti na našim tre-
nutnim okolnostima, niti na našem duhovnom napretku, ni na činjenici da
47
sada više ne radimo nešto loše što smo ranije radili ili nam se, nažalost, još
uvek ponavlja.
Hvala Ti što se naš mir sa Tobom zasniva jedino na već utvrđenoj či-
njenici, a ta činjenica je ostvarena samom zameničkom smrću Isusa Hrista.
Hvala ti što nas posle naših grešaka vraćaš na pravi put ka Sebi!
24. Hvala Ti Bože što kad se okrenemo od usredsređenosti na sebe i do-

voljno izmaknemo od sebe i svojih okolnosti da možemo videti koliko si nam
već poklonio smrću Isusa Hrista – tada mi možemo prestati da to odbacuje-
mo i reći: „Slava Tebi Bože!“
25. Hvala Ti što nam razumevanjem veličine Tvoje žrtve kroz Tvoju smrt
na krstu otvaraš vrata za sve što možemo da budemo i bićemo.
26. Zadivljen sam što je Bog je u svojoj bezgraničnoj milosti prihvatio

jednog Čoveka u zamenu za ceo ovaj svet.
27. Zadivljen sam gledajući na krst jer Bog mi je dao najneverovatniju

potvrdu svoje ljubavi! On me je proglasio pravednim!“ To je značenje reči
opravdati – „proglasiti pravednim“. On me je pomirio sa sobom. A ja nisam
ništa uradio da to zaslužim – nisam ni mogao.
28. Hvala Ti Bože što si nam dao privilegiju ne samo da budemo progla-
šeni opravdanim, što je već ostvarena činjenica, već i mnogo više od toga –
što nam daješ privilegiju da se otvorimo i primimo Hristov život ovde i sada!
29. Hvala Ti Bože što uzrastamo u zrelosti i svetosti u Isusu – jer nas
upućuješ da svakodnevno gledamo na Hristov krst i cenimo to što si nas pro-
glasio pravednima kroz Hristovu poslušnost (na osnovu Rimljanima 5,19 –
eng. prevod KJV).
30. Hvala Ti Bože što ne zavisim od svoje poslušnosti i dobrote, nego baš
kao što je Pavle rekao – od „poslušnosti jednog čoveka – Isusa Hrista“. (na
osnovu Rimljanima 5,17-19 – eng. prevod KJV)
31. Zahvaljujem Ti Bože što je Hristos živeo život savršene poslušnosti i

što si Njegove – smrt i život, prihvatio kao osnovu, da ja budem proglašen i
učinjen pravednim!
48
Umesto zaključka
32. Aliluja! Bože, Ti si me proglasio pravednim! Hvala Ti na poslušnosti

tog jednog Čoveka, koga si Ti u potpunosti prihvatio, kao da sam to ja!
33. Slava Tebi Bože što je spasenje stvar vere, a ne naših sopstvenih dela
jer si Ti zadovoljan što je Jedno ljudsko biće već živelo životom potpune oda-
nosti Tebi, i to je tako izuzetan i savršen život, da si Ga prihvatio umesto
života koje su svi drugi živeli!
34. Aliluja! Bože, Isus je živeo život, koji bi se od mene očekivao. On

je već proživeo i moj budući život! I zato ću od sada ja živeti, tako što ću se
svakodnevno oblačiti u Njega, tačnije, dozvoljavati Mu da dođe u moj um i tu
se nastani i prebiva. On će kroz mene živeti, hodati, pričati, disati, odlučivati,
postupati i služiti! Ne mislim da postanem bolji, da postanem svetiji tako što
ću redovno od Isusa primati injekciju dobrote. Umesto toga, daću Njemu
dozvolu da unese u moj život baš onaj život koji je On već proživeo.
35. Hvala Ti na nadi slave Božije tj. Tvom obećanju da ćeš nas ne samo
proglasiti već i učiniti pravednima.
36. Zahvaljujem Ti Bože što, iako nisam bio niti ću biti u prilici da ti po-
nudim bilo kakav razlog da veruješ da sam bilo šta zaslužio, Ti si mi pružio
svoju blagodat, tako što si poslao svoga Sina i dao mi preimućstvo da budem
opravdan nezavisno od sebe samog. Ja u to nisam bio uključen niti sam ičim
tome doprineo. Štaviše, bio sam u svom izgubljenom i grešnom stanju, kada
si mi darovao svoju blagodat. Ti si Bože dao svog sopstvenog Sina da živi bo-
žanski život, da položi taj život, i pošto je bio vaskrsnut, da ga učini dostupnim
svakome ko iskreno veruje da si Ti mogao biti ovako velikodušan! Aliluja!
37. Slava Bogu! Čak i u mom bezbožnom stanju Bog me je voleo dovolj-
no, da bi položio svoj život, da bi me pomirio sa Sobom, da bi me opravdao
dopuštajući da moja smrt padne na Isusa, koji je učinjen grehom radi mene,
kako bi mi sada blagodat mogla biti data (Efescima 4,7). Isus je živeo životom
potpune poslušnosti, da bih ja mogao biti ne samo proglašenim već i učinjen
pravednim, zato što je želeo da zasluži pravo da meni može dati taj svoj život.
38. Hvala Ti Oče! Mora da si me mnogo voleo, kada si poslao Isusa da

sve ovo učini za mene – da me vidi u mom bezbožnom stanju, i da uzme
moju smrt i moju sklonost pokušajima da dokažem da i nisam tako loš; što si
49
dopustio da Isus sve to primi na Sebe, a mene proglasi pravednim – tako da

mogu slobodno da uživam u zajednici sa Njim i da primam Njegov život koji
mi se svakodnevno daje kroz Duha.
39. Hvala Ti Bože što Te ovog jutra kroz Isusovu smrt slavim, jer me
gledaš kao pravednog čoveka.
40. Hvala Ti Oče što me danas smatraš pomirenim sa sobom kroz Isu-
sovu smrt.
41. Hvala Ti Oče što se zahvaljujući Isusovoj smrti ne ubrajam više među
Tvoje neprijatelje.
42. Zahvaljujem Ti Oče ovoga jutra, što kroz poslušnost Jednoga, Ti gle-
daš na mene kao da nikada nisam učinio greh.
43. Hvala Ti Oče što molitvu vere tj. dolazak Tebi u veri ne čini dolazak
pred Tebe da Ti nešto ponudimo već da primimo ono što si nam Ti već dao
kroz Hristovu smrt i vaskrsenje, sve te blagoslove.
44. Oče, dopuštam Ti da dođeš u moj um i tu se nastaniš.
45. Hvala Ti Oče što si dopustio da Isus postane (bude učinjen) grehom
mene radi, a mene bednog i grešnog vidiš kao apsolutno pravednog pred
sobom.
46. Iako sam pokvarena i grešna osoba, Ti si ipak dozvolio da Isus bude
učinjen grehom radi mene. I sada me vidiš kao bezgrešnog i pravednog.
47. Ja sam pokvaren, grešan čovek, i tako sam Ti zahvalan ovog jutra
kada pogledam na krst, što si dopustio Hristovu smrt zbog mene tj. da Isus
bude učinjen grehom mene radi, jer ja sada za još jedan dan imam sigurnost
da sam u Tvojim očima savršen kao što je to Isus bio.
48. Hvalim Te i slavim Bože za taj veliki dar Tvog Sina na Golgoti!
49. Slavim Te Bože što uprkos priznanju sopstvene krajnje nemoći i greš-
nosti, nismo ostavljeni bez nade; Hvalim Te Bože zato što vidiš vrednost u
50
Umesto zaključka
nama, u tolikoj meri da si žrtvovao svoga Sina predavši Ga na našu večnu

smrt, iako si znao šta nam je greh učinio.
50. Iz smrti Isusa Hrista proizilaze i sledeće činjenice kao osnove za izja-
ve vere. On je umro mojom večnom smrću i živeo savršenim životom tako
da:
 „Ja sam opravdan – proglašen pravednim.“ (Rimljanima poslanica
5,9)
 „Pomiren sam sa Bogom.“ (Rimljanima poslanica 5,10)
 „Bog je pokazao svoju ljubav prema meni.“ (Rimljanima poslanica
5,8; 1. Jovanova poslanica 3,16)
 „Bog je uspostavio mir i sve pomirio sa Sobom, uključujući i mene.“
(Kološanima poslanica 1,20)
 „Ja sam iskupljen – otkupljen nazad – i oprošteno mi je.“ (1. Petro-
va poslanica 1,18; Otkrivenje 5,9; Efescima poslanica 1,7)
 „Razapet sam sa Hristom.“ (Rimljanima poslanica 6,5-7; Galatima
poslanica 2,20)
 „On je postao/učinjen grehom grehom radi mene, i umro umesto
mene.“ (2. poslanica Korinćanima 5,14.21; Knjiga proroka Isaije
53,4-7)
 „Moji gresi su uklonjeni.“ (Jevrejima poslanica 9,26; Jevanđelje po
Jovanu 1,29)
 „Oslobođen sam od svojih greha.“ (Otkrivenje 1,6)
 „Mogu da smatram, da sam mrtav grehu.“ (Rimljanima poslanica
6,11)
 „Neću umreti drugom smrću u budućnosti (što se odnosi na večnu
smrt, nasuprot fizičkoj smrti u grobu, koju je Isus nazvao snom),
jer je On već umro tom smrću za mene.“ (Jevrejima poslanica 2,9;
Otkrivenje 20,6; Jevanđelje po Jovanu 11,11-15)
 „Oslobođen sam od svog neprijatelja, sotone – on je poražen –
nema vlasti nada mnom.“ (Jevrejima poslanica 2,14)
 „Slobodan sam od straha od smrti, od ropstva grehu i od đavola.“
(Jevrejima poslanica 2,15) I šta sam još?
 „Proglašen sam zauvek savršenim, iako sam još uvek u procesu po-
svećenja Hristom!“ (Jevrejima poslanica 10,14)
 „Ja sam izlečen/isceljen.“ (1. Petrova poslanica 2,24)
 „Nisam više pod osudom.“ (Rimljanima poslanica 8,1)
51
Sve ovo imam, uprkos tome što sam bespomoćan, grešan i poročan. Svi
ovi blagoslovi su moji na osnovu Hristove smrti!
Zato mogu da kažem: Hvala Ti Oče. Za mene nema druge (večne) smrti,
ni vatre pakla u budućnosti. Već danas želim da Te slavim i hvalim za to, jer je
Isus već sve to prošao i pretrpeo za mene u mnogo većoj i strašnijoj meri, što
je umro mojom večnom smrću.
51. Hvala Ti Oče što iako sam sebe smatrao i osećao se kao osuđenik na
smrt, zarobljen grehom, (jer sam verovao u sistem uslovne ljubavi/vredno-
sti po kome se ljubav, milost, naklonost, dobrota... zarađuju/zaslužuju), ja u
Tvojim očima nisam osuđen, jer si milostivo dozvolio da moja presuda padne
na Isusa.
52. Hvala Ti Oče što danas ne moram da živim u neznanju o Tvojoj lju-
bavi, pošto si Ti pokazao svoju ljubav prema meni žrtvujući svoga Sina, koji je
umro drugom smrću umesto mene, i ja želim da se danas radujem toj ljubavi.
Hvala Ti!
53. Hvala Ti Oče što sam uprkos svesti o svojoj sadašnjoj grešnosti i ljud-
skosti, dok gledam na krst prosto zadivljen činjenicom da me Ti vidiš savr-
šeno pravednog kao što je Isus; jer je On, iako nije znao za greh, dopustio da
bude učinjen grehom radi mene i da istrpi smrt koju sam ja zaslužio, svu tu
agoniju! Hvala Ti Oče!
54. Hvala Ti Oče što je Isus – iako sam nikada nije učinio greh – pri-
stao da bude učinjen grehom nas radi. Hvala Ti što je pristao da zbog toga
podnese da Ti okreneš svoje lice od Njega, da bude odbačen nas radi, jer si u
Njemu video nas kako tamo visimo na krstu. Isus je preuzeo moj greh na sebe
i zahvaljujem Mu večno!
55. Hvala Ti Bože što je Hristos pristao da umre smrću jednakoj večnoj
(našom večnom smrću), smrću krivog i odbačenog grešnika. Hvala Ti što je
pristao da pretrpi strah i užase zbog krivice celog čovečanstva, osećaj pot-
pune ništavnosti, promašenosti, bezvrednosti, beznađa, očaja, tame, večnog
odbacivanja, večne smrti. Da u tim trenucima pretrpi sve to uz uverenje i
osećaj Tvog gneva i večnog odvajanja od Tebe iz čijeg je naručja izašao i koji
je sa Tobom od večnosti. Hvala Ti što pred svim tim nije ustuknuo iako Mu
je sve podrhtavalo pred tom i za vreme te neopisive agonije i straha koje je
podneo mene radi, jer je prihvatio da na sebe uzme čak i moje najslabije,
52
Umesto zaključka
najmračnije, najstrašnije misli, dela i stavove. I to ga je ubilo! Sa zahvalnošću

Ti dopuštam Hriste da na sebe uzmeš u potpunosti sve ono što sam ja, da na
krstu budeš u potpunosti ja. Hvala Ti na neizmernoj milosti!
56. Slavim Te Bože u svojim izjavama vere za Hristovu smrt, ne pre svega
što mi na osnovu nje daješ pravo na sve Nebeske blagoslove, kao što se i kaže
u Poslanici Efescima 1,3, već zato što mi ona pokazuje koliko me voliš, koliko
sam Ti dragocen, vredan, bitan, koliko Ti je stalo do mene... da si zbog mene
dao Sebe još dok sam bio bespomoćan, bezbožan, grešnik i neprijatelj prema
Tebi. Jednostavno želim da Te slavim i hvalim Bože što si toliko dobar, milo-
stiv i velikodušan, što me voliš bez obzira na sve.
57. Ovog jutra Ti se zahvaljujem Oče što kroz poslušnost jednog Čoveka,
Isusa Hrista, koji je bio poslušan do smrti, sramne smrti na krstu, Ti mene
vidiš kao potpuno poslušnog. Hvala Ti Oče! Jer kada pogledam sebe, to nije
ono što vidim, ali Te slavim što je to ono što Ti vidiš – to me hrabri da nasta-
vim da idem napred u Isusu Hristu.
58. Hvala Ti Hriste što se prema Tebi postupalo onako kako mi zaslužu-
jemo, da bi se prema nama postupalo onako kako Ti zaslužuješ.
Hvala Ti Hriste što si bio osuđen zbog naših greha, u kojima nisi imao
nikakvog udela, kako bismo mi bili opravdani Tvojom pravednošću, u kojoj
nismo imali nikakvog udela.
Hvala Ti što si pristao na smrt i užase agonije i straha koji su nama pri-
padali, da bismo mi imali život i radost, koji su Tebi pripadali.
59. Hvala Ti Oče što smo mi oslobođeni krivice i osude, jer si nas voleo
dovoljno da dopustiš da Isus to pretrpi umesto nas. To je blagodat. To je lju-
bav!
60. Iskreno verujem da je Isusova smrt zapravo bila moja smrt za greh,
a koja se desila Njemu. Spreman sam da prihvatim, da Ga je ubio moj a ne
Njegov greh. On je umro mojom večnom smrću; i tako sam Ti zahvalan Bože
što si dopustio da On to podnese umesto mene, što me toliko volite, što vam
tako značim.
61. Hvala Ti Bože što si nam pokazao najveći dokaz Tvoje bezuslovne
ljubavi i nezaslužive milosti, naklonosti i dobrote time što si Ti Stvoritelj do-
53
šao među nas – tvoja stvorenja, kao jedan od nas. Što si započeo svoj život
na isti način, izložen istim slabostima, živeći pod mnogo težim okolnostima,
da bi ga na kraju završio našom sramnom smrću (smrću koja je trebala da
snađe nas) uz potpuno prezrenje, mržnju i odbacivanje od ogromne većine
onih koje si došao da spaseš. Pristajući da i pored svega toga iskusiš/ispiješ
i neverovatnu agoniju krivice i greha celog sveta, odnosno uverenje i prateći
osećaj naše večne smrti, večnog odvajanja od radosti, života, Oca... svega le-
pog – nas radi!
62. Hvala Ti Bože što odgovor na naše pitanje koliko nas voliš glasi: to-
liko da si za nas, umesto nas i zbog nas umro našom večnom smrću, ispija-
jući tu neverovatnu agoniju krivice greha celog čovečanstva još dok smo bili
bespomoćni, bezbožni, grešnici i neprijatelji prema Tebi. Hvala Ti što je to
samo jedan od bezbrojnih odgovora koji našu dušu drže/čuvaju u večnoj za-
hvalnosti i koje svaki dan iznova otkrivamo, kako kroz proučavanje i molitvu
(razgovor), tako i kroz lično iskustvo sa Tobom.
63. Hvala Ti Bože što još jedan od bezbrojnih odgovora koliko nas voliš
glasi: toliko da nas nikad nećeš ostaviti niti napustiti, ako i dok god tako že-
limo, bez obzira na sve naše pogreške, grehe, padove tj. uprkos svemu lošem
što jesmo i što činimo na svom putu duhovnog sazrevanja.
64. Hvala ti Bože što si pristao da pretrpiš našu smrt da bismo mi imali
Tvoj život. Hvala ti što si se odrekao Svog večnog života da bismo ga mi imali.
СIР - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд
279.14-472
ISBN 978-86-920741-5-8
COBISS.SR-ID 247794444
54

Najvaznije Vesti

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Najvaznije Vesti

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

NAJVAŽNIJE VESTI!

da smo bezuslovno voljeni i prihvaćeni od nekog bez obzira na sve –

ne treba da ga lično zatražimo. Ne samo zato što oproštenje bez njegovog

Ukoliko se slažete sa prethodnim i verujete da su bezuslovna ljubav i

Već smo pomenuli naše verovanje u pogledu značaja bezuslovne ljubavi

I zbog svoje frustracije (misli se na roditelje), oni često ne uspeju da

Usredsređena pažnja znači provođenje vremena s detetom na takav na-

da bi vas neko voleo. Možete da započnete putovanje ka samospoznaji bez

Sve što je prethodno rečeno govori sledeća priča iz života, jedna od

− Taj neko naveden u uvodnoj reči ko nas bezuslovno voli i prihvata,

− Sledi iz prethodnog – Naša dobra dela, vernost, poslušnost, ponaša-

prava ljubav zna da samo bezuslovno prihvatanje može grešnika dovesti do

ako su to Božija bezuslovna ljubav i prihvatanje. Ako osoba istraje u svojoj

izobilno darovana. Jer su deset Božijih zapovesti u izvornom obliku izrečene

kroz Hristovu žrtvu pomirenja, a ne bilo kakvim svojim delima, zaslugama

Spisak nije konačan, uvećava se sa sve većim razumevanjem Božije be-

A sada jedan primer šta bezuslovna ljubav i prihvatanje mogu da učine

U crkvi u kojoj sam službovao pre nekoliko godina, jedna porodica je

S obzirom da nas i Bog bezuslovno voli i prihvata upravo takve kakvi

Shvatanje o uslovnosti ljubavi i prihvatanja, tj. neophodnosti ispunja-

I „Jedan od razloga zašto nastavljamo da grešimo je zato što ne verujemo da nam je

ako mu verujemo). A s obzirom da je ona samo odraz osobina Božije ljubavi

Ljubav ... ne traži svoje, ne ljuti se....

Ne traži svoje! Ne traži ništa za uzvrat. Drugim rečima, to se može shva-

va koje je očeva ljubav postavljala, umesto da prepoznaju da je prava ljubav

„A ja vam kažem: ljubite (volite) neprijatelje svoje, blagosiljajte

Da li je to opis uslovne ljubavi, da li se tu govori o uslovnom prihvata-

„I ako dajete u zajam onima od kojih se nadate da ćete uzeti,

Ove reči su slika, opis Božijeg karaktera, Njegove ljubavi i prihvatanja.

Nepromenljiva – večna: „Odavna mi se javljaše Gospod.

Nesebična i neizmerna: „Jer Bogu tako omile svet (tako je

Saosećajna, brižna, strpljiva: „U svakoj tuzi njihovoj On beše

„Ja učih Jefrema hoditi držeći ga za ruke, ali ne poznaše da

pomoćni, bezbožni, grešnici i neprijatelji prema Njemu! Zar to nije sasvim

prvi put mogu (imaju mogućnost) da počnu da pobeđuju svoje grehe i

Božija bezuslovna ljubav i prihvatanje ne znače automatski

1. Ne postoji bilo kakvi uslov (ili uslovi) sa Božije strane da

Zbog svega navedenog naš zaključak u vezi bezuslovne ljubavi i prihva-

Ne može se dovoljno naglasiti činjenica da nam Hristova lju-

Mi ih ne možemo zaraditi. Ne možemo ih zaslužiti. Ne možemo sebe uči-

i dobrote (tj. blagodat). Upravo suprotno, On nas je voleo i prihvatio takve i

A sad za one koji žele detaljnije argumente:

BOG NIKAD NE ODBACUJE LJUDE PRVI

„Kako da te dam, Jefreme? Da te predam, Izrailju? Kako da učinim od

Hristos jednostavno kaže: „Ostanite u zajednici, vezi, krajnje bliskom

Sledeći stihovi takođe govore da ljudi prvi odbacuju Boga i svojevoljno

„A pravednik živeće od vere (će živeti verom – engleski prevod

Imajući sve prethodno u vidu, posebno Poslanicu Rimljanima 5. po-

Slobodoumni i iskreni pojedinci, koji pod uticajem raznih faktora izgra-

U ovom sebičnom (grešnom) svetu, u kome vlada zakon i shvatanje po

najvažniju i najradosniju vest za sve one koji su čeznuli da budu voljeni i

neočekivano što su tako ogorčeno reagovali na Hristovu bezuslovnu ljubav

štali. Izložen istim slabostima i živeći pod neuporedivo težim okolnostima,

Ukoliko Vam neko ponudi dragoceni dar, najprirodnije bi bilo da mu

I još zato što je krst garant, ne samo Božijeg bezuslovnog prihvatanja

Ova strana je zasnovana na poglavlju „Izjave vere“ iz knjige „Pobediti

1. Hvala Ti Bože što si učinio da shvatim i osetim da sam dragocen

2. Hvala Ti Bože što si me spasao pogrešnog shvatanja i molitve: „Gos-

4. Hvalim Te Bože što mi izjave vere veoma pomažu da svoju pažnju ne

5. Hvala Ti Bože što uslišavaš našu potrebu da verom živimo u Hristo-

7. Hvala Ti Bože što kroz radosnu vest o nezasluživoj i besplatnoj milo-

8. Slavim te Bože što me iznova ispunjavaš oduševljenjem, kada svaki

9. Hvalim te Bože na Tvom daru pokajanja. Slavim te što priznajući

vi dar. Mi ih ne možemo zaraditi. Ne možemo ih zaslužiti. Ne možemo sebe