O odnosu prema bližnjima

SVETI FILARET MOSKOVSKI

POUKE O DUHOVNOM ZIVOTU
O odnosu prema bližnjima
Ne bih imao smelosti da kazem bliznjem: zelim da me volis, a opet,
cini mi se da ne bih ni rekao: ne zelim da me volis. U tome ima
necega sto odbija, necega sto otuDjuje i sto srcu drugog coveka
moze naneti tezak udarac.
Korisno je znati reci kritike jer su one lek protiv gordosti i savet da
svagda budemo oprezni.
Gotovo da i nema potrebe da kritikujemo coveka od svoje volje,
jedino ako on sam ne da povod da mu se kaze istina. Tesko je
osudjivati jer se u to veoma lako umesa i samoopravdavanje. Pored
toga, osuda moze
da nacini neprijatnost drugome, koji je preneo tu osudu, i zato bi
najbolje bilo da se pomolimo Bogu da On nauci svakoga od nas da
se na postupke bliznjih gleda cistih ociju, bez osude i bez
podozrenja.
Ako drugi covek ne pokazuje hgelju za pomirenjem, vi sa svoje
strane pokazite mir i ne sudite strogo. Ne treba sebe podmetati pod
strele i nije nista ruzno
upotrebiti stit onda kada vas drugi napada.
Nikada ne treba ulaziti u prepirke, a narocito onda kada neprijatelj
moze da nadgovori onoga koji je u pravu i kada se neprijatelj ne
plasi da ce biti prekinut, nego se nada da u slucaju nuzde, ako vec
nije u mogucnosti da pokaze da nije u pravu, svoga suparnika moze
pobediti gruboscu i podsmehom.
Pravedno je i korisno da mericu strpljenja punimo vodom krotosti i
da je izlivamo na oganj ljubomore, da bi ovaj polako goreo i da se
ne bi razbuktavao i pretvarao u pozar koji je u stanju da se otme
kontroli i da unisti zidove ljubavi, snishodljivosti i smirenja.
Meni se cini da neprijatelja ima malo, a mnogo je onih koji, zbog
nesporazuma, pogresno razumevaju druge ljude i njihove postupke,
pa zbog toga postaju nedobronamerni.
Na grdnju je korisno odgovarati krotoscu nego li grdnjom. Setimo
se istine da se prljavstina ne skida prljavstinom, nego da se ona
uklanja vodom.
Ne treba se plasiti kleveta, nego treba biti na oprezu od njih.
Klevete nas uce opreznosti, a opreznost cini da klevete postanu
nemocne.
Zasto covek sam sebe uznemirava teskobnim razmisljanjima o
nekoj nistavnoj neprijatnosti? Zasto bi nas mir i nasa spokojnost
trebala da zavisi od ljudskog razmisljanja? Ako smo ispravno
postupili, neka je slava Bogu, a ljudsko misljenje nam to ne moze
oduzeti.
Trebalo bi da nam je teze da osudjujemo ljude, nego da ih mirno
posmatramo, kao sto posmatramo kako vetar njise grane drveca, ili
kako tece reka. Medjutim, ocevidno je da je coveku tesko da gleda
bez osude. Sta raditi? Treba se postepeno uciti tome da najpre
osudimo sebe zbog toga sto osudjujemo bliznje, potom da se
uzdrzavamo od osude recima onda kada se pokrene pomisao na to,
a zatim da zaustavimo i samu pomisao na osudu drugoga. Onaj ko
dovoljno poznaje i osudjuje sebe, taj nema vremena da osudjuje
druge.
Nemojte uporno izbegavati ljude jer medju njima ima i Bozjih ljudi.
Trebalo bi da se
trudimo da i dobra dela cinimo sa dozom opreznosti, da ne bi ispred
njih prethodilo neko nase mudrovanje i nasa volja. Kada smo u
kontaktu sa ljudima razlicitih veroispovesti, trebalo bi da slobodno i
smelo izrazavamo ubedjenost u ispravnost pravoslavne vere. Ali,
kada kritikujemo zablude i zabludele, trebalo bi da pokazujemo
krotost, mir, snishodljivost i obazrivost: ovo su osobine koje su
potrebne isto koliko i revnost.
Ne pretvaraj u buru povetarac ljudskih lakomislenih reci. Ima
kleveta koje odvode coveka u progonstvo, koje bacaju u bedu,
tamnicu, i to nije lako. A zar nije lakse da kleveta, poput vetra,
prohuji pored vasih usiju? Udji u dom svoj, i ne slusaj huk vetra.
U kontaktu sa ljudima koji su nespokojni, korisno je da se prema
njima ponasamo sto jednostavnije, sto mirnije i sto spokojnije, bez
bilo kakve izvestacene prisnosti, ali i bez namerne hladnoce.
Ovakvo ponasanje nece nauditi ni onima koji su spokojni.
Kada se uzdamo u Boga, mozemo da podnesemo nedace i da
sacuvamo svoj mir, pa makar i ne susretali mir kod onih ljudi koji
nas okruzuju. Jer, receno je: bejah miran sa onim koji mrzi mir.
Neka da Bog da i oni zavole mir.
Onaj koji gleda sa podozrenjem, taj lako moze doci do mrznje
prema coveku. Onaj koji zeli da ima ljubav prema bliznjem, trebalo
bi da gleda cisto i jednostavno. Treba izbegavati srdzbu. Gnjev ne
priblizava coveka pravdi Bozjoj. Gnjevom se samo moze probuduti i
uvecati razdrazenost drugoga coveka. Samo se strpljenjem i mirom
covek moze odobrovoljiti. Duhovni zakon kaze da treba pomoci
bliznjem i pri tome ne vredjati i ne povredjivati drugoga.
Dobro je govoriti istinu kada obaveza, ili ljubav prema bliznjem to
zahtevaju od vas. Ali, to treba ciniti tako ca ne osudjujemo bliznjeg,
da se ne ponosimo i ne uzdizemo kao neko ko mozda bolje od
drugih poznaje istinu. Pored toga, potrebno je da znamo ljude i
dogadjaje, da se ne bi dogodilo da umesto istine kazemo ukor i da
umesto
mira i krotosti, nacinimo neprijateljstvo i stetu.
Ljudska rec moze biti ostra kao mac i tada ona ranjava i ubija, a
moze biti blaga kao jelej i tada je ona poput melema koji isceljuj e.
Ne sudite, da vam se ne sudi, pa i ako vam se cini da ima razloga
za osudu, zato sto onaj ko je blizak Gospodu moze da stoji ili da
pada. Jos je gore ako sudite kao zlonamerni sudija. Mislite da ljudi
pricaju besmislice, a oni kazuju o onome sta je dusi na korist i o
tome kako da se cini dobro.
Kada osudjujemo svoje bliznje, mi sami sebi nanosimo veliku ranu.
Ovoga se treba cuvati i iskupljivati se tako sto cemo osudjivati i
koriti sebe i moliti se da Bog bude milostiv i onima koje smo mi
osudili, i nama koji smo ih osudili.
Trudite se da srce i namere bliznjih pozitivno prikvatate. U tom
slucaju bicete redje u prilici da pogresite, a vasem bliznjem ce biti
lakse da se popravi.
Kako rece drevni filosof, ne treba sa uzbudjivati ako vas magarac
udari.