UNIVERZITET U ISTONOM SARAJEVU FILOZOFSKI FAKULTET

Prof. dr Milan I. Miljevi

SKRIPTA IZ

METODOLOGIJE NAUNOG RADA

PALE, 2007.

UNIVERZITET U ISTONOM SARAJEVU FILOZOFSKI FAKULTET

Prof. dr Milan I. Miljevi

SKRIPTA IZ

METODOLOGIJE NAUNOG RADA

PALE, 2007.

METODOLOGIJA NAUNOG RADA

Autor: Prof. dr Milan I. Miljevi

Recenzenti: Prof. dr Ivan Radosavljevi Prof. dr Lazo Risti Izdava: Filozofski fakultet Univerzitet u Istonom Sarajevu Pale Za izdavaa: Prof. dr Milenko Pikula Godina izdanja: 2007.

SADRAJ:

1. 2. 3. 4. 5. 6.

PREDGOVOR .......................................................................................................... 7 Prvi deo ODREENJE NAUKE............................................................................................ 9 Prolegomena........................................................................................................ 10 Elementi nauke..................................................................................................... 16 Kategorijalno-pojmovni aparat nauke................................................................. 19 Postulati nauke..................................................................................................... 30 Klasifikacija nauka............................................................................................... 33 Odnos nauke i drugih sistema ideja, verovanja i prakse..................................... 36 Drugi deo POJAM I PREDMET METODOLOGIJE NAUNOG RADA............................. 57 Prethodno odreenje metodologije naunog rada.............................................. 58 Sastavni delovi metodologije naunog rada....................................................... 59 Logike osnove metodologije naunog rada....................................................... 61 Posebnost metodologije naunog rada............................................................... 65 Naune metode.................................................................................................... 67 Izvori metodolokih saznanja.............................................................................. 75 Trei deo NAUNA ISTINA I PRAVILA ISTINITOG MILJENJA.................................. 77 Prethodna odreenja.......................................................................................... 78 Pravila istinitog miljenja.................................................................................. 89 Zakoni istinitog zamiljanja predmeta............................................................... 97 Logike vrednosti (valencije)............................................................................ 110

1. 2. 3. 4. 5. 6.

1. 2. 3. 4.

etvrti deo METODE NAUNOG RADA I ISTRAIVANJA.............................................. 115 1. Uvodne napomene............................................................................................ 116 2. Logiki deo metoda.......................................................................................... 116 2.1. Zajednika svojstva osnovnih metoda....................................................... 118 2.2. Analitike osnovne metode........................................................................ 120 2.2.1. Metod analize...................................................................................... 120 2.2.2. Metoda apstrakcije.............................................................................. 123 2.2.3. Metoda specijalizacije......................................................................... 125 2.2.4. Dedukcija kao osnovna metoda........................................................... 128 2.3. Sintetike osnovne metode......................................................................... 133 2.3.1. Sinteza kao osnovna metoda................................................................ 133 2.3.2. Konkretizacija kao osnovna metoda.................................................... 135 2.3.3. Generalizacija kao osnovna metoda.................................................... 136

2.3.4. Indukcija kao osnovna metoda............................................................. 137

3. Teorijsko-epistemoloki deo naunog metoda................................................... 146 3.1. Prethodna najava..................................................................................... 146 3.2. Osnovni teorijsko-metodoloki pravci...................................................... 147 3.3. Optenaune metode ................................................................................ 159 3.3.1. Hipotetiko-deduktivna metoda.......................................................... 160 3.3.2. Statistika optenauna metoda.......................................................... 165 3.3.3. Metoda modelovanja........................................................................... 172 3.3.4. Aksiomatska metoda........................................................................... 186 3.3.5. Komparativna metoda........................................................................ 188 4. Metode i tehnike prikupljanja podataka............................................................. 190 4.1. Izvori i osnovni kriterijumi klasifikacije podataka...................................... 191 4.2. Dokumenti kao izvori podataka................................................................... 194 4.3. Odreenja metoda i tehnika prikupljanja podataka.................................... 198 4.3.1. Ispitivanje................................................................................................ 199 4.3.2. Posmatranje............................................................................................ 222 4.3.3. Eksperiment............................................................................................ 228 4.3.4. Studija sluaja........................................................................................ 230 4.3.5. Analiza sadraja dokumenata ili posmatranje dokumenata................... 235 4.3.6. Biografska metoda.................................................................................. 248 4.4. Ocena i analiza podataka............................................................................. 250 5. Pravila izrade instrumenata i tehnika istraivanja............................................. 258 Peti deo NAUNO PROJEKTOVANJE I FAZE ISTRAIVANJA................................... 265 Opti postupak u naunom istraivanju............................................................. 266 Faze naunog projektovanja i istraivanja........................................................ 272 Organizovanje procesa realizacije istraivanja................................................. 306 Dokazivanje i opovrgavanje............................................................................... 311 4.1. Vrste dokaza................................................................................................ 314 4.2. Pogreke u dokazivanju............................................................................... 315 4.3. Opovrgavanje.............................................................................................. 316 4.4. Proverljivost vrednosnih sudova................................................................. 317 Merila, norme ili kriterijumi nalaza................................................................... 318 SELEKTIVNA LITERATURA............................................................................... 325

1. 2. 3. 4.

5.

PREDGOVOR
Metodologija naunog rada, koju italac ima u rukama, nastoji da da presek metodoloke teorijske misli i pouka i poruka konkretnih teorijsko-empirijskih iskustava. Nastojali smo da obradimo, u meri u kojoj su namena i obim ove skripte to dozvoljavali, savremene metodoloke pravce i njihove sugestije, kao i istraivake kontraverze. Naa promiljanja, objanjenja i razumevanja Metodologije naunog rada rezultat su apstraktno-logikog i konkretno-istorijskog nivoa analize. Na teorijskom, odnosno apstraktno-logikom nivou nastojali smo da prezentiramo savremena teorijska promiljanja filosofa nauke, logiara i metodologa, a rezultate konkretnih istraivanja, posebno prof. dr Slavomira Milosavljevia, prof. dr Mihaila Peia, kao i vlastita, smo prilagoavali sadraju predmeta Metodologiji naunog rada. Skripta sadri pet konceptualno i metodoloki povezanih delova. U prvom delu prezentira su odreenja nauke; u drugom su dati pojam i predmet metodologije naunog rada; u treem je analizirana nauna istina i pravila istinitog miljenja; u etvrtom su analizirane metode naunog rada i istraivanja, a u petom nauno projektovanje i faze istraivanja. Osim sadraja skripte, potrebama studenata prilagoen je i nain obrade i prezentacije materije. Nastojali smo, drugo je pitanje da li smo i koliko u tome uspeli, da sloenu problematiku, bolje kazano, sutinu nauke izloimo na to jednostavniji i komunikativniji nain, i da time olakamo njeno razumevanje i savladavanje. Ova skripta namenjena je u prvom redu studentima dodiplomskih i poslediplomskih studija Filozofskog fakulteta Univerziteta u Istonom Sarajevu. Autor veruje da ona moe da poslui i studentima drugih fakulteta i viih kola na kojima se izuava ova nauna disciplina. Autor eli da izrazi veliku zahvalnost recenzentima, prof. dr Ivanu Radosavljeviu i prof. dr Lazi Ristiu, za pomo koju su mu pruili u oblikovanju ovog dela i njegovoj pozitivnoj naunoj valorizaciji, kao i prof. dr Slavomiru Milosavljeviu i prof. dr Mihailu Peiu na nesebinoj pomoi i dragocenim strunim savetima. Posebnu zahvalnost autor duguje izdavaima prof. dr Milenku Pikuli i prof. dr Milanki Babi uz iju je dozvolu ova skripta publikovana. Autor je neizmerno zahvalan mr Ranku Renovici, odnosno Jahorina osiguranju A.D. Pale uz iju je materijalnu pomo ova skripta tampana. Predajui ovu skriptu studentima, svesni njene manjkavosti i propusta, sa iskrenom zahvalnou oekujemo dobronamerne naune, strune i pedagoke primedbe i predloge koji e nai mesto u definitivnom uobliavanju udbenika iz Metodologije naunog rada. Pale, jun 2007. godine AUTOR

PRVI DEO

ODREENJA NAUKE

1. PROLEGOMENA

Naivno gledanje na nauku suprostavlja se svakom miljenju o nauci koje dolazi izvan nauke. Neko moe da se bavi naukom a da se nikada ne pita ta je nauka, koja je njena struktura, po emu se ona razlikuje od drugih oblika saznajnog i duhovnog propitivanja, na kakvim se temeljima ona gradi, ta je nauna revolucija, ta je istina i koja su merila istine u nauci, postoji li napredak u naunom saznanju, koje su mogunosti i granice nauke u objanjenju i razumevanju stvarnosti, ta je njen krajnji smisao ... uro unji Ono sa ime valja otpoeti objanjenje i razumevanje Metodologije naunog rada jeste pitanje ta je to nauka? Prema savremenim teorijskim nalazima nauka je relativno nezavisan, zatvoren i iskljuiv sistem ideja, verovanja i prakse.1 Iz ovog proizlazi da je nauni rad, odnosno nauno miljenje samo jedan, specifian, nain razmiljanja i promiljanja, a cilj mu je da bude istinito istinoidno. Naime, bitnost i aktuelnost ovog pitanja proizlazi iz prisutnog ( a zato ne i kazati: dosta proirenog u dilemi smo da li i vladajueg?) naivnog i predkritikog gledanja na nauku i nauni rad, prevashodno onih koji su u nauci ili se bave naukom. Oni rade, ali ne mare za pretpostavke svoga rada; oni odreuju pojmove, ali se ne pitaju ta je pojam i istog ne promiljaju na poetku kao prethodni pojam i odredbu, dok se pojam u smislu punijeg znanja moe dobiti tek kroz proces analize i na kraju, kao njen rezultat; oni postavljaju i proveravaju hipoteze, ali se ne pitaju ta je to hipoteza i koje je njeno mesto u strukturi naunog saznanja; oni otkrivaju zakone, ali se ne pitaju za njihove opte osobine i klasifikaciju; oni stvaraju teorije, ali izbegavaju da kau ta je teorija i kakva je njena uloga u procesu naunog, odnosno istraivanja; oni ispituju odreeni predme, ali ne pitaju o prirodi stvarnosti i mogunostima njene spoznaje; oni koriste razliite tehnike, ali o prirodi naune metode izuzetno retko govore; oni dolaze do istinitih saznanja, ali pitanje ta je istina i koja su merila istine za njih nije nauno pitanje; oni valjano rade svoj posao, ali ta je zadatak nauke uopte, to ne smatraju svojim problemom; bave se naunim radom, ali krajnji smisao svoga rada oni ne vide, jer je smisao rada izvan rada. Otuda je . unji u pravu, u punom smislu rei, kada na osnovu prethodnih nalaza zbori: ovek iz nauke ne pita ta je nauka, on misli da
1

. unji: Nauka kao sistem, Argumenti, 3-4/1982., Rijeka, str. 64-88. 10

se to ve zna; to pitanje preputa drugima!2 Preputati odgovor na to pitanje drugima, ne imati ga u vidu svakodnevno u svim fazama procesa naunog rada u sutini znai: otvaranje puta, i hod po njemu, prema naunom besmislu, prema apologetici svega i svaega, a to je u sutini jedno te isto. Meutim, da bi se promislila bit oveka, prirode i drutva i time ostvario stvarni pogled na oveka, prirodu i drutvo valja ukljuiti, uvaavati i vrednovati i druge sisteme ideja, verovanja i prakse zdrav razum, religiju, ideologiju, umetnost itd. Jedino je time mogue izbei i prekoraiti dosada dosta prisutni neobini ugao posmatranja i promiljanja prirode, oveka. i drutva. Ovo valja imati na umu zbog sledee injenice: "U odnosu na druge sisteme ideja, verovanja i prakse - zdrav razum, religiju, ideologiju, umetnost i td. - nauka se razlikuje s obzirom na: viziju sveta ( tzv. nauni pogled na svet), pretpostavke od kojih polazi, metode koje koristi, istine do kojih dolazi, merila koja primenjuje, jezik kojim govori, norme kojih se pridrava, racionalnost koju brani, funkcije koje vri, vrednosti koje afirmira, kulturu koju stvara".3 Znai: miljenje jeste iri pojam od naunog miljenja. Naime, miljenje o prirodi, oveku i drutvu moe biti i istinito i lano, a nauno miljenje jeste specifina vrsta miljenja miljenje koje smera da bude istinito. Zbog toga se nauka esto i definie kao skup sistematskih i istinitih saznanja. Meutim, ovo i ovakva odreenja su nedovoljno precizna, jer i registar privrednih organizacija, popis neprivrednih organizacija i institucija, registar, jeste skup istinitih podataka koje ne smemo krstiti naukom. U nameri da se priblii do preciznije definicije za nauku se veli da je to suma znanja o objektivnoj stvarnosti do koje se pristiglo upotrebom odreenih metoda istraivanja. U ovom sluaju, iako se pod metodama istraivanja podrazumevaju razliite stvari, misli se na metode koje su vezane za verifikaciju. Tada bi nauka bila suma znanja o objektivnoj stvarnosti, ili delu objektivne stvarnosti, iju istinitost moemo proveriti. Meutim, moemo proveriti i istinitost podataka u registru privrednih organizacija, pa ni tada ne moemo kazati da je to nauni rad. Jer, kada bi svakom predmetu, pojavi, procesu, odnosu u stvarnosti odgovarao podatak u nauci tada bi to znailo samo jedno, a to je: nepreglednom broju pojavnosti u objektivnoj stvarnosti odgovara (saglasan je) nepregledan broj podataka u nauci. Isto tako treba ukazati da se definicija pojma "nauke" razlikuje od autora do autora, pa ak i u vie iskaza istih autora. Primera radi, B. ei nauku definie iskazom "...teorijsko-saznajna i praktina, organizovana i planska istraivaka drutvena delatnost saznanja odreenih oblasti prirodnih, biolokih, drutvenih, kao i duhovnokulturnih pojava" koja ..."u svojoj strukturi pored predmeta ... sadri i odreenu metodu" ... Kao sistematsko saznanje i saznavanje ... predstavlja jedinstvo teorije i prakse i jedinstvo teorije i metoda". Postoje i mnogo krae, ak ekscesno kratke definicije. Tako dr. N. Miloevi kae: "Nauka je svrsishodna ljudska delatnost kojom se saznaje istina o datom predmetu (pojavi, objektu)". Sve definicije su korisne, u odreenoj meri tane i upotrebljive. Mi, na osnovu teorijskih spoznaja i empirijskih verifikacija, nauku definiemo kao: misaono sreivanje objektivne stvarnosti koja ide dalje od podataka o toj stvarnosti. Nauka se ne zaustavlja na pojedinanom, ve smera ka objanjavanju velikog broja pojedinanih sluajeva. Naime, nauka logiki objanjava predmet koji prouava. A nauna misao preko i pomou pojmova prodire iza pojavnosti - misao na kvalitativno drugaiji nain odraava stavrnost u svesti od neposrednih ula. Ova razlika jeste u tome to miljenje uopteno odraava stvarnost. Miljenje je
2 3

. unji: Metodologija: kritika nauke, igoja, Beograd, 1999., str. 139. . unji: Nauka kao sistem, navedeno izdanje. 11

"reflektirana stvarnost" u koju ne ulazi ni jedan atom prirode, ali je zasnovana na "ulnoj gruboj predmetnosti". (Marx) Znai: nae uoptavanje stvarnosti prirode, oveka i drutva na osnovu i pomou nauke nije deo te stvarnosti. Ono pretstavlja i jeste misaona stvarnost. I to miljenjem postiemo veu optost to smo sve dalje od objektivne stvarnosti. Time se poveava opasnost da misao izgubi vezu sa objektivnom stvarnou. Jer, iako je miljenje - "reflektirana stvarnost" - zasnovana na ulnoj predmetnosti, misaona stvarnost nije ograniena ulnom predmetnou. Naime, kao to ide iza pojavnosti misao moe da ide i mimo te i takve pojavnosti i da na taj nain neadekvatno objanjava onaj deo objektivne stvarnosti o kojem misli. Zbog toga nauno misao, na osnovu, uz pomo, uz primenu naunih metoda proverava istinitost svoga miljenja. Pojam znanja i pojam istine impliciraju (= istinitost jednog ukljuuje u sebe, odnosno uslovljava istinitost drugog) objekat na koji se odnose i koji je saznat iz odreene ljudske perspektive. To znai da svaka nauka ima svoj predmet istraivanja koji je deo objektivne stvarnosti. Ova dva pojma impliciraju i odreeni nain saznanja, tj. subjektivnu praksu preko i pomou koje se dolazi do svesti o objektu. To znai da svaka nauka ima svoj metod. Ono to u bitnom odreuje nauku jeste da su predmet i metod nerazdvojno povezani i da se jedno bez drugog ne moe konstituisati. Prema tome, iako se metode dolaenja do novih saznanja s punim pravom smatraju konstitutivnim delom svake nauke, ipak se svaka nauka deli na predmet i metode. Meutim, ova i ovakva podela pridonosi odvajanju (da li i razdvajanju?) metoda od predmeta istraivanja. Tu podelu, kako govore empirijska iskustva, u bitnom uslovljava i pomae daleko vea usmerenost ljudi na rezultate nauke nego na naine istraivanja, bez obzira to se za izdvajanje neke nauke iz krila filosofije postavljaju dva kriterijuma stvarno se zadovoljavalo i zadovoljava samo jednom. Naime, definisao bi se i definie samo predmet nove nauke, a metode bi i dalje ostale briga filosofije. Iz istorije nauke proizlazi da onda kada se filosofi bave metodama re je o metodologiji. Prema tome, predmet istraivanja metodologije naunog rada su naune metode, a predmet istraivanja naunih metoda su deo objektivne stvarnosti koji je nauka definisala i osmislila kao svoj predmet. . Iz metodoloke literature, iz tradicionalne i nove istraivake paradigme, proizlazi vie poimanja metodologije i naunih metoda. Valja ukazati na neke od njih, posebno na osnovna. Tako se pod metodologijom jednom poima sveukupnost metodskih postupaka koje primenjuje odreena nauka ili grupa srodnih nauka sa ciljem da dou do novih saznanja, a drugi put se tako naziva skup metodskih postupaka koje je neki istraiva primenio u jednom istraivanju. Prema tome, metodologija je termin sa vie znaenja. O tome se mora voditi rauna, jer, ukoliko se to ne ini neminovno dolazi do nesporazuma koji uslovljavaju gubljenje osnovnih obeleja i bitnih svojstava nauke. Prema naim nalazima, nauno je opravdano upotrebljavati ovaj termin u prvom znaenju koji proizlazi iz samog naziva. Metodologija je nauka o metodama, dio logike koji se bavi prouavanjem saznajnih metoda. I pod naunim metodama ne misli se uvek isto. Jednom se naunim metodama oznaavaju logike forme miljenja, to dovodi do izjednaavanja naunih metoda sa logikom. Drugi put se ovim terminom oznaavaju opte teorije nauke, pa se zbori o funkcionalnoj metodi, dijalektiko-materijalistikoj metodi, o strukturalistikoj metodi i slino. Trei put se naunom metodm oznaavaju metode za prikupljanje podataka kao to su: posmatranje, anketa, analiza sadraja, ... .

12

Osnovno obeleje i bitno svojstvo nauke jeste da smera saznaju naune istine kao predradnje za spoznaju objektivne istine o prirodi, oveku i drutvu. Da bi to ostvarila nauka, ukoliko to jeste, raspolae pouzdanim kriterijumima na osnovu kojih ili pomou kojih moe da proceni i oceni da li je jedan rezultat istraivanja objektivno istinit ili ne. Iz klasine i savremene literature o filosofskim osnovama nauke proizlazi da je pojam nauke teko precizno odrediti ukoliko se ne poznaju opte karakteristike naunog metoda, kao i da emo se tom odreenju najlake pribliiti preko i pomou analize istine. Savremena metodoloka misao promilja metode naunih istraivanja sa dva aspekta: sa stajalita metodologije i sa stajalita predmeta istraivanja nauke. Metodologija, kao nauka o metodama, kao deo logike koji se bavi prouavanjem saznajnih metoda, ima za cilj, ne samo da opisuje naunu praksu, nego i da propisuje logika, tehnika, organizacijska i strategijska (heuristka) pravila ili norme o tome kako treba da se radi u nauci da bi njeni rezultati bili valjani. Metodologija je nuno i normativna nauka. Istovremeno je metodlogija i kritika nauke i naunog metoda. Kao svestrana kritika analiza logiko-epistemolokih osnova celokupne naune istraivake prakse metodologija naunog rada ne prouava samo puteve i sredstva kojima nauka, oslanjajui se na ve dostignuto znanje, nastoji da ide dalje. Meodologija naunog rada prouava i nauni sistem, tj. nain na koji su sreena utvrena nauna znanja i nauno znaajne pretpostavke. Izvor mnogih slabosti i tekoa koje mogu da usporavaju i koe dalji razvoj nauke moe da se nalazi u njenom sistemu; njegovim nedoslednostima i protivurenostima koje ne odgovaraju nekim realnim protivurenostima u drutvu i stvarnosti uopte, nego proistiu iz nedostataka u uoptavanju i meusobnom povezivanju onoga to se ve zna o stvarnosti; ili iz dogmatskog prihvatanja raznih nedovoljno proverenih stavova, ak i takvih ija je netanost dokazana. A, zatim, metodologija naunog rada analizira i sve konkretne istraivake postupke i razna tehnika sredstva koja nauka upotrebljava u svojim raznovrsnim istraivanjima. Znai, pored opte metodologije, koju uopte nije mogue izdvojiti iz logike, koja prouava saznajne metode primenjive na svim podrujima, postoje posebne metodologije koje prouavaju metode odreene nauke ili grupe nauka (= metodologija prirodnih nauka, metodologija drutvenih nauka, metodologija ...). Prema tome, postoji bitna razlika izmeu metodologije i metoda razlika koja, ukoliko se ne uzima u obzir i ukoliko se prema istoj ne odnosi sa dunom panjom, neminovno dovodi do raznih nesporazuma. Metod ( lat. - methodus) oznaava nain istraivanja ( nain, put, postupak koji upotrebljavamo da bismo doli do saznanja, da bismo otkrili ili izloili naunu istinu) koji se primenjuje u nekoj nauci. Tako metod oznaava i jeste nain ispitivanja, nain rada i nain miljenja. U teorijskoj riznici postoji mnogo razliitih metoda. Autori ove metode razvrstavaju na razliite naine. Primera radi, mogu se sresti ove distinkcije: opte metode - one koje se primenjuju na svim podrujima; specijalne metode - one koje se mogu primeniti samo na nekim podrujima; filosofske metode one koje se primenjuju samo u filosofiji (= dijalektika, transcendentalna, fenomenoloka, itd.); naune metode - one koje se primenjuju u nauci (=prirodnonaune, linginistike, ekonomske, socioloke, psiholoke, bioloke, itd.); metode naunog istraivanja - one koje se upotrebljavaju u procesu naunog istraivanja (=analiza, sinteza; indukcija, dedukcija; posmatranje, eksperiment; brojenje, merenje; analogija, hipoteza, i td.); metode naunog izlaganja ili metode gotovog saznanja - one koje slue za izlaganje i obrazloenje ve steenog znanja (= definicija, divizija, klasifikacija, dokaz, itd.); pedagoke metode - one koje slue za

13

prilagoavanje izlaganja naunih saznanja u obrazovnom procesu (=akromatska, erotematska, deiktika, i td.) ; ... U literaturi se esto susreu i shvaanja da su metode neto posve izvan i, na taj nain, strano onom to se pomou njih prouava, otkriva ili izlae. Hegel je, nasuprot navedenom shvaanju, insistirao na tome da metoda mora da odgovara predmetu istraivanja - predmetu na koji se primenjuje. Drugim reima, Hegel je smatrao da je metoda samo unutranja organizacija ili struktura svog sadraja. Bogdan ei metode deli na: 1) posebne naune metode i naune postupke, a to su: a) analitiko-sintetika metoda, b) metode apstrakcije i konkretizacije, c) metode generalizacije i specijalizacije, d) metode klasifikacije, e) metode indukcije, f) dedukcija kao metoda saznanja i g) dijalektiko jedinstvo indukcije i dedukcije; 2) opte naune metode: a) statistika metoda, b) metoda modelovanja i c) analitikodeduktivna metoda, i 3) osnovne opte metode drutvenih nauka meu koje ubraja: a) pozitivistike metode, b) metodu razumevanja. c) komparativnu metodu, d) metodu idealnih tipova, e) metodoloki strukturalizam i funkcionalizam i f) dijalektike metode. Metode istraivanja otkrivaju objektivnu stvarnost prirode, oveka i drutva. Ovo njihovo bitno svojstvo proizlazi iz prethodnog opteg odreenja nauke kao objektivnog, kritiki, metodski izvedenog znanja iji je cilj utvrivanje naune istine o stvarnosti. Znai, metod je nain istraivanja koji se primenjuje u nekoj nauci - on je sastavni deo njene istraivake delatnosti. Da bi postigla taj cilj, nauka se slui odreenim drutveno prihvaenim postupcima istraivanja i odgovarajuim kriterijumima ocenjivanja da li odreeni rezultat istraivanja treba prihvatiti kao objektivno istinit ili ne. Da bi to vaistinu bio metod istraivanja mora da zadovolji logike, tehnike, organizacijske i strategijske aspekte. Logiki aspekti se odnose na logika pravila koja istraiva mora da upranjava prilikom definisanja pojmova, pri stvaranju definicija, klasifikacija, pri donoenju sudova, zakljuaka i dokaza. U logike aspekte naunog metoda ubrajamo isto tako i sve one probleme vezane za ispitivanje uloge hipoteza i naunih teorija u istraivanju kao i probleme u vezi sa ispitivanjem logike strukture naunih zakona i njihova povezivanja u logiki neprotivurean sistem. Pod tehnikim aspektom naunog metoda podrazumevaju se sva ona tehnika sredstva pomou kojih nauka, u zavisnosti od svojih ciljeva i svoje razvijenosti, nastoji doi do novih saznanja. Tako u oblasti drutvenih nauka najee koristimo ove tehnike za prikupljanje, klasifikaciju i analizu injenica: posmatranje, intervju i anketa, istoriografska metoda, analiza sadraja, eksperiment, statistike metode, uporedna metoda, tehnike skaliranja itd. Pod organizacijskim aspektima naunog metoda podrazumevama optimalne organizacione forme naunog rada, optimalne forme komunikacije meu naunicima, optimalne forme za vaspitanje mlaeg naunog kadra, individualnu i kolektivnu produktivnost naunika itd.. Pod strategijskim aspektima naunog metoda podrazumeva se postavljanje i ostvarivanje dugoronih teorijskih ciljeva i zadovoljavanje praktinih potreba ako se rei neki znaajan teorijski problem u nauci. Nauno projektovanje i faze naunog istraivanja organizacija, kao i nauni rad uopte, moraju biti zasnovani na principima logike moraju se zasnivati na naunoj teoriji i moraju ukljuivati postupke iskustvenog proveravanja. Zbog toga nauno projektovanje i faze naunog istraivanja moraju ukljuivati i logiki povezivati tri nivoa naunog miljenja u jedinstvenoj nauno-istraivakoj aktivnosti: a) najoptiji nivo naunog miljenja - Svaka nauka / (gr. episteme, lat. scientia, nem. Wissenschaft, eng. science) ima ire i ue znaenje. Po

14

irem znaenju nauka je skup svih metodiki steenih i sistematski sreenih saznanja, takoe: delatnost kojom stiemo takva saznanja, a po uem znaenju ona jeste: metodiki steena i sistematski sreena saznanja o odreenom podruju ili aspektu stvarnosti; takoe: delatnost kojom stiemo takva saznanja. Sve nauke u uem znaenju ine nauku u irem smislu. A, nauka u oba smisla, u oba znaenja, ima razliite aspekte ili strane. Tako je nauka jedinstvo istraivanja i izlaganja, otkria i dokaza, metode i sistema - jeste traenje logike unutar predmeta koji istrauje, a na ta nas upozorava i samo ime nauke. Primera radi, ekonomija traga za logikom unutar ekonomskih procesa, sociologija za logikom drutvenih procesa, organizaciologija za logikom unutar organizacionih procesa unutar procesa i odnosa upravljanja, itd. Zato njihove spoznaje izraene pojmovima, zakonima i teorijama moraju da budu logiki sreene. To znai da su pojmovi pravilno definisani, zakoni pravilno klasifikovani, obrazloeni, neprotivureni i dokazani. Ovi principi imaju istu vredenost za svaku nauku; b) nivo teorijske orijentacije - O tom se nivou obino govori kao o nivu opte teorijske orijentacije. Tu se razrauju osnovne naune teorije i njihova upotreba u objanjavanju predmeta istraivanja odreene nauke kao to su: dijalektike, bihevioristike, funkcionalistike, neofunkcionalistike, psiholoko-spiritualistike, kritike, strukturalistike, fenomenoloke, teorije o industrijskom i postindustrijskom drutvu. Meutim, nauni rad se mora zasnivati na celokupnoj teoriji neke nauke, a ne samo na optim teorijama, jer je nauna teorija od izuzetnog znaaja u dolaenju do novih saznanja. Nauna teorija je i cilj i sredstvo u naunom istraivanju, odnosno u naunom radu. Preko i pomou naune teorije jedino se moe doi do novih otkria - do novih spoznaja i saznanja. Meutim, filosofija nauke jasno zbori da nauna misao ne ostaje samo na ideji otkria, ve ide i u njenu verifikaciju. Nauna teorija je specifina za svaku nauku, pa se ovaj nivo razlikuje od nauke do nauke; c) nivo empirijsko-metodskih postupaka - Proces izbora i razrade metoda za prikupljanje podataka zavisi od obeleja pojave, procesa i odnosa koji se istrauju. Zbog toga se nauna misao na ovom nivou zasniva na teorijskom poznavanju predmeta i problema koji se istrauje kao i na poznavanju empirijskih metoda i postupaka. Primena naunih metoda osigurava naunoj misli intersubjektivnu proverljivost.4 Zbog toga (1) sve to se u nauci tvrdi mora da bude jasno, precizno i drutveno razumljivo, (2) nauni sudovi moraju biti obrazloeni i koherentni tako da se jedni sudovi mogu logiki izvesti iz drugih i (3) nauna misao, odnosno nauna saznanja moraju da budu praktino proverena.

Videti ire: M. Vujevi:Uvoenje u znanstveni rad, Informator, Zagreb, 1983.; V. Mili: Socioloki metod, Prosveta, Beograd, 1978.; E. Nejgel: Struktura nauke, Nolit, Beograd, 1974.; F.S.C. Nortrop: Logika prirodnih i drutvenih nauka, Obod, Cetinje, 1968.; B. Sei: Metodologija drutvenih nauka, Nauna knjiga, Beograd, 1974.; B. ei: Opla metodologija, Nauna knjiga, Bcograd. 1971.; . unji: Metodologija: kritika nauke, Cigoja, Beograd, 1999.; S. Milosavljevi, I. Radosavljevi: Osnovi metodologije politikih nauka, Slubeni glasnik, Beograd, 2000.; M. Pei: Socioloke teorije, Institut za politike studije, Beograd, 1994.; M. Pei, J. Bazi: Sociologija, Singidunum, Beograd, 2004.

15

2. ELEMENTI NAUKE
Prema rezultatima istraivanja filosofije nauke sve ono to smera da bude nauka, mora sadravati bar neke od sledeih elemenata: (a) Jezik, tj. sistem simbola kojim se jedna nauka slui da bi oznaila kako objekte prouavanja tako i same operacije istraivanja. (b) Iskustvene injenice s jednog podruja, tj. iskaze intersubjektivnog karaktera koji su dobijeni viestrukim posmatranjem, eksperimentisanjem i merenjem pojedinanih objektivnih pojava. (c) Stavove kojima se utvruju izvesne opte strukture i relacije (tu spadaju i nauni zakoni, formule, idealne sheme i tipovi). (d) Metodoloka pravila koja reguliu i usmeravju proces istraivanja (tu spadaju i najoptiji konstitutivni principi naunog saznanja i posebna pravila analize, proverarava itd., i konkretna tehnika uputstva). (e) Iskazi koji formuliu norme praktine delatnosti na jednom odreenom podruju (takvi su, na primer, moralni iskazi koje nalazimo u normativnoj etici, ili norme umetnike delatnosti koje sadri estetika, ili mnogi iskazi tehnikih i medicinskih nauka koji propisuju nain terapije oboljenja ili nain konstrukcije tehnikih objekata). (f) Filozofske pretpostavke jedne odreene koncepcije nauke: koncepcije njenog predmeta, metoda, svrhe i mesta u sistemu nauka i ljudskog ivota uopte, merila za selekciju aktuelnih problema, itd. Ove pretpostavke su trojake: to su, najpre, ontoloke pretpostavke, kojima se odreuje podruje objekta za koje se smatra da realno postoje, zatim epistemolokepretpostavke, kojima se ocenjuje uloga i znaaj pojedinih vrsta instrumenata saznanja i odreuje jedna odreena koncepcija istine, i najzad aksioloke pretpostavke, kojima se vri jedan odreeni izbor hijerarhije vrednosti. To su ne samo saznajne vrednosti kao objektivnost, plodnost, praktina primenjljivost, preciznost, egzaktnost, itd. nego i opte humane vrednosti od kojih zavisi ocena vrednosti nauke uopte i ocena praktinih implikacija jedne posebne nauke. (g) Odreen nain organizacije injenica, hipoteza, zakona, normi. Ta organizacija moe biti vrlo labava i ograniiti se samo na klasifikovanje injeninog materijala i teorija u nekoliko slabo povezanih podruja, ili moe biti stroga do te mere da celokupno znanje s jednog podruja bude sistematizovano u okviru jednog aksiomatskog sistema. (h) Najzad, svaka nauka nosi u sebi i svoju sopstvenu istoriju. Makar i ne bila eksplicitno izloena, ona je tu, jer nauka ima kumulativni karakter: uspeh istraivanja zavisi od toga u kojoj meri su uzeti u obzir ne samo svi ve postignuti rezultati ve i negativna iskustva proteklog razvoja.5 Od toga do kog stepena kao i od toga koju vrstu od svih ovih elemenata je jedna nauka ukljuila u sebe, zavisi, kojoj vrsti nauka ona pripada, kao i u kojoj meri je ona konstituisana. Naime, poeci nauke javaljaju se istovremeno sa poecima pismenosti. Meutim, snaniji razvoj nauke poinje tek u staroj Grkoj. Tada su nauka i filozofija inile jednu celinu celinu koja se nazivala ljubav prema mudrosti.
5

M. Markovi: Filozofski osnovi nauke, BIGZ, Genes-s tampa, Prosveta, SKZ, Beograd, 1994., str.1617. 16

Ve u to vreme poele su se osamostaljivati matematika, astronomija i mehanika. U novom veku od filosofije su se odvojile i konstituisale u samostalna podruja i druge grane fizike, kao i hemija, bilogija, sociologija, psihologija. Sa procesom odvajanja nauke od filosofije i sa podelom nauka na brojne grane i podgrane, postavlja se pitanje njihovog konstituisanja. Pre odgovora na pitanje da li je jedna nauka konstituisana, a ako jeste u kojoj meri, valja prethodno odgovoriti ta se podrazumeva pod rei konstituisanjem. Iz nalaza filosofije nauke proizlazi da treba razlikovati tri razliita smisla rei konstituisati, odnosno tri razliita nivoa konstituisanja jedne nauke. Prvi je kada je ona zadovoljila izvestan broj formalnih uslova bez obzira na to da li se mi lino, s naom odreenom filosofijom, slaemo s njenim fundamentalnim pretpostavkama, s nainom na koji su kljuni problemi reeni, pa i s funkcijom koja joj u sistemu nauka i ljudskom ivotu pripada. Drugi je kad je ona i sadrinski konstituisana u skladu s naim osnovnim filozofskim pretpostavkama. Trei je kad je jedna nauka potpuno razvila svoju kritiku svest o samoj sebi, o svojim teorijskim osnovama i metodama, o zakonitostima svog razvoja. Ovaj trei smisao konstituisanja oevidno pretpostavlja mnogo jae, odnoso stroe uslove koje jedna nauka treba da zadovolji. Pa koji su to onda nuni i dovoljni uslovi da bi se moglo zboriti o konstituisanju jedne nauke? Za prvi nivo konstituisanja ti nuni i dovoljni uslovi bi bili sledei: Potrebno je da bude utvreno podruje stvarnosti na koje se odnose iskazi date nauke. Time su odreeni, prvo, vrsta iskustvenih injenica koje su relevantne u datoj nauci i, drugo, podruje primene njenih rezultata. Treba da bude izgraen jezik, komunikabilan za sve ljude koji u datoj nauci rade. Taj jezik e, pored izraza obinog jezika i pored filozofskih, logikih i matematikih termina zajednikih za sve nauke, sadrati i izvestan broj specijalnih tehnikih termina ije je znaenje precizno utvreno eksplicitnim definicijama. Taj jezik e takoe odrati (makar implicitno) kriterijume smisla i besmisla svojih stavova. Izvestan broj hipoteza koje su od kljunog znaaja za datu nauku i koje mogu posluiti kao premise u cilju teorijskog zasnivanja rezultata kasnijih istraivanja moraju biti proverene do te mere da ih moemo smatrati zakonima. (Time je implicirano da je ve prikupljen i klasifikovan znatan broj verodostojnih iskustvenih injenica). Da bi se mogla smatrati konstituisanom, jedna nauka treba da ve raspolaemetodama i tehnikama istraivanja koje su adekvatne za reavanje njenih problema i koje su opteprihvaene od naunika koji u njoj rade. Znai: na ovom, prvom, nivou konstitusanja: (1) mnogi pojmovi nisu jo precizno definisani, bez obzira na to to se ve upotrebljavaju u jednom odreenom smislu; (2) organizacija injenikog materijala je dosta nesavrena; (3) uenje o metodu date nauke ne mora da bude razvijeno u svom teorijskom obliku, bez obzira to se taj i takav metod moe u praksi da uveliko primenjuje; (4) istorija date nauke moe da bude jo uvek potpuno neprouena, i (5) filosofski temelji mogu da budu u neredu, a to znai da moe da se dogodi da se u dvama razliitim podrujima iste nauke polazi od dva meusobno nespojiva filosofska principa. Na drugom nivou konstituisanja celokupno znanje datog podruja bie organizovano i sistematizovano polazei od jedne jedinstvene filozofske osnove. Tada emo rei da je jedna nauka konstituisana kao marksistika, pozitivistika, fenomenoloka, strukturalistika ili mehanicistika, itd. Na primer, politika
17

ekonomija je u Kapitalu konstituisana kao marksistika nauka, mikrofizika je radovima Bora, Hajzenberga, redingera i drugih konstituisana kao pozitivistika nauka, psihologija je radovima getalista konstituisana kao fenomenoloka nauka, itd. Na ovom nivou izvesni metodoloki i drugi principi su primenjeni, ali nisu nuno i eksplicitno formulisani. Trei nivo konstituisanja nauke znai da je izgraena njena kritika samosvest. "Naime, sada su, pored ranijih, zadovoljeni i sledei dopunski uslovi: Filozofske pretpostavke su eksplicitno formulisane, sistematizovane i objanjene. Izgraen je meta-jezik date nauke, u kome su kljuni termini objekt-jezika definisani i meusobno povezani. Razvijena je sistematska teorija o metodama i tehnikama date nauke. Prouena je njena istorija, utvrene tendencije njenog razvoja, prikupljena iskustva prolih generacija istraivaa. Data nauka dobila je svoje odreeno mesto u sistemu nauke. Njeni rezultati su dovedeni u sklad s rezultatima drugih nauka, ukoliko su sve zasnovane na jednoj istoj odreenoj filozofiji. 6 Navedena promiljanja elemenata i nivoa konstituisanja jedne nauke omoguavaju odgovor na pitanje kako se reava njen predmet. Filozofija nauke kae da se pitanje predmeta jedne nauke reava na sledei nain: Od gotovo svake nauke oekujemo da nam prui znanje o pojavama s nekog odreenog podruja stvarnosti. Meutim, tome treba dodati, prvo, da tu nije u pitanju stvarnost po sebi ve stvarnost praksom transformisana i naim pojmovnim aparatom shvaena; drugo, vie nauka mogu prouavati pojave s istog podruja sa raznih strana i na razne naine; i tree, neke nauke nam ne pruaju znanje o stvarnosti ve orua za sticanje znanja ili obavetenja o onome to je nekad bila stvarnost, ili uputstva za uspenu delatnost. Stvarni predmet ispitivanja jedne nauke, u datom vremenskom periodu, jeste odreeni skup problema. Podruje realnih objekata i procesa o kojem treba da steknemo adekvatna, objektivna znanja, osnovni je inilac koji odreuje karakter ovih problema, i ini ih jednom posebnom grupom. Svaki ovakav problem nastaje bilo zato to neka iskustva o ovim objektima ne uspevamo da neposredno sebi objasnimo, bilo zato to nas neka iskustva zbunjuju jer protivuree naim ranijim verovanjima. U ovim sluajevima nova neobjanjiva iskustva jesu inilac koji dovodi do otvaranja problema. Ali, ima i drugih inilaca. Jedan deo problema svake nauke nastaje iz potrebe da se razvije i usavri jezik (odnosno pojmovni aparat) kojim se sluimo u procesu istraivanja. Fiziar ne moe odrediti predmet svoje nauke dok ne precizira pojmove mikroestice, talasa, sile, gravitacije, prostor-vremena. Kad ne bi znao ta tano znae ove i sline rei, on ne bi znao ni ta mu je predmet istraivanja. Neki kljuni problemi svake nauke su metodoloke prirode. Koliko predmet jedne nauke zavisi od metoda, najlepe se moe pratiti u istoriji psihologije za poslednjih sto godina. Ako je eksperimentalni metod conditio sine qua non ove nauke, ona e teite staviti na fiziologiju i psihologiju oseta u prvom redu. Ako su dozvoljene sve metode koje ukljuuju mogunost intersubjektivnog posmatranja, onda imamo biheviorizam psihologiju ponaanja, pri emu ostaju van predmeta psihologije sve one psihike pojave
6

M. Markovi: navedeno delo, str. 20-21. 18

koje bi se mogle prouavati introspektivnim metodom. Kada se i ovaj metod ukljui, predmet psihologije se toliko proiruje da obuhvata ak i dinamiku nesvesnih procesa. Dalje proirenje dobijamo ako ukljuimo i moderne metode merenja i matematike analize. Koliko koncepcija o metodu - toliko odreenja predmeta. Do otvaranja znaajnih novih problema i, na taj nain, do modifikacije predmeta jedne nauke dolazi kad se prie ispitivanju njenih temelja. Pokuaj da se matematika logiki zasnuje dovelo je do identifikacije predmeta matematike i formalne logike. Ispitivanje kljunog pojma klasine fizike etra, dovelo je do preispitivanja pojmova prostora, vremena, duine i mase, i stvaranja teorije relativnosti. U svim normativnim i primenjenim naukama, predmet istraivanja nesumnjivo konstituiu problemi u vezi s nalaenjem najefikasnijih, najcelishodnijih uputstava za praktinu delatnost. Najzad, katkad vrlo znaajni problemi nastaju iz potrebe da se naa znanja organizuju i sistematiu. Reavanje tih problema moe dovesti do otkria dotle nepoznatih objekata stvarnosti, o kojima nismo imali nikakvog prethodnog iskustva. Bez obzira to ovim sigurno nisu iscrpljene sve vrste problema koji se nastoje reiti naunim istraivanjem, ipak ima osnova da se zakljui sledee: Predmet ma koje nauke jeste kompleks novih, aktuelnih, meusobno srodnih problema koji nastaju u procesu praktine interakcije oveka i objektivnog sveta. U svakoj pojedinoj nauci odredba njenog predmeta je funkcija praktinog iskustva o jednom odreenom podruju stvarnosti, jezika, metodolokih i filozofskih pretpostavki, normi za praktinu delatnost, i specifinih naina organizacije podataka.7

3. KATEGORIJALNO-POJMOVNI APARAT NAUKE

Nauka na osnovu teorijsko-empirijskih istraivanja zasniva svoje miljenje o svom predmetu na injenicama stvarnosti. Otuda pitanje: ta su to injenice? injenice su ulni doivljaji o predmetu istraivanja pomou i preko kojih odreujemo objektivno, realno postojanje izvesne stvari, pojave procesa, dogaanja, osobine ili odnosa. injenica jeste iskustveno utvreni ili utvrdljivi objektivno postojei odnos meu predmetima, predmet ili podatak. Pojam injenice se javlja u vie srodnih znaenja, pa posebno znai: ono to je zbiljsko (za razliku od fiktivnog), ono to je aktuelno (za razliku od samo mogueg), ono to jest ali ne mora da bude (nasuprot onomo to je nuno), ono to jest tako kako jest, bez obzira na to saznajemo li mi to (nasuprot onom to zavisi o aktu saznanja), ono to je vrednosno neutralno (nasuprot onome to je dobro ili loe), ono to je objektivan korelat suda (nasuprot predmetu kao objektivnom korelatu pojma).
7

Isto, str. 23-25. 19

Objektivna stvarnost organizacije materije i materijalne organizacije nudi obilje raznih injenica. Meutim, za proveravanje jedne hipoteze (njeno prihvatanje ili odbacivanje) potreban je odreen broj i odreene vrste injenica. Zbog toga valja biti izuzetno oprezan u procesu izbora vrste i broja injenica. Metodolozi upozoravaju: da bi se dolo do istinitih saznjanja o objektivnoj stvarnosti organizacija materije i materijalne organizacije nauno miljenje mora da bude zasnovano na reprezentativnom uzorku empirijskih doivljaja te stvarnosti. Metodologija dalje insistira, da bi istraivanje bilo nauno, da se vri registracija injenica. A registrovana injenica koje se odnosi na predmet istraivanja jeste podatak. Obraeni podaci su informacije. To su podaci koji imaju odreeno znaenje. Na osnovu podataka i informacija svaka nauka gradi svoju naunu aparaturu, svoj pojmovni aparat, svoja orua za proizvodnju. Pojmovni aparat nauke, promiljen sa logikog aspekta se sastoji od naunih sudova i stavova, specifikovanih u pojmove, a domiljen sa sadrinske strane izraava se u konkretnim vrstama pojmova kao to su: kategorije, aksiomi, postulati, teoreme i principi. Stavovi su, prema metodolokoj lektiri, osnova aparata nauke specifian skup njenih radnih orua. Stav je reeniki iskaz, kombinacija simbola, odnosno simboliko-reenikog je karaktera. On je uvek tvrdnja o stvarnosti prirode, oveka i drutva, ali se ne moe svesti na iste, ve na predstavu o njima. U njemu se uoava postojanje subjekta, koji u stavu izraava tvrdnju o prirodi, oveku, drutvu, odnosno o onome o emu se formira tvrdnja. Ona moe biti istinita ili lana, ali ona nikad ne dovodi u pitanje ni subjekt ni objekt. Zajedno oni ine termin stava koji ima svoj obim i sadraj. Obim termina stava ili denotacija odnosi se na objekt ili njegovu klasu. Sadraj termina stava ili konotacija izraava skup atributa ili obeleja objekta ili njegove klase. Ti atributi mogu biti: zbir svih obeleja objekata, skup sutinskih odlika objekta i celina zajednikih crta objekta ili njenjegove klase. Nauni sudovi jesu specifini stavovi u kojima se tvrdnje uvek izraavaju pojmovima. U svom optem znaenju pojam je termin koji oznaava misao o bitnim svojstvima neke pojave, procesa, odnosa, odnosno analizom pojave, procesa, odnosa dobijen element logikog suda. Operacionalnom analizom znaenja termina formira se pojam, odnosno donosi sud, tvrdnja o objektu.8 Naime, nauka na osnovu injenica, podataka i informacija i uz pomo miljenja odvaja relevantne od irelevantnih elemenata pojava, procesa i odnosa. Irelevantne elemente zanemaruje, apstrahira, a relevantne uoptava, generalizira i na taj nain dolazi do biti pojava, procesa, odnosa. Bit je ono po emu se pojave, procesi, odnosi razlikuju od drugih pojava, procesa, odnosa. Znai, bit je ono to ini postojanu prirodu pojave, procesa i odnosa, temelj njihove odreenosti i stalni izvor njihovih bitnih svojstava. Bit obeleava ta je pojava, proces, odnos, njihovu unutranju jezgru po kojoj pojava, proces, odnos, opstoje, ono opte i nuno to nadilazi sve pojedinano, iako nema zasebnog opstanka izvan pojedinanih bia. Nosilac biti jeste pojam. Pojam je misao o biti pojave, procesa, odnosa, do kojeg se dolazi naunim miljenjem na osnovu empirijskih doivljavanja pojave, procesa, odnosa. Pojam je rezultat a i osnova miljenja. Kod pojma valja razlikovati: sadraj, obim i podruje primene. Sadraj pojma neki metodolozi odreuju kao skup njegovih oznaka, a neki, ije miljenje i mi delimo, kao skup bitnih oznaka. Obim pojma je skup svih niih pojmova koje on obuhvata. Podruje primene je skup svih pojedinanih predmeta na koje se pojam
8

Videti ire u M. Peujli, V. Mili: Metodologija drutvenih nauka, DB Grafika, 1995.

20

odnosi. Sadraj i obim pojma su obrnuto proporcionalni: to je sadraj pojma vei za toliko je njegov obim manji, a to je sadraj manji, to je obim vei. Logiki postupak kojim se odreuje odnosno utvruje sadraj nekog pojma jeste definicija, a postupak kojim se utvruje njegov obim jeste divizija. Logiari pojam iji se sadraj definicijom odreuje nazivaju definiendum, a pojmove pomou kojih se odreuje definiens, u iji sastav ulazi najblii vii rodni pojama i differentia specifica (= vrsna razlika). Otuda i osnovno pravila za definiciju i glasi: definicija valja da bude izvedena pomou njablieg vieg rodnog pojma i vrsne razlike. A da bi definicija (= jeziki izraz kojim se ustanovljava skup osnovnih atributa sadraja objekta) bila valja neophodno je udovoljiti odreenim zahtevim a koji se formuliu u obliku pravila: Definicija ne sme biti ni preiroka ni preuska. Znai, ona treba da bude adekvatna. Definicija je adekvatna samo onda kada su jednaki obim definiensa i obim definienduma; Definicija ne sme da bude preobimna. Znai, ona treba da bude brljiva, tana, uredna, ispravna. Jednom reju, ona treba da bude akuratna; Definicija ne sme se kretati u krug. To zahteva da pojam koji elimo definisati ne smemo definisati pomou pojma koji je sam definisan uz pomo onog prvog; Definicija pozitivnog pojma ne sme biti negativna; Definicija ne sme biti slikovita; Definicija mora biti jasna. Nauka mnoge pojmove, a to su oni najspecijalniji - njeni osobeni, ne moe da definie u skladu sa navedenim pravilima, jer u tim sluajevima ne moemo da pronaemo vrsnu razliku. Zbog toga se u nauci, pored ostenzivnih, genetikih i implicitnih definicija, upotrebljavaju pomoni postupci definicije odnosno postupci koji zamenju definiciju, a to su: opis ili deskripcija i razlikovanje ili distinkcija. To znai da se u okviru nauke kod opisa nabraju oznake pojma i pritom se ne odreuje njihov meusobni rang, a kod razlikovanja upuuje samo na one oznake pojma po kojima se on razlikuje od nekog srodnog pojma. U nauci upotrebljavaju se sledee definicije: realne - one kojima se rasvetljava bit stvari; konceptualne - one kojima se odreuje sadraj pojma; nominalne - one kojima se objanjava znaenje rei; verbalne - one koje su izraene samo reima, odnosno one kojima se jedna re zamenjuje drugom, poznatijom; preskriptivne (propisujue), legislativne (zakonodavne) ili stipulativne one kojima se odreuje sa kojim sadrajem valja misliti neki pojam, odnosno u kom znaenju treba upotrebiti i upotrebljavati neku re; deskriptivne, istorijske ili leksike - one kojima se utvruje sadraj s kojim se neki pojam faktiki misli, odnosno znaenje ili znaenja u kojima se neka re faktino upotrebljava; ostenzivne (pokazne) - one koje ukljuuju i pokazivanje predmeta; eksplicitne - one kojima se izriito navodi sadraj pojma; implicitne - one kojima se sadraj pojma razjanjava njegovom upotrebom u sudu ili u nizu sudova. Logiki postupak kojim se odreuje obim pojma njegovim ralanjivanjem na podreene (vrsne) pojmove jeste divizija. Svaka divizija nuno sadri pojmovnu deobenu celinu koja se prema odabranom deobenom principu deli na odreene deobene lanove. Deobeni princip jeste najznaajnija karakteristika divizije. On moe

21

da bude bitna ili manje bitna oznaka sadraja pojma koji se podvrgava diviziji, pa se prema tome o istom pojmu mogu praviti razliite divizije (paralelne ili kodivizije). A s obzirom na prirodnost deobenog polazita neke divizije su prirodnije a neke vie vetake. U nauci upotrebljavaju se sledee divizije: dvolane ili dihotomne; trolane ili trihotomne; etvorolane ili tetratomne, i vielane odnosno politomne. One su jedno od znaajnih logiko-saznajnih sredstava. Naime, nauku obeleava tenja za sistematinou znanja. To veoma esto zahteva da se ne samo odreene pojmovne celine ralane sa razliitih aspekata i stajalita u odgovarajuim paralelnim divizijama, nego i da se pojedini deobeni lanovi dalje ralanjuju u podreenim divizijama - subdivizijama i td., a to sve skupa sa poetnom glavnom divizijom ini klasifikaciju. Klasifikacija u logikom smislu pretstavlja postepeno sprovedenu diviziju nekog vieg pojma kroz sve lestvice niih pojmova do potpunog sistematskog pregleda pojmova. Bitno je da klasifikacija bude postepeno sprovedena bez preskakanja bilo koje subdivizije, kao i da se izbegnu greke u procesu stvaranja divizija. To znai da divizija ne sme da bude konfuzna, ve treba da bude dosledno sprovedena prema jednom te istom deobenom principu, tako da se deobeni lanovi meusobno iskljuuju. I dalje: diobeni lanovi treba da potpuno iscrpe deobenu celinu - da ih ne bude ni premalo ni previe. Nauka sadri sledee pojmove: jednostavne - imaju u svom sadraju samo jednu oznaku, sloene - u svom sadraju imaju vie oznaka, pozitivne - sadre prisustvo nekih svojstava, stanja, procesa ili odnosa, negativne - ukazuju na odsustvo nekih stanja, svojstava, procesa ili odnosa, individualne - odnose se na pojedinanost, specifini su za vrstu, generike - odnose se na sve, specifini su za rod, univerzalne ukljuuju sve egzemplare nekog roda ili vrste, partikularne ukljuuje samo neke egzemplare roda ili vrste, konkretne - pojmove o stvari, misli se itav implicitni sadraj, ukljuujui i sadraje svih niih pojmova, apstraktne - pojmove o sutini, misle se samo bitne oznake, jasne - kojima je tano poznat obim, razgovetne - kojima je tano poznat sadraj, homologike - one koji su deo svog vlastitog obima, heterologike - one koji nisu deo svog vlastitog obima, ekvipolentne - oni koji su sa razliitim sadrajem a istim obimom, superordinirane - nadreene u odnosu na nie pojmove koji su njima obuhvaeni, subordinirane - podreene u odnosu na vie pojomove koji ih obuhvataju, interferirajue (ukrtene) - koji imaju delimino isti obim, koordinirane (supodreene) - koji su subordinirani istom viem pojmu, a nemaju ni delimino zajedniki obim, i disparativne (neuporedive) - koji nemaju nijednu zajedniku oznaku na osnovu koje bi se mogli uporeivati, a obimi im se ne nadopunjavaju tako da bi zajedniki omogli obuhvatiti skup svih moguih pojmova.
22

Iz kazanoga moe se izvesti zakljuak: kao to se iskustveno doivljavanje kvalitativno razlikuje od objektivne stvarnosti pojava, procesa, odnosa, tako se i pojam (= miljenje) razlikuje od iskustvenog doivljavanja pojava, procesa, odnosa. Naime, miljenje (= pojam) uopteno odraava objektivnu stvarnost pojava, procesa, odnosa, i time ono prodire iza pojavnog. Zbog toga je neophodno da se materijalizira u govoru, u jeziku, koji je deo kulturne stvarnosti, i koji omoguava komunikaciju i nadiskustvene veze. Ove i ovakve veze proizvode nove odnose izmeu pojmova. A vaspostavljanje novih odnosa izmeu pojmova jeste miljenje. Tom i takvom miljenju nedostaje empirijska verifikacija pa nas ono samo ne moe odvesti dalje od hipoteze. Da bi takvo miljenje dobilo obeleja naunog saznanja neophodno je da se proveri na injenicama objektivne stvarnosti o kojoj se misli. Prema tome, hipoteze su samo misaono objanjenje objektivne stvarnosti koje jo nije provereno injenicama te iste stvarnosti. A bitna specifinost nauno pojma sastoji se u tome to on stav o stvarnosti zasniva na podacima tako da su njegova iskustvena i logiko-teorijska strana ravnopravne. Kategorije su, u svom elementarnom znaenju koje je filosofskog karaktera, najoptiji pojmovi bez kojih nema znanja. Hegel pod kategorijom podrazumeva sam pojam stvari, to je u stvari objektivni stav, a Kant tvrdi da su kategorije kao osnovni pojmovi saznanja apriorne, poto odluuju o suenju neke stvari. Naime, Kant je smatrao da postoje sledea etiri kategorijalna pojma: kvalitet, kvantitet, relacija i modalitet. Aristotel, i da ne navodimo dalje, je izneo tvrdnju da postoji deset osnovnih pojmova kategorija stvarnosti, a to su: supstancija, koliko, kakav, odnos prema, gde, kada, poloaj, stanje, delati i trpeti. Kategorije u naunom smislu oznaavaju najuoptenije pojmove koji integralno objanjavaju objekte i stvarnost u celini. Takve kategorije su, primera radi, stvarnost, priroda, drutvo, organizacija. Zbog svoje uoptenosti ovakve kategorije su veza izmeu naunog i filosofskog znanja u onom smislu u kojem postoji relacija izmeu svih oblika racionalnog saznanja, a i miljenja. U tom smislu naune kategorije sadre pojmove koje imaju zajednike osobine svih predmeta i pojava objektivne stvarnosti. Aksiomi (gr. aksioma = zahtev, elja, ugled, autoritet sam od sebe) su pojmovni stavovi izvornog karaktera. Izvorne tvrdnje stoga predstavljaju polazite koje se ne dovodi u pitanje pretpostavlja se tanost suda. Kao takvi aksiomi slue kao princip ili premisa deduktivnog dokazivanja. Prema tradicionalnom poimanju, ije korene nalazimo kod Aristotela, aksiomima nije ni potreban nikakav dokaz njihova istinitost je neposredno oigledna. Kant e, prihvatajui ovakvo poimanje, pod aksiomima podrazumevati neposredno izvesne sintetike principe a priori. U simbolikoj logici se smatra da nijedan princip (sud, stav, iskaz) nije sam po sebi aksiom, ve da to moe postati samo unutar nekog aksiomatskog (deduktivnog) sistema. Znai, aksiom, ukoliko se poima na ovakav nain, razlikuje od drugih principa ili sudova istog sistema samo po tome to nije dokazan i ne moe se dokazati, a slui kao osnova dokazivanja. Aksiomi potiu iz oiglednih istina, uoptene ljudske prakse, dedukcije, aksiolokog znanja i iz uverenja. Osnovna funkcija aksioma i jeste da putem deduktivnih pravila izvodi nizove tvrdnji opteg, vieg i nieg reda. Postulati su pojmovni sudovi koji se uzimaju kao sadrajno i logiki istiniti, ali se kao i kod aksioma njihova istinitost ne dokazuje. Postulat je znai slian aksiomu, ali za razliku od njega, on ne mora da bude oigledan, ve je najee rezultat dedukcije, uverenja ili vrednosti. Istovremeno, izmeu postulata i aksioma ne postoji razlika u sloenosti stavova tako da se oni uzimaju kao sinonimi.

23

Principi su opet pojmovni stavovi koji kao aksiomi i postulati predstavljaju ishodine sudove. Sam termin vodi poreklo od latinske rei principium koja oznaava osnovu iz koje sve potie ( u ontolokom smislu). Pored slinosti aksioma s postulatima, kod postulata je naroito naglaena vrednosna dimenzija to je kriterijum za procenjivanje. Otuda postulati slue za vrednovanje svih stavova koji su iz njega izvedeni kao dobri ili loi. Pored vrednovanja kod principa je istaknut momenat logike deduktivnosti i ispravnosti stavova nieg reda, pa i kriterijumi prema kojima se javljaju i prilagoavaju drugi stavovi. Kako aksiomi i postulati, tako su i principi metodoloki kriterijumi (interpretativni i eksplikativni) koji uvode red u istraivanje i nauno-revizijsko objanjenje. esto se od njih mora polaziti u prikupljanju podataka, ali istovremeno i u iznoenju i zakljuivanju rezultata. Kao pojmovni stavovi postoje, najzad, i teoreme koje su izdvojene iz aksioma, postulata i principa. One predstavljaju sloene stavove izdvojene iz osnovnih stavova i njihova osobenost jeste da se dokazuju.9 Naime, teorema jeste rezultat misaonog promiljanja i domiljanja, postavka, pravilo, tvrdnja koja je zakljuivanjem izvedena i dokazana na osnovu principa neke nauke. Teorema jedne nauke ukoliko je preuzeta od druge nauke i prihvata se da je tamo dokazana jeste lema. Dopunska teorema koja neposredno uverljivo proizlazi iz prethodne teoreme jeste korolar. Znai, izvoenje teorema se moe vriti ili direktno iz osnovnih navedenih stavova ili iz drugih srodnih teorema korolara. Napomene za objanjenje neke teoreme jesu sholije. Istinito saznanje, kao sadraj nauke iskazuje se u osobenom vidu kao iskazi o injenicama, nauni zakoni i naune teorije. Nauno spoznaja, ukoliko jeste nauna, vrsto je utemeljena u iskustvenim injenicama o pojavama, procesima, odnosima koje se mogu ulno, iskustveno proveriti. Iz ovog proizlazi da se nauka bavi onim to jeste to postoji. Onog trenutka kada hipoteze proverimo injenicama stvarnosti, kada se te misaone pretpostavke empirijski verifikuju tada one postaju zakon. Zakon oznaava trajnu, nunu i bitnu vezu izmeu pojava, procesa i odnosa. Utemeljen na injenicama nauni zakon see iznad pukog opisa injenica. On tei utvrivanju veza izmeu pojava, procesa, odnosa. Nauni zakoni kao takvi imaju sledee karakteristike: optost - veze koje oni otkrivaju vae za sve ili za veinu pojava, procesa, odnosa, jedne vrste; pravilnost - veze izmeu pojava, procesa, odnosa, nisu sluajne, nisu sporadine one se pojavljuju sa izrazitom pravilnou; veze koje nauni zakoni utvruju su sutinske, bitne odlike pojava, procesa, odnosa; predvidljivost otkrivajui opte, stalne i sutinske veze izmeu pojava, procesa, odnosa, nauni zakoni pruaju mogunosti za predvianja, i znanje koje nauni zakoni pruaju odgovara na temeljno, na presudno pitanje ivota: zato nastaju pojave, zato nastaju procesi i odnosi, koji su predmet naeg interesovanja, nae istraivake radoznalosti, naeg nauno projektovanja i istraivanja? Prema tome, osnovni cilj nauke jeste dolaenje do empirijske grae neophodne za otkrivanje povezanosti izmeu delova stvarnosti izmeu pojava, procesa i odnosa -, odnosno za donoenje naunih zakona. Nauni zakon jeste stav, ali stav koji je daleko sloeniji od pojmova: s jedne strane, on ukljuuje pojmove, ali s druge podrazumeva iskustveni sadraj. Za razliku od drugih pojmova, nauni zakon jeste prvenstveno iskustveni, pa onda logiki stav,
9

Videti ire u M. Peujli, V. Mili: navedeno delo. 24

dok su svi ostali pojmovni stavovi u najveoj meri logikog, pa tek onda iskustvenog karaktera. Iskustvenost naunog zakona pretpostavlja da stvarnost postoji, te se ne dokazuje, a takoe se ne dovodi u pitanje deterministika struktura, odnosno uzrona povezanost delova stvarnosti. Prema tome, nauni zakon je dvostruko sloen stav koji je sastavljen iz jezika i pojmovnog aparata nauke i iz iskustvenog sadraja deterministike strukture. U izrazu nomos, to je grka re, se izraava da je on sud o procesu stvari, pravilnosti zbivanja i delovanja. Svaki zakon u tom smislu je odnos pojmova koji se odnose na stvarnost, ali i na realan odnos u okviru deterministike strukture stvarnosti. Uloga naunih zakona je trostruka. Prva njihova funkcija se odnosi na primenu zakona u praktinim ljudskim delatnostima. Utvrivanje veza izmeu pojava nije samo sebi cilj, ve se na osnovu tog otkria usmerava razvoj stvarnosti u eljenom pravcu. Druga uloga naunih zakona odnosi se na sreivanje empirijskog materijala. U zakonima injenice nalaze mesto u optenaunom saznanju: oni su stoeri iskustva, sito kroz koje prolaze injenice i postaju deo naunog materijala dobivajui svoj nauni smisao. Interpretacija znanja je trea funkcija naunih zakona. Nauni zakon ini jezgro, znanje vieg stepena koje se izraava u teoriji. Zakoni se izmeu sebe povezuju tako da grade teoriju sistem povezanih zakona. Takav karakter zakona je od kapitalnog znaaja za nauku, jer se izgradnjom teorije stvara mogunost da se izvri istraivanje, odnosno da se nanovo proire znanja. Nije, meutim, re samo o tome: stvaranjem teorije omogueno je i nauno objanjenje, odnosno tumaenje stvarnosti koje trai sistem povezanih naunih zakona.10 Teorija jeste vii zakon koji objanjava vei obroj trajnih, nunih i bitnih veza izmeu pojava, procesa i odnosa objektivne stvarnosti organizacija materije i materijalne organizacije. Naime, ako je autentini cilj nauke da se poveu nauni zakoni sa pojmovnim aparatom i jezikom u vre celine, to proizlazi iz prirode nauke kao posebne aktivnosti, tada je otkrie meusobnih veza pojava, procesa, odnosa, kljuna taka saznanja koja dobija svoj smisao tek u sklopu ire deterministike strukture. Stvaranje tih celina u okviru sveopte jedinstvene stvarnosti i ini naunu teoriju, koja se odnosi na neku predmetnu stvarnost, vrstu pojava. Teorija obuhvata vie vrsta pojava, odnosno zakona koji se na nju odnose. Osnovna tenja nauke je da u saznajnom procesu integrie sve teorije u jedinstven sistem znanja. Teorija (gr. theorija = razmatranje, rasprava o sutini neke stvari) u naunom smislu, predstavlja debatu o prirodi pojava, koje se zasnivaju na utvrenim zakonitostima. Svakako da samo logikom i praksom potvrene zakonitosti ulaze u njen sastav, te ona predstavlja uopteno iskustvo, ali u jo istijem vidu, nego to su to zakoni. Teite teorije je na objanjavanju pojava, za razliku od zakona koji se vie bave vezama izmeu pojava. Zakoni objanjavaju pojave, ali ne u potpunosti, jer se odnose na manji broj veza. Tek kada se sagledaju mnogobrojne veze zakoni, tada se moe rei ta je neka pojava. Unutranja svojstva pojave su u direktnom odnosu s celinom stvarnosti u kojoj, kao u kolevci, nastaje njihova sutina. Otuda pitanje i glasi: ta je nauna teorija?, kakva je njena struktura, odnosno sastav? Nauna teorija, prema savremenoj metodolokoj literaturi, jeste skup sistematskih, povezanih, iskustvenih stavova, najee zakona, koji objanjavaju sutinu pojave i odnose se na celinu ili deo predmetne stvarnosti (vrste pojava). Iz strukture, odnosno sastava naune teorije jasno se vidi da su zakoni njen najvaniji ali ne i jedini deo. Po sastavu nauna teorija je dvostrukog karaktera: ima logiki i predmetni sadraj. Logiki sadraj ine formalizovani, a predmetni, kvalitativni elementi.
10

Isto.

25

Logiki sastav podrazumeva: jezik i konotaciju pojmova i stavova. Jezik teorije ili takozvani renik je simbolina formula koja samo oznaava predmet, ali ga i ne otkriva. Simbolini izrazi teorije moraju da budu krajnje precizni, jer samo takva teorija ima teorijski smisao. Uz to jezik mora da bude ekonomian i da sa to manje simbola povee i izrazi zakone. Samo razvijen jezik teorije nudi preciznost i ekonominost i stoga se stvaranju leksikog fonda teorije u nauci pristupa na najozbiljniji nain. Naime, nauni jezik jeste: nauno sredstvo za izraavanje naunog sadraja; specifian sistem znakova za iznoenje osnovnih sudova o stvarnosti; orue misli koja je formirana logikim putem; posebnog simbolikog znaenja ukljuuje sledee odlike naunog znanja: optost, objektivnost, sistematinost, proverljivost, preciznost, organizovanost, istinitost. Izlaui navedene odlike naunog znanja na jasan i konkretan nain, nauni jezik omoguava ostvarivanje komunikativnosti koja je neophodna za nauni rad. Samo takav jezik jeste produktivan. Komunikativnost i produktivnost naunog jezika omoguavaju njegove imenske (terminoloke) i znaenjske strane. Metodoloka literatura ukazuje da imensku stranu jezika (od latinske rei: terminus naziv, izraz) ine rei kao njegove osnovne jedinice. Re je, znai, oznaka za neki nauni predmetni sadraj. Povezivanjem rei u reenike sklopove, a ovih u stavove, grade se ire jezike celine. U nauci su termini specifinog karaktera i odnose se na takozvane tehnike termine (terminus technicus). Izraz tehniki termin ( u znaenju tehne vetina), oznaava sposobnost da se jasno izrazi neka sutina naunog predmeta. Tenja nauke je da definie odreeni pojam uz pomo jezikih operacija sa to manje rei, sa ciljem da to bude, ako je mogue, i samo jedna re. Termini u nauci terba da budu ustaljenog karaktera, jasnog sadraja i prepoznatljivi u svim jezicima koji se upotrebljavaju u obinoj komunikaciji, to omoguuje uvoenje tehnikih termina. Zanimljivo je da je jezik znak stvaranja novog znanja, jer nove paradigme uvek donose i nove termine. ... Ono bitno to omoguavaju terminoloka svojstva naunog jezika jeste sreivanje naunog znanja. Naime, bez tehnikih termina i bez sreivanja naunog znanja bilo bi nemogue formiranje pojmovnog aparata nauke, teorija i sistema, jer oni jednostavno ne bi mogli da se izraze. Pored ovog, termini se koriste i za nauna objanjenja. Ako se ima u vidu da je razumevanje stvarnosti konani zadatak nauke, korienje termina je od nezamenjljivog znaaja. Utvrivanje zakonitosti i njihovo povezivanje u celinu teorija i sistema, vri se na osnovu terminologije. Znaenjska strana jezika je esto vanija od imenske, jer je direktni odraz predmetnog sadraja, prava supstanca nauke. Znaenje naunog jezika upuuje na neku relaciju u predmetu koja se izraava simbolima. Znaenje termina predstavlja njegovu dublju eksplikaciju, odnosno vezu na koju se odnosi. Znaenje jezika je u jo veoj meri povezano s pojedinim oznakama nauke, ali i s naunim ciljem, odnosno sa utvrivanjem veza izmeu pojava. One moraju biti definisane jasno i konkretno, a traju onoliko koliko i traje u praksi potvrena teorija o vezi prouavanih pojava. Znaenje jezika, takoe, omoguava da se utvrdi i detaljna strana saznajnog procesa, jer se ona odnosi na sadraj komunikacije i objanjenja. U tom smislu znaenje jezika se ogleda u preispitivanju objekata (stvarnosti) kojeg subjekt (naunik) otkriva i definie putem pojmovnog aparata, zakona teorija i sistema. Znaenje naunog jezika moe biti razliito, ali je uglavnom: predmetno i konceptualno. Predmetno znaenje se odnosi na sadraj stvarnosti, pojava i injenica u njima, a konceptualno znaenje na logika pravila miljenja kojima se formiraju

26

stavovi nauke. Pomou stavova se misli, izraava sadraj, komunicira, objanjava. Konceptualno znaenje je prava podloga sreivanja znanja; njime se stvara pojmovni okvir nauke, pa i itav aparat, zakoni, teorije, sistemi. Od stepena razvijenosti teorije zavisi konotacija pojmova i stavova. U istom vidu teorije se sastoje od: postulata, aksioma, principa, kategorija, teorema i zakona. Osnovni elementi (od postulata do kategorija) grade teoreme, a ove se povezuju u teoriju zajedno sa zakonima. Tako se dobijaju nizovi teorija koje izraavaju konotaciju stavova. Ona se razlikuju od iskaza koje predstavljaju pojmovi, te stvarni stav teorije ini skup teorema i zakona. Povezivanjem s drugim zakonima, zakoni u teoriji doivljavaju svoju transformaciju. Predmetni sastav teorije se odnosi na stvarnost i na iskustvo, odnosno ima dva svoja vida. U prvom se pokazuje da struktura teorije mora da odgovara strukturi stvarnosti, odnosno skupu pojava. U stvari, da bi se zakoni u teoriji mogli povezivati ovakva predstava je nuna; ona, meutim, nije puki odraz stvarnosti. Ona ne moe, pre svega, da obuhvati sve veze, a ako bi to i htela, bila bi samo mehaniki zbir pojedinanih iskustvenosti. Nasuprot tome, ona je vizija stvarnosti u kojoj se on predstavlja u svojim sutinskim karakteristikama i vezama tako da se otkriva sutina pojave, procesa i odnosa. Drugi vid strukture teorije se ispoljava u iskustvenosti, odnosno, kao i svako nauno znanje, i ona je upuena indirektno i direktno na iskustvo. Indirektna usmerenost se vri preko pojmova, od postulata do teorema i zakona u kojima je sublimirano iskustvo, a direktna samim istraivanjem. Izmeu mnogih optih stavova, a najee zakona, postoji iskustvena praznina, te je utoliko neophodnija njihova dopuna neposrednim istraivakim iskustvom, koje se moe javiti i kao skup injenica koje nauka nije stigla da uopti i kao skup hipoteza, nedokazanih stavova zasnovanih na podacima. Kako je nauka deo ive aktivnosti oveka, u telu teorije je sadrano i nepreraeno iskustvo (injenice i hipoteze), ali i preraeno iskustvo zakoni. esto je prvo iskustvo opta baza nauke i zbog nje dolazi do nesporazuma, jer laici od naune teorije oekuju samo istine, a re je o tome da je ona uvek u fazi svoje izgradnje i da ima vie baznog nego finalnog znanja. Za teoriju je bitno da bazna i finalna znanja nemaju haotian odnos, ve da su ureena, sistematizovana i povezana, to im daje osobenosti nauno znanja. Na osnovu svega toga se moe formirati zakljuak da je teorija sistematski ureen sklop logiko-predmetnih elemenata poev od postulata, do zakona i da ukljuuje i injeniki i hipotetiki sadraj 11. A ako je teorija to, a videli smo iz metodoloke lektire da jeste, tada ono ima sldee funkcije: logiku, iskustvenu, heuristiku i utilitarnu. Ako se u sklopu elementarne logike prouavaju: pojam, sud, zakljuak, osnovni principi misli, a u okviru metodologije: definicija, divizija, indukacija, dedukcija, analiza, sinteza, dokaz, hipoteza, ... teorija, tada je logika funkcija teorije da povezuje nauni aparat i zakone u celinu da komentarie, povezuje i tumai zakone. To znai da rasprava podrazumeva primenu zakona na konkretne uslove, integracija ukljuuje utvrivanje redosleda zavisnosti, a povezivanje se odnosi na objanjavanje samih zakona. Po svojoj logikoj funkciji teorija u stvari predstavlja ne samo sistematizaciju nego i doprinos istinitosti naunih zakona. Iskustvena funkcija teorije ukljuuje proveru naunih zakona takozvanom injenikom interpretacijom, ali ona i doprinosi pojanjavanju iskustva u odnosu na potvreno znanje.

11

Isto. 27

Heuristika funkcija teorije se odnosi na dobijanje novih zakona. Bez postavljanja teorije ne bi bilo mogue oekivati da e se dalje sticati nauno znanje, odnosno nauna teorija predstavlja i klju i za dalja istraivanja. Na kraju, utilitarna funkcija teorije oznaava njenu korisnu primenu u praksi. Teorija ne zavisi neposredno od ostalih ljudskih aktivnosti, ali one zavise od nje, i to iz razloga koji lei u samoj prirodi teorije. Ukoliko je, sreeno, istinito saznanje, ona i jedino moe da pomogne ivotu. Teorija se bavi sutinom pojava na posredan nain (neposredno to ine zakoni), povezujui zakone u celinu. Tako je ona u stvari u mogunosti da misaono proizvede pojavu u svim njenim sastojcima, odnosno da je predvia. Predvianje pojava je mogue samo na osnovu teorije, jer je pojava (njen proces i odnos) objanjena samo ako je otkrivena njena sveukupna zavisnost, odnosno povezanost s celinom stvarnosti. Predvianje je od kapitalnog znaaja za ljudsku praksu, jer se na osnovu njega mogu preduprediti negativne, a stvoriti pozitivne posledice javljanja i dogaanja pojava u organizaciji materije i materijalnoj organizaciji. Nauna teorija nije poslednja karika u lancu naunog znanja. Tenja da se znanja i dalje povezuju, grupiu, zasnovana je na samoj prirodi nauke koja nastoji da obuhvati celokupnu stvarnost. Kao rezultat toga htenja u nauci se naune teorije i same povezuju i to ne samo prema srodnosti pojava ve i prema njihovim odnosima. Poznato je da fizike pojave, na primer, stoje u odreenim relacijama s hemijskim, ove s biolokim, one s psihikim, a psihike s drutvenim pojavama, one s ekonomskim i td. Takve ue ili ire povezanosti u naunim disciplinama ili nauci uopte, nazivaju se naunim sistemom ili naunim uenjem i doktrinom. Stvaranje naunih sistema zapoinje u pojedinanim disciplinama gde se zdruuju teorije po jedinstvenoj predmetnoj osnovi pa se proces povezivanja i dalje nastavlja. Znanja tee da se integriu i izvan disciplinarnih oblasti: formiraju se jedinsteni sistemi, doktrine, koje se odnose na prirodu ili na drutvo. Na kraju, sva saznanja bi trebalo da postanu deo jedinstvenog naunog sistema. Meutim, valja upozoriti na nalaze Roberta Mertona po kojima jo uvek postoje sledee tri vrste teorija: teorije dalekog dometa, teorije srednjeg dometa i teorije kratgog dometa. Da zakljuimo: nauka se sastoji od definicije predmeta, metode, podataka, pojmova, jezika, hipoteza, zakona i teorija. Ove elemente svoje strukture ona objedinjava u logiki sistem odreujui im mesto i ulogu. Prema tome, na osnovu definicije predmeta istraivanja uz pomo odgovarajuih metoda dolazi se do odreenih podataka, a na osnovu podataka i informacija izgrauju se pojmovi, jezik, hipoteze, zakoni i teorije. Logika nauke je u objanjavanju njenog predmeta tako da podatke objanjava pojmom, pojmove zakonom, zakone teorijom, teorije sistemom. A filosofija jeste ta koja objanjava nauku odreujui njeno mesto u celokupnom sistemu nauka. Iz ovako definisane strukture nauke proizlazi da je ona adaptivni proces oveka koji omoguava: a) da se ovek menja na osnovu naunih saznanja, i b) da ovek na osnovu naunih otkria i primene tih otkria menja prirodu i drutvo u skladu sa vlastitim potrebama, eljama i interesima. Da bi u tome uspeo ovekovo saznanje mora da objedini teorijsku misao i praktinu delatnost, jer nauna istina jeste u usklaivanju miljenja i praktine delatnosti, a njena konana provera jeste u uspenosti ljudske prakse u organizaciji materije i materijalnoj organizaciji. Ali, postojalo je i postoji, kao to je napred kazano, razliitih shvatanja istine koje obeleavaju jednostranosti. Naime, istina se

28

najee odvaja od stvarnosti ili se u istu utapa, pa se na osnovu toga posmatrao i promiljao i saznajni proces: umesto da se pojmi kao jedinstvo teorijske misli i praktine delatnosti u istoriji nauke su se ova dva aspekta ne samo razdvajala nego su se i otro suprostavljala, a to je prisutno i danas kroz sukob teoretiara i empiriara. Saznajni proces se, ukoliko to jeste, mora da sastoji i od teorijskog miljenja i od empirijskog doivljavanja, jer nema otkria bez odgovarajue veze izmeu teorijskog miljenja i empirijskog doivljavanja. Ovo proizlazi, na to smo ve ukazali, iz odreenja nauke kao pojmovne interpretacije objektivne stvarnosti. Pojmovi kao nosioci biti pojava, procesa i odnosa transcendiraju i uopteno odraavaju objektivnu stvarnost postaju misaona stvarnost. A misaona stvarnost prua nesagledive mogunosti vaspostavljanja razliitih meusobnih odnosa izmeu pojava i procesa u organizaciji materije i materijalnoj organizaciji, tako da miljenjem moemo anticipirati odnose u stvarnosti organizacija koje jo uvek nismo empirijski doiveli. Znai: stvaralaka mogunost miljenja nuno ne vodi do anticipacije odnosa u objektivnoj stvarnosti koji stvarno postoje. Prema tome, miljenje moe da bude i netano, pa je nuna empirijska verifikacija da bismo ga mogli prihvatiti kao nauno miljenje. Prema tome, nema otkria, nema nauke bez empirijskih podataka. Meutim, sami empirijski podaci nisu dovoljni da bi se dolo do otkria, jer nije dovoljno da u saznajnom procesu imamo misaonu i iskustvenu delatnost. Ono to je potrebno jeste meusobna usklaenost misaone i iskustvene delatnosti da se odnose na isto u objektivnoj stvarnosti. Meutim, valja imati na umu da se logos i praxis obino podudaraju, a kada to nije sluaj u konkretnom primeru, tada emo daleko manje pogreiti ako se odluimo, odnosno opredelimo za praxis. Ovaj raskorak izmeu empirijske i misaone delatnosti rezultat je formalnologikog miljenja. Naime, formalnologiko miljenje (valjano izvoenje jednih misli iz drugih) nije pogodno za objanjavanje promena i razvoja, pa je u svim takvim sluajevima potrebno obrazloenje i objanjenje zasnovano na dijalektikoj, a ne na formalnoj logici. M. Markovi lepo kae: Dijalektika logika se od formalne razlikuje najpre po svojim filozofskim pretpostavkama ona polazi od osnovnih principa materijalistike dijalektike. Cilj logike nije egzaktnost miljenja sama po sebi poto i igra simbola, bez veze sa stvarnou, moe biti besprekorno egzaktna. Cilj logike je takvo miljenje koje omoguuje oveku saznanje objektivne istine i uspeno menjanje stvarnosti. Usled toga se logika ne bavi istim formama (tj. apstraktnim najoptijim shemama miljenja) ve sadrinskim formama onima koje su nastale iz prethodne istraivake prakse i koje se mogu efikasno upotrebiti u reavanju realnih teorijskih i praktinih problema. Otud zahtev da se u procesu miljenja, pored najoptijih pravila, stalno uzimaju u obzir i specifinosti podruja primene: njegova posebna struktura, odstupanje od optih zakonitosti, promene, zavisnost od datih uslova, itd. Ovo unoenje sadraja u logiku najbolje se moe obaviti izgradnjom specijalnih logika za pojedine odreene oblasti. Poto se u dijalektikoj logici ostvaruje jedinstvo logike teorije i praktine primene, gubi se razlika izmeu logike i teorije saznanja, s jedne strane, i logike i metodologije istraivanja, s druge. Kako je predmet dijalektike logike utvrivanje uslova saznanja objektivne istine, ona se deli na onoliko posebnih delova koliko ima osnovnih grupa ovih uslova. Prema tome, ona sadri: (1) teoriju znaenja, koja odreuje znaenje osnovnih kategorija i utvruje pravila za graenje smisaonih stavova i zakljuaka, (2) teoriju dokazivanja, koja treba da odredi pravila pomou kojih se iz istinitih premisa mogu dobiti istiniti zakljuci, i

29

(3) teoriju verifikacije, koja utvruje uslove koji treba da budu zadovoljeni da bi jedan stav bio prihvaen kao (intersubjektivno) proveren12.

4. POSTULATI NAUKE
Iz opte odredbe nauke da se pod njom podrazumeva ljudsko saznanje o prirodi, oveku i drutvu koje relativno odgovara objektivnoj stvarnosti proizlaze njene sledee tri osnovne karakteristike: da je ona ovekovo delo, rezultat njegove misaone i praktike delatnosti; da je to saznanje objektivno, jer korespondira s objektivnom stvarnou, i da je nauno saznanje relativno, jer ta korespondencija nikada nije potpuna, ve je uvek delimina i aproksimativna. A iz ovih osnovnih karakteristika proizlaze temelji naunog saznanja. Naime, prema nalazima filosofije nauke, odnosno nauke o naunom saznanju sistem naunog saznanja o prirodi, oveku i drutvu zasniva se na sledea etiri osnovna konstitutivna metodoloka principa ili postulata: Objektivnosti, Pouzdanosti, Optosti, Sistematinosti. Meutim, valja imati na umu da ovi konstitutivni principi, odnosno metodoloki postulati naune delatnosti na kojima poiva nauno saznanje nisu univerzalni i optevaei kao to su to, na primer, logika pravila koja vae bez obzira na vreme i mesto. Njihov sadraj i vaenje umnogome zavise od specifinih okolnosti istorijskog razvoja pojedinih nauka. Meutim, oni se isto tako ne mogu proizvoljno menjati, jer propisuju koje je znanje nauno a koje nije. Svaka njihova promena uvek znai i promenu u shvatanju nauke i njenih granica prema drugim oblicima ljudske delatnosti i ljudskog saznanja. 4.1. OBJEKTIVNOST NAUNOG SAZNANJA Svako ono ljudsko saznanje koje pretenduje da bude nauno treba da bude objektivno. A da bi bilo objektivno, da bi zadovoljilo kriterijume objektivnosti, ono mora da bude: Nepristrasno lieno linih sukoba, emocija, predrasuda, pojedinanih i grupnih interesa; Intersubjektivno proverljivo svih naunih iskaza, hipoteza i teorija. Drugim reima, svako ono saznanje koje pretenduje da bude nauno mora pruiti mogunost da ga provere nezavisni i za to kompetentni pojedinci. A, da bi se ostvarila ova proverljivost neophodno je: a) da svi nauni iskazi, da svi nauni nalazi, odnosno nauno saznanje bude iskazano jasno i precizno tako da jeziki termini i simboli budu razumljivi lanovima naune zajednice; b) obezbediti javnost saznanja javnost svih faza istraivanja;

12

M. Markovi: Filozofski osnovi nauke, navedeno izdanje, str. 356. 30

c) da nauno saznanje po svom karakteru bude hipotetiko, relativno. Ovo zbog toga to u nauci nema konanih reenja i istina. Znai: poto nauno saznanje mora biti intersubjektivno poverljivo, delatnost sticanja takvog saznanja je oito proces kome nema kraja. "Svako nauno otkrie je privremeno, neizvesno i problematino, jer uvek moe biti obesnaeno, prevazieno i zamenjeno nekim novim reenjem". Nauka kao posebna vrsta duhovne aktivnosti oveka, zahvaljujui upravo metodolokom postulatu objektivnosti, stalno sama sebe ispravlja i time se sve potpunije pribliava istini o stvarnosti. 4.2. POUZDANOST NAUNOG SAZNANJA Svako ono saznanje koje pretenduje da bude nauno, pored objektivnosti, mora biti pouzdano. To znai da ono u svojoj osnovanosti mora da ima odgovarajue empirijske dokaze. Meutim, to ne znai da svi nauni iskazi, hipoteze i teorije moraju striktno da se temelje na empirijskim injenicama. Nauna delatnost ne trpi: nikakvo proizvoljno i neosnovano domiljanje i izmiljanje, i ona ne gaji ni kult slepe privrenosti injenicama. Napomena: prisutni zahtevi striktnih objektivista, koji osporavaju naunu pouzdanost svakog naunog iskaza, hipoteze ili teorije koji se ne temelje na izvornim podacima koje ne mogu posmatrati nezavisni posmatrai, kao i na pojmovima iji se sadraj ne moe ulno opaati, objektivno sputavaju razvoj nauke. Takvi zahtevi onemoguavaju smelost i originalnost u nauci, bez kojih je nauna delatnost isto tako nezamisliva kao i bez pouzdanosti svojih rezultata. Razume se, zalaganje za smelost i originalnost u nauci ne treba shvatiti kao zalaganje da se pouzdanost naunog saznanja zameni nekakvim intuitivnim oseanjem izvesnosti. Ubeenje u osnovanost nekog iskaza ili hipoteze, ma koliko bilo intenzivno, nije u stanju da bilo ta dokae. 4.3. OPTOST NAUNOG SAZNANJA Nauka je usmerena na otkrivanje optih veza i odnosa meu pojavama, procesima i predmetima u objektivnoj stvarnosti. Za razliku od zdravorazumskog saznanja koje se svodi na otkrivanje spoljanjih karakteristika i veza i odnosa meu pojavama, nauka tei da dokui unutranju, skrivenu sutinu pojava koje ispituje i da utvrdi opte i relativno stalne odnose i veze koje se meu njima uspostavljaju. Da bi to postigla, ona se slui: apstrakcijom, analizom, i sintezom. Znai, nauka bogatu i beskonano sloenu stvarnost najpre rastavlja i ralanjuje na njene prostije elemente, da bi, potom, prouavajui te elemente odvojeno, dola do onog to je u njima zajedniko, trajno i relativno nepromenljivo. A stepen optosti naunog saznanja razliit je kod pojedinih naunih disciplina. Optost naunog saznanja izraava se otkrivanjem: naunih zakona, izgradnjom naunih modela, i izgradnjom idealnih tipova.

31

Nauni zakoni izraavaju relativno konstantne, opte i nune odnose meu pojavama, procesima i odnosima. Zavisno od karaktera i vrsta, odnosa koje izraavaju, zakoni mogu biti: deskriptivni, kauzalni (uzroni), funkcionalni, strukturalni i zakoni razvoja ili evolucije. Prema stepenu egzaktnosti nauni zakoni se dele na strogo egzaktne, koji postoje uglavnom u prirodnim naukama, i zakone verovatnoe i tendencijskih pravilnosti. Nauni modeli predstavljaju idealne znakovne sistema pomou kojih se matematikim proraunima, eksperimentom ili logikom analizom otkrivaju unutranji skriveni odnosi pojave koje se istrauju. Kao i nauni zakoni i modeli, zavisno od osobine koja se uzima kao osnov za analizu dele se na: opisne i teorijske, induktivne i deduktivne, deterministike i epohastike itd. Konstituisanju naunih modela uglavnom tee prirodne i matematike nauke, dok drutvene nauke to ree ine. Naime, umesto formalizovanih naunih modela, drutvene i humanistike nauke, koje polaze od istorizma kao metodoloke osnove, nauno razumevanje unutranje sutine drutvenih i kulturnih pojava objanjavaju pomou idealnih tipova. To su apstraktni teorijski modeli koji se grade idealizacijom, tj. preuveliavanjem i prenaglaavanjem bitnih konstitutivnih osobina odreene vrste pojava. Idealni tipovi, po miljenju M. Vebera, njihovog teorijskog utemeljivaa, imaju istu funkciju u nainom objanjenju kao i nauni zakoni, jer su zakoni koje je postavila socioloka i ekonomska teorija najbolji primeri za idealne tipove. 4.4. SISTEMATINOST NAUNOG SAZNANJA Sistematinost je bitno svojstvo svake nauke, nezavisno od stepena razvoja koji je dostigla. Ona se izraava u koherentnosti i konzistentnosti unutranjeg predmetnog, sadrajnog, logikog i metodolokog poretka konstitutivnih delova nauke, naunih teorija, naunih zakona, naunoteorijskih pojmova i slinog. Sistematinost naunih saznanja postie se: uspostavljanjem teorijskopojmovnog poretka koji nalae da svi osnovni pojmovi kojima se neposredno korespondira sa stvarnou budu to konkretniji i to adekvatniji stvarnosti na koju se odnose; da se iz tih osnovnih pojmova mogu predmetnom, sadrinskom i loginom doslednou izvesti sloeniji, obuhvatniji, optiji i apstraktniji pojmovi; ustanovljavanjem kriterijuma klasifikacije koji po sutinskim osobenostima grupiu srodne inioce predmeta nauke dosledno iskazujui njihovu srodnost, slinosti, razlike, suprotnosti, itd., i izgraivanjem naunog sistema u kome vlada unutranja saglasnost izmeu njegovih osnovnih principa, odnosno postulata, i iskustvenih saznanja konstituisanih u naunim iskazima, zakonima i teorijama. Napomena: Krajnji ideal nauke, na planu njene sistematinosti, jeste da stvori sveobuhvatan i celovit sistem koji e se zasnivati na jednom najoptijem naunom

32

principu saglasnom sa iskustvenim saznanjima konstituisanim u relativno samostalnim naunim sistemima i podsistemima. Treba istai da je ovaj ideal nauke praktino neostvarljiv zbog same prirode naune delatnosti.13

5. KLASIFIKACIJA NAUKA
Iz istorije nauke proizlazi da je sa procesom odvajanja nauke od filosofije i sa podelom nauka na brojne grane i podgrane, nastao je i problem klasifikacije nauka. Pod klasifikacijom, u logikom smislu, podrazumevamo postepenu sprovedenu diviziju nekog vieg pojma kroz sve lestvice niih pojmova do potpunog sistematskog pregleda pojmovnog materijala. Prema tome, divizija je logiki postupak pomou koga se odreuje obim pojma njegovim ralanjivanjem na podreene (vrsne) pojmove. Valja se podsetiti na ve kayano da svaka divizija sadri: pojmovnu deobenu celinu (totum divisionis) koja se prema odabranom deobenom principu (principium divisionis) deli na odreene deobene lanove (membra divisionis). Deobeni princip kao najznaajnije svojstvo divizije moe da bude vie ili manje bitna oznaka iz sadraja pojma koji se podvrgava diviziji. To znai da se o istom pojmu mogu sainiti razliite divizije paralelne ili kodivizije. S obzirom na prirodnostdeobenog principa, neke divizije su prirodnije, a druge izvetaene. A s obzirom na broj deobenih lanova divizija moe da bude: dvolana ili dihotomija, trolana ili trihotomija, etverolana ili tetratomija, odnosno vielana ili politomija. Divizija ne sme da bude konfuzna. Ona treba da bude u sebi dosledno sprovedena prema jednom te istom deobenom principu, tako da se deobeni lanovi meusobno iskljuuju. A deobeni lanovi treba potpuno da iscrpe deobenu celinu ne sme da ih bude ni premalo ni previe. Tenja za sistematinou znanja vema esto zahteva ne samo da se odreene pojmovne celine ralane sa razliitih stajalita u odgovarajuim paralelnim divizijama nego i da se pojedini deobeni lanovi dalje ralanjuju u podreenim divizijama to sve skupa sa poetnom glanom divizijom sainjava klasifikaciju. Ono to je bitno jeste da klasifikacija bude postepeno sprovedena bez preskakivanja bilo koje subdivizije. Na osnovu kazanog nauke se najee klasifikuju ili po predmetu koji prouavaju ili po metodama kojima se slue ili po cilju kojem se usmeravaju. Najee se susreu ove distinkcije: formalne nauke nauke koje prouavaju samo formalnu stranu realnih stvari i zbivanja (matematike nauke i sibolika logika), realne nauke nauke koje prouavaju realne predmete i zbivanja (sve ostale nauke); prirodne nauke - nauke koje prouavaju prirodne pojave (fizika, hemija, biologija itd.); drutvene (ili duhovne) nauke nauke koje prouavaju drutvene pojave (sociologija, istorija, ekonomija itd.; neki tu ukljuuju i psihologiju, a neki je stavljaju kao treu, posebnu, grupu, na sredini izmeu prirodnih i drutvenih nauka); teorijske nauke nauke iji je cilj otkrivanje istine na jednom podruju istraivanja; primenjene ili praktine nauke nauke iji je cilj primena jedne ili vie teorijskih nauka radi postizanja neke praktine koristi; genetike nauke nauke koje izuavaju nastanak i razvoj predmeta i pojava odreene vrste; sistematske nauke nauke koje izuavaju i nastoje da sistematski zaokrue saznanja o jednom podruju, ... . Ima mislilaca koji u nauku ukljuuju i filosofiji pa tada prave razliku izmeu opte nauke (filosofije) i posebnih nauka (sve ostale nauke). Pored ove, postoje i druge distinkcije
13

M. Pei, J. Bazi: navedeno delo, str. 4-8. 33

izmeu nauka, a dosta je prisutna ona izmeu: fundamentalnih i primenjenih nauka, optih i specijalnih, faktikih i normativnih, teorijskih i istorijskih, i deskriptivnih, eksplikativnih i instrumentalnih nauka. Poto se pitanje predmeta i metoda postavlja razliito za navedene grupe nauka valja objsniti postojee distinkcije izmeu istih. Ono to je bitna karakteristika fundamentalnih nauka jeste da njihovi rezultati slue kao polazne premise za izvoenje osnovnih stavova primenjenih nauka, odnosno kao aparat kojim se sluimo da bismo uspeno obavili funkciju saznanja i praktine kontrole objekata primenjenih nauka. Takve nauke su logika, matematika, teorijska fizika, opta hemija, opta biologija, itd. Njihovi stavovi su visokog stupnja optosti i apstraktnosti i odnose se na veoma iroko polje iskustvenih injenica; u sluaju opte logike i matematike - ak na svako mogue iskustvo, odnosno celokupnu stvarnost. Jezik je esto strogo formalizovan, a stepen organizacije vrlo visok; na ovom podruju susreemo se s vrlo egzaktnim naunim sistemima. Primenjene nauke se, za razliku od fundamentalnih, direktno bave praktinim problemima i sadre ne samo objanjenja neposrednih iskustvenih pojava ve i uputstava za kontrolu i praktino ovladavanje njima. Veinu izraza njihovog jezika ine izrazi deskriptivni, konkretni, pojedinani ili niskog stepena optosti; metodoloki, teite je na tehnikom prikupljanju i klasifikovanju podataka. Iako se odnos opteg i specijalnog u izvesnom smislu poklapa sa odnosom fundamentalnog i primenjljivog, ipak postoje izvesne razlike. Naime, pojmovi opteposebno su relativni. Otud se i fundamentalne i primenjene nauke mogu dalje deliti na opte i specijalne. Na primer, logika je specijalno filozofska, teorija znaenja je posebno logika disciplina, teorija informacija je posebna disciplina matematike, itd. S druge strane, i primenjene nauke se mogu deliti na opte i specijalne; tako, na primer, razlikujemo optu pedagogiju od raznih specijalnih pedagokih disciplina (didaktika, metodika, itd.). I pored toga to protivstav faktiko normativno insistira na razlici izmeu znanja o tome kakva stvarnost jeste i znanja o tome kakva bi trebala da bude, ili kako bi trebalo da delujemo da bismo postigli neki odreeni cilj u pojedinim nauka nalazimo prisustvo elemenata i jednog i drugog. Ipak se mogu jasno razlikovati normativne nauke i naune discipline od faktikih nauka i naunih diciplina. Ono po emu se razlikuju teorijske i istorijske nauke jeste: (1) svrha teorijskih nauka je saznanje strukture onoga to je dato: polazna taka je neposredno iskustvo o objektima, a cilj je utvrivanje zakona, tj. optih i konstantnih nunih odnosa, a istorijske nauke imaju prvenstveno za cilj rekonstrukciju pojedinanih pojava u njihovoj maksimalnoj konkretnosti; (2) prve tragaju za uzrocima koji na svakom mestu i u svakom vremenu pod odreenim uslovima dovode do odreenih efekata, druge tee da otkriju konkretne inioce koji su na jednom odreenom mestu i u odreenom vremenu doveli do izvesnog istorijskog dogaaja. Ovde se o pojavama koje teimo da saznamo vie ne moe imati nikakvo direktno iskustvo - one se ne mogu posmatrati, sa njima se ne moe eksperimentisati. One zapravo vie i ne spadaju u stvarnost, i ako bi njihov predmet i bio neki deo stvarnosti one bi bile bez predmeta. Ono to je u stvarnosti dato, njihove su manje ili vie daleke posledice. A zatim, to su njihovi materijalni ostaci fosili, stene, dokumenta, knjige, zgrade, razni drugi predmeti. Potpuno specifinim metodskim postupcima mi na osnovu ovih predmeta izvodimo zakljuke o odavno isezlim pojavama i dogaajima. U porodici nauka veina njih ima za cilj da opie i objasni pojave s odreenog podruja stvarnosti. Verovatno bi se mogla praviti i distinkcija izmeu nauka i naunih disciplina iji je cilj prvenstveno deskripcija (geografija, etnografija, istoriografija) i onih kojima je opis pojedinanih objekata samo sredstvo da bi se

34

dolo do adekvatnog objanjenja cele klase objekata kojoj opisani pojedinani sluajevi pripadaju. Ove druge su svakako razvijenije i vre znaajniju funkciju u sistemu nauka. Ipak, ova razlika nije toliko znaajna koliko jedna druga. Postoje nauke koje imaju iskljuivo instrumentalni karakter. One se ne bave ni opisivanjem ni objanjavanjem iskustvenih injenica ve izgraivanjem instrumenata saznanja kojima se sve druge nauke mogu sluiti u ostvarivanju svojih ciljeva. U ove nauke spadaju logika i matematika pre svega. Svako logiko pravilo jeste jedan od instrumenata saznanja istine i jedan od uslova njenog prihvatanja. Matematike strukture simbola su mone egzaktne strukture miljenja o objektima. Kad god nau svoju interpretaciju i primenu, one postaju vie ili manje plodni i znaajni instrumenti saznanja. Pitanje predmeta ovakvih nauka se nesumljivo postavlja na vrlo specifian nain ve samim tim to se one ne bave nijednim odreenim delom, stranom ili aspektom realnog sveta. Meutim, valja imati na umu da je svaka podela nauka na vrste, odnosno njihova klasifikacija, vetaka i uslovna. Ovo zbog toga to je svet u svojoj osnovi jedinstven - sve pojave u njemu su meusobno povezane i utiu jedna na drugu. Zato je svako izdvajanje pojedinih delova sveta, pojedinih vrsta pojava koje sainjavaju predmet pojedinanih nauka, uvek vetako i krajnje uslovno. Podeli nauka se pribegava iz isto praktinih razloga - da bi se omoguila vea specijalizacija i dublje sagledavanje pojedinih segmenata beskonano sloene i kompleksne stvarnosti. Prema nalazima M. Peia, celokupan sistem nauka najee se deli na pet velikih kompleksa: filozofske - podrazumevaju one nauke koje utvruju najoptija saznanja o prirodi, drutvu i ljudskom miljenju, kao jedinstvenim delovima univerzuma; matematike nauke su instrumentalne nauke - one se ne bave ni opisivanjem ni objanjenjem iskustvenih injenica, ve izgraivanjem instrumenata saznanja kojima se druge nauke mogu sluiti u ostvarivanju svojih ciljeva; prirodne - prouavaju prirodu u uem smislu, odnosno neorganske i organske pojave, ukljuujui i oveka kao prirodno bie; psiholoke - prouavaju psihiki ivot oveka koji je delom prirodna, a delom drutvena pojava, i drutvene nauke prouavaju drutvo sa svim svojim manifestacijama, ukljuujui i oveka kao drutveno bie. U svakom od navedenih kompleksa nauka, na osnovu takozvanih klasifikacijskih analogona, izdvajaju se posebne nauke, koje su sline po karakteru i strukturi svojih predmeta. Na osnovu predmetnih klasifikacijskih analogona, u svakom od ovih kompleksa razlikuju se: opte - izuavaju opta i zajednika svojstva pojava koje ine odreeni kompleks stvarnosti; posebne nauke - izuavaju pojedine delove, odnosno segmente stvarnosti u okviru tih kompleksa; empirijske - koje za svoj predmet prouavanja imaju stvari i injenice koje su dostupne ulima i iskustvu, i egzaktne - one koje ispituju strukture, odnose i zakone koji mogu biti matematiki izraeni.

35

Nauke se, osim po predmetu, dele i po metodu. Na osnovu metodskih klasifikacijskih analogona one se obino dele na: deskriptivne su one nauke koje opisuju pojave, procese, odnose, i eksplikativne nauke - su one koje objanjavaju pojave, procese i odnose. Napomena: I ova podela je relativna, jer je deskripcija kao nuna faza u postupku naunog istraivanja zastupljena u svim naukama. Bez temeljnog, svestranog i preciznog opisa bilo kojih pojava nemogue je njihovo nauno objanjenje. Ipak, eksplikacija i deskripcija nisu u svim naukama zastupljene u istoj srazmeri i zato se mogu uslovno izdvojiti nauke koje imaju preteno deskriptivni karakter (geografija, anatomija itd.) od onih koje imaju preteno eksplikativni karakter (fizika, hemija, sociologija, ekonomija i dr.). Pored podele na osnovu predmetnih i metodskih klasifikacijskih analogona, nauke se jo dele i po ljudskoj svrsi. Tu se pre svega razlikuju: indikativne nauke iji su objekti istraivanja nezavisni od oveka i njegovih elja, stavova i vrednosti. (Tu se najee svrstavaju kompleksi prirodnih, matematikih i psiholokih nauka); normativne nauke koje prouavaju drutvene pojave, procese i odnose i u ijoj osnovi lee ljudske elje, interesi i tenje; fundamentalne nauke koje istrauju svoj predmet bez obzira na neposrednu primenu svojih rezultata u praksi. (Njihova otkria slue kao polazna premisa za izvoenje osnovnih stavova primenjenih nauka. Takve nauke su, na primer, teorijska fizika, opta biologija, opta sociologija i dr.), i primenjene nauke - istrauju svoj predmet prvenstveno sa ciljem da njihovi rezultati slue praksi, odnosno reenju odreenih praktinih problema. Tu spadaju razne tehnike, zatim medicinske discipline, i td.. Napomena: I ova razlika, kao i sve druge, jeste uslovna i zato njeno prenaglaavanje teti kako nauci tako i praksi. Nema teorijskog otkria koje pre ili kasnije ne slui praksi, kao to nema ni epohalnih teorijskih otkria bez oslonca na praksu i primenjene nauke.

6. ODNOS NAUKE I DRUGIH SISTEMA IDEJA, VEROVANJA I PRAKSE

Iz istorije filosofije proizlazi da su ve Heraklit i Parmenid, a jo vie Platon i Aristotel isticali da filosofsko miljenje otpoinje divljenjem onome to se drugima ini razumljivim samo po sebi i beznaajnim, divljenjem da stvari uopte jesu, a ne da nisu. Stvari jesu, i istovremeno se menjaju, nastaju i nestaju, pa otuda i pitanje: ta je u tom procesu menjanja postojano? Delovanje oveka takoe ne moe da bude, isto tako, bez vrstog oslonca, merila za sva delanja i radnje koje odluuju ta je ispravno a ta neipravno, ta je pravedno a ta nepravedno. Obuzetost tim divljenjem je stalni patos filosofije. Pitanje o poreklu svih stvari obavezno vodi razlikovanju celine i delova u svemu. Razotkriva se da se celina ne da izvesti iz pojedinanog, da se istina ne vaspostavlja naprosto u saznavanju, pravednost ne nastaje neposrednim

36

delovanjem, nego svemu tome u temeljima lei Jedno to sve utemeljuje. Osnovno iskustvo filosofije jeste obuzetost tim temeljem svega, izvorom i poreklom rei, ina i delanja. Nadalje se ukazuje i pokazuje kako to Jedno jedino u svemu, uopte, bitno i temeljno stoji u dodiru s biti oveka: bitak sam, bie i bit oveka neraskidivo su povezani. Svako iskazivanje da neto jest ili pitanje ta je neto ukazuje na to podrazumevanje bitka kao temelja. Osnovno pitanje filosofije poinje i zavrava sa: ta je to biti? Bez razumevanja toga biti nema istinitog miljenja niti pravednog delovanja. Meutim, oveku se bitak ne iskazuje samo u vremenu ve je sam tu kao istorija, i zato svako istorijsko iskustvo bia se pokazuje kao drugi lik i drugaije artikulira. Filosofska misao kae da je bitak za predsokratovske Grke priroda kao iskon odakle sve nie, raste i na kraju se tamo vraa. Dok Heraklit poima u logosu slogu sam razlog svih stvari dotle Parmenid shvata u Jednom istinu svega. Za Platona bitak je ideja ono stalno iza vidljivog sveta, i dobro emu tei svaka radnja. Aristotel razumeva celinu bia iz najviih naela i uzroka, artikuliui ga kategorijama najviim rodovima, i poimajui ga u stalnom kretanju, prelazu iz mogueg u zbiljsko. Time se bavi prva filosofija metafizika. Srednjevekovna misao slui teologiji kao orue za objanjenje bia Bog ga je stvorio iz niega. Novovekovna filozofija otpoinje da shvata sve to jest kao mogui odbjekt misaonog subjekta. Tako Dekart kae: mislim, dakle jesam. Kant prtedmete poima kao proizvode apriorne spoznaje. Bitak je za Hegela apsolutno miljenje, a za Marksa proizvodnja. Sa vremenom se filosofija grana, u skladu sa razliitim pojmovima, u razliite discipline, od kojih svaka postavlja osnovno filosofsko pitanje u odnosu na posebni oblik ovekovog susreta sa svetom. U okrilju srednjovekovne metafizike razvile su se: ontologija pita o biu kao takvom, racionalna teologija razmatra najvie bie, racionalna kosmologija promilja bie u celini, i racionalna psihologija zahvata duu kao mesto gde se ta celina ogleda. Iz njih su se razvile novovekovne nauke u skladu sa osnovnom premisom novog veka da je bie predmet misaopnog subjekta. Tako da vremenom nastaje nova filosofska disciplina gnoseologija, a razvoj posebnih nauka nametnuo je potrebu za epistemologijom filosofskom refleksijom o naukama kao takvim. Nain na koji miljenje moe izgovoriti bie razmatra logika, norme pravilnog i moralnog delovanja etika, a pravila umetnikog proizvoenja estetika. Ukoliko se postavi pitanje koji je pojam filosofije istinit, odnosno koja je filosofska disciplina osnovna tada nema jednoglasnog odgovora. Ovo zbog toga to se filosofija istorijski menja, a sa njom i filosofska pitanja i odgovori. Dok se posebne nauke neprestano razvijaju, posmatrano sa aspekta predmeta i netoda istraivanja, to uslovljava stalno irenje znanja, sa filosofijom to nije sluaj. Naime, kao misao iskona nijedna izvorna filosofija vremenom ne zastareva, niti se moe kasnije prevladati, zato to se uvek vraa istim problemima koje oveku namee njegov opstanak u svetu. Zbog toga i jeste najstarija filosofija savremena koliko i dananja, a pitanja o smislu, istini, razlogu, ... ostaju vena pitanja za sve generacije. Upravo u tome lei sutina poruke cele istorije filosofije kao uspomene na misaono razraunavanje oveka sa svetom i sa samim sobom. I pored toga to i nauka i filosofija tee istom cilju istinitoj spoznaji, one se, kao to smo pokazali, meusobno dosta razlikuju. Pre svega razlikuju se u predmetu istraivanja. Naime, filosofija tei za istinitom spoznajmom totaliteta. Ona traga za odgovorima na najoptija pitanja o bitku, o karakteru znanja, o mogunostima znanja i slino. Poto totalitet nije mogue zahvatiti ulno, filosofija se u svom istraivanju slui samo racionalnim metodama. Iz ovog proizlazi da filosofska misao podlee

37

samo logikoj verifikaciji. ulno doivljavanje je uvek ogranieno na jedan deo totaliteta, pa svaka empirijska verifikacija izlazi iz okvira filosofije. Poto se saznanja kreu prema potpunoj verifikaciji, nuno se iz okrilja filosofije izdvajaju posebne nauke. A da bi se neka nauka izdvojila iz krila filosofije trebalo je: definisati vlastiti predmet istraivanja, i razviti vlastite metode istraivanja. Nove nauke, koje su se izdvojile iz krila filosofije, daleko su uspenije u definisanju vlastitog predmeta istraivanja nego to su to u odreivanju svojih metoda istraivanja. Otuda u njima i dominira racionalni pristup. Ova jednostarnost proizvodi drugu tako da u drutvenim naukama, dolazi do polarizacije naunih radnika u dve grupe. Na jednoj strani su teoretiari, obino poreklom filosofi, koji neguju iskljuivo racionalan pristup, a na drugoj strani su empiriari koji taj i takav pristup zanemaruju. Meutim, i jedni i drugi grubo gree jer nauni rad, u izvornom smislu rei, objedinjava i sabira logiko razmiljanje o predmetu koji se istrauje i empirijsku verifikaciju tog i takvog razmiljanja. Uticaj filosofije na nauku evidentan je i u interperatciji rezultata istraivanja saznanja o jednom predmetu nastoje se protegnuti i izvan njega. To znai da se kompleksni drutveni procesi i odnosi nastoje objasniti, razjasniti i razabrati pomou zakona jedne nauke, pa se zbog toga u nauci i javljaju biologizmi, psihologizmi, sociologizmi i td., umesto da se, na primer, drutvene i politike pojave, procesi i odnosi objanjavaju interdisciplinarno. Jer, pojedinanim saznanjima objanjava se predmet nauke, a on je uvek samo jedan deo objektivne stvarnosti. Znai, objektivnu stvarnost, totalitet, nije mogue objasniti bez povezivanja pojedinanih saznanja - bez povezivanja rezultata istraivanja svih nauka. ovekova praksa je ta koja je nametnula potrebu za dubljim i specifinim saznanjima o svetu koji nas okruuje. A, da bi se do tih i takvih znanja pristiglo bilo je nuno da se totalitet razloi u logike celine - predmete pojedinih nauka. To ne znai da je totalitet nejedinstven, ve naprotiv. Zato filosofija i treba da objanjava totalitet objedinjavanjem znanja posebnih nauka. Pa kao to teorija i empirija ine organsko jedinstvo saznajnog procesa, tako isto i filosofija i posebne nauke, valja da ine dijalektiko jedinstvo u procesu objanjavanja i razumevanja totaliteta. Da bi se to ostvarilo nuno je prevazii sukobe izmeu filosofije i nauke i unutar njih samih. Naime, ne samo da se suprostavlja filosofija nauci i nauka filosofije, ve su evidentni sukobi i unutar filosofije i unutar nauke. Unutar filosofije sukobljavaju se filosofija idealizma i filosofija materijalizma, a unutar nauke stara i nova paradigma, "teoretiari" i "empiriari". Nauna istina jeste vrednost u dvostrukom smislu: ona zadovoljava znatielju jednu od osnovnih ovekovih potreba, i ima instrumentalnu vrednost, jer se moe primeniti pri obavljanju mnogih praktinih delatnosti i aktivnosti. Nauka otkrivanjem zadovoljava znatielju - samo jednu ljudsku potrebu, a tehnika koristei se takvim otkriem moe da zadovolji veliki broj ljudskih elja. Naime, nauka je zasnovana na otkriu - otkriva zakonitosti koje postoje u objektivnoj stvarnosti, a tehnika se bazira na izumu - ona izmilja naine primene tih otkria kako bi poveala efikasnost ovekovog delovanja. Nauka objanjava objektivnu stvarnost, a tehnikom je ovek ovladava. Naime, u najirem smislu rei tehnika jeste skup odreenih postupaka i primena sredstava za ostvarivanje nekih korisnih ciljeva. Ovo antropolokoinstrumentalno razumevanje pojma tehnike moe da ima trostruko znaenje:

38

(1) tehnika je, nasuprot prirodi, svaka aktivna delatnost preobraenja, oblikovanja i iskoriavanja prirodnih stvari i sila radi zadovoljenja ljudskih potreba, elja, ciljeva i ideja uopte, odnosno podruje ove delatnosti i njenih proizvoda; (2) za razliku od ove delatnosti same, formalna strana tog oblikovanja, nain postupaka, zbir sredstava i pravila za izvoenje nekih tehnikih ili drugih ciljeva; (3) za razliku od stvaralatva umetnosti i umea, tehnika je danas u prvom redu mainsko i infomatiarsko iskoriavanje prirode na osnovu saznanja novovekovne matematiko-fizike prirodne nauke. Izkazana znaenja ne prelaze okvir instrumentalnog poimanja tehnike. Meutim, planetarna tenika XX veka, u svom univerzalnom domenu i dometu, ne moe se tumaiti antropoloki - kao sredstvo za ostvarivanje tehnikih i vantehnikih ciljeva - ak uz ogranienje da ona slui zadovoljavanju onih materijalnih potreba koje jo ne ulaze u humanu sferu. Otuda i sledi da ukoliko tehnika (izum) nije zasnovana na istinitim znanjima o objektivnoj stvarnosti ona, kao takva, nee funkcionisati i doprinosti efikasnosti, racionalnosti i ekonominosti ljudske prakse. Prema tome, nauka omoguava oveku da povea efikasnost svog delovanja ukazujui na potrebna sredstava, instrumente i umenosti i vetine. Tehnika, promiljena i domiljena sa ovog aspekta, moe da bude objektivna (= tehniki instrumenti) i subjektivna (= umenost pojedinaca). I u naunom radu se primenjuju tehnike u oba smisla u objektivnom i u subjektivnom smilu. Danas je nauni rad nezamisliv bez tehnike u objektivnom smislu kao to su kompjuteri, mikroskopi, teleskopi i sl. Meutim, tehnika u subjektivnom slislu (umenost naunog istraivanja) ima jo vee znaenje, iako se ponekad ini suprotno. Efikasnost i efektivnost naunog rada mogu se najvie poveati i poveavaju se poznavanjem i korienjem zakona miljenja (logike), poznavanjem i korienjem znanja o predmetu koji se istrauje (teorije) i poznavanjem i korienjem empirijskih postupaka pou kojih se istrauje (praktina provera). Prema tome, poboljavanje tehnike naunog rada u subjektivnom smislu zahteva povezivanje znanja logike, teorije i znanja o empirijskim postupcima. Nauni rad u okviru jedne nauke zavrava otkriem, a tehnika delatnost otkriem otpoinje i na njemu se temelji. Izume je proizvod ljudskog uma. Taj novi produkt, koji u kombinaciji sa znanjem ini dijalektiko jedinstvo, moe poveati i poveava ljudsku delatnost u raznim podrujima stvarnosti. Prema tome, moe se zakljuiti: nauka objanjava objektivnu stvarnost, a tehnika je ovladava primenjujui znanja nauke; ovladavanje objektivne stvarnosti ne moe da bude uspeno ukoliko se ne zasniva na istinitim saznanjima o njoj, pa tehnika znai konanu praktinu proveru istinitosti naunih saznanja; nauka rezultat svoje aktivnosti odreuje istinitou, a tehnika svoj efikasnou. Zbog toga su istraivanja u tehnici preteno eksperimentalna istraivanja. Nauku treba razlikovati od tehnike. Meutim, te razlike nisu tolike da se nauka i tehnika iskljuuju. Naprotiv, nauka i tehnika su meusobno neposredno povezane. Bez obzira to nauka polazi od: ontoloke pretpostavke da svet postoji, gnoseoloke pretpostavke svet se moe saznati, aksioloke pretpostavke da je to saznanje od neke vrednosti, i to uvodi pretpostavke ueg obima: o determiniranosti sveta, o kontinuiranosti procesa, o merljivosti pojava (kvantitativno naelo) i o bezlinom karakteru saznanja , njena vizija omoguava nam da upoznajemo svet na jedan nain, ali nas u isto vreme spreava da doivimo svet u itavom registru njegovih osobina i mogunosti. Nain na koji nauka vidi svet u isto vreme je i nain na koji ga ne vidi u svom bogatstvu njegovih dimenzija. Nauna vizija sveta je ograniena vizija i zbog toga pored nauke ravnopravno nude svoju viziju i drugi

39

sistemi ideja, verovanja i prakse. Ve to da i oni postoje, govori o tome da nauka ne moe da opie, objasni, razume ili osmisli sve slojeve naeg sveta i naeg iskustva steenog u odnosima prema tome svetu. Ali i svet se ne moe posmatrati drugaije nego sa nekog stanovita, jer ovek jo nije pronaao takvo ogledalo u kome bi se odrazio itav svet, bez ostatka. Ideologija, pored lanih i pristrasnih stavova sadri i istinite iskaze o drutvenoj stvarnosti i istie kako se svet moe tumaiti i menjati u skladu sa interesom neke grupe ili klase; politika pokazuje ta je u svetu kadra da uini volja za mo i odlunost da se donesu i sprovedu vane odluke; pravo propisuje kako bi svet bio ureen da se potuju njegove norme; etika upozorava kakav bi svet trebao da bude kada bi se pridravao vrline; religija otkriva svet prema svetoj zamisli njegova tvorca; filosofija zamilja svet akakv bi izgledao da je njegov tvorac bio filozof; umetnost nas tei da svet nije tako crn, jer ona stvara lepi i slobodniji; tehnika nam stvara mogunosti da svet iznova stvaramo i razaramo ako njime nismo zadovoljni. Pogled na svet koji nam nudi nauka tei da potisne i zameni sve druge i drugaije vizije sveta. To znai da se nauka ne zadovoljava time da prikuplja injenice, da ih opisuje, sistematizuje, klasifikuje, meri, definie, uoptava, dokazuje, objanjava, predvia, kontrolie i td., ve i da se namee kao: nain orijentacije oveka u svetu, nain njegove adaptacije na promenljive uslove prirodne, drutvene i kulturne sredine, nain transformacije sveta, metoda kontrole spoljanih sila, tehnika dominacije nad silama koje su u oveku, umenost mobilizacije masa radi ostvarivanja velikih drutvenih zadataka, vetina integracije ljudi, stvari i ideja (veliki sistemi), put za identifikaciju oveka u svetu drugih bia, nain komunikacije sa prirodnim i drutvenim univerzumom. Kakvu viziju sveta nudi zdrav razum? No, pre odgovora na ovo pitanje valja se zapitati i propitati ta je to zdrav razum? Zdrav razum jeste sposobnost suenja i rasuivanja koju, po miljenju nekih filosofa, poseduje od prirode svaki normalan ovek. I dalje: zdrav razum jeste skup opteprihvaenih istina koje su navedenom sposobnou otkrivene. Meutim, ima filosofa koji smatraju da zdrav razum treba da bude vrhovni sudija u filosofiji, ili dobra filosofija ne sme protivureiti zdravom razumu. Druga grupa filosofa misli da filosofija mora esto ili bar ponekad negirati zdrav razum, a u svakom sluaju mora ii dalje od njega, jer je zdrav razum skup predrasuda jedne epohe ili, u najboljem sluaju, okamenjeni deo nauke i filosofije skup nespornih trivijalnih istina. Oko razgraniavanja naune vizije sveta i zdravorazumskog znanja postoje jo uvek znatne tekoe. O tome reito zbore sledei nalazi: Svi mi odmalena primamo od odraslih veliki broj saznanja o svetu, nagomilanih iskustvom mnogih generacija. Ta znanja mi dalje proirujemo sticanjem iskustva i razmiljanjem o sve novim i dotle nepoznatim predmetima i procesima. ime se ovo zdravorazumsko znanje razlikuje od nauke? U oba sluaja re ej o znanjima o materijalnom svetu koja se temelje na iskustvu i slue nam kao rukovodstvo u praktinoj delatnosti. Pa ipak, razlika je oevidna. Da bi je to jasnije pokazao na jednom oevidnom primeru, poznati fiziar Edington imao je obiaj da uporeuje zdravorazumsko i nauno objanjenje stola. U prvom sluaju immo posla s neim vrlo jednostavnim - vrstim masivnim predmetom koji miruje i koji je neprobojan, tako da se drugi predmeti, i pored zakona gravitacije, mogu osloniti i zadrati na njemu. U drugom sluaju, slika stola je sasvim razliita: imamo posla s jednim vrlo kompleksnim objektom koji se najveim delom sastoji iz praznog prostora u kome vibriraju itava sazvea estica sastavljenih od siunih nevidljivih korpuskula to se kreu ogromnim brzinama, na velikim meusobnim udaljenostima. Pitanje se postavlja: kako mogu i nauka i obino zdravorazumsko

40

saznanje polaziti od iskustva a dolaziti do potpuno razliitih rezultata? ta je to to dovodi do ove razlike? Pada odmah u oi da u naunoj slici stola potpuno iezavaju konkretni pojmovi komada drveta i drugih predmeta koji se mogu neposredno opaati. Mesto njih pojavljuju se apstraktni pojmovi molekula, atoma, elektrona, nuklearnih sila, elektrinih naboja, itd. Sve su to simboli koji oznaavaju objekte koje golim okom ne moemo videti. Pa ipak, kad uzmemo siuno parence drveta i izvedemo izvesne eksperimente s njim, doiveemo niz iskustava koja su u raznim knjigama iz fizike i hemije opisana a zdrav razum o njima ni pojma nema. Otkrivamo tako da nas ove apstrakcije, mada govore o odnosima koji su golim okom nevidljivi, obavetavaju o svetu tanije i dublje nego nai uobiajeni makroskopski pojmovi. One, dakle, imaju svoju iskustvenu osnovu i mogu da objasne i ona iskustva pred kojima zdrav razum ostaje nenmoan i zapanje. Od ega polazi zdravorazumsko miljenje? Iz prethodno kazanog oigledno je da je osnovna pretpostavka ovog oblika miljenja sledea: ljudska svest jeste neka vrsta ogledala u kome se odslikavaju predmeti spoljanjeg sveta. To znai da je ovo i ovakvo gledite nekritino ne uspeva da objasni ulne iluzije, zablude, kao ni postojanje predstava i pojmova koji nemaju svoj korelat u stvarnosti sveta rada i sveta ivota. Meutim, zdrav razum je daleko od toga da bude ime za celokupnost ljudskih iluzija i naivnih, neosnovanih verovanja. On je i neophodna osnova svakog istinskog saznanja. Nauka i filosofija ne polaze od nekih potpuno razliitih pretpostavki nego to su zdravorazumske; naprotiv, one su i pored sve svoje kritinosti u njima ukorenjene i revidiraju ih uglavnom onda kada za to postoje stvarni razlozi, odnosno kada se moe pokazati da nas zdravorazumska shvatanja vode da proglaavamo istinitim neke stavove koji su nepobitno i provereno lani, i obratno. 14 Termin ideologija je jedan od onih kojim se, jo uvek, iskazuju razliite stvari. Prethodni pojam ideologije jeste da je to nauka o idejama. Ovim terminom, koji se prvi put pojavljuje u Francuskoj krajem XVIII veka, empirijski usmereni filosofi imenuju svoju nauku o osetima, senzacijama iji je cilj iznalaenje praktinih pravila za vaspitanje, moral pravo, dravu, politiko delovanje i sl. Oni, zapravo, vre kritiku metafizike i dotadanjih rezultata duhovnih nauka. Van njihovih kritikih opservacija nisu izostali ni Napolenovi rezultati na vojnom i politikom planu. Odgovarajui na ove kritike Napoleon ih naziva zanesenjakim politikim idealistima, ivotu stranim teoretiarima, mislei pritom kako oni nemaju nikakve veze s politikom i drutvenom stvarnou. Otuda se i ideologijom naziva miljenje koje nema veze sa pravom stvarnou. U teoriji se pojam ideologije javlja kao: celokupni misaoni, duhovni ivot jedne epohe; tzv. duhovna nadgradnja nad drutveno-ekonomskom osnovom jednog sistema; politika doktrina; svesno ili nesvesno idealiziranje ili prikrivanje vlastitih interesa (grupe, sloja, politike stranke, pokreta i td.); tzv. lana, kriva, izopaena, fetiizirana svest i saznanja koja proizlaze iz drutveno-istorijske odreenosti i ogranienosti njihovih realnih nosilaca; odreenje ideja kao pokretaa istorijskog razvoja. U emu je bitna razlika izmeu ideoloke i naune vizije sveta? Ta razlika nije samo u tome to je prva neistinita (ili samo parcijalno istinita), dok je druga istinita. Ima i naunih stavova za koje se, u vreme kad su bili izreeni, verovalo da su istiniti, pa se posle pokazalo da nisu. Bitna razlika je u tome to se do naunih stavova dolazi odreenim objektivnim i potpuno racionalnim postupkom: polazi se od drutveno prihvaenog znanja i od utvrenih iskustvenih injenica, pa se iz njih zakljuci izvode sasvim nepristrasno, na osnovu pravila logike koja su jednaka za sve ljude i sve
14

M. Markovi: navedeno delo, str. 218 i dalje. 41

drutvene klase i politike teorije. Pri tom se tei iskljuivanju emocija, elja, interesa. Kod ideolokih stavova, uoptavanja se ne vre logikim putem ve na nain kojim se najuspenije mogu zadovoljiti interesi odreene drutvene grupacije klase, kaste, naroda. Oni dakle nemaju objektivni, racionalni, ve subjektivni, afektivni karakter. U izvesnim sluajevima, u njihovu stvarnu istinu ne veruje ni onaj koji ih utvruje: on prosto eli da stimulie druge na takvu aktivnost koja e doprineti realizovanju njihovih ciljeva. Ipak, esto nije re o svesnoj obmani radi ostvarivanja odreenih ciljeva ve o prividu istine, prividu da se ini neto to je sasvim korektno, to je moda ak i od koristi za oveanstvo i njegov progres. Reeno jezikom moderne psihologije, ovde je posredi jedna posebna forma racionalizacije nesvesnih psiholokih motiva koji u ovom sluaju imaju korene u materijalnim uslovima ivota date drutvene grupe.15 Svojom ideologijom odluujua drutvena grupa nastoji da prikriva istinu. Zbog toga ona i ne trpi kritiko miljenje niti eli verifikaciju. Bazirana na verovanju i suzbijanju kreativnosti ideologija odluujue drutvene grupe zahteva poslunost. Prema tome ono to ideologija prikriva nauka otkriva. Naime, dok, primera radi, nauka o drutvu tei za istinitom spoznajom drutva, dotle ideologija eli da neko konkretno drutvo proglasi istinskim. Nauka je objektivna, jer njeno miljenje zavisi o onome o emu misli, a ideologija je subjektivna, jer njena misao zavisi o onome ko misli. Iz ovog proizlazi neminovan sukob izmeu ideologije i nauke. Razlika izmeu ideologije i nauke je i u njihovim snagama. Vladajua ideologija svoju snagu temelji na politikoj moi i propagandi, a nauka na istinskoj potrebi oveka da istinito objasni svet oko sebe svet rada i svet ivota. Meutim, i pored pritiska politike moi i propagande nauka se stalno razvija, jer se istina ne moe unititi. A dok se nauka kontinuirano razvija, ideologije se menjaju, nestaju, dolaze druge. Uticaj vladajue ideologije na nauke se konkretno iskazuje kroz nastojanja da: sebe proglasi naukom; suzbije nastanak i razvoj pojedinih nauka; iskrivi nauna saznanja; usmerava nauku prema istraivanjima koja njoj odgovaraju. Da bi ovaj i ovaka uticaj neprestano poveavala vladajua ideologija nastoji da se oblikuje u formi naunog miljenja. Ali, ona tada odbacuje empirijsku verifikaciju proglaavajui je banalnom, a privid istinitosti nastoji da postigne koherentnou misli. Meutim, i neistinita miljenja mogu meusobno da budu koherentna. Za poveanje svog uticaja na nauku ideologija esto istie kao argument svoje ispravnosti da je ona internacionalna. To je tano: ideologije, kako pokazuju savremena iskustva mogu biti internacionalne, to se vidi iz velikog broja drava svrstanih u blokove na ideolokim principima. Meutim, ispravnost, na koju se poziva, ideologije vredi samo, i iskljuivo samo, unutar ideolokih blokova. Ideoloka misao nikad ne moe da bude interblokovska, interpartikularna, opteoveanska kao to je sluaj sa naukom nauka je univerzalno ljudska; ona je sveopti duhovni proizvod drutvenog razvoja. Ideoloki pritisak na nauku se manifestuje i unutar same nauke. Naime, ak i istaknuti nauni radnici nisu uvek uspevali, ili nisu mogli da se ree ideolokog prtljaga, pa su se zbog toga u svom radu koristili jednostranim pristupom, apsolutizirali samo pojedine naune teorije, cepali jedinstven saznanji proces i

15

Isto. 42

opredeljivali se za teoriju ili empiriju u zavisnosti od toga ta vie odgovara njihovim ideolokim orijentacijama i percepcijama. Zajedniko obeleje i nauke i umetnosti jeste spoznaja. Meutim, umetnost i umetnika saznanja se razlikuju od nauke i naunih saznanja. U emu se ogleda ta razlika? Saznajni proces u nauci poinje odvajanjem irelevantnih od relevantnih obeleja pojava, procesa i odnosa. Irelevantna obeleja apstrahujemo, a relevantna uoptavamo. Na taj nain pristiemo do biti istovetnih pojava, procesa i odnosa koju iskazujemo pojmom. Nauno saznanje uz pomo logikog miljenja transcendira pojavno i zavrava u apstraktnom miljenju. Meutim, umetnost se temelji i zadrava na ulnom doivljavanju. Poto naa ula (pet ula drutvenog oveka koje je stvarala celokupna dosadanja svetska istorija i koja se neprestano stvaraju) pruaju nepregledne mogunosti razliitih doivljaja, saznanja u umetnosti ne bi bila mogua da se ulno ne moe uoptavati. Prema tome: dok nauka miljenjem utvruje opte i izraava ga pojmom, umetnost intuicijom (lat. intuor = gledam u) u konkretnom pronalazi opte i izraava ga tipom. Znai: ono to je miljenje i pojam u nauci to je intuicija i tip u umetnosti. Umetnost je intuicija za onoliko za koliko pretstavlja oblik saznanja, ne apstraktnog nego konkretnog, i u onoj meri koliko ona koristi stvarnost bez da je menja ili falsifikuje. Njena snaga je u tome to je tako gola i ista. U naem duhu umetnost neprekidno obnavlja one aspekte stvari koje su misli predale refleksiji, a intelekt apstrakciji. Umetnost je koren celokupnog ovekovog teoretskog ivota. Njena funkcija je da bude koren, a ne cvet ili plod. Nauka saznaje na teoretskom, a umetnost na estetskom kontinuumu. Lepe kazano: u kontinuumu saznanja umetnost se javlja prva; umetnika spoznaja je ulna, konkretna, sugestivna, a nauna spoznaja je apstraktna, misaona, logina. Nauka istinu zahvata misaono, a umetnost je ulno doivljava. Misaono izvoenje smisla iz umetnikog doivljaja nije umetnost, ali ne mora da bude ni nauka. U nauci se istinitost miljenja logiki i empirijski proverava, a u umetnosti istinski doivljaj se javlja ili ne javlja. Intuicija u umetnosti vodi do umetnike istine, a u nauci samo do hipoteze. Meutim, poto samo dobre hipoteza vode u nauci spoznaja istine, intuicija ima izuzetnu vanost i u nauci. Ali ona nije dovoljna sama po sebi da se otkrije istina. Nauka se u otkrivanju svojih saznanja slui simbolima, a umetnost znakovima. Postoji razlika izmeu simbola i znakova. Simbole stvara ovek i on im odreuje i daje znaenja. Znakovi su delovi stvarnosti koji sami neto znae. Zbog toga i jesu neverbalne umetnosti svugde razumljive. Umetnost preko i pomou vrednih umetnikih dela otkriva mnogo dublje istine o ivotu, svetu i nama samima nego to to ini nauka. Meutim, umetnost kao i nauku ideologija eli pretvoriti u svoje sredstvo. Ali valja imati na umu da je umetnost kao i nauka internacionalna, opteoveanska, a onog trenutka kada postane sredstvo ideologije, kao i nauka, prestaje da bude ono to jeste. Religija, ukoliko se promisli i domisli u razvijenom obliku, jeste posebni sistem simbola, praen posebnim (religioznim) doivljajem, koji se najee iskazuje kao doivljaj svetog. Religija kao sistem simbola ukljuuje: misaoni nivo i predstave, nivo ponaanja i materijalizovanu simboliku. Po tome se ona i razlikuje od nauke. Misaoni nivo i predstave sadri predstave i poglede o svetu i oveku u povezanopsti s posebnom viom, ili osnovnom, natprirodnom, transcedentnom, sasvim drugom stvarnou. Ono to ini bit religije jeste da su te predstave i ti pogledi formulisani u mitovima i mitologijama, a iskazani u svetim knjigama i kodifikovani u dogmama. Kao takvi oni su neprikosnovene i neobori, a istovremeno se pokuavaju protumaiti racionalno-pojmovnim putem. Za objanjenje ovog pogleda na svet jedino je merodavna crkva i njeni autoriteti. Religijske predstave i pogledi snagu svoje

43

argumentacije crpe iz autoriteta onih koji ih iznose, tvrde i zastupaju. U tom smislu dogma je suprotna metodikoj skepsi, kritikom ispitivanju, filosofskom i naunom istraivanju i stvaralakom otkrivanju istine koja nigde i nikada nije unapred data ili (prirodno odnosnonatprirodno) objavljena i utvrena. Obredno, moralno i svako drugo ponaanje se u religijskom pogledu na svet shvata kao priprema, kao uslov ili kao izraz povezanosti oveka i natprirodne stvarnosti. Materijalizovana simbolika svete stvari bez kojih ne mogu da postoje niti religiozni nazori niti religiozno ponaanje sadri od svete rei u zvunom ili pisanom obliku do razliitih prirodnih predmeta i ljudskih proizvoda. Ovakvi sistemi simbola su uvek povezani sa odreenom drutvenom zajednicom i njenom strukturom. U fenomenologiji religije religiozni doivljaj, odnosno doivljaj svetog se odreuje kao doivljaj susreta s radiklano drugaijom, tajanstvenom stvarnou, koja prevazilazi ljudsku mo, a koja je ipak na poseban nain okrenuta oveku. Za religiju je specifina povezanost odreenog sistema simbola s doivljajem svetog. Pri tome neke predstave i neki pojmovi dobivaju religiozni karakter neke transcendentne, poslednje stvarnosti samo onda kada ih prate posebno religiozno ponaanje i doivljaji. Bez toga oni ostaju samo (pseudo)filosofski pojmovi ili predstave svakodnevnog miljenja. Za onoliko za koliko se razlikuju nauka i tehnika najamanje za toliko se razlikuje nauni i struni rad. Nauka i nauni rad dovode do saznanja, a tehnika i struni rad se na tom i takvom znanju zasnivaju. To znai da nauni rad otkriem zakonitosti promilja i objanjava veliki broj pojava, procesa i odnosa, a struni rad na osnovu otkria promilja i objanjava pojedinano pojedinanu pojavu, pojedinani proces, ili pojedinani odnos. Zbog toga nauni rad i obeleava generalizacija, a struni rad konkretizacija. Istorija sveta i svetska istorija su pokazale i dokazale da nema promena, razvoja i modernizacije bez dijalektikog jedinstva generalizacija i konkretizacija. Naime, svet se ne moe menjati, razvijati i modernizovati samo na osnovu otkrivanja istinitih saznanja. Ono to je potrebno jeste i akcija utemeljena na tim i takvim saznanjima. A akcija zasnovana na istinitim saznanjima jeste struna aktivnost jeste struni rad. I pored toga to mogu da slue istom cilju nauni i struni rad nisu identini. Naime, na jednom otkriu, kako pokazuje istorija nauke i razvoj, promene i modernizacija sveta, mogu da se zasniva veliki broj praktinih aktivnosti. Zbog toga nauni rad i ima veliku potencijalnu korist koja se samo strunim radom transformie i vaspostavlja kao stvarna korist. Znai: istinita saznanja su opte dobro, blago oveanstva koje se strunim radom pretvara u blago pojednica. Kale e kazati da su oveku nauna saznanja poput nekog organa, sposobnost koja mu omoguuje prilagoavanje, opstanak, ali neuporediv sa bilo kojim organom ili sposobnou u drugih ivih bia, jer je tom sposobnou omoguena jedna nova zbilja putem koje se ljudski rod prilagoava i odrava. Prema tome, nauni rad poveava potencijalne sposobnosti vrste i, kao takav, svojim otkriima obogauju (da li i oplemenjuje?) kulturnu stvarnost. Struni rad jeste proces ostvarivanja tih i takvih sposobnosti kod individuma. Pojedinac je taj koji otkriva naune spoznaje. Te spoznaje vrede za sve ljude planete. Da bi zaista vredele one moraju da budu saznate nauene. Nema potrebe da se otkriva ve otkriveno, ali ima potrebe da se otkriveno naui. ovek ui bitno drugaije od drugih ivih bia ui uz pomo simbola bez prisustva pojava, procesa i odnosa koje izuava. To je ono to omoguava oveku da brzo i vie ui. Meutim, odsustvo ulnih doivljaja pri uenju pogoduje sticanju apstraktnih znanja - znanja koja se ne mogu povezati sa pojavama, procesima i odnosima na koje se odnose ili se

44

pak pogreno povezuju, pa se onda na takvim verbalnim znanjima ne moe zasnivati struni rad. Pa i onda kada nema verbalizma u teorijskom obrazovanju ono nije dovoljno za uspean struni rad. Ono to je potrebno za uspean struni rad su struna istraivanja. Cilj takvih istraivanja jeste upoznavanje sa konkretnim. Cilj naunih istraivanja jeste uoptavanje. Prema tome, razlika izmeu naunog i strunog rada jeste identina razlici izmeu apstraktnog i konkretnog. Iz ovog, dalje, proizlazi da su nauni i struni rad dve razliite, ali i istovremeno meusobno usko povezane aktivnosti. Jer, primena saznanja u praksi je njihova konana verifikacija. Ukoliko u to i takvoj verifikaciji nastaju problemi tada to nije nita drugo do otvaranje problema za nova nauna istraivanja kako bi se na osnovu njihovih rezultata dolo do novih, za praksu upotrebljivih, saznanja. esto su struna istraivanja izuzetno bliska naunim istraivanjima. To je posebno karakteristino za istraivanja drutvenih i politikih pojava, pocesa i odnosa. Ono po emu se razlikuju ova istraivanja drutvenih i politikih pojava, procesa i odnosa jeste najee u uzorku. Naime, uzorak na kome se vre nauna istraivanja mora da bude reprezentativan za vei drutveni prostor, a uzorak strunih istraivanja mora da bude reprezentativan za jednu odreenu grupu pojava, procesa ili odnosa. Iz ovog proizlazi da vei broj strunih istraivanja moe da bude validna osnova za nauna uoptavanja. Prethodno je kazano da otkrie poveava potencijalne sposobnosti vrste, a da je primena otkria uvek konkretna i ograniena. Naime, nauni rad bez otkria, bez novi saznanja jeste bezvredan jeste neproduktivan. Meutim, istinita saznanja nikad ne mogu da budu bezvredna, jer u sebi nose stvarne ili potencijalne mogunosti. Ono to moe da bude neplodno jeste praksa koja se tim i takvim znanjima ne koristi. Ako se neke spoznaje ne koriste to ne znai da one nemaju praktinu vrednost. Praktina vrednost i praktina korist se ostvaruje primenom naunih saznanja. Time se otvra set pitanja humanizma i vrednosti i korpus moralnih dilema. Meutim, pre odgovora na ova pitanja valja ukazati na razliku izmeu drutvenih i prirodnih pojava. Bitna razlika izmeu prirodnih i drutvenih pojava jeste: struktura drutvenih pojava, procesa, odnosa je znatno sloenija od strukture prirodnih pojava, procesa, odnosa. Nije nam namera da poreknemo sloenost prirodnih pojava (procesa, odnosa) ve da ukaemo na razliku u stepenu sloenosti. Naime, dok su prirodne pojave (procesi, odnosi) uslovljeni prirodnim faktorima drutvene pojave (procesi, odnosi) su uzrokovani istovremeno i prirodnim i drutvenim faktorima. Prema nalazima metodologa proizlazi da ono to razlikuje najprostiju drutvenu pojavu od najsloenije prirodne pojave sastoji se u tome to je prva uslovljena velikim brojem raznovrsnih inilaca: fizikim, biolokim, geografskim, ekonomskim, pravnim, moralnim, ideolokim, politikim, istorijskim i individualnim, dok je druga uslovljena uglavnom prirodnim iniocima. Ova sloenost drutvenih pojava bila je vie u radikalnom odbacivanju pojmova uzronosti i zakonitosti drutvenih pojava. Otuda sloenost drutvenih pojava upuuje samo na tekoe u njihovom objanjenju, ali nam nita ne govori o apsolutnoj nemogunosti utvrivanja zakonitosti veza meu njima. Ukoliko posmatrano sa aspekta stepena sloenosti, odnosno ukoliko promiljamo tu sloenost pomou kriterija broja varijabli koje uestvuju u strukturi objanjenja neke prirodne i drutvene pojava, onda se moe zapaziti mnogo vei broj varijabli kad je u pitanju drutvena pojava. Moemo ak rei da se broj varijabli nunih za objanjenje poveava ukoliko se kreemo od prirodnih prema drutvenim pojavama. Zakoni mehanike i fizike dadu se izraziti u relativno jednostavnim i lakim formulama, dok se zakoni drutvenih nauka teko mogu izraziti na tako jednostavan nain. Odnosi koji se pomou zakona prirodnih nauka utvruju relativno su prosti,

45

broj varijabli je obino minimalan, uzajamno delovanje nije mnogostruko, mogunost iznenadne interferencije nekih nepredvienih faktora nije velika. Zakoni drutvenih nauka odnose se na veoma sloene sisteme uzajamnih dejstava sa velikim brojem faktora koji ih odreuju. Svi su ovi mnogobrojni faktori tesno isprepleteni i u stalnom su menjanju. Ovde se, dakle, naputaju problemi sa dve-tri promenljive (varijable) i pokuavaju se objasniti i razumeti pojave koje su odreene spletom razliitih inilaca, gde se svakom od njih nastoji izmeriti specifina teina. Ako nauna teorija i zakoni treba da budu adekvatni tako sloenoj objektivnoj stvarnosti, kako se onda moe oekivati da teorije i zakoni budu uvek prosti, jasni i oigledni? Ovim se ne eli kazati da nije mogua jednostavna teorija o izuzetno sloenim pojavama, procesima, odnosima, kao i da nije mogua sloena teorija o jednostavnim pojavama, procesima, odnosima. Ono na ta elimo upozoriti jeste da se dosadanja rasprava o dijalektikom miljenju, saznavanju i razumevanju konkretno-istorijskog totatliteta usredsredila se na jednu polovinu formule. Ona se usredsredila na problem totatliteta, teorijskog miljenja koje bi bilo duhovna reprodukcija celine, koje stvarnost ne bi suzilo samo na neku od njenih dimenzija. Pogled se sada mora okrenuti na drugu polovinu formule, ka konkretno-istorijskom. No, na tom putu duhovnog osvajanja celine krije se jedan veliki izazov. Kako dopreti do slike celine a da ona istovremeno bude utemeljena na iskustvenoj grai, na gustim empirijskim injenicama, da ne bude prazna spekulacija. Jer ako su injenice bez slepe, teorija bez injenica je prazna ljutura. Ahilova peta pozitivizma upravo je ta kobna pocepanost izmeu apstraktne, suve teorije na jednoj strani ponora i komadia empirije koji veoma malo govore o drutvu, na drugoj strani. Ali kako premostiti taj jaz. Jer dobro znamo da iskustvenim (empirijskim) putem ne moemo zahvatiti drutvo u njegovoj ukupnosti. Ljudski duh nikada ne moe obuhvatiti celinu u smislu iskustvenog istraivanja svih crta stvarnosti. Istraivanje konkretnog totatliteta nije metoda koja naivno pretenduje da upozna sve aspekte stvarnosti bez ostatka i da prui totalnu sliku stvarnosti u beskrajnosti svih njenih momenata i osobina. Istraivanje drutvene celine nije poziv na nemogue. Ali mi nismo osueni ni na drugu krajnost, na mrvice ivota. Nismo osueni na opisivanje beznaajnih, malih i izolovanih iseaka koji nisu povezani sa celinom drutva, koji o njoj veoma malo ili nita ne govore. To je lana dilema. Sr tekoa je dakle kako uspostaviti vezu koja je izgubljena, kako uspostaviti povezanost izmeu malih, ogranienih istraivakih problema i drutvene celine (strukture i razvojnih tendencija). Reenje lei u preokretanju naeg odnosa, u naputanju ta dva pola izolacije. Mi ne prouavamo ni jedno ni drugo samo za sebe, kao dve linije koje se dodiruju, ve istraujemo jedno pomou drugoga. Misaono osvajanje sveta kako to dobro opisuje Kosik u svojoj Dijalektici konkretnog je proces konkretizacije koji neprekidno kree od celine ka delovima i od delova ka celini, od sutine ka pojavi i od pojave ka sutini. U tom napredovanju slinom spirali apstraktno razmiljanje i vraanje injenicama stalno se izmenjuju. Uzajamno se osvetljavaju odabrani delii svakidanjice i celina drutvenih zbivanja (injenice i teorija). Nebrojni delii stvarnosti stalno se uobliavaju u teorijsku celinu, da bi teorijsko miljenje zatim ponovo izlazilo u svet koji oekuje njegov odlazak i sabiralo novu grau. Ponavljam formulaciju uzajamno osvetljavanje. To je klju koji otvara ona vrata koja nas vode u smisleno istraivanje stvarnosti, od bleska koji otkriva samo krajiak jedne sliek do velikih otkria. Pri tome ni jedna od ove dve faze (radnje) nije superiorna ili inferiorna, primarna ili parazitska, ve se u povratnom toku dopunjavaju; slede neizbean ritam misli.

46

Ta formula na prvi pogled izgleda kao logiki, duhovni princip. Meutim, ona je izvedena iz same stvarnosti, to je alatka dobro prilagoena svom predmetu obrade. Jer ta zapravo znai upoznati stvarnost, koji nas put tome vodi? Stvarnost, i to je pravi misaoni rez prema pozitivizmu, stvarnost nije mehaniki zbir injenica. Upoznati realnost ne svodi se na beskonano pridodavanje injenica. Jer ako je stvarnost samo mehaniki zbir velikog broja injenica i ni iz ega drugog izvodljivih elemenata, tada je ona u svojoj konkretnosti za nas principjelno nesaznatljiva. Jer svakoj pojavi se mogu pridodavati nove strane i aspekti, proputene ili dosda nepronaene injenice. Tom beskrajnom prikljuivanju nema kraja. Istraivanje podsea na oveka koji uzaludno gasi e stalno pijui slanu morsku vodu. Osnovno pitanje nije u potpunosti injenica; skupiti "sve injenice jo ne znai upoznati pravu stvarnost. Saznanje nije samo ogledalo stvarnosti, ve reflektor koji je obasjava, koji see mrak. Drutvena celina nije haotina, nije beskraj nepovezanih injenica. Totalitet je stvarnost, celina koja je strukurisana, koja ima logiku po kojoj se stvara, odrava ili menja, - logiku strukture, socijalnog sistema, razvojnih tendencija. Upoznati pravi karakter tog totaliteta to znai razumeti stvarnost u njenim unutranjim zakonitostima, unutranjoj povezanosti koja se otkriva ispod povrnih i sluajnih pojava, u dijalektici delova i celine, unutranje sutine i pojavnih strana. Ovakvo shvatanje konkretno-istorijskog je u suprotnosti sa sirovim empirizmom koji prianja samo uz sluajne pojavne oblike i koji ne moe da prodre do unutranjeg jezgra (strukture), do razvojnih procesa koji odluuju o sudbini jednog drutva. Sve oblasti stvarnosti u stvari su kompleksi sastojaka koji utiu jedni na druge. Pravi problem istraivanja lei u dobrom izboru reprezentativnih iseaka, nizova kljunih, privilegovanih injenica koje cepaju zavesu i otkrivaju strukturu i razvojne tendencije, koje bacaju svetlo na celinu, na ukupan tok. Empirijski istraivati to znai tragati za reprezentativnim celinama koje moemo neposredno (iskustveno) posmatrati i koje usebi sadre jake karakteristike drutvene celine, koje otkrivaju njenu prirodu. injenice odraavaju odreene komplekse. Zato je mogue da jedan niz injenica iskazuje vie a drugi manje, ili da ista injenica baca vie ili manje svetla zavisno od toga kako istraiva ume da im postavlja pitanja, da shvati njihovo znaenje. Da bi se dobili znaajni i zanimljivi odgovori i pitanja upuena stvarnosti (injenicama) moraju biti takva. Dijalektika drutvene celine, njeno razumevanje, uvek je na krajni cilj, krajnji predmet istraivanja. Ali do nje na alost ili na sreu nema direktnog puta. Do nje se moe stii samo preko istraivanja ueg predmeta koji predstavlja na neposredni i ui istraivaki zadatak. Teorijski okvir sa svoje strane odnosi se na osobenosti celine, to je taj veliki posrednik koji upravo i spaja velike sa malim, svakodnevnim problemima. Teorijski okvir je dakle, po prirodi stvari, uvek iri od neposrednog empirijskog zahvata, ne zavisi iskljuivo od toga ta e se moi neposredno proveriti. Na kraju krajeva ni ne postoji mehanika, gvozdena, stopostotna neposredna empirijska proverljivost (verifikacija) jednog teorijskog koncepta. Poslednja verifikacija je sama istorija, istorijska evidencija, sam ivot. I najzad da pomenem i poslednju taku: vano je da imamo na umu i obrnut smer. Reprezentativne injenice bacaju svetlo na celinu drutvenog stanja. Ali isto tako i pojedinane injenice postaju shvatljive samo u kontekstu celine, pomou celine se mogu razumeti i objasniti. injenica otkriva "drugo"(totalitet) ali se pomou tog drugog i definie. Izolovane injenice su istrgnuti momenti i tek uklapanjem u odgovarajuu celinu dobijaju objanjenje, i vie od toga istinitost. injenice su ifre stvarnosti, one se deifruju pomou celine kojoj pripadaju. Saznanje jednog zbira injenica postaje potpuno kada saznamo njihovo mesto u ukupnosti date stvarnosti. I najzad, ak i samo shvatanje neke injenice je uslovljeno i

47

celokupnom koncepcijom stvarnosti. Prema tome, veliki broj uzroka drutvenih pojava, procesa, odnosa - celina drutvenih zbivanja, celina drutvene zbiljnosti, se oblikuje i iskazuje u uzronom kompleksu koji je u svom delovanjuuo uvek neto vie i kvalitativno drugaije od prostog zbira njihova. To e opredeliti trovrstan metodoloki pristup u promiljanju i objanjavanju sloenih drutvenig pojava. 1. Teoretski, odreena drutvena pojava moe se posmatrati u sistemu sveopte uslovljenosti drugim pojavama. Rei da je "sve slovljeno svim" nij neistina, ali to nam jo nita ne kazuje. Premda to znamo, mi smo nezadovoljni i odluni da tragamo za specifinim uzrocima. Jer stanje uzajamnog usklovljavanja je suvie iroko i ne prua mogunosti da vidimo kako to da su jedne pojave neposrednije i vre vezane jedna za drugu, dok su druge povezane posrednije i labavije. Zakon (teorija) sveopte povezanosti nita nam ne govori o intenzitetu delovanja jednih pojava na druge, odnosu mere, indeksu delovanja, ne pita se o smeru tog delovanja, ne sadri ideje o razvoju pojava, ne objanjava kvalitativne promene pojave, ne prua nikakve kriterijume za razlikovanje bitnog od nevanog, nunog od sluajnog, opteg od pojedinanog. 2. Objanjenje odreene drutvene pojave nije u tome da se kae da je ona uslovljena svim i svaim, ve da se iz obilja tih veza izdvoje dovoljni i nuni uslovi za njeno objanjenje, a da se svi ostali zanemare. Praktino je, dakle, broj uslova koji odreuju pojavu ogranien i mnogo ui od sveopte uslovljenosti. Prema tome, proces uzronog istraivanja je proces utvrivanja granica, tj. proces odbacivanja nebitnih elemenata iz situacije koja i njih obuhvata. Radi se, dakle, o seriji sukcesivnih diskriminacija. 3. Do koje nas mere u objanjenju pojave interesuju veze te pojave sa drugim pojavama u konkretnoj situaciji nije samo stvar teorije, ve i praktinog cilja istraivanja. Sasvim je logino pretpostaviti da se neka pojava dade objasniti uzimanjem u obzir jednog jedinog uslova, ali to je u naoj oblasti rei sluaj. Kada bi svaka posledica bila izazvana uvek samo jednim uzrokom, onda bi utvrivanje drutvenih zakona bilo lako i prosto. Ali ovu pretpostavku odmah obaraju sluajevi: a) gde jedna posledica nastaje usled delovanja mnotva uslova, b) gde posledice razliitih uzroka mogu da budu sline ili istovetne, c) gde jedan uslov izaziva niz posledica. Prirodne pojave imaju stalnu a drutvene pojave, drutvena dogaanja, drutveni procesi, drutveni odnosi, dinamiku strukturu. U prirodnim naukama: hemiji, fizici, biologiji, ..., prema nalazima J. K. Galbraith-a promene su povezane s otkriem, odnosno s napretkom znanja. Predmet koji se prouava ne menja se. A u drutvenim naukama ne samo da se menja domet znanja nego i predmet prouavanja. Iz dinaminosti strukture drutvene pojave proizlazi da je potpuna deskripcija i objanjenje samo ideal. Zbog toga su metodolozi u drutvenim naukama i skloni da izmeu razliitih inilaca koji tvore drutvenu pojavu izaberu jedan i da njega proglase odluujuim, temeljnim, prvobitnim, u krajnjoj instanci, presudnim, dominantnim. Jednom to mogu da budu prosti fiziko -materijalni uslovi, drugi put psiholoki ili bioloki elementi (tenje, motivi, nagoni), trei put ustanove i drutveni oblici svesti, etvrti put istorijske injenice, a sledei put geografske, demografske, pravne, moralne ili pak neke druge. Meutim, im se odabire jedan inilac i pomou njega nastoji da se objasni sve ostale, onda selekcija inilaca implicira odreeno stajalite, tj. odreenu teoriju i vrednosnu poziciju. Pri tome se mora imati na umu da pitanje mere delovanja ili relativne snage uticaja pojedinih inilaca mora dovesti u vezu sa stepenom razvitka drutva, pri emu e se pokazati da od stepena razvijenosti drutva zavisi i to koji e inilac u sklopu drugih inilaca imati pretean uticaj. To

48

znai da odnosi izmeu razliitih inilaca i njihova kauzalna teina ostaju empirijski otvorena pitanja i mi ih treba da rdimo otvorenim da bismo mogli objasniti svaku istorijsku epohu u pojmovima te epohe i njenih dominantnih oblika socijalne promene. Saznanje mere delovanja pojedinih socijalnih inilaca nije od znaaja iskljuivo za drutvenu praksu i praktinu politiku, ve pre svega za drutvenu nauku. Drutvena nauka dolazi do saznanja o znaajnosti pojedinih inilaca u drutvu uglavnom na tri naina: a) samom orijentacijom prema socijalnim iniocima (opadanje uticaja prirodnih uslova na drutvenu organizaciju i odnose), b) putem snane pojmovno-logike analize, i c) na osnovu brojnih empirijskih istraivanja. Ovom valja dodati i imati na umu sledee: poto se drutvena pojava, proces, odnos, menjaju u toku vremena, mi ne moemo, na osnovu poznavanja njenih osobina u jednom trenutku, donositi sigurne zakljuke o njenim osobinama u budunosti. ak naa saznanja o datoj pojavi mogu da utiu na ponaanje te pojave, tako da e se ona moda ponaati drugaije nego to mi predviamo na osnovu saznanja koja smo ve stekli o njoj. Prema tome: drutvene pojave, procese, odnose, je daleko tee egzaktno meriti nego prirodne. Ali potrebna egzaktnost u drutvenim naukama je znatno manja nego u prirodnim. U prirodnim naukama kobna greka moe da bude manja od 1, a za drutvenu praksu i pogreka od 20% to ne mora da bude. Drutvene pojave, procesi, odnosi, imaju istorijsku dimenziju istorija (tradicija) jeste osobena dimenzija drtvenog ivota da su pod uticajem prolih zbivanja. Ako je to tako tada ni jedno drutvo nije ist oblik. Naime, u svakom drutvu postoje elementi razliitih epoha kroz koje je ono u svom istorijskom razvoju, u svojim promenama, prolo, a naziv dobiva po dominantnim obelejima. Uvaavanje istorije, odnosno ukljuivanje istorijskih dimenzija u naunom projektovanju i fazama istraivanja ima metodoloki i antropoloki znaaj. Metodoloki znaaj proizlazi iz dubine objanjavanja drutvenih pojava, procesa, odnosa. Svako dublje objanjenje drutvenih pojava i procesa mora voditi rauna o njihovoj istorijskoj dimenziji, tj. o istorijskim uticajima ije saznanje pomae potpunijem razumevanju savremenog drutvenog zbivnja kao i mogueg drutvenog kretanja. Mi, dakle, znamo da se naa ljudska drama odvija unutar tri dimenzije: prolosti, sadanjosti i budunosti. Mi ne moemo potpunije razumeti nita to je ljudsko ako stalno ne vodimo rauna o a) prolom iskustvu pojedinaca i grupa, b) savremenim uslovima drame egzistencije, i c) buduim aspiracijama (ciljevima, svrhama, vrednostima) pojedinca i drutvenih grupa. Potreba za kombinacijom istorijskog, strukturalno funkcionalnog i antropolokog pristupa u izuavanju drutvenih pojava pokazuje se u svojoj neodlonosti. Ovakav pristup, kako vidimo, prosto namee sama priroda drutvenih pojava. Mi znamo da naa sadanjost, a i budunost, nisu bez veze sa prolou. Ali bilo bi pogreno zakljuiti da se priroda drutvenih pojava moe najpotpunije nai u njihovoj istoriji. Misao da za objanjenje savremenih dogaaja moramo traiti i uzroke prolosti, ne znai da su proli uzroci uvek najodluniji za objanjenje. Dirkem upozorava: Ako su, naprotiv, svi glavni uzroci drutvenih dogaaja u prolosti, svaki narod bi bio samo produetak onog koji mu je prethodio i razna drutva izgubila bi svoju individualnost da bi jedino postala razni trenuci jednog i istog razvoja. Impresionirani dugom istorijom koja lei iza njih, istoriari su esto uvereni da se svaki savremeni dogaaj moe objasniti jedino njegovom istorijom. Istoriju treba uvaavati, ali ne i oboavati. ...

49

Kasniji pisci su esto upozoravali da postoji jedna neotuiva i neiskorenjiva struktura shvatanja koja nije naa vlastita tvorevina, ve nam je data i nametnuta od strane drutva - itav jedan anapart pojmova i kategorija u ijem okviru je individualno miljenje, koliko god da je smelo i orginalno, primorano da se kree. U tom smislu je Dirkem bio u pravu kada je govorio o prinudi koju na individualnu svest vre drutvene ustanove (institucije). Kolektivna svest u ovom kontekstu znai samo to da u samim individualnim svestima postoji cela oblast predstava, tenji, motiva i miljenja koja se ne objanjavaju psihologijom pojedinca, ve samom injenicom drutvenog ivota u koga pojedinac ulazi i ne znajui esto da se samo ukljuuje u ve oformljenu strukturu proizvodnje, razmene, potronje, u odreenu strukturu miljenja, shvatanja, jezika ... I ovih nekoliko metodolokih napomena sasvim je dovoljno da ukau na specifinost drutvenih pojava i na jo jedan elemenat (faktor tradicije) koji se mora uzeti u obzir, i, koji sigurno ulazi u sloenu strukturu naunog objanjenja. Jer, kako kae F. Flora, nijedno doba nije tako novo da se u njemu ne bi nala sva vremena. Tradicija je ivi duh, istorijsko pamenje to povezuje ive i mrtve, pobeda nad smru. Samo primitivna drutva nemaju istoriju (prolost) ili ona drutva koja su zaboravila svoju istoriju... Istorija je, naime, sve ono to se desilo (prolost). Tradicija je sve ono to smo mi izabrali iz te prolosti kao vrednost. Tradicija je, prema tome, ono to smo oistili od istorije, jer je svako nekritiko identifikovanje sa celom istorijom osueno na ponavljanje istorije (prolosti) i svih onih iracionalnosti na koje nas podsea istorijsko pamenje. Svakako da se izbor iz prolosti mora obuhvatiti na osnovu najracionalnijih i najhumanijih kriterijuma. Ono to iz istorije usvojimo s bzirom na te kriterijume predlaem da nazivamo tradicija ili kritika (nauna) svest o istoriji. Ova kritika (nauna) svest o istoriji ne treba se brkati sa istorijskom sveu (masa), jer je ova poslednja optereena predrasudama, legendama, nacionalnim mitovima, itd. I ba iz ovih razloga istorijska svest (masa) se pokazuje delotvornija i snanija u odnosu na kritiku (naunu) svest o istoriji. Jer mase ne prihvataju ideje zbog toga to su istinite, ve zbog toga to su funkcionalne. Ako je re o potpunom raskidu sa prolou, onda to mora da znai i priznavanje da u prolosti nema nita to bismo zadrali kao vrednost. Ako nije re o potpunom raskidanju sa prolou, onda to opet, mora da znai da prolost sadri u sebi neku vrednost ili mogunost koju valja osloboditi i za koju se vredi zaloiti. Moramo, dakle, priznati, da smo tim selekcionisanjem iz prolosti (zdrava tradicija) ouvali istorijski kontinuitet, to znai i mogunost da iz istorije neto nauimo. Jer, kako ree pesnik F. iler, nema nijednog meu vama svima kome istorija ne bi imala neto vano da kae. Interesovanje za istoriju u procesu projektovanja istraivanja nema samo metodoloku vrednost ve je ono od ireg antropolokog znaaja. Naime, ono to danas znamo jeste da razliita drutva (ili razliiti tipovi drutvenih struktura) pruaju i razliite mogunosti za razvitak linosti i kulture. Sigurno je da pojedinac u demokratskom drutvu moe svestranije razviti svoje intelektualne, voljne i emocionalne sposobnosti nego to to moe u jednom totalitarnom drutvu (drutvu u kome je njegov intelektualni, voljni i emocionalni ivot strogo kontrolisan i manipulisan). Kada ne bismo verovali i u iskustvu potvrdili da postoje i drugi oblici drutvene organizacije, koji oveku omoguuju iri razmah njegovih ljudskih sposobnosti i dispozicija, razliiti od onih u kojima se ve ivelo ili sada ivi, onda bi bila besmislena svaka borba za smislenu izmenu postojee drutvene strukture. injenica je, prema tome, da je i postojea struktura samo jedna od mogunosti koja se realizovala i da su isto tako postojale i druge mogunosti. Cela istorija lei iza nas

50

kao gigantska laboratorija u kojoj su svi mogui eksperimenti bili izvreni da bi se nala formula drutvenog ivota koja bi odgovarala vrsti ovek. Mi ne moemo menjati prolost, ali moemo budunost, jer ona tek treba da se dogodi. Nae interesovanje za istoriju nije rezultat uverenja da je budunost neizbena, da je budunost determinisana prolou. To to su ljudi u prolosti iveli u drutvu odreenih vrsti ne postavlja precizne a ni apsolutne limite u odnosu na vrstu drutva koje bi oni eventualno bili u mogunosti da stvore u budunosti. Mi istoriju prouavamo da bismo razumeli alternative u ijim su okvirima ljudski razum i ljudska sloboda sada u stanju da stvaraju istoriju. Mi prouvamo istorijsku socijalnu strukturu da bismo, ukratko reeno, kroz nju iznali naine kako da se na nju utie, odnosno na koje se naine moe uticati. Jer, jedino emo tako biti u stanju da saznamo dokle ljudska sloboda moe da ide i kakav je njen stvarni smisao. Jedno pitanje treba uvek i ponovo pitati: ako je to sve ve bilo tako u istoriji, da li je tako i moralo biti? Marksistika teza o istorijskim mogunostima odbija strogi deterministiki odgovor. Istorija je zbir svega onoga to je moglo da bude izbegnuto. Budimo mudriji da bismo bili manje bedni (Marks). Konano, ako nismo zadovoljni istorijom koju smo propatili, onda joj jedino moemo uputiti onaj isti prigovor koji je Sen Simon prebacio Francuskoj revoluciji: Ja joj zameram ne za ono to je bila, nego za ono to nije bila, a to je mogla da bude. A mi znamo ta je istorija uglavnom bila. itajui istorijske opise pojedinih dogaaja ne moemo se oteti utisku da je istorija jedno ogromno groblje. Istorija ovjeanstva pisana je krvlju i suzama, a meu hiljadu okrvavljenih statua u prolosti rijetko bi sinula jedna, prekrivena srebrom dobrote. Demagozi, varalice, oceubice, i ubice prijatelja, silom opijeni egoisti, fanatini proroci koji su ljubav propovijedali maem; bilo je uvijek isto, i uvijek su bili trpeljivi narodi, gonjeni jedni na druge u besmislenom ubijanju za cara, kraljeve, religiju i ludake bez kraja (Remark). I na kraju ovog naeg razmiljanja o antropolokom znaaju izuavanja istorije valja se zapitati: zato je uvek nanovo potrebno i vredno razmiljati o istoriji i istorijskim dogaajima? Drugim reima, zato se istorija uvek iznova pie? Zato svaka generacija nanovo pie istoriju? Zato je uopte potrebno da se reinterpretiraju istorijski dogaaji? Potreba za stalnom rekonstrukcijom istorije i istorijskih dogaaja pokazuje se dvostruko uslovljena: teorijski i praktino. Naime, jedan istorijski dogaaj moe se nanovo tumaiti s obzirom na neku novu teoriju o istorijskom dogaanju, u kom se sluaju itav dogaaj javlja u jednom novom svetlu i novim dimenzijama koje nisu mogle da budu zapaene primenom stare teorije. Isto tako istorijski dogaaj se moe nanovo rekonstruisati u skladu s novootkrivenom evidencijom, u kom sluaju se popunjava mozaik istorijskog objanjenja onim podacima koji su do tada ostali u tami i bili neotkriveni i nepoznati. Njihovim otkrivanjem baca se novo svetlo na istorijski dogaaj i on za nas postaje neto drugo nego to je bio u interpretacijama koje nisu uzimale u obzir te podatke (dokumente). Nije redak sluaj da se itava istorija ili pojedini istorijski dogaaji reinterpretiraju s vremena na vreme u skladu sa praktinim interesima neke drutvene grupe (obino grupe na vlsti). To je ideoloka interpretacija istorije i istorijskih dogaaja. Mi zanamo da je ideologija jedan specifian nain interpretacije drutvene stvarnosti u odnosu na grupni interes. Istina se definie kao sve ono to ne protivurei interesima grupe. Neistina je sve ono to se kosi sa grupnim (klasnim) interesima. Ideologija se tako pokazuje kao koristan nain pogrenog shvatanja drutvene stvarnosti.

51

Bilo je pokuaja da se itava istorija ponovo pie u skladu sa neikm ljudskim idealom ili vrednou. Poznat je pokuaj Hegelove filozofije istorije gde je Hegel nastojao da oceni istoriju i istorijske dogaaje s obzirom na to koliko su oni doprineli ljudskom oslobaanju. Sloboda se javlja kao osnovni kriterijum razumnosti istorijskog dogaanja. Narodi koji nisu doprineli idealu slobode nemaju istoriju. Za Hegela je itava istorija napredovanje u svesti o slobodi. Interesantno i instruktivno bilo bi ponovno pisanje istorije s obzirom na jedan osnovni kriterijum: mogunosti koje su mogle da se ostvare a nisu se ostvarile u istoriji. U istoriji su se ee ostvarivale one negativne mogunosti koje su se mogle izbei uz vie dobre volje i samosvesti istorijskih subjekata. Takav nain pisanja istorije ostaje kao istorijski zadatak. Praktine i teorijske potrebe za stalnom rekonstrukcijom istorije dovode nas do nezaobilaznog pitanja: Da li je istorija ono to se doista dogodilo, ukoliko smo mi, uopte, u stanju da saznamo ta se doista dogodilo, ili je istorija ono to su ljudi zapamtili, izmislili ili prepravili prema svome ukusu? Nije li nacionalna svest po nekom svom tipu jedan vid religiozne svesti koju nikkvi empirijski dokazi i racionalni argumenti ne mogu da pokolebaju, izvedu iz ravnotee, pomute i uine drugaijom? Ako je tako, a ma koliko elili da ne bude tako, primeri iz istorije gotovo svakog naroda su tu da nas uvere u to da je legendarna istorija kao faktor formiranja drutvene svesti nesumnjivo jaa od one naune i kritike, onda emu, zapravo, ta nauna i kritika istorija koja samo moe da povredi, ponekad, nacionalna oseanja, da poremeti, privremeno, harmoniju i sklad koji svaka tradicija oliava, ali neto, bar ono bitno, u istorijskoj svesti ne moe da izmeni. Ako nauka zadovoljava jednu od osnovnih ljudskih potreba i ako ona svojim otkriem obogauje oveanstvo tada je nauka vrednost, a nauna istina jedna od fundamentalnih vrednosti. Ovo mnogi filosofi, ak i specijalisti u teoriji vrednosti, ne uviaju: kod njih emo se esto sresti s tendencijom da se problematika vrednosti razmatra samo u okviru etike, kao sinonim dobra. Drugi oblik nerazumevanja istine kao vrednosti nalazimo kod svih savremenih realista, koji istinu projektuju u sferu bia van oveka, ili tvrde da su istina i injenice jedno isto. Istina je vrednost u istom smislu u kojem je vrednost moralno dobro ili umetniko delo jer je predikat koji ocenjujemo; tamo ocenjujemo ljudske postupke ili umetnika dela, ovde ljudske tvrdnje. Rei da je jedan stav istinit, znai (izmeu ostalog) rei da vredi, da se na njega moemo osloniti, da on zadovoljava nae intelektualne, ieventualno praktine potrebe. Naravno, kada bismo, kao Karl Poper ( imnogi savremeni realisti), smatrali da samo bog zna istinu dok ljudi za svoje teorije mogu da kau samo to da dosad nisu pobijene, ne bismo mogli da insistiramo na vrednosnom karakteru istine iz prostog razloga to je u jednoj humanistikoj filozofiji pojam vrednosti za koju samo bog zna, uopte svaki transcendentalni pojam vrednosti, besmislica. oveku dostupna, relativna istina jeste objektivna ali ipak ljudska vrednost. U okvirima jedne koherentne humanistike filosofije, razlike izmeu saznajnih i vrednosnih stavova, pa ak i izmeu stvari i vrednosti, ne mogu biti tako otre kao to neki filosofi (naroito pozitivisti) misle. Gotovo svaki objekat koji je ovek praksom preobrazio, zadovoljava izvesnu ljudsku potrebu i utoliko predstavlja vrednost. Upravo utoliko praksa i jeste svrhovit delatnost svrha je stvaranje predmeta koji zadovoljavaju materijalne, kulturne i druge potrebe ljudi. Naravno, praksa nije samo materijalna proizvodnja ve i delatnost posmatranja, interpretacije ulnih podataka, zakljuivanja, raunanja, stvaranja modela. Mi saznajemo mnoge objekte koji trenutno ne zadovoljavaju nae potrebe.

52

Meutim, sve su to bar potencijalne vrednosti - ovek neprestano otkriva sve nove i nove naine da koristi stvari koje su nekad izgledale totalno vezvredne . Ukoliko u datom trenutku i postoje isti bezvredni objekti, oni su kontinuiranim prelazom vezani s oiglednim vrednostima kao to su vazduh, hrana, odea, materijali od kojih pravimo svoje instrumente, zgrade, slike, knjige. Ako, zahvaljujui izvesnim matematikim formulama, uspevamo da u nuklearnom reaktoru menjamo unutranju strukturu hemijskih elemenata i proizvodimo izotope, i ako, zahvaljujui unoenju malih koliina izotopa u ljudski organizam, uspevamo da ostvarimo kontrolu nad razliitim fiziolokim procesima i da u nekim sluajevima postignemo izleenje od izvesnih bolesti, onda ceo lanac uzajamno povezanih objekata od matematikih simbola do izotopa treba tretirati kao vrednost. Ako jedan objekat postane znak za drugi objekat, koji je sa svoje strane znak za neki trei to zadovoljava neku nau potrebu onda je ceo ovakav sistem znakova u stvari sistem vrednosti. Ako je tako, filosof humanistike orijentacije se nalazi suoen s nizom problema, poev od definicije pojmova vrednosti do razmatranja raliitih oblika, vrsta i kriterijuma za ocenu vrednosti u raznim podrujima. Sve su to preteno teorijski problemi; reavajui ih, ostajemo ogranieni okvirima saznajne delatnosti konstatujemo, objanjavamo, analiziramo.16 A, stvarni istraivaki problemi, posebno u oblasti drutvenih nauka su: kako biti objektivan?, da li nauna objektivnost zahteva vrednosno neutralna nauna istraivanja, odnosno da li istraiva u oblastima drutvenih nauka moe da iskazuje vrednosne sudove a da ipak ostane objektivan? Ovi problemu su i bitni i aktuelni zbog sledeeg: Istraiva drutvenih pojava, procesa i odnosa je i sam deo tih pojava, procesa i odnosa posmatra i uesnika. Istraiva drutvenih pojava, procesa i odnosa ima line interese i vrednosti. Ono to nazivamo neposrdnim posmatranjem jeste ista iluzija, ako mislimo da je ono to takvim posmatranjem dobijemo neposredno, nepatvoreno, isto iskustvo. Mi nemamo neposredan (objektivan) dodir sa injenicama u tom smislu da ih moemo posmatrati nezavisno od naih iskustava, pojmova i teorija, naeg jezika, naih linih interesa i vrednosnih orijenatacija. Ovo su apriorni elementi percepcije. Psiholoka je injenica da ispitivai obino posmatraju ono to su izvebani da posmatraju i da istraiva koji stalno vri posmatranje ne gleda samo u pojedinsot koju posmatra, nego je i trai. Neko je dobro primetio da nain na koji mi vidimo stvari i dogaaje jeste u isto vreme i na in na koji ne uspevamo da vidimo druge, upravo zbog navedenih apriornih elemenata te nae percepcije. To je sigurno istina da istorijsko i kulturno iskustvo, kao i celokupna struktura linosti, moe leati iza naunikove hipoteze i uslovljavati njegovu percepciju dogaaja. I tako se obino deava da, objanjavajui neku pojavu, unosimo u objanjenjenae line interese i vrednosti. Tako postaje razumljivo zato se ista pojava opaa i interpetira od grupe posmatraa razliito, to zavisi od heterogenosti njihovih linih iskustava i vrednosti, kao i od drugih faktora. Na istraivaa drutvenih pojava, procesa i odnosa deluje njegov poloaj u drutvenoj strukturi. Istraiva obino i sam pripada nekoj drutvenoj grupi (klasi) i teko se moe osloboditi dominantnih predrasuda i vrednosti svoje drutvene sredine (grupe, klase). Normativne ideje karakteristine za njegovu drutvenu i kulturnu grupu (kalsu) po pravilu utiu na njegovo
16

M. Markovi: navedeno delo, str. 159 i dalje. 53

istraivanje opoev od izbora i formulacije problema, pristupa, sakupljanja, klasifikacije, sistematizacije, interpretacije i publikovanja podataka i nalaza. U veini sluajeva istraiva ak nije ni svestan uticaja to ga njegova drutvena grupa ima na njega i njegov nauni rad. Istraiva drutvenih pojava, procesa i odnosa nailazi na snaan otpor to ga razne drutvene grupe, organizacije i institucije pruaju naunom, tj. objektivnom i javnom ispitivanju. Proces naunog istraivanja, pored ostalog, obeleava sukob nauni i vannaunih interesa i vrednosti pa se istina veoma esto odreuje kao slaganje naunih ideja sa grupnim interesima. Vrednosni stav u istraivanju drutvenih pojava, procesa, odnosa, nije mogue izbei u: o izboru podruja istraivanja (svaki izbor zahteva vrednovanje), o odabiranju problema, o identifikovanju injenica, o organizaciji materije, o formulaciji hipoteza, o proceni evidencije, odreivanju sadraja zakljuaka. Da bi nauka bila vrednost, u punom znaenju te rei, neophodno je svesti pristrasnost istraivaa drutvenih pojava, procesa, odnosa, na najmanju moguu meru. Iz rezultata metodolokih istraivanja i promiljanja proizlazi da je za ovo svoene neophodno: Da istraiva sasvim jasno, razgovetno i eksplicitno iznese vrednosne pretpostavke svoga istraivanja. Te pretpostavke ne slue samo kao vrednosni okvir za analizu pojava, ve i kao kriteriji za ocenjivanje tih pojava.Ono to istraiva drutvenih pojava, procesa, odnosa, treba i moe da uradi sastoji se u jasnom i preciznom ograniavanju problema istraivanja, postavljanju najverovatnijih hipoteza, isticanju principa za selekciju podataka i definisanju kljunih pojmova. Pri tome su od posebnog znaaja one definicije kljunih pojmova koje omoguavaju uspenu operacionalizaciju, to znai da se svi elementi pomou kojih se definie pojam mogu empirijski izmeriti. Prelaz sa isto pojmovnog na operacionalni nivo omoguuje proveravanje teorije.Uspena operacionalizacija je uvek aktuelna jer, teorijski sistem bez empirijske provere ne moe da sainjava teoriju o iskustvenim pojavama, procesima, odnosima. Da istraiva drutvenih pojava, procesa, odnosa, tano i precizno prikuplja podatke. Pri tome on ne treba da iskljuivo prikuplja samo one podatke koji potvruju njegovu hipotezu, ve i one podatke koji se ne slau sa njegovom hipotezom, poto e ga paljiva analiza ba tih podataka mogue odvesti do naputanja prvobitne hipoteze i do postavljanja nove, koja e se bolje slagati sa injenicama. Ako istraiva ima dovoljno sredstava, vremena i snage, dobro je da podatke prikuplja razliitim tehnikama i da ih uvek uporeuje, to e svakako doprineti vrednosti njegove kasnije analize. Istraiva drutvenih pojava, procesa, odnosa, treba da uporeuje alternativne hipoteze. On ne treba da eka da neko drugi postavi drugaiju hipotezu, ve da sam po mogunosti to ee proverava svoju polaznu hipotezu.

54

 Istraiva drutvenih pojava, procesa, odnosa, mora da bude uvek spreman, sposoban i hrabar da napusti tradicionalno cenjene ideje ukoliko nova evidencija to dozvoljava. Istraiva drutvenih pojava, procesa, odnosa, treba da poseduje sposobnost da vidi i upranjava alternativne mogunosti interpretacije. Istraiva se ne treba vezati za jedno jedino tumaenje prikupljenih podataka, ve treba da mati pusti krila, da postane svestan moguih tumaenja. Istraiva drutvenih pojava, procesa i odnosa, treba stalno i na briljiv nain da dovodi u vezu njegove zakljuke sa pretpostavkama od kojih je poao. esto se neiskusan i neobrazovan istraiva i ne pita u kakvom odnosu stoje njegovi zakljuci prema pretpostavkama. On ne osea potrebu za logikom proverom svojih zakljuaka. Istraiva drutvenih pojava, procesa, odnosa, treba da bude spreman da sledi odreenu ideju sve do njenog logikog zakljuka. Istraiva je duan da na osnovu prikupljene evidencije i logike argumentacije izvede sve logiki mogue zakljuke. On ne treba da prav skokove i da namerno isputa one zakljuke koji moda obaraju njegovu hipotezu, ili se ne slau sa njegovim linim interesima i vrednosnom orijentacijom, ili pak zadiru u interese nekih monih drutvenih grupa. Da bi ubrao nauno validne plodove istraiva drutvenih pojava, procesa, odnosa, mora da omogui i ostvari proveravanje rezultata i zakljuaka od strane drugih istraivaa. I ba ova injenica da i drugi istraivai, koristei iste hipoteze i iste metode, mogu da provere bilo ije istraivanje, govori o tome da naunik ne moe nita falsifikovati u nauci, da je on po pravilu poten zato to mora, a ne zato to eli ili to je moralniji od drugih. Istraiva drutvenih pojava, procesa, odnosa, mora da bude spreman i da upranjava odgovornu i stalnu kritiku ideja i teorija, i za razmenu iskustava kako sa istraivaima koji se bave slinim ili istim problemima tako i sa logiarima i filosofima nauke. Logiari i filosofi nauke su u boljem poloaju da uoe nedostatke u istraivakom radu upravo zbog toga to sami nisu ukljueni u istraivanje i to su profesionalno upueni na kritiku nauke. Kako znamo, ta kritika nauke jeste nauka o nauci."Istraiva drutvenih pojava, procesa, odnosa, u procesu istraivanja, a posebno u njegovoj zavrnoj fazi izrie vrednosni sudov. Ono to je sada bitno jeste: sa kog vrednosnog stanovita istraiva to radi izrie vrednosni sudov? Ako on izrie vrednosni sud u skladu sa nekim svojim linim interesom ili interesom neke socijalne grupe kojoj po raznim merilima pripada, onda je gotovo sigurno da je on pristrasan i neobjektivan. Ali ako on izrie svoj vrednosni sud sa nekog univerzalnog stanovita koje je dovoljno racionalno i dovoljno humano da ga mogu prihvatiti svi lanovi drutva, onda njegovo vrednosno rasuivanje nije u suprotnosti sa normama njegovog naunog rada. Prema tome, nauna objektivnost ne zahteva nuno vrednosno neutralnu nauku. Naunik u ovom sluaju moe da izrie vrednosni sud, a da to ne ide na utrb njegove objektivnosti. (uro unji). Proirujui ovekove vidike nauka jeste moralni in. Posmatrano i promiljeno sa ovog apsketa, a na osnovu prethodno kazanog, dolazimo do nalaza da u naunom istraivanju ne postoje moralne dileme. One nastaju i opstaju nakon otkria izvan naunog rada. Naime, primena saznanja jeste proces konkretizacije otkria. To znai,
55

da u zavisnosti od toga u kakvoj se aktivnosti konkretizuju, otkria mogu da doprinose efikasnosti moralnih i nemoralnih dela i delanja. Znai, u primeni u tehnici nameu se etika pitanja i dileme da li je primena etiki pozitivna, neutralna ili negativna? Zbog toga istraiva u procesu otkrivanja mora da ima na umu moguu upotrebu svog otkria, jer spoznaja u podeljenom svetu nije jedino opte dobro koje moe da se koristi i koristi se za ostvarenje posebnih interesa.

56

DRUGI DEO

POJAM I PREDMET METODOLOGIJE NAUNOG RADA

57

1. PRETHODNO ODREENJE METODOLOGIJE NAUNOG RADA

Bitan i aktelan deo nauke jeste njena metod. Iz istorije i filosofije nauke proizlazi da su i predmet nauke i njen metod predmet naunog saznanja odnosno predmet naunog istraivanja. Nauka koja se posebno bavi naunim istraivanjima metoda (naina) kojima se istrauje - koja stie nauno saznanje o metodama naziva se metodologija. Dakle, metodologija je nauka o metodima sticanja naunog saznanja odnosno o metodima naunog istraivanja.17 Razvoj naune misli i miljenja obeleava pitanje da li je metodologija kao posebna nauka uopte mogua i, ako jeste, koja je i kakva nauka? Ovo pitanje nalazi svoje osnove u rasprostranjenim shvatanjima da je metodologija logika disciplina ili da je metodologija disciplina epistemologije ili gnoseologoije, pa se smatra da: nauna disciplina druge nauke (u ovom sluaju logike) ne moe da bude posebna nauka, i metod i predmet su bitni i nerazdvojni inioci svake nauke i naune discipline, pa su nauna saznanja i nauna istraivanja metode odreene nauke odnosno naune discipline, sastavni delovi te nauke, odnosno naune discipline. Oba su polazita na prvi pogled prihvatljiva. Meutim, u njima se previa da se radi o specifinom predmetu metodologije - metodu, odnosno nainu (nainima) naunog saznanja i naunog istraivanja predmeta nauke odnosno naune discipline. Naime, nain sticanja naunog saznanja odnosno naunog istraivanja nije inilac predmeta nauke - naune discipline, ve meu njima postoji funkcionalni i normativno-instrumentalni odnos u kome metod ima polivalentnu ulogu. Meuzavisnost predmeta i metoda manifestuje se kao zavisnost i obima i naunog saznanja o predmetu nauke od razvijenosti metode, dakle od naunih saznanja o prodornim i produktivnim nainima naunog istraivanja i naunog saznanja predmeta nauke. S druge strane, obim i stepen naunog saznanja o predmetu nauke omoguava, odnosno ograniava nauno saznanje i mogunosti naunog istraivanja metoda, tj. naina sticanja naunog saznanja. Meuzavisnost predmeta i metoda nauke je neposredna, ali ona ne onemoguava ve zahteva posebno sistematsko nauno istraivanje i nauno saznanje o metodu (metodama). Neosporivo je da se u istraivanju raznih predmeta koriste iste metode u istim ili slinim varijantama i da se ak kod raznih metoda javljaju isti inioci. Takoe, jasno je da raznovrsna istraivanja koriste iste metode u raznim modalitetima, ali da za sva nauna istraivanja postoje neka ista osnovna pravila. Nauno saznanje o optim, posebnim i specifikovanim pravilima u sprovoenju naunog istraivanja i sticanju naunog saznanja o predmetima nauke i naunih saznanja upravo zahteva postojanje posebne nauke kakva je metodologija.

17

Preuzimamo, operacionalizujemo i prilagoavamo nalaze S. Milosavljevia: Istraivanje politikih pojava, Institut za politike studije, Beograd, 1980., i S. Milosavljevi, I. Radosavljevi: Osnovi metodologije politikih nauka, Slubeni glasnik, Beograd, 2000.

58

Iz sutine saznanja proizlazi da je svako istinito i smisleno saznanje logino, tj. da je u skladu sa normama logikog miljenja. Ovo pogotovu vai za nauno saznanje i nauno istraivanje. Zato se i metodologija definie kao logika disciplina. Meutim, metodologija se ne sastoji samo od logikih pravila. Takoe, uprkos univerzalnosti nekih od postavki logike, ne postoji samo jedan logiki sistem niti samo jedan logiki pravac. Logika pravila su bitan sastavni deo metodologije, koji je u primeni povezan i uslovljen drugim delovima metodologije i drugim metodologijama i mogunostima formiranja raznih sprega logikih pravila i inilaca drugih delova metodologije. To je jo izrazitije kod metoda. Osim toga neophodno je, ako izloeni stav treba dokazati, prethodno tano razgraniiti naunu disciplinu od nauka i nauku od nauke. Metodologija se definie kao normativna nauka. ta znai ovakvo odreenje metodologije? Ono kazuje da se metodologija zasniva na saznanju da su njen predmet upravo proverena nauna istraivaka iskustva i pravila o sticanju naunog saznanja i o naunom istraivanju. Znai, predmet istraivanja u metodologiji su nauna saznanja o nauno-istraivakoj praksi i norme koje propisuju odreene aktivnosti i ponaanja u procesima naunog istraivanja i sticanja naunog saznanja. Metodologija na osnovu svog naunog saznanja utvruje interpretaciju i primenu ve postojeih i uvoenje novih pravila. Po tome metodologija zaista jeste normativna nauka. Meutim, svaka nauka koja otkriva naune zakone, zakonitosti i pravilnosti koje slue za izgraivanje odreenih sistema i primenjivanje pravila, takoe bi se mogla smatrati normativnom. Gotovo sve nauke bi se, po tako primenjenom kriterijumu, mogle ubrajati u normativne. Pri definisanju metodologije ne moe se izbei pitanje: da li je ona prevashodno teorijska ili empirijska nauka? U traenju odgovora na ovo pitanje valja imati u vidu da se u svim nauka proimaju teorijsko i empirijsko. Samo je u nekim naukama vea upuenost na empirijske izvore saznanja. Saznanja nekih nauka su vie i neposrednije usmerena na primenu u stvarnosti svakodnevnog ivota. Imajui u vidu ulogu empirijskih saznanja i primenu rezultata istraivanja odnosno naunih saznanja metodologije, ona se moe smatrati empirijsko-teorijskom naukom.

2. SASTAVNI DELOVI METODOLOGIJE NAUNOG RADA

Iz odeenja metodologije kao empirijsko-teorijske nauka proizlazi da u njen sastav ulaze saznanja mnogih empirijskih i teorijskih istraivanja koja su se odnosila na predmete nauka, odnosno na predmet odreene nauke, zatim rezultati empirijskih metodolokih istraivanja, teorijska istraivanja metoda, teorijska istraivanja predmeta nauka (nauke) i, posebno, logika istraivanja. U tom smislu, sadraj saznanja koja ulaze u sastav metodologije mogla bi se svrstati u sledee tri funkcionalne celine, odnosno u tri posebna dela: 1. nauna saznanja o pravilima logike i odnosima pravila logike sa metodama i predmetom istraivanja. Taj deo bismo nazvali logikim delom. Njime se vaspostavlja odnos izmeu metodologije i logike. U ovom delu razreavaju se pitanja primene odreenih logikih postulata i pravila u okvirima utvrenih paradigmi nauke, sistema logike, metodolokih pravaca i metode istraivanja u istraivanjima predmeta nauke i u istraivanjima metoda;

59

2. epistemoloki ili saznajni. U ovom delu razreavaju se problemi odnosa izmeu naunog saznanja o predmetu i naunog saznanja o metodu, kao i odnosi naunog saznanja primenom odreenih metoda u istraivanju predmeta nauka i posebno u istraivanju metoda. Odnosi izmeu raznih vrsta i tipova istraivanja i odnosi raznih metoda takoe su inioci ovog dela, i 3. nauno-strategijski. Nesporno je da je bitno svojstvo svake nauke razvojnost. Dakle, nauno saznanje se razvija pa se time razvija i nauka. U ovom delu se artikulie i razreava pitanje odnosa meuzavisnosti razvoja saznanja o predmetu i o metodu nauke. Naime, razvoj saznanja o predmetu nauke moe biti usporen ili limitiran razvoj saznanja o metodama istraivanja zaostajanjem razvoja saznanja o predmetu nauke. Za ovaj deo metodologije mogu se vezati i sadraji koji se odnose na takozuvane naune revolucije. Naime, pitanja odnosa naunog saznanja o predmetu i metodu na odreenom stepenu razvoja otvara pitanje i formulie, ili bar ukazuje na mogunost odgovora o valjanosti naunih paradigmi ili njihovih delova. Iz dosadanje istorije nauke proizlazi da svaka radikalna promena u sistemu naunih saznanja o predmetu zahteva duboku promenu u naunom saznanju o metodu nauke; da svaka radikalna promena naunog saznanja o metodu nauke vodi radikalnoj promeni u naunom saznanju o predmetu nauke. Skup velikih promena u naunom saznanju o predmetu i metodu nauke, naroito ako se promene odnose na postulativna i aksiomatska saznanja, vodi promenama u uspostavljenom sistemu naunog saznanja, u njegovom poretku. Tako se ostvaruje tok ulaska u takozvanu naunu revoluciju odnosno u promenu naune paradigme. Veoma esto se, i opravdano, postavlja pitanje da li postoji samo jedna ili ima vie metodologija - da li postoji samo jedna nauka o metodama naunog istraivanja ili ih je vie? U odgovoru na ovo pitanje valja poi od toga kako se metodologija shvata. Ako metodologiju shvatamo kao nauku o metodama sticanja naunog saznanja i naunog istraivanja ureenu u jedinstven sistem sa strogo naunom sistematizacijom i nauno utvrenim strukturama, funkcijama i odnosima, osnovano je govoriti o jednoj sloenoj nauci koju ini vie delova - celina! Ima osnova i za suprotno shvatanje koje tvrdi da postoji vie metodologija koje se meusobno znatno razlikuju. Prema kriterijumu odredaba predmeta i odnosa metoda prema njemu najee se razlikuju: Opta metodologija izuava opta pravila naunog istraivanja, tj. ona koja vae za istraivanja svih vrsta i u svim naukama; Metodologija prirodnih nauka istrauje odnosno obrauje metode naunog saznanja i istraivanja koja se koriste u prirodnim naukama; Metodologija drutvenih nauka bavi se metodama koje se upotrebljavaju u drutvenim naukama; Metodologija pojedinih nauka (specijalne metodologije, kao npr metodologija pravnih nauka) nauno izuavaju metode koje se primenjuju u istraivanjima odnosno sticanju naunih saznanja u pojedinim naukama odnosno naunim disciplinama. Ova klasifikacija, bez obzira koliko izgledala uverljiva i koliko bila korisna, ne opovrgava stanovite da je metodologija jedna nauka, jedan koherentan nauni sistem i poredak, u kome je samo predmet metodologije klasifikovan po optosti. Naime, nema dokaza za eventualne tvrdnje da se posebne metodologije bave samo metodama
60

koje se iskljuivo primenjuju u jednoj grupi nauka ili samo jednoj nauci. Posebne metodologije se, naprotiv, bave naunim izuavanjima svih metoda koje se koriste u istraivanjima - sticanju naunog saznanja o posebnoj grupi srodnih nauka odnosno u jednoj nauci ili jednoj naunoj disciplini. Osnovni razlog za ovo je to se skoro sve metode koriste ili se mogu primenjivati u istraivanjima predmeta svake grupe srodnih nauka, ili svake nauke odnosno naune discipline, a samo se modaliteti primene manje ili vie meusobno razlikuju. U metodolokoj literaturi za razlikovanje i klasifikaciju metodologije koristiti se i kriterijum paradigmi, odnosno metodolokog pravca. Meutim, ni taj kriterijum ne opovrgava jedinstvenost metodologije kao nauke. On samo uvaava razlike u pristupima, postulatima i aksiomima pojedinih metodolokih pravaca ili tanije njihove konceptualne razlike. Ali ni te konceptualne razlike, ma koliko bile velike, ne iskljuuju odnos opteg, posebnog i pojedinanog ak i kada se razlikuju u stavovima o mogunostima istraivanja odreenih predmeta nauke i valjanosti i primenljivosti odreenih metoda. Komparacija izmeu stavova, na primer pozitivistikih i aksiolokih metodolokih pravaca, odnosno koncepcija, ilustruje to veoma jasno. Prema tome, metodologija je sloena nauka iji sistem i poredak ine mnogi meuzavisni i meusobno uslovljeni i proeti delovi koji se samo uslovno mogu odvajati i tretirati kao posebni.

3. LOGIKE OSNOVE METODOLOGIJE NAUNOG RADA

Ono to ini bitnu, logiku osnovu metodologije naunog rada jesu delovi logike koji se najneposrednije odnose na procese istinitog miljenja. Ovi delovi logike sadre bitna pravila i uputstva o istinitom miljenju. Kako je nauno miljenje po svojoj osnovnoj usmerenosti i tenjama u funkciji sticanja istinitog saznanja, neophodno je poznavanje i primena logikih normi istinitog miljenja. Iz ovog, kao i metodoloke literature, proizlazi da logike osnove metodologije naunog rada ine: definicije miljenja, principi i zakoni istinitog miljenja i pitanja imenovanja, oznaavanja, znaenja i jezika kao sredstva i predmeta miljenja; oblici miljenja - uenje o pojmu, stavu, sudu i zakljuku odnosno iskazivanje, suenje, zakljuivanje ukljuujui dokazivanje i opovrgavanje; osnovne metode i njihovi postupci (analiza - sinteza, apstrakcija konkretizacija, specifikacija - generalizacija, dedukcija - indukcija i analogija odnosno komparacija). U naunoj zajednici miljenje se definie kao sloen proces u kome su sadrane psihike, mentalne, fizike i drutvene (= organizacijske) komponente. U procesu naunog rada ono je uvek predmetno (uvek se misli o neemu), a odigrava se kroz sledee faze: opaanje - predstavljanje - poimanje (formiranje pojma) i promiljanje. Istinitost miljenja u procesu naunog rada moe se na razne naine odrediti, ali za nae svrhe dovoljno je rei da istinito miljenje istinski saznaje predmet koji se istrauje. Ono saoptava tane tvrdnje o predmetu miljenja. Meutim, predmeti nauke su veoma sloeni, pa se istinito miljenje ne mora odnositi na celu pojavu ili

61

proces koji je predmet miljenja, ve samo na neke njegove delove, svojstva, aspekte, momente, odnose. S obzirom da je miljenje proces, kao i da su mnogi predmeti miljenja procesualni (promenljivi i razvojni), te da predmet miljenja nisu samo manifestacioni oblici pojava i samo aktuelna dogaanja, i samo miljenje je, kao saznanje, razvojno. U tom smislu se moe govoriti o razliitim stepenima istinitosti odnosno pogrenosti miljenja. Jedan od logikih sistema valencije miljenja razlikuje: a) moguu istinitost, b) verovatnu, v) izvesnu, i g) nunu istinitost. Isto tako razlikuje: a) moguu pgrenost, b) verovatnu, v) izvesnu, i g) nunu pogrenost. Izmeu njih stavlja neodreenost koja ih deli. Logika poznaje i druge sisteme valencije kao to su dvovalentni (istina i pogreka), trovalentni i polivalentni. Nuno je istai da se u logici javljaju i razlike u principima pri emu se suprotstavljaju principi formalne, elementarne logike principima dijalektike logike. Kao principi formalne logike navodi se: a) prost identitet; b) prosta neprotivurenost; v) iskljuenje treeg i g) princip dovoljnog razloga. Nasuprot tome principi dijalektikog miljenja bili bi: a) princip sloenosti; b) princip konkretnog dijalektikog identiteta; v) jedinstvo suprotnosti; g) jedinstvo protivurenosti. S obzirom da se miljenje u nauci kree od razlikovanja, preko shvatanja odnosa, poreenja do sjedinjavanja razliitog, mogu se evidentirati i mogui zakoni istinitog miljenja. Tu se mogu zapaziti dve grupe zakona. Prvu moemo nazvati zakonima osnovnih odluka istinitog miljenja, a drugu zakonima isitinitog zamiljanja predmeta. U prvu grupu, meu zakone osnovnih odlika istinitog miljenja moemo uvrstiti sledee zakone: predmetnosti - to znai da je neophodno da se miljenje odnosi na neki predmet miljenja; sadrajnosti - zahtev da miljenje bude ispunjeno odreenim sadrajem; odreenosti - zahtev da miljenje o predmetu nauke bude odreeno; osnovanosti - zahtev da miljenje bude zasnovano, a ne proizvoljno; logike povezanosti - zahtev za logikom konzistentnou i smislenou i stalnosti i razvojnosti. Drugu grupu, u koje smo uvrstili zakone istinitog zamiljanja predmeta, ine dve podgrupe, tanije jedan opti zakon objektivnog zamiljanja predmeta i jedna podgrupa koja obuhvata posebne zakone jedinstva, identiteta, raznovrsnosti,

62

suprotnosti, protivurenosti odnosno neprotivurenosti i stalnosti i razvojnosti zamiljanja predmeta. Opti zakon objektivnog zamiljanja predmeta zahteva, kao to je ve reeno, istinito zamiljanje predmeta predmeta - onakvog kakav on zaista jeste. Ovaj zakon ima univerzalno vaenje. Predmet nauke se moe, uopte uzev, i nauno saznati samo ako je zamiljen tako da odgovara realitetu na koji se odnosi. Valja rei, da se on veoma teko realizuje kada su predmeti zamiljanja izvesne duhovne tvorevine koje se tiu budunosti, umetniki i drugi sadraji, znaenje i smisao odreenih poruka itd. Posebni zakoni su znatno jasniji i primenljiviji u procesu naunog rada. Prema rezultatima metodolokih istraivanja oni su: zakon istinitog zamiljanja jedinstva raznovrsnog - to podrazumeva shvatanja povezanosti raznih inilaca kao istorodnih inilaca; zakon identiteta, to podrazumeva shvatanje sloenih, ali relativno izdvojenih i relativno konstantnih pojava kao jednih. Ovaj zakon se odnosi i na procese, deavanja, odnose; zakon razliitosti. On se moe tretirati kao opti tj. posredstvom njega se identifikuju razliiti inioci u okvirima i sastavu jednog i kao zakon proste razliitosti koji konstatuje razliku izmeu odreenog predmeta u odnosu na sve druge predmete; zakon suprotnosti koji se takoe moe posmatrati kao zakon opte i kao zakon proste suprotnosti. Opta suprotnost se konstatuje kada u jednoj pojavi imamo odredbe koje su meusobno suprotne, meusobno se uslovljavaju i prelaze jedna na drugu. Na primer: opte - posebno; apstraktno - konkretno, itd. Prosto su suprotni inioci ili pojave kada su kvalitativno ili kvantitativno bitno ili maksimalno raziliti odnosno suprotni. zakon protivurenosti i neprotivurenosti koji se takoe moe shvatiti kao opti i kao prost. Uopte uzev, svaki razvojan predmet sadri meusobno povezane, uslovljene i prelazne protivurene inioce koji su neophodni nukleus razvoja, i zakon razvojnosti i stalnosti. Ovaj zakon je usmeren na shvatanje procesualnosti odnosno razvojnosti svakog predmeta. Takoe, i miljenje o tom predmetu je razvojno. Relativna stalnost je takoe svojstvo svakog predmeta zamiljanja i ona se ispoljava kroz identitet i jedinstvo predmeta koji su relativno nepromenjivi, odnosno predmet je relativno identino jedan - stalan. esto se smatra da je osnovni, opti predmet miljenja stvarnost tj. sve komponente stvarnosti. Ova odreenje dozvoljava razne definicije stvarnosti. Iz njih proizlazi da je opti predmet miljenja i saznanja ukupnost pojava, procesa i odnosa dogaanja i stvari u prolosti, sadanjosti i budunosti. Ue odreen, konkretizovan predmet miljenja i saznanja su svi inioci pojava, procesa i odnosa i bitni inioci okruenja u kojima se oni odigravaju. Mogli bismo konstatovati da bi to bili vreme, prostor i materija u kojoj se ostvaruju, zatim inioci strukture stvarnosti i sastava njenih procesa i pojava, inioci funkcija i inioci odnosa i veza u prolosti, sadanjosti i budunosti. Mogui su razni kriterijumi za klasifikaciju predmeta miljenja i saznanja u procesu naunog rada. Meu njima su: stepen i oblik razvoja predmeta. Unutar njega se razlikuju: prirodne pojave; psihike pojave i drutvene (organizacione) pojave i procesi. U

63

okviru ovog kriterijuma razlikuju se i stvari (odreeni materijalni sadraj u odreenoj formi, relativno konstantne strukture i relativno samostalnog postojanja) i proces i kao promena i razvoj ije su komponente dogaaji koji se javljaju kao momenti procesa koji je predmet naunog rada. Po istom kriterijumu konstatujemo i pojavu koja je sloenija i ima vii stupanj razvojnosti i udaljenosti od primarnog, ali zadrava svojstva neposrednog manifestovanja odnosno odreenih opazivih demonstracija; odnos prema subjektu. Po njemu razlikuju se: a) predmeti nezavisni od oveka; b) opaeni predmeti i opaaji; v) predstave i neulne slike i g) misli, a tome bismo mogli dodati i zamisli, ukoliko se ne uvruju u neulne slike. Razumljivo je da se ovde uvrste i ljudske tvorevine jer one nisu nezavisne ili samo opaane; oblik predmeta. Po tom kriteirjumu razlikuju se: a) jednosni predmeti pod kojim se podrazumevaju jednosne celine i b) opti predmeti shvaeni kao: (ba) jedno u mnogome i (bb) opte celine jednovrsnog (mnogo jednog); sloenost predmeta. Najjednostavnija je podela na proste i sloene predmete. Meutim, u stvarnosti nema prostih ve su svi predmeti sloeni, samo je stepen sloenosti nejednak. Sloeni predmeti se ne razlikuju samo po stepenima sloenosti, koja se moe meriti brojem komponenata, brojem odnosa, slojevitou itd. ve i po karakteristikama unutranje povezanosti inilaca. Najnii oblik sloenog predmeta je skup. Veza izmeu raznovrnih inilaca skupa je sluajna i preteno spoljanja. Meutim, insistiranje na raznovrsnosti inilaca skupa, ovaj najnii oblik sloenog predmeta ini teko prihvatljivim za nauku. Skupovi inae mogu da budu: a) konani, b) beskonani, v) kontinuirani, g) diskretni. Mnotvo je jedinstvo raznovrsnih predmeta koji imaju neku zajedniku kvalitativnu osobinu ili bitni odnos. Mnotvo bi moglo biti jednovrsno dakle, mnogo jednog i istovremeno jedno mnogoga, ili raznovrsno jedno mnogoga. Ono moe biti i sreeno i nesreeno, itd. Objektivno gledano razlike izmeu skupa i mnotva teko je utvrditi na osnovu odredaba ponuenih definicija. Pojam mnotva u sebi sadri pojam mnogo, a ta je to mnogo zavisi od okolnosti. Agregat je mnoina u kojoj su tano odreeni odnosi lanova jednih prema drugima, ali unutar njih nije uspostavljen hijerarhijski red, tj. odnos viih i niih lanova. Agregati mogu biti razni, pa i organizacioni. Organizacioni agregati su mnoine koje nemaju uspostavljen unutranji vrst poredak, dinamine su i s pokretakom potencijom. Grupa je mnoina ma po emu jednovrsnih ili srodnih lanova organizacije. Vezu izmeu lanova grupe mogu initi bitne ili nebitne osobine odnosno svojstva.
64

Ove veze mogu da budu prostorne, funkcionalne i td., a mogu u jednu celinu da povezuju razliite predmete. Takve celine se nazivaju blok. Klasa, razred i rod su mnotva jednovrsnih lanova - inilaca koji ine celinu na osnovu nekih zajednikih osobina odnosno svojstava. Ova svojstva su bitna, a mogu da budu vee ili manje sloenosti odnosno elementarnosti. Niz i red imaju zajedniku osobinu da lanovi koji ih ine slede jedan drugog po nekom svojstvu. Posebna karakteristika reda je da u sebi sadri hijerarhijsku odredbu zasnovanu na odreenom svojstvu. Za kolektiv je karakteristina unutranja povezanost visokog stepena i intenzivni odnosi, a prvenstveno se odnosi na ljude i njihove ureene mnoine. To je sloen predmet a ine ga objedinjeni lanovi raznih uloga i funkcija. lanovi, i ako ine delotvornu celinu, mogu da budu raznovrsni i samostalni u drugim funkcijama i osobinama. Osnovi uspostavljanja kolektiva su razliiti, ali prvenstveno su funkcionalni ili ciljni i svrsishodni! Iz okvira kolektiva ne moe se iskljuiti ni pojam zajednica, mada se on koristi u raznim znaenjima. Sistem je u savremenim naunim istraivanjima bitan pojam, koji se definie se na razne naine. Za miljenje o sistemu bitne su odredbe: a) to je celina, b) u kojoj su uspostavljeni preteno saglasni i funkcionalni odnosi relativno stalnih inilaca strukture, v) u kome se vre odreene meusobno povezane funkcije, g) koji kao celina vri odreene funkcije u okruenju, d) tei odranju ravnotee, ) prema okruenju odnosi se kao posebnost.

4. POSEBNOST METODOLOGIJE NAUNOG RADA

Iz odreenja da je metodologija jedinstvena nauka, celovita, sa izgraenim unutranjim sistemom i poretkom, proizlazi upitanje da li je mogua metodologija naunog rada? Da bi se na validan nain odgovorilo na ovo pitanje nuno je prethodno odgovoriti na sledea bar tri potpitanja: da li se uopte moe govoriti o jednoj metodologiji - dakle o jednoj metodologiji vie istovrsnih, srodnih nauka; da li je ta metodologija posebna nauka i kakav je njen odnos prema drugim naukama; i kakav je njen odnos prema metodologiji kao nauci i ta nju ini posebnom? U traenju odgovora moramo poi od definicije nauke i ponoviti da je nauka preteno koherentan, sloen i razvojan sistem i poredak aksioma naunih zakona, naunih zakonitosti i pravilnosti, naunih teorija, teorema i hipoteza i naunog dokazivanja i opovrgavanja. Nauka ima svoj utvreni predmet i svoj metod, odnosno svoje metode. Prihvatimo li ovu definiciju kao valjanu, moramo da konstatujemo da jedan pravilno odreen predmet logino podrazumeva jednu nauku. Drugi zahtev za konstituisanje nauke je da svaka od njih treba da ima svoj metod sticanja naunog saznanja odnosno naunog istraivanja. Da li je re o jednom
65

metodu, ili se, kada se govori o metodu nauke podrazumeva sistematizovan korpus metoda i koncepcija istraivanja predmeta nauke? Sve analize dela koja se tim pitanjem bave upuuju na zakljuak da termin "metod nauke" ima svojstvo kumulativnog termina kome odgovara sadrina pojma "sistematizovan korpus koncepcija i metoda istraivanja predmeta nauka". Izmeu specifinosti predmeta nauke, odnosno naune discipline i naina istraivanja tog predmeta postoje znatne meuzavisnosti. One se manifestuju, bar u tri vida: Prvo, kao koncepcija naina istraivanja predmeta koja mora da bude razliita od drugih koncepcija bar onoliko koliko im je predmet razliit od drugih i u onome u emu se predmet razlikuje od drugih; Drugo, u specifinosti primene metoda u istraivanju predmeta, tako da budu primerene njegovim specifinostima. Tree, u tehnikama, postupcima i naroito instrumentima, obradi, interpretaciji podataka i zakljuivanju. Ako bismo sledili sastavne delove metodologije uopte, mogli bismo da utvrdimo sledee sadraje sastavnih delova metodologije naunog rada: Prvi, logiki deo ima isti osnovni sadraj kao i u svim metodologijama drutvenih nauka u okviru istih logikih sistema. Drugi, epistemoloki deo, baziran je na saznanjima o pojavama, procesima i metodima njihovih istraivanja. Trei deo sadri saznanje o odnosima meuzavisnosti razvoja naunog saznanja o procesima i pojavama, s jedne, i metodologije odnosno metoda naunog rada s druge strane. Metodologija naunog rada istovremeno je deo - grana metodologije nauka i nauna disciplina. Njeni zadaci proizilaze iz dve osnovne potrebe. Prvo, to su praktine potrebe i zahtevi. Drugo, to su potrebe i zahtevi nauke, naunog saznanja i naunog istraivanja, iji su predmet pojave, procesi i odnosi. Iz toga proistiu dva zahteva upuena metodologiji: da obezbedi metode sticanja valjanog naunog saznanja o pojavama i procesima koje se moe primeniti i u praktikovanju, i da iznae metode o sticanju saznanja i o nainima uspenog osposobljavanja za primenu naunih saznanja u praksi. Iz konkretnih praksi proizlazi da se ova dva zahteva ne smeju pojednostavljivati i vulgarizovati, jer bi to vodilo ukidanju autonomije naunog rada i njegovoj gruboj politikoj i drugoj instrumentalizaciji to bi dovelo do gubljenja naunosti. Ta ista praksa govori o drugoj izvornoj potrebi, koja, takoe, ima dva osnovna dela. Prvi je zahtev za naunim saznanjima o valjanim metodama istraivanja o predmetu nauke. To podrazumeva da metodologija evidentira, prouava, vrednuje i proverava metode koriene u sticanju naunog saznanja, usavrava ih i rekonstruie i otkriva nove metode ime otklanja metodoloka i metodska ogranienja u razvoju nauke. Drugi zahtev je prouzrokovan prvim. Istraivanje i razvoj metoda istraivanja predmeta nauke zahteva razvoj teorije metodologije i metoda istraivanja valjanosti metoda istraivanja predmeta nauke. Zadaci metodologije, pojednostavljeno kazano, su da: otkrije, razvija i omogui korienje metoda za sticanje naunog saznanja o pojavama, procesima i metodama praktikovanja tog saznanja; otkriva, razvija i omogui razvoj metoda osposobljavanja za korienje naunog saznanja i metoda sticanja naunog saznanja;

66

otkriva, razvija i omoguava metode naunog saznanja i naunog istraivanja pojava, procesa i odnosa kao predmeta naukee i metode izgraivanja i provere teorije o stvarnosti kao predmeta nauke; otkriva, razvija, proverava i verifikuje metode istraivanja i da o tome razvija teoriju.

5. NAUNE METODE
5.1. Pojam naunog metoda
U dosadanjem delu naeg izlaganja upotrebljavali smo veoma esto pojmove: nauno saznanje, nauno istraivanje i metod naunog saznanja odnosno metod naunog istraivanja. Upotreba pomenutih termina i pojmova u istim iskazima ukazuje na razlike u njihovom znaenju, ali i na njihovu pojmovnu i funkcionalnu povezanost. Svi ovi termini i pojmovi sadrani su i uslovljeni odredbama pojma nauke odnosno naunog. Nauka je ljudska-drutvena, u sutini intelektualna, dakle racionalna delatnost. Istovremeno ona je i rezultat naune delatnosti. Jer, neosporivo je da deo nauke ine ve steena, proverena, nauna saznanja, a deo smislena, ciljna, svrsishodna aktivnost sticanja naunog saznanja. Iz toga moe da se izvede zakljuak da je nauka istovremeno sloen proces sticanja naunog saznanja, razvojna struktura ve steenih, kontinuisanih, proverenih i projiciranih i osnovano pretpostavljenih naunih saznanja o predmetu nauke i metodu sticanja naunog saznanja o predmetu i o metodu nauke. Strukturu nauke, kao to je ve kazano, ine: aksiomi, principi (naela), nauni zakoni, naune teorije, naune teoreme, postulati, hipoteze, argumenti i kategorijalno pojmovni aparat o predmetu nauke - po pravilu konstituisani kao sistem u okviru vaee paradigme. Sastavni deo te strukture - tog sistema su procedure istraivanja, dokazivanja i opovrgavanja i procedure konstituisanja naunih i saznajnih injenica. Jednom reju, nauni metod shvata se kao sistematska celina koncepcija i naina istraivanja dotinog predmeta nauke. To nam omoguuje da konstatujemo da je nauka elastian i razvojan, ali konzistentan sistem kojeg ine dva meuzavisna i meusobno proeta, sloena podsistema. Ovom bi se moglo dodati da u svakom od pomenuta dva podsistema otkrivamo teorijsku, duhovnu, intelektualnu komponentu i s njom povezanu praktinu komponentu. Takoe, vidimo komponente saznanja i komponente primene saznanja. Komponente primene saznanja odnose se kako na primenu saznanja o predmetu za delovanje i uspostavljanje odnosa prema predmetu nauke u svakodnevnom praktikovanju ivljenja, tako i na metode sticanja naunog i praktikovanog saznanja. U osnovi nauke nalazi se proces sticanja, demonstracije i primene naunog saznanja. Pokuamo li da definiemo pojam naunog saznanja, naii emo na sledee najee stavove: prvo, da je nauno saznanje ono koje se tie predmeta nauke i do koga se dolazi naunim istraivanjima i primenom naunih metoda; drugo, da je nauno saznanje istinito ili bar verovatno tj. najblie istini o predmetu nauke. Ova dva najee izraena shvatanja sadre bitne injenice valjane definicije. Ona jasno pokazuju da je nauno saznanje deo ukupnog ljudskog saznanja. U sastav naunog saznanja ulaze mnogi inioci ljudskog saznanja kao to su odnos subjekt - objekt
67

saznanja, opaanje, predstavljanje, miljenje, povezanost i meuzavisnost ulnosti i intelektualnosti, fizikog i psihikog, itd. Kao i za svako drugo saznanje ljudi i za nauno saznanje vae zahtevi da ono bude predmetno, logino - dakle smisleno, da bude osnovano i pouzdano. Ipak, postoje znatne i znaajne razlike izmeu ljudskog saznanja uopte i naunog saznanja. Za nauno saznanje bitne odredbe su: odreenost predmeta saznanja koja je dovoljna da se ono razlikuje od svih drugih predmeta saznanja; nauno saznanje je saznanje koje se stie verifikovanim procedurama; ono je sistematsko i sistematizovano; ono je preteno usmereno i plansko; nauno saznanje je provereno i podlono stalnoj proveri, te je istovremeno pouzdanije od drugih, kritiko je i razvojno. Posebno je vana odlika naunog saznanja da se ono, u savremenim uslovima, prvenstveno, stie naunim istraivanjima. A nauna istraivanja su ona koja se izvode u okviru prepoznatljive paradigme, odnose se na predmet odnosno definisane predmete definisanih nauka ili naunih disciplina i primenjuju odgovarajue metode naunog istraivanja. Ovakva definicija naunog istraivanja otvara bar dva pitanja: (1) da li pojam naunog istraivanja podrazumeva (ukljuuje u sebe) i naune rezultate koje tim istraivanjem (istraivanjima) treba ostvariti?, i (2) da li su mogua nauna istraivanja o predmetima koji jo nisu obuhvaeni odreenim naukama - koji se jo nisu konstituisali kao nauni jer se jo nije konstituisala nauka o njima, pa se shodno tome, nije konstituisao ni njihov nauni metod? Odgovor na prvo pitanje je oigledan: nauno saznanje je, u delu u kojem ga ine konstituisana nauna saznanja, rezultat naunog istraivanja. Razlog za izvoenje naunog istraivanja je sticanje naunog saznanja a zavrna faza naunog istraivanja je utvrivanje rezultata naunog istraivanja - ostvarenog naunog saznanja istraivanjem. Drugo pitanje je, u sutini, pitanje o razvojnosti nauke i naunog metoda. Dva su osnovna naina umnoavanja nauka i naunih disciplina odnosno njihovih predmeta kao oblika razvoja nauke. Prvi je izdvajanje nauka i naunih disciplina i njihovih predmeta iz drugih nauka. U tom smislu istraivanja su nauna jer se odigravaju u okviru ve postojeih nauka i naunih disciplina. Drugi sluaj je nastanak potpuno novih, do tada nauno neistraivanih pojava i procesa, koje zato nisu bile predmet ni jedne nauke. Na sadanjem nivou razvoja ovo je malo verovatna mogunost, ali i u tom sluaju se istraivanja mogu zasnovati na analogijama, iskustvima i naunim saznanjima srodnih nauka korienjem njihovih metoda. Prilikom definisanja metodologije kao nauke o metodu tvrdili smo da je metod nain dolaenja do istinitog naunog saznanja. Termin metod vodi poreklo od grke rei "metodos" ije je znaenje put, traenje. I naa re "nain" i grka "metodos", ma koliko izgledale jasne na prvi pogled, ostaju nedovoljno precizne bez blieg odreenja njihovog sadraja. Nain, u najirem znaenju podrazumeva ukupnost preduzetih radnji i upotrebu sredstava svih vrsta da bi se dolo do istinitog saznanja. Postupci i sredstva sticanja istinitog saznanja veoma su rasprostranjeni u svakodnevnom ivotu i u funkciji su raznih vrsta istraivanja i ciljeva. Osim toga, ako se nain - metod definie kao ukupnost radnji i sredstava kojim se stie istinito saznanje, ne ostaje nita izvan metoda tj. naina. Mogli bismo rei da je ovakva definicija preiroka, ali je nju ipak teko ograniiti. Mogli bismo da pokuamo da ograniimo sadraj pojma povezujui nameru da se stekne saznanje o unapred odreenom predmetu, objektu saznanja, ali bi time sluajno, stihijno i uzgred nastalo saznanje bilo izvan i odvojeno
68

od naina. Ono bi se, u tom sluaju, sticalo bez ikakvog naina, to bi bila potpuno neosnovana tvrdnja. Zato definicija pojma "nain saznanja" kao opteg, mora da ostane vrlo elastina i da omogui intuitivno razlikovanje radnji i sredstava u funkciji sticanja saznanja od ukupnosti procesa saznanja o odreenom predmetu (o objektu saznanja). Definisanje pojma naunog metoda tj. metoda naunog saznanja neto je olakano postojanjem definicija nauke i predmeta nauke, kao i definicije naunog saznanja. Najoptije reeno, metod naunog saznanja je smisleno i svrsishodno, racionalno konstituisan sistem ideja, koncepcija, radnji (postupaka) i sredstava odabran po naunim kriterijumima i nauno proveren u cilju sticanja naunog saznanja, odnosno naunog istraivanja o predmetu ili metodu nauke. Osnove ove definicije izvodimo iz sledeih postulata: Nauna delatnost, aktivnost na sticanju naunog saznanja, namerna je, racionalna, usmerena na ostvarivanje naunih ciljeva i u tom smislu planska. Prema tome, ona nije stihijna, sluajna, nesistematska i proizvoljna. To su bitne razlike u odnosu na sticanje saznanja uopte; Sticanje naunog saznanja usmereno je na nauno definisan predmet (nauno-definisane predmete) odreen kao predmet i metod nauke; Postupci, sredstva, koncepcije i opredeljenja biraju se po utvrenim naunim pravilima i kriterijumima iz reda ve proverenih (proveravanih); Primena koncepcije, pravila, kriterijuma, postupaka i sredstava u procesima sticanja naunog saznanja u prvom redu naunim istraivanjima strogo je kontrolisana i kritiki proveravana. Naroito se panja usmerava na odnos primenjenog naina i dobijenog rezultata u naunom saznanju. Prema tome, bitna obeleja metode naunog saznanja - istraivanja odnosno naunog metoda su: naunost, racionalnost, ciljnost, sistematinost, kontrolisanost i kritiko vrednovanje namerno odabranih koncepcija, postupaka i sredstava u okvirima odreene nauke. Time dolazimo do sledeih stavova: pojednostavljeno gledano, najoptiji nain sticanja naunog saznanja je nauno istraivanje; postoje razlike izmeu naunog metoda istraivanja tj. metoda odreene nauke (nauka) i metoda sticanja naunog saznanja. Nauni metod iskljuuje sve naine koji nemaju obeleja naunosti i naune osnovanosti, a metoda sticanja naunog saznanja obuhvata sve metode, sve naine kojima moe, namerno ili sluajno, racionalno ili intuitivno da se doe do saznanja koje moe da dobije status naunog. Ovo shvatanje omoguava nam da razlikujemo racionalno preduzete radnje i izabrana sredstva radi sticanja naunog saznanja o definisanom predmetu od podsvesnih, nadsvesnih, intuitivnih i drugih procesa koji se odigravaju nekontrolisani umom i voljom naunika - istraivaa a mogu dovesti do saznanja, i naune metode u naunom istraivanju zahtevaju kvalifikovane subjekte naunog saznanja.

5.2. Sastavni delovi naunog metoda

Iz definicije da je metod nauke: nauno osnovan i verifikovan sistem koncepcija, kriterijuma, pravila, postupaka i sredstava primerenih potrebama

69

efikasnog naunog istraivanja definisanog predmeta i metoda odreene nauke, proizlaze dve vane konstatacije. Prvo, nauni metod nauke je u stvari sloena celovitost skup racionalno i funkcionalno meusobno povezanih metoda u odgovarajui poredak. Drugo, svaki od metoda ukljuenih u poredak koji nazivamo metod nauke, ima istu osnovnu strukturu. Sve ovo odnosi se i na metod revizije. A, ovaj metod, kao i nauni metod nauke, ima tri osnovna sastavna dela: 1. logiki deo, 2. epistemoloki, i 3. operativno-tehniki deo. Logiki deo sadri, odnosno obrauje logike osnove, logika pravila metoda. Mada se ne moe poricati stav da su logika pravila jednog sistema u sutini ista i da ona ne zavise od metoda, ipak se u okviru raznih metoda logika pravila razliito primenjuju i interpretiraju. To se moda najbolje vidi kada se uporede razni metodoloki pravci, metode sakupljanja podataka, obrada podataka i zakljuivanje na osnovu njih. Meusobna poreenja poznatih shvatanja o odnosu teorije i prakse, o teorijskim i empirijskim istraivanjima takoe ukazuju da logika pravila moraju da budu posebno odreena u okviru svakog metoda saglasno svojstvima predmeta istraivanja i svojstvima metoda. Ovo se naroito odnosi na delove koji se odnose na logike funkcije, valencije, suenja i zakljuivanja. Epistemoloki deo obrauje odnos teorije i drugih delova nauke o predmetu nauke sa realitetima stvarnosti i metoda istraivanja. U taj deo spada i kategorijalnopojmovni sistem. Ovaj deo metoda veoma je vaan zato to na osnovu naunog saznanja o predmetu kao realitetu i moguem realitetu otkriva ta je to to je potrebno i mogue istraivati odreenim vrstama istraivanja, kakve su mogunosti primene dotine metode, kako ublaiti i otkloniti mogue tekoe i prepreke, a kako stimulisati prednosti te metode. Ovaj deo uspostavlja kriterijume izbora izmeu vie moguih koncepcija i metoda istraivanja. U okviru ovog dela uspostavljaju se odnosi i izmeu kategorijalno-pojmovnog aparata kojim se obrauje predmet nauke i metodologije. Prilikom konkretne primene, ovaj deo metode omoguuje potrebne operacionalizacije i sistematizacije kategorija, pojmova i termina u projektima istraivanja utvrujui pravila o obrazovanju njihovih poredaka. Operativno-tehniki deo obrauje odnos izmeu prethodnih delova metoda i njihovih tehnika, zatim pravila konstruisanja i primene tehnika istraivanja. U naim svakodnevnim komunikacijama esto se susreemo sa pogrenom upotrebom pojmova metodologije, metoda i postupka, tako da se metodologija esto pogreno poistoveuje sa metodom i postupkom. Zato je potrebno jasno odrediti njihova pojmovna znaenja. A ta su: metodologija je nauka o metodima; metod je nain (nauni) sticanja (naunog) saznanja. Oigledno je da se nauka ne moe poistovetiti i svesti na svoj predmet. Takoe, ni metodologija ni metod se ne mogu svesti na postupak. U logici je mogue proces miljenja odrediti i kao misaoni postupak u promiljanju odnosno u miljenju odreenog predmeta. Takoe, nesporno je da svako, a naroito racionalno saznanje ne moe da bude ostvareno bez miljenja. Prema tome, uslovno reeno, miljenje u najraznovrsnijim oblicima, moe se smatrati optim nainom racionalnog, a time i naunog saznanja. Iz teorijsko-empirijskih istraivanja proizlazi da jedna metoda istraivanja moe imati vie tehnika istraivanja. To je naroito oigledno kod metoda prikupljanja podataka. Tako na primer, ispitivanje kao metoda prikupljanja podataka ima vie svojih tipova i vie svojih tehnika. Njene su tehnike nauni intervju, nauna anketa itd., koje se javljaju u praksi istraivanja u vie tipskih i praktinih modaliteta. Ali svaka od ovih tehnika istraivanja sastoji se od postupaka i instrumenata

70

istraivanja. Tako je, na primer, instrument za prikupljanje podataka anketom anketni upitnik. Postupak bi u ovom sluaju bio sistem operacija i ponaanja u rukovanju upitnikom, tj. u uspostavljanju kontakta sa ispitanikom, postavljanju pitanja, evidentiranju odgovora itd. U tom smislu, opravdano je konstatovati: metodi istraivanja mogu da imaju vie modaliteta, a u njihovom sastavu moe da bude vie tehnika istraivanja; pod tehnikama istraivanja podrazumevamo sloene, neposredno primenjene operativne oblike metoda. Svaku tehniku ine, njeni nauni sastavni delovi, instrumenti i postupci; pod instrumentima podrazumevamo sva sredstva, sve stvari koje koristimo prilikom primene metoda u istraivanju; postupci su, u ovom sluaju, izvravanje odreenih radnji u skladu sa pravilima metoda i istraivake tehnike i saglasno uputstvu u okviru konkretnog projekta istraivanja. Iz metodoloke grae i istraivanja proizalzi da u okviru svih metoda istraivanja deo koji se tie tehnike istraivanja nije podjednako obraen. Naprotiv, to je metoda optija ovaj deo je manje obraen. Takoe, to je metoda osnovnija i optija instrumenti su manje, a postupci vie obraeni. Razlog tome je to se osnovne i opte metode konkretizuju bilo kroz metode sakupljanja i obrade podataka, bilo kroz druge delove istraivanja. Stepen razrade i konkretizacije tehnike - instrumenata i postupaka u procesu istraivanja zavisi u velikoj meri od vrste istraivanja. Po pravilu vei je stepen razrade i konkretizacije instrumenata i postupaka u empirijskim istraivanjima. Isto tako, ima metoda koje nemaju svoje tehnike istraivanja ili nemaju svoje instrumente, ve su iskljuivo misaoni postupak.

5.3.

Klasifikacija naunih metoda

U metodologiji postoji vie kriterijuma klasifikacije metod. Najei kriterijumi su optost metoda - njegova upotrebljivost i predmet koji se metodom istrauje. U literaturi se najee susreu sledee klasifikacije: Osnovne metode u koje spadaju analiza, sinteza, apstrahovanje, konkretizacija, specijalizacija, generalizacija, dedukcija i indukcija. Osim pomenutih u ove metode bi se mogla ubrojati i analogija odnosno komparacija koja je integrisana sa svim napred pomenutim. Osnovne metode nazivaju se i osnovnim posebnim ili samo posebnim. Ove metode su osnovi svih drugih metoda, te ih to kvalifikuje kao osnovne; Optenaune metode su one koje se primenjuju ili se mogu primenjivati u svim naukama. U te metode se po pravilu ubrajaju: statistika metoda modelovanja, aksiomatska, analitiko-deduktivna i hipotetiko-deduktivna. Nije jasno zato u ove metode nije uvrena i istorijsko-komparativna metoda iako istraivaka i nauna praksa demonstriraju njenu estu upotrebu; Posebne metode pojedinih grupa nauka (na primer drutvenih) pri emu se poistoveuju pojedini metodoloki pravci sa posebnim metodama. Ovome se moe prigovoriti nedovoljna korektnost u koncipiranju, definisanju i primeni kriterijuma klasifikacije. Naime, svaka od znaajnih metodolokih orijentacija sadri u svojoj odredbi i sopstvene metode, a neke od ovih orijentacija, mada su izvorno bile koncipirane za odreene nauke, mogu se

71

primeniti i u istraivanjima drugih nauka. Tako se u posebne metode drutvenih nauka ubrajaju strukturalizam, aksiologizam, dijalektiki metod itd. Ako paljivo analiziramo pomenute koncepte, videemo da se njihove bitne postavke mogu primeniti u istraivanju bilo kog predmeta bilo koje nauke. Izuzetak ini aksiologizam ije se postavke u prirodnim naukama uopte ne mogu primeniti. Suprotnost njemu je dijalektiki koncept ije odredbe imaju univerzalne mogunosti primene; Metode prikupljanja podataka su, kako im samo ime kae, one metode kojima se koristimo u prikupljanju podataka. Meutim, prikupljanje podataka podrazumeva i sreivanje i obradu podataka i zakljuivanje na osnovu njih. U tom pogledu postoji izvesna povezanost i meuzavisnost izmeu metoda prikupljanja i metoda obrade podataka. Svojstva podataka su ono to te metode povezuje. U metode prikupljanja podataka najee se ubrajaju: metode ispitivanja, metode posmatranja i metode eksperimenta. Metoda analize dokumenta i metoda studije sluaja se takoe mogu svrstati u metode prikupljanja podataka, ali su one po svojim svojstvima specifine pa ih jo nazivamo i operativnim metodama. Mogue je oformiti kao posebnu grupu metoda metode obrade podataka. Meutim, istraivaka praksa kazuje da se one najee javljaju kao delovi optih metoda istraivanja, kao modaliteti njihove primene ili kao njihovi produeci. Na primer, razne vrste analize podataka, bez ega nema istraivanja, samo su varijante analize kao osnovne metode. Isto je i sa metodama zakljuivanja. Zato se pre moe govoriti o postupcima ili modalitetima primene ve pominjanih metoda. U metodologije je uobiajena klasifikacija metoda zasnovana na kriterijumima pripadnosti predmeta istraivanja odreenim naukama. Tako se pominju metodi prirodnih i metodi drutvenih nauka. Ne retko susreemo se i sa podelom na kvantitativne i kvalitativne metode. Ova podela nam se ini nedovoljno osnovanom. Naime, nema "praznih kvantiteta" - nema malo ili mnogo niega, ve je uvek u pitanju koliina, veliina neega - nekog kvaliteta. Takoe, svim metodama se nastoji da se postigne izvesna kvalitativna i kvantitativna odreenost izvesne pojave. Istina je da su neke metode vie koncipirane i usmerene ka utvrivanju kvantiteta, pa preko njega i kvaliteta (na primer statistika metoda) ali je, sa izuzetkom matematike, svuda na poetku utvrivanje kvaliteta i njegovih jedinica.

5.4. Odnos naune teorije i naunog metoda

Odgovor na pitanje odnosa naune teorije i naunog metoda smo, na prethodnim stranicama, zapoeli. Sada to pitanje razdvojamo na sledea dva: na pitanje odnosa naune teorije o predmetu nauke i metoda i na pitanje naune teorije o metodu i metoda naunog istraivanja. U odgovorima na ista ponavljamo ve poznato: izmeu naune teorije i naunog metoda (naunih metoda nauke) postoji odnos interakcije i meuzavisnosti. Ali da bi se takav odgovor objasnio i argumentovao treba prvo jasno odrediti ta je teorija odnosno nauna teorija o predmetu nauke, a ta teorija odnosno nauna teorija o metodu. Samo uslovno kazano, svako ljudsko saznanje je preteno neposredno iskustveno i steeno neposrednim dodirom ula i stvarnosti ili je preteno teorijsko do koga se dolo promiljanjem. Ove dve vrste saznanja nikada nisu potpuno odvojene. Stavrnost, drutvena (organizaciona) praksa, stalni je predmet teorije i njen stalni verifikator. Teorija je sistematizovano misaono saznanje o praksi - saznanje do
72

koga se dolazi miljenjem. U metodolokoj literaturi se operie uglavnom sa tri osnovna znaenja termina odnosno pojma teorija: teorija je svako, dakle i nenauno, misaono saznanje o nekoj vrsti pojava i procesa. Uslov je da ove pojave i procesi budu srodni (treba da ine odreenu vrstu) kako bi mogli da budu predmet teorije. Pojam teorije podrazumeva odreen stepen optosti teorijskog; teorija znai i objanjenje odreene vrste pojava i procesa. Teorijsko objanjenje u ovom sluaju podrazumeva osnovanost na naunim principima, zakonima i hipotezama; u najdirektnijem i najuem znaenju nauna teorija znai proveren hipotetiki stav zakona ili hipotezu primenjenu na itavu oblast ili vrstu pojava u cilju njihovog saznanja. A, osnovni sastavni delovi teorije su: predmet - vrste pojava i procesa na koje se teorija odnosi; osnovni pojmovi (kategorije) kojima se teorija slui; osnovni principi, postulati i stavovi teorije; nauni zakoni koji se odnose na predmet naune teorije; izvestan broj hipoteza; teoreme kao izvedene i proverene naune postavke. Nauna teorija je sistem naunih postavki - stavova i sudova o odreenoj vrsti pojava. Nju ine opti i posebni nauni stavovi, a mogu se otkriti i izvesni individualni stavovi preko kojih teorija ostvaruje vezu sa konkretnim realitetima na koje se odnosi. Nauna teorija se moe smatrati najviim oblikom i krajnjim rezultatom svih saznajnih procesa. U nauci je postojalo i postoji (to direktno zavisi od stepena njene razvijenosti i razumevanja uloge teorije) vie poimanja izraza teorije od kojih su najea i najznaajnija sledea: nauna hipoteza koja jo uvek nije proverena; viestruko proverena hipoteza, i niz empirijskih generalizacija. Radi teorijsko-metodoloke discipline, a samim tim i izbegavanja nesporazuma, pod izrazom teorija u nauci valja podrazumevati niz empirijskih generalizacija koje su meusobno povezane u jedan logiki neprotivurean sistem na ijem vrhu stoji neko objedinjavajue naelo ili pretpostavka. U tom smislu sama re teorija (theos bog ) sadri u sebi boanski pogled na svet, pogled odozgo, sa visine, odakle se sve pojave organizacije, pojave u organizaciji, organizacioni procesi i organizacioni odnosi vide u okviru celine, a ne odvojene jedna od druge, kao u obinom iskustvu. Iz kazanog nemonovno se namee pitanje u kakvom su odnosu teorije i injenice o pojavi, o procesima, o odnosima stvarnosti? Aktuelizaciju ovog pitanja zadaju i, pored ostalog, metodoloki nalazi po kojima je jasno da unapreenje naunog rada i promene u nauci esto dolaze od naunih teorija, a retko od strane iskustvenog posmatranja stvarnosti. Naime do otkria retko se dolazi pukim gledanjem ili opaanjem: injenica se upravo zapazi ako se trai, ako postoji vodi u traganju za njom hipoteza ili teorija. Konkretno: istraiva posmatra, analizira i promilja injenice kroz ve stvorene pojmove i teorije. U tom smislu se moe i kazati da opservacija injenica ukljuuje interpretaciju. Istu injenicu ( odnosno isti skup injenica ili podataka mogue je tumaiti, objasniti i razumeti pomou razliitih teorija. Kada bi injenice odreivale ta emo misliti o njima, to jeste kako emo ih

73

objasniti i razumeti, onda ne bi bilo mogue imati vie teorija o istim injenicama (ili istoj injenici). Ako je istu injenicu (ili isti skup injenica) mogue tumaiti razliitim teorijama, onda je jasno da injenice zadravaju svoju vrednost: one vae nezavisno od teorije! injenice se ne mogu odbaciti ili osporiti, ve samo na teorijski stav prema njima. injenice (odnosno podaci kao iskazi o injenicama) ostaju iste, ali se zauzima drugaiji stav prema njima: isti podaci se mogu uvrstiti sad u ovaj okvir tumaenja. Jer, istraiva pojava, procesa, odnosa, ne moe znati da li su prikupljeni podaci znaajni, ako ih ne protumai u okviru odreene teorije. Isti skup injenica ili podataka moe se objasniti ili razumeti pomou razliitih teorija. Kada se kae da nije vana injenica koliko njeno tumaenje, onda se i nesvesno prizna da je teorija, u ijem se svetlu tumai injenica, ono bitno, a ne sama injenica. Teorija otvara injenice da govore o sebi. injenice postoje, ali je to nemo postojanje u odvojenosti: tek u okviru neke teorije one progovaraju i neto znae. Naime, mogu se, a to se i dogaa, svi istraivai sloiti o injenicama, ali ne i u tumaenju injenica: ovde se pojavljuju razlike! To zanai da iako teorije daju znaenja iskustvenim injenicama - one ih objanjavaju i razumevaju - one se ne stiu putem neposrednog iskustva, jer nisu nita iskustveno, kao to nisu, na primer, ni brojevi. Brojevi su proizvod istog miljenja, nastali bez veze sa spoljanjom stvarnou: oni se iz nje ne mogu izvesti i razumeti, iako je mogu sreivati i objanjavati. Svi nai najoptiji pojmovi, klasifikacije i tipologije ne potiu iz spoljanje stvarnosti, nego se unose u nju, da bismo je opisali i sredili. Ovo je potrebno naglasiti, jer u empirijskoj nauci vlada predrasuda da se teorije mogu na neki nain izvesti iz iskustvenih injenica. Odnos teorije i injenica opisao je francuski matematiar i filozof Anri Poenkare na sledei nain: Nauka je izgraena od injenica, kao to je kua sagraena od opeke; ali gomila injenica nije nauka, kao to ni hrpa opeka nije kua. Pogreno je poistovetiti nauni metod sa empirijskim metodom, jer je nauni metod u istoj meri i teorijski. Teorije predstavljaju pojmovne mree kojima su ljudi iz nauke prekrili stvarnost. Ako je nauka relativno zatvoren sistem ideja, verovanja i prakse, tada se njena istina ne poklapa sa onim to samo opaamo u i o stvarnosti, nego u istinu o stvarnosti spada i ono to se naim ulima ne moe zapaziti, evidentirati. Primera radi, ponaanje pojedinaca i grupa (formalnih ili neformalnih) u organizaciji jeste ono to se moe opaziti jer je pojavno, a motivi i razlozi takvog ponaanja su ono sutinsko (to se ne moe opaziti). Prema tome, istraiva istovremeno i opaa i tumai pojave, procese, odnose. U tom smislu nauka i jeste nauka o znaenjima. Naime, svaki opis neke injenice jeste i njeno tumaenje (=njeno znaenje). Iz ovog proizlazi pitanje koje su to funkcije teorije u istraivanju? Prema nalazima . unjia te funkcije su sledee: orijentie istraivaa kako ne bi zalutao meu injenicama pojava, procesa, odnosa; povezuje inae rasute empirijske generalizacije u sistem i tako ove dobivaju sistematski ili nuni karakter (logika nunost); preko objanjenja zakona, ona objanjava i injenice o stvarnosti njihove procese i odnose; povezujui zakone u teorijski sistem ona omoguava njihovo proveravanje i slaganje sa ostalim saznanjima o organizacijama, o stvarnosti; dobar zakon omoguava predvianje pojava, procesa, odnosa, a dobra teorija predvianje zakona;
74

 moda je za istraivaa najprivlanija ona teorija koja ga inspirie na postavljanje moguih hipoteza i njihovo iskustveno proveravanje; jasno definie pojmove, kako apstraktne tako i opisne.18 Iz metodolokih istraivanja proizlazi da je nauna teorija najvia sinteza saznanja steenih o metodu kroz razne oblike miljenja, dokazivanja i opovrgavanja i teorijsku i praktinu proveru. Time je odnos teorije o metodu i metoda odreen. Meutim, ostaje pitanje odnosa teorije o predmetu nauke i metoda. Ovde se moe govoriti o najmanje dva sloja odnosa. Prvi sloj odnosa proizilazi iz injenice da naune teorije nisu date, kao i da u sastavu jedne nauke nije samo jedna teorija i da su obim, predmet i mesto svake od teorija drugaiji u poretku teorija odnosno u globalnoj, generalnoj teoriji o predmetu nauke. Drugi sloj je da svaka teorija nastaje na neki nain odnosno na neke naine, te da se uvek moe posmatrati povratna sprega izmeu osnova i naina nastanka teorije i same teorije. O prvom sloju pitanja moemo da formuliemo, na osnovu dosadanjih metodlokih iskustava, pouzdan odgovor: svojstva predmeta teorije i svojstva teorije zahtevaju odreen nain izvoenja teorije tj. primena adekvatnog naina izvoenja teorije bitan je uslov obezbeivanja odreenih svojstava teorije. U vezi sa drugim slojem pitanja moe se tvrditi da saznanja teorije i saznanja o teoriji jesu bitan uslov saznanja i o metodu i o njegovim razvoju. Ovo se tie koliko metoda istraivanja predmeta nauke, toliko i metoda istraivanja teorije. Naime, nauka i nauna teorija mogu da budu predmet istraivanja, to podrazumeva odgovarajue metode odnosno odgovarajuu primenu metoda. Sastavni deo ovog pitanja je i odnos izmeu metoda istraivanja i naina nastajanja teorije o metodama istraivanja metoda. To su u stvari metode istraivanja i metode izvoenja metodolokih teorija. U sutini, sve to vai za odnos metoda i teorije, tanije naunog metoda i naune teorije vai, shodno tome, i za pitanje odnosa metodolokih teorija i metoda njihovog istraivanja.

6. IZVORI METODOLOKIH SAZNANJA

Metodologija, odnosno metodologija naunog rada je zasnovana na mnogim, mnogo puta na raznim mestima, od mnogih istraivaa sticanim, proveravanim, sistematizovanim i promiljanim, iskustvenim i teorijskim saznanjima. Nije bilo empirijskog ili teorijskog istraivanja a da ono nije vreno na neki nain, da nije koriena neka koncepcija o istraivanju, da na neke naine nisu prikupljeni podaci, da oni nisu obraivani i da na osnovu njih nisu formirani nekakvi nauni zakljuci. Svaka ljudska i prirodna tvorevina nastala je na neki nain i istraivanjem te tvorevine mogue je doi do odgovora kako je ona nastala. A, sutinska odredba predmeta metodologije upravo je nastojanje da se meritorno odgovori na pitanje kako nauno saznati istinu. Pitanje da li je mogue saznanje istine i da li je istina uopte mogua, ime se filosofija (posebno gnoseologija) veoma dugo bavi, metodologija uopte ne postavlja. Ona polazi sa stanovita da im postoji smisleno pitanje verovatno je da postoji i istinit odgovor na njega, im postoje manifestacije pojava i procesa, direktne ili indirektne, moguno je i istinito saznanje o njima, samo treba nai pravi nain da se doe do njega. To stanovite opredeljuje i izvore metodologije. Prvi opti izvor metodolokih saznanja je filosofija kao sistematizovano opte promiljanje celokupnog iskustva i predvianja razvoja oveka, prirode i ljudskog
18

Videti ire u . unji: Metodologija: kritika nauke, navedeno izdanje, str. 92-105. 75

drutva. O ljudskom drutvu, o procesima i odnosima u njemu, uvek se mislilo polazei od nekih premisa i u okvirima nekih postavki i nekih sistema miljenja, dakle na neki nain. Iskazivana miljenja su uvek dokazivana ili pobijana nekakvim argumentima, a stanje i situacije su opisivani, uporeivani, klasifikovani i objanjavani odreenim procedurama. Upravo ta injenica ini filosofiju nezamenjivim izvorom metodolokih saznanja, a posebno njenu disciplinu epistemologiju. Drugi neizbean izvor metodolokih saznanja je logika, koja sadri znatne komponente osnova metodologije. Pravila i kriterijumi istinitog miljenja sadrani i izgraeni u logici su nezaobilazni strukturni inioci metodolokih saznanja. Trei izvor metodolokih saznanja je sociologija saznanja koja se bavi meuzavisnostima izmeu svojstava drutva, svojstava organizacija i drutvenih saznanja ukljuujui i nauno saznanje o organizaciji i upravljanju. etvrti izvor su postojea nauna saznanja o raznim predmetima nauke i o metodama saznanja u okvirima raznih nauka. Za nauni rad posebno su vana nauna saznanja u drutvenim naukama. Peti izvor su sistematizovana i nesistematizovana istraivaka iskustva, odnosno evidentirana praksa istraivanja sadrana i iskazana u mnogim realizovanim istraivakim projektima sa raznim predmetima i metodama istraivanja u okviru raznih nauka. esti izvor su specijalna metodoloka istraivanja. Predmet ovih istraivanja su procesi, tj. procedure konceptualizacije izrade projekata istraivanja i struktura i forme tih projekata, tokovi realizacije istraivanja, karakteristike, mogunosti i praktikovanje odreenih metodolokih koncepata i metode istraivanja, itd. Svi ovi izvori se koriste istovremeno u razvoju metodologije naunog rada i metoda nauke, ali se mogu korisititi i u raznim spregama i pojedinano. U nas su veoma zapostavljena metodoloka istraivanja mada su ona najprodornija i po svojim svojstvima su sintetika. Ona nuno u sebe ukljuuju metodoloka saznanja iz svih oblasti i izvora. U pitanje odnosa metodologije naunog rada i drutvenih nauka spada, nesumnjivo i pitanje njene samostalnosti. Pored dosada kazanog nuno je jo jednom ukazati: metodologija je srodna filosofiji (epistemologiji) i logici, ali se ne moe smatrati njihovim disciplinama.

76

TREI DEO

NAUNA ISTINA I PRAVILA ISTINITOG MILJENJA

77

PRETHODNA ODREENJA
Osnovni smisao naunog rada jeste utvrivanje istine o relacijama, o odnosima: ideja/teorije organizacija norme organizaciona akcija (=organizacioni procesi) rezultat. Empirijska iskustva zbore da su mnoge pojave, procesi i odnosi u drutvu u krizi ili su deformisani zbog neadekvatnosti navedenih odnosa. Naime, pod pretpostavkom da su mnoge ili da su neke ideje/teorije o navedenim odnosima savremeni (humani), to samo po sebi nije dovoljno da se one kao takve realizuju da se doe do eljenih rezultata. I najbolje ideje se realizuju tako to se kvare, ali njihovo kvarenje ne nastaje toliko u organizacionoj socijalnoj akciji koliko u prethodnim fazama u fazama organizacionog oblikovanja ideja o organizaciji materije i materijalnoj organizaciji19, zatim u fazi normativnog ureenja odnosa. Na pomenutim relacijama nastaju sledei problemi: Tekoe transformacije ideje o pojavama, procesima i odnosima (prirodnim, drutvenim, ovekovim) na nivo organizacije nastaju tako to ni najadekvatnija, pa ni najbolja organizacija materije i materijalna organizacija ne moe da izrazi svo bogatstvo ideje, pa nastaju redukcije organizacije reduciraju mnoge sadraje ideja; Jo vee su tekoe ako se za odreene ideje ponude i oblikuju neadekvatne organizacije materije ili materijalna organizacija koje vulgarizuju sadraj procesa i odnosa; Tekoe nastaju i tada kada se organizacije od sredstva, od alatke za realizaciju ideja pretvore u ciljeve, kada dobije primat organizacija nad idejom, kad na mesto cilja (na mesto ideje) doe sredstvo (organizacija), to je est sluaj u praksi kada pobeuje organizacija umesto ideje; Pod pretpostavkom da su usklaeni odnosi izmeu ideje i organizacije materije i materijalne organizacije, tekoe u realizaciji ideje mogu nastati na relaciji ideja norma, to jeste kada preterani i neadekvatni normativizam prigui ideju i organizaciju, kada se nepotrebno normira svaki detalj umesto da se ostavi dovoljno prostora za slobodno delanje za slobodniju i spontaniju socijalnu akciju, i Neadekvatna organizaciona akcija (=organizacioni procesi) moe komprovitovati ideju i u sluajevima kada nema problema na relaciji ideja organizacija norma, s jedne, a moe doi do zaguenja organizacione akcije i kada prethodni odnosi nisu adekvatno konstituisani, s druge strane. Sve to je kazano upuuje na potrebu suptilnijeg i produbljenijeg promiljanja relacije: ideja organizacija norma organizaciona akcija (=organizacioni proces i odnos) rezultat, tim pre jer se radi ne o jednoj vrsti odnosa nego o korpusu skoro
19

Organizacija materije je stvaralaki proces i odnos na osnovu koga ljudi stvaraju sva orua i sve medije, ili tehne, materijalna organizacija je stvaralaki princip na osnovu koga se stvaraju znanje, institucije, oblici grupisanja, preduzea itd, ili kultura.

78

sveukupnih odnosa. Gree oni istraivai koji istrauju samo relaciju ideje i realizacije, a preskau tako vane meufaze kao to su organizacije norme organizacione akcije (=organizacioni procesi i odnosi): ne moe svaka organizacija materije, odnosno materijalna organizacija, niti svaka norma da prihvati i da realizuje odreenu ideju niti se moe izvesti realizacija=organizacioni proces u neadekvatnoj organizaciji i pomou neadekvatnih normi, naroito ne moe pomou onih normi i organizacija koje priguuju socijanu akciju, inicijativu i samoinicijativu. Pored strukture i funkcija normi bitno je promisliti i istinito domisliti i socijalni zamor i premor iscrpljenost organizacionog i normativnog sistema, jer takav sistem ne moe da osveava, inovira i modernizuje procese i odnose, kao niti da kroz iscrpljene odnose proputa odgovarajue procese. Ako je cilj nauke utvrivanje naune istine o materijalnoj organizaciji i organizaciji materije (o prirodi, drutvu i oveku, o organizacionim procesima i odnosima, o navedenim relacijama, koja je od svestranog znaaja) tada se postavlja pitanje ta je to istina (gr. aletheia, lat. veritas)? U procesu saznanja istine o organizaciji materije i materijalnoj organizaciji i njenim procesima i odnosima, kao vrednosti kao retke vrednosti, polazimo od pretpostavke da ona, kao takva, postoji i da se moe spoznati. Osnovna svojstva istine su da se skriva, zbog toga se i veoma teko moe saznati, i da ne gubi na svojoj vrednosti onda kada se deli sa drugim ljudima. To je jedan od temeljnih pojmova filosofije i jedna od osnova empirijskog ivljenja kljuna kategorija svekolike naune delatnosti. To znai da filosofija i nauke nisu mogue ako je istina stvar pojedinca. Osnovni zadatak logiara i epistemologa jeste utvrivanje optih uslova koje jedan saznajni proces treba da zadovolji da bi se njegov rezultat mogao smatrati naunom istinom. Istorija filosofije, kao i istorija nauke prebogata je sporovima oko pitanja ta je istina. To bogatstvo ilustruju mnoge teorije: kao misaono-spoznajne aktivnosti, ukoliko se teorija zamilja kao ista, tj. kao pronalaenje, sazrevanje i povezivanje smislenih likova bez obzira na njihovu primenu, na njihovo iskoriavanje pri ostvarivanju odreenih ciljeva; kao podruje recepcije i unutranje (noetike) elaboracije racionalnih sadraja (= teorija se po pravilu suprostavlja praksi kao podruju vidljive, vanjske delatnosti, iako ova dva podruja stoje u odnosu uzajamne i dijalektike povezanosti); kao opta postavka ili koherentna grupa optih postavki na osnovu kojih se objanjava neko podruje pojava, injenica, podataka (= teorija je verifikovano objanjenje poznatih injenica i podataka) i kao deo nauke ili struke, vetine, umetnosti koji se odnosi na njene principe i metode i tako se razlikuje od njene primene (teorija knjievnosti, teorija slikarstva, ...). Sve teorije istine, koje su meusobno razliite (svaki znaajniji filosofski pravac ima svoju vlastitu koncepciju, svaki od njih prilazi problemu istine s obzirom na jedan odreeni aspekt ignoriui pritom druge aspekte ), manje ili vie su jednostrane zbog ega i postiu potpunu koncentraciju u analizi jedne jedine strane problema, mogu se podeliti u dve osnovne grupe - u objektivistike i subjektivistike teorije istine. Po objektivistikim teorijama istina postoji u objektivnoj stvarnosti - stvarnosti koja je nezavisna i od oveka i od oveanstva. Prema ovoj teorijskoj koncepciji samim inom otkria zakona ljudi su samo postali svesni neega to je, nezavisno od njih, vailo po sebi. Na prvi pogled, ovo gledite koje su zastupali mnogi filozofi Platon, Hegel, Huserl - zvui ubedljivo. Meutim, ono je bilo ubedljivo kritikovano sledeim protivargumentima: Materijalne stvari i procesi mogu da postoje nezavisno od neije svesti o njima. Da bi neto vailo kao istinito, treba da bude data neka svest za koju ta istina vai, koja je te istine svesna. Ako to nije ljudska svest, morala bi

79

biti neka natprirodna boanska svest: dakle, ova objektivistika koncepcija vue u mistiku. Mi, u jednom trenutku, u istoriji naunog saznanja verujemo da su neki stavovi istiniti; kasnija iskustva, injenice koje otkrivamo daljim razvitkom nauke, esto pokau da su ti stavovi bili samo parcijalno istiniti, ili direktno lani. Prema tome, naune istine su otvorene za dalju korekciju i reviziju. Da je istina nezavisna od naeg saznanja, data po sebi, to oigledno ne bi bilo mogue - ono to je istinito bilo bi dato jednom za svagda. Prema tome, objektivistiki pojam istine po sebi ne moe biti usklaen s neospornom injenicom razvitka nauke. Sem toga, pojam naune istine sadri u sebi momenat relativnosti i u jednom drugom smislu. Mogue je da u jednom istom istorijskom trenutku postoje dve suprotne teorije o istom predmetu, i da svaka bude potvrena nekim injenicama, iako se njih dve iskljuuju - npr. Kopernikova i Ptolomejeva teorija o kretanjima nebeskih tela, Njutnova i Hajgensova teorija svetlosti. Mi ne moemo u takvom sluaju, rei ni da su obe tane ni da je samo jedna od njih apsolutno istinita, a druga apsolutno lana. Takvu situaciju moemo adekvatno opisati jedino ako kaemo da su obe relativno istinite u odnosu prema datoj sumi iskustvenih injenica. Dalje prikupljanje injenica dalo bi prednsot jednoj ili drugoj, ili bi pokazalo da svaka od njih opisuje samo jedan vid date pojave. Takve situacije esto nastaju u nauci, i one se ne mogu adekvatno objasniti polazei od objektivistike koncepcije istine kao neeg apsolutnog, po sebi datog. Da bi premostili ove tekoe koje sa sobom nose objektivistike teorije istine mnogi mislioci su otili u drugu krajnost - u subjektivizam. Naime, oni su svoju istraivaku radoznalost usmerili ka iznalaenju nekog merila po kome bi svaki pojedinac sam za sebe mogao da utvrdi ta jeste a ta nije istina. U tom smislu su jedni preferirali kriterijum neposredne jasnosti, oevidnosti, oseanje neizvesnosti i nude; drugi su doli do zakljuka da je istina sve ono to se u praksi pokazuje kao korisno, a trei da je istina svako ono saznanje koje je izvedeno u saglasnosti s odreenim pravilima miljenja koje smo sami propisali, ili koje je usklaeno s drugim naim verovanjima (= teorija koherentnosti). Meu teorijama istine najpoznatija je teorija adekvacije (= teorija korespodentnosti - klasina teorija istine) po kojoj je istina svojstvo suda, a sastoji se u slaganju miljenja sa stvarnou (adaequtio intellectus et rei), u saglasnosti suda sa onim o emu sudimo, bez obzira to je ono onakvo kakvo jeste i bez obzira na to kako mi o tome sudimo. Po ovoj teoriji istina nije neko interno svojstvo suda, ve je svojstvo koje on poseduje u odnosu prema realnosti, prema stvarima, prema predmetima, prema biima, prema objektivnom stanju - prema onome to jest. Po Platonu je istinit onaj stav koji istie bie o onome to jest. Ovu teoriju zastupa i Aristotel po kome: istina je rei o onom to jeste da jeste, a neistina je rei o onom to nije da jeste. Teoriju korespodentnosti prihvaa i veina srednjovekovnih i novovekovnih filosofa sve do polovine 19 veka, a svoje pristalice ima i danas. Veliki skolastiari: Albert Veliki, Toma Akvinski, Suarec i drugi najee su definisali istinu kao adekvatnost intelekta sa stvarima. Za Loka, u pravom smislu rei, istina ne oznaava nita drugo do spajanje ili razdvanje znakova prema tome da li se stvari koje su znakovima oznaene meusobno slau ili ne slau. Lajbnic definie istinu kao korespodentnost naih stavova sa stvarima, i ova koncepcija se odrala do dananjeg dana. U modifikovanom obliku, kao teoriju odraza, prihvatili su je i marksisti F.

80

Engels, G.V. Plehanov, V.I. Lenjin, T.Pavlov i drugi. U neomarksistikoj filozofiji 20 veka teoriju korespodentnosti zastupaju Bertrand Rasl, Dord Edvard Mur, logiki pozitivisti i drugi realistiki i empiristiki orijentisani filozofi. Primera radi, Mur je smatrao da nije pravi problem tradicionalno epistemoloko pitanje: Kako moemo izai izvan kruga naih ideja ili oseta? Jer, po njemu imati jedan oset ve znai biti izvan kruga, to znai znati neto to zaista nije deo mog iskustva. Teorija korespodentnosti, prema suptilnim analizama i dijagnozama filosofa, boluje od dogmatizma sadranog u tvrenju da nai stavovi, stavovi za koje smatramo da su istiniti, odgovaraju stavrnosti. Kritiari ove teorije, prema nalazima Mihaila Markovia, spravom ukazuju na to da ma koliko verovali u objektivno postojanje stvarnosti, sve ono to mi znamo o njoj uvek nosi u sebi i subjektivne elemente. Mi nismo u stanju da te subjektivne elemente izdvojimo i da doemo do saznanja o stvarnosti tano onakvoj kakva ona objektivno jeste. Postavlja se onda pitanje: kako emo uporeivati stavove naeg miljenja s objektivnim predmetima da bismo videli da li postoji slaganje prvih sa drugima? Uporeivanje je mogue samo izmeu naih stavova i onoga to o stvarnosti znamo, a to su opet neki stavovi - usled ega se pri aktu uporeivanja nikad ne moe izii izvan granica miljenja. Ako se pak kae da uporeivanje nije mogue i da ono nije ni potrebno, ostalo bi da se u slaganju miljenja sa stvarnou samo veruje. Takvo dogmatiko reenje bilo je, naravno, neprihvatljivo za mnoge filosofe. Druga tekoa teorije korespodentnosti sastoji se u njenoj nepripremljenosti na sve one apstraktne stavove koji nisu neposredno uopteni iz iskustva, ve su izvedeni iz drugih stavova na osnovu izvesnih opteusvojenih pravila (na primer, u logici i matematici ), i koji moda vrlo efikasno slue kao rukovodstvo za praktinu delatnost, ali je nemogue rei kakvom injenikom stanju odgovaraju. To u prvom redu vai za mnoge matematike formule. Lajbnic je prvi uvideo da postoji razlika izmeu onih istinitih stavova koji se neposredno odnose na injenice ( kao, na primer, Karlo veliki je bio krunisan u Axenu) i onih kod kojih je odnos prema injenicama toliko posredan da se o njemu ne moe nita rei ... Prve je on nazvao injenikim istinama, a druge razumskim istinama. Da bi prevazili navedene tekoe teorije korespodentnosti veliki broj filosofa, naroito od Kanta pa naovamo, svoja kritika promiljanja su usmerili na utvrivanje preciznijeg sadraja pojma istine. Pritom su nastojali da izbegnu protivstav miljenja i bia / (gr. to on, lat. ens ) = to to jest, sve ono o emu se moe izrei da na neki nain jest, ma to ono bilo: kamen ili kua, biljka ili ivotinja, ovek, umetniko delo, istorijski dogaaj, maina, pojam ili broj /. Ovi pokuaji su operacionalizovani kao dva krajnje suprostavljena koncepta, kao dve suprotne doktrine - subjektivizam i objektivizam. Tenja da se istina odredi van odnosa prema objektivnom svetu, traei iskljuivo u saznanju neke odlike koje su bile za taj svet karakteristine kad je ono istinito, navodila je do raznih oblika subjektivizma. Istina je onda izjednaavana s linim uverenjem, samooevidnou, uspenou u individualnoj praktinoj delatnosti, koherentnou miljenja, itd. Subjektivistika proizvoljnost i relativizam ovakvih koncepcija nisu mogli da zadovolje sve one filosofe koji su sasvim prirodno oseali da u svakoj istini ima neeg objektivno vaeeg i postojanog. Njih je njihov opravdan revolt obino odvodio u drugu krajnost - u objektivizam i apsolutizovanje istine. Istini je onda pripisivano veito, vanvremensko vaenje, nezavisno od ljudskog iskustva i uopte od saznanja oveka i oveanstva. U najnovije vreme sve vie dolazi do izraaja semantika teorija, iji je tvorac Alfred Tarski, koja predstavlja novu varijantu teorije korespondentnosti - pokuaj njenog ponovnog oivljavanja na osnovu veih ili manjih modifikacija. Po ovoj

81

teoriji, u jeziku sa specifinom strukturom reenica je istinita ako je zadovoljavaju svi objekti, a neistinita inae. Naime, poznati poljski logiar A. Tarski je u delu O pojmu istine u formalizovanim deduktivnim naukama i u drugim raspravama dao najbolji postojei primer uspene primene semantikog metoda u reavanju nekog filozofskog metoda, kao i najegzaktniji rezultat u dosadanjim naporima da se na zadovoljavajui nain odredi pojam istine. Tarski je sebi postavio zadatak da nae takve definicije istine koja e zadovoljiti dva fundamentalna uslova: 1. da budu u skladu s duhom upotrebe termina istina u obinom govoru, odnosno da se slae sa znaenjem koje svi mi terminu istina intuitivno pridajemo; 2. da postigne maksimalnu preciznost i egzaktnost koristei sve tekovine savremene formalne logike. U procesu tog nalaenja Tarski iz klasine teorije korespodentnosti uzima za osnovu ono to ona na najadekvatniji nain izraava, a to je znaenje koje u obinom ivotu ima termin istina. Polazei od te i takve osnove Tarski ide korak dalje nastojei da izbegne neodreenost i nepreciznost ove teorije koja jedan nejasan pojam (=istina) definie pomou drugog isto tako nejasnog pojma - stvarnosti. Rezultat do koga je on doao jeste vrlo prosta opta definicija istine koja glasi:Jedna reenica je istinita onda i samo onda ako je zadovoljavaju svi odgovarajui objekti, lana je ako je nezadovoljava nijedan. Teorija istine Tarskog, zbog svoje preciznosti i jasnoe, bila je i jeste premet svestranog promiljanja. Rezultati tih promiljanja su otvaranje sledeih pitanja: da li je to to je Tarski definisao zaista pravi pojam istine; da li je semantika teorija potpuno korektna; da li je ona potpuna; da li je ona izlina; da li ona vodi naivnom i nekritikom realizmu; da li uvodi u logiku elemente metafizike, i da li je ona zaista toliko jalova da teko moe raunati na primenu u naunom istra`ivanju? Ovakva pitanja su esto nepravedno postavljana. Pravi prigovor semantikoj teoriji Tarskog jeste njena preterana irina i tolerantnost prema metafizici i nenaunim teorijama, kao i u tome to pojam istine ne dovodi ni u kakav odnos prema iskustvu, prema praksi. To, u sutini, znai da Tarski nije dao jednu zavrnu, opteprihvatljivu teoriju istine, ali je obavio izvanredno znaajan preliminarni posao. On je pokazao da se pri izgradnji teorije istine mora poi od analize jezika. Pri tom je ukazao na opasnosti paradoksa koji vrebaju u pokuajima da se termin istina definie u obinom jeziku. Da bi se ti paradoksi izbegli, predloeno je pravljenje razlike izmeu razliitih nivoa jezika, koja je od fundamentalnog znaaja. Istina je okarakterisana kao predikat reenica objekt-jezika. Sve ovo je prihvatljivo. Meutim, dva kljuna pojma objekt i zadovoljavanje ostali su neodreeni. Reenje Tarskog je u stvari samo shema za izgradnju opte definicije istine, a ne sama ta definicija istine. Zato nam semantika teorija i ne daje kriterijum za razlikovanje istinitih stavova od lanih; ona ne uspeva da oredi obim pojma istine. Dalji napredak u reavanju ovog problema moe se napraviti jedino preciziranjem pojma objekta, razgraniavanjem realnih i nerealnih (imaginarnih, idealnih i drugih) objekata, utvrivanjem uslova koje jedna reenica treba da zadovolji da bismo je mogli smatrati iskazom o realnim objektima. U teorijskom opusu nekih predstavnika teorije korespodencije nalazimo ve i zaetke drugih teorija istine. Primera radi, to je prisutno kod Aristotela, Dekarta, Spinoze, a posebno kod Kanta i Hegela koji od klasine teorije korespodencije kreu u sasvim suprotnim smerovima. Za Kanta istina ne moe biti slaganje s nesaznatljivim stvarima o sebi, ve samo s predmetima mogueg iskustva, a ti nisu nita drugo do fenomeni ljudske svesti, i slaganje sa njima svodi se u krajnjoj instanci na slaganje misli jednih sa drugima i sa zakonima miljenja. Istinit je sud koji je optevaei. Iz

82

sasvim drugih razloga teorija korespodencije ne zadovoljava Hegela po kome slaganje predodbe sa predmetom je mogue, ali je to samo tanost ili istina u subjektivnom smislu. Istina u objektivnom smislu nije slaganje predodbe sa predmetom, ve slaganje predmeta sa samim sobom. Pa je istinit onaj predmet koji je zbiljski - ije se realno postojanje slae sa njegovim pojmom. Savremena teorijska promiljanja obeleavaju koncepcije koje u potpunosti odbacuju teoriju korespodencije. Iako se slau u kritici teorije korespodencije predstavnici ovih koncepcija se razlikuju po pozitivnim doktrinama koje joj suprostavljaju. Teorija evidencije (lat. evidens = o~evidnost) prihvata tradicionalno miljenje da je istina u sudu, ali smatraju da ona nije u slaganju suda sa stvarnou, nego u jednom internom svojstvu suda - u neposrednom uvianju, samooevidnosti = evidenciji. Ova teorija, koja po svojoj sutini pripada subjektivistikim teorijama istine, ima svoje izvorite jo kod sofista. Primera radi, Protagora je tvrdio da je istina sve ono to se tvrdi kako se pojedincu pojavljuje, a Teofrast da je istina u neposrednoj izvesnosti onoga o emu se misli. Znatan broj filozofa XIX veka na elu sa openhauerom tvrdio je da je istina u slaganju suda s neposrednim opaanjem - i to tzv. materijalna istina, za razliku od formalne istine. U grupu subjektivistikih i relativistikih teorija spada i takozvana imanentna (lat. immanens = koji ostaje unutar odereenog podruja, koji je u neemu sadran) teorija istine. Njeni zastupnici Kristof Zigvart, Rudolf Herman Loce i drugi ukazuju da jedan stav treba smatrati istinitim samo onda kada smo neposredno svesni da je on logiki nuno proistekao iz izvesnih premisa. To znai da nije bitno da se stav moe stvarno izvesti i dokazati, ve je bitno samo ovo nae neposredno uverenje. Ovome se, prema Mihailu Markoviu, moe prigovoriti da takvo oseanje uverenosti doivljavaju na vrlo razliit, suprotan nain razliiti ljudi, vaspitani u razliitim drutvenim sredinama, razliitog stupnja obrazovanja, ideoloke usmerenosti, itd. Istorija je bila veoma surova prema svim tim istinama koje se nisu zasnivale ni na emu drugom sem na uverenju ljudi da je u pitanju neto to je samo po sebi oevidno. Vremenom se pokazalo da je najvei broj ovakvih stavova pogrean, ma koliko ljudi jedne odreene epohe bili uvereni u njihovu nunost. ... Prema tome, mada je uverenje o izvesnosti esto pratilac stvarnog otkria istine, ono je isto tako i pratilac ogromnog broja zabluda: zato nam ono samo po sebi o istini ne kazuje nita, isto kao to subjektivna sumnja u vrednost jednog stava ne znai sama sobom da je on objektivno istinit. Stajalite da se istina logikih i matematikih stavova moe svesti na samooevidnost je uglavnom naputeno u savremenoj filozofiji. Istina, od ovog odstupaju mnogi pozitivisti koji smatraju da je ovo identifikovanje u oblasti ulnog saznanja dozvoljeno. Tano je to da su stavovi koji se odnose na direktno opaanje injenica najee istiniti i da su oni gotovo uvek praeni oseanjem izvesnosti i samooevidnosti. Meutim, da se ak i ovi najprostiji i najverodostojniji stavovi ne mogu smatrati istinitim samim tim to su oevidni, vidi se ve iz toga to nas nae subjektivno uverenje ak i ovde moe prevariti. Ako i ostavimo po strani pojavu iluzija i halucinacija, stoji injenica da se sudovima neposrednog opaanja nikada ne vri samo fotografsko registrovanje izvesnih datih sadraja ulnog saznanja, ve se vri i njihovo tumaenje, podvoenje pod izvesne opte kategorije. Teorija koherentnosti (Imanuel Kant, Brand Blenar, Rudolf Karnap,...) zastupa stajalite da je istina interno svojstvo misli, ali istovremeno pocrtavaju da to svojstvo ne moe pripadati pojedinim sudovima uzetim izolovano, nego samo jednom misaonoj celini. Pa je istina sistematska koherentnost koja je karakteristina za takvu celinu, a pojedini sud moe biti relativno istinit samo kao deo koherentnog sistema.

83

Znai, istina se svodi na unutranji sklad miljenja - na slaganje jednih misli i stavova s drugima, na neophodnoj povezanosti jednog stava sa svim drugim elementima celokupnog skupa znanja. Iz ovog proizlazio da su zastupnici ove teorije eleli da istinu odrede nezavisno od odnosa prema objektivnoj stvarnosti. Istovremeno, njima se nije sviao otvoreni subjektivizam svoenja istine na neposredno uverenje ili oseanje samooevidnosti. Zbog toga su i pribegavali teoriji koherentnosti. Osnovna zasluga teorije koherentnosti jeste u ukazivanju da se nita ne moe znati niti sa smislom kazati o istini jednog pojedinanog stava koji bi bio posmatran izolovano od svih drugih naih znanja i iskustava - istina uvek predstavlja izvestan kontekst u kojem se dati stav posmatra. Po Mihailu Markoviu teorija koherentnosti ukoliko ima izvesne pozitivne elemente ima i ogromne nedostatke: (a) Pre svega, nijedan predstavnik ove teorije nije uspeo da odredi precizno, nedvosmisleno i pri tom na dovoljno obuhvatan nain ta znai termin koherentnost i u kakvim odnosima jedan stav treba da stoji prema drugim stavovima da bi bio smatran istinom. (b) Svaki dosadanji pokuaj odreivanja vodio je ili prekoraivanju okvira teorije ili paradoksalnim posledicama. Predpostavimo da se pod koherentnou misli na odnos u kome stoji jedan opti stav prema konkretnim iskustvenim stavovima koji ga potvruju, tj. iz kojih je on izveden na induktivan nain, ili koji su njegove empirijske konsekvence kad se on shvati kao hipoteza. U svim ovakvim sluajevima konkretni stavovi mogu potvrivati apstraktne jedino ako su oni sami ve istiniti, jer ako su lani - i stavovi koji se na njima zasnivaju bie lani. ... Znai, koherentnost u ovom smislu, da bi imali znaaja za problem istine, mora ve unapred pretpostaviti istinitost stavova neposrednog opaanja. Prema tome, cela teorija je ili apsurdna ili predstavlja obrtanje u lanom krugu: jedna stvar se objanjava drugom, a ta druga u sebi nuno pretpostavlja prvu. (c) Ako koherentnost shvatimo kao mogunost deduktivnog izvoenja jednog stava iz drugih, opet se postavlja pitanje istinitosti tih drugih stavova. Mogue su dve alternative. Jedna je: ti drugi stavovi, kao i pravila na osnovu kojih se dedukcija vri, ve su pretpostavljeni kao istiniti u nekom drugom smislu, kao samooevidni. U tom sluaju, kao i u prethodnoj analizi, teorija koherentnosti se pokazuje nedovoljnom i postaje oevidno da joj je potrebna dopuna. Druga je alternativa: polazni stavovi i pravila dedukcije nisu pretpostavljeni kao istiniti ve su proizvoljno izabrani ili usvojeni kao konvencije. Ovaj vid je dobila teorija koherencije u delima neopozitivista tridesetih godina ovog veka. Tako je Karnap postavio svoj uveni princip tolerancije, po kome je svako slobodan da izgradi svoj sopstveni sistem logike, to jest da proizvoljno odabere polazne principe i pravila, pod uslovom da ih eksplicitno formulie i da ih se zatim dosledno pridrava. Kada se proanaliziraju neopozitivistike koncepcije istine onda se dolazi do sledeih zakljuaka: (a) Neopozitivisti su uspeli da do maksimuma podignu egzaktnost u odreivanju formalnih uslova koje jedan sistem stavova mora da zadovoljava da bi se mogao oznaiti koherentnim. (b) Oni su istovremeno i pokazali i dokazali do kakavih apsurdnih posledica vodi teorija koja hoe da se iskae samodovoljnom i nezavisnom od elemenata drugih teorija. Ako je svako slobodan da proizvoljno odabere polazne principe i pravila dedukovanja sa kojima su njegovi stavovi koherentni (proizvoljno izabrane konvencije) i ako taj isti pojedinac moe da gradi svoju sopstvenu logiku, tada on postie korentnost samo svog miljenja - koherentnost izolovanog miljenja i na taj

84

nain nestaje koherentnost izmeu miljenja tog pojedinca i miljenja svih drugih pojedinaca. Rezultat toga jeste da svako ima svoju vlastitu istinu i da je nemogue nauno definisanje istine od neistine. (c) U neopozitivistikom kazivanju teorija koherentnosti jeste bitno jednostrana. Ova jednostranost sastoji se pre svega u tome to je sva panja orijentisana na obezbeivanje doslednosti u miljenju pojedinca, a isputeno je iz vida da istina ima drutveni karakter i da ona pretpostavlja i slaganje u miljenju razliitih pojedinaca i drutvenih grupa. Sem toga, fundamentalna jednostranost je ve samo svoenje istine na koherentnost. U stvari, polazni principi i pravila dedukovanja u jednom sistemu miljenja nisu samo konvencije i proizvoljno izabrani aparat. Oni moraju zadovoljiti izvesne sadrinske uslove - ali nam o njima teorija koherentnosti ne kae nita. Sve ono pozitivno to ova teorija ima da nam saopti, dobija svoju vrednost tek kad se, kao jedan od elemenata, ukljui u neku iru sintetiku koncepciju. Pragmatika ( gr. pragma = delo, delovanje, radnja, in, uspeh) teorija istine i njoj bliski teoretiari poimaju istinu ne u meusobnom slaganju ideja niti u njihovom slaganju sa stvarnou, ve u njihovom slaganju sa ovekovim potrebama u njihovoj praktinoj korisnosti. Da li je ideja istinita ili nestinita jedino se moe videti i utvrditi po njenim posledicama. Istina je, prema tome, ideja koja donosi praktinu korist. Pragmatizam kao filozofski pravac, koji snano dolazi do izraaja poetkom XX veka, obuhvata, u uem smislu, koncepciju Viljema Demsa, a u irem smislu: pragmaticizam arls Sanders Persa, humanizam Ferdinand Kaning Skot ilera, eksperimentalizam ili instrumentalizam Don Djuia. Pers, u poetku svoju filosofiju naziva pragmatizmom, a kasnije, da bi se razlikovao od Viljema Demsa, preimenuje je u pragmaticizam, pod pragmatizmom je podrazumevao teoriju znaenja iji je osnovni princip da je znaenje suda skup praktinih konsekvencija koje nuno slede ako se pretpostavi da je sud istinit. Viljem Dems poima pragmatizam kao metodu i kao teoriju istine. Pragmatizam kao metoda slui za reavanje naizgled nereivih metafizikih sporova, a sastoji se u tome da se pita u emu bi bila praktina razlika kada bi ova a ne ona sporna koncepcija bila istinita. Ako nema praktinih razlika izmeu alternativa onda su obje podjednako dobre, a ako su njihove praktine posledice razliite tada valja prihvatiti onu koja nam je korisnija. Pragmatizam kao teorija istine polazi od tradicionalnog shvatanja istine kao slaganja ideje sa stvarnou. Meutim, slagati se sa stvarnou znai snalaziti se u istoj, umeti upravljati njom, uspeno je iskoriavati. To znai da su istinite samo one ideje koje su nam korisne u ivotu. Viljem Dems kae: Jedna ideja je istinita utoliko ukoliko se veruje da je korisna za nae ivote. Ovu korisnost Dems ponekad poima iroko kao socijalnu korisnost, esto kao korisnost s aspekta razvoja ljudske spoznaje, ali je ponekad shvaa i vrlo usko, kao korisnost za pojedinca. U skladu sa ovim poslednjim aspektom poimanja Dems ponekad gotovo potpuno subjektivizira i relativizira istinu, pa, na primer, tvrdi da su religiozna verovanja istinita za onoga kome su potrebna a neistinita za onoga kome ne trebaju. Ovakvom subjektivistikom poimanju veoma je blizak iler, a odbacuje ga Pers i Djui. Znai, neki od pragmatista poimaju korisnost veoma iroko, kao sve ono to koristi ljudskom rodu i proiruje i produbljuje njegova saznanja, a drugi veoma usko, kao ono to samo materijalno koristi pojedincu. Ovom uskom pragmatistikom shvatanju blisko je poimanje F. Niea po kome je istinito, u pravom smislu te rei, samo ono to je bioloki korisno to slui ivotnim ciljevima i potrebama, to odrava i unapreuje ivot pojedinca i vrste.

85

U pragmatikoj teoriji ima jedna neosporno tana i pri tom neobino vana injenica: ona naa saznanja koja su istinita slue kao efikasni instrumenti u naem naporu stvaralakog menjanja prirodne i drutvene sredine. U tom smislu istina je, uopte uzev, za jedan dovoljno veliki vremenski period - praktino uspena, i samim tim bioloki korisna. Na alost, obrnuto nije tano: svako bioloki korisno gledite nije samim tim istinito. Uopte, uspenost u praksi ne stoji u obaveznoj funkcionalnoj vezi s istinom. ... Najzad, pragmatika teorija istine je neodriva i iz pragmatikih razloga: vodi sveoptoj konfuziji u pogledu toga ta je istinito a ta nije. Jasno je da dva meusobno protivrena stava mogu oba biti praktino uspena i korisna ukoliko zadovoljavaju razliite interese. Iz toga sledi mogunost veeg broja istina kada je re o istom pitanju - pluralizam istina. Meutim, moe se lako dokazati da svaka teorija koja dozvoljava pluralizam istina kao svoju konsekvencu, nosi u sebi jednu nerazreivu protivurenost. Postavlja se pitanje ta treba jedan pragmatist da misli o nekom stavu koji je tetan za njega ali koristan za nekog drugog oveka koji ima suprotne interese. On treba da takav stav smatra lanim, ali u isto vreme, ukoliko je pragmatist i ukoliko veruje u pluralitet istina, on mora priznati i da je istinit. Sve postaje i istina i neistina u isti mah. Sam pojam istine postao bi toliko konfuzan i viesmislen da bi ga trebalo izbaciti iz upotrebe. Za teoriju koja dovodi do ovakve zbrke teko se moe rei da dobro radi i da je uspena u praksi, pa se samim tim, po njenom sopstvenom kriterijumu, ne moe rei ni da je istinita. Za razliku od subjektivistikih teorija, koje nastoje definisati istinu bez pomoi pojma o stvarnosti nezavisnoj od oveka, i kao takvo dosledno sprovedeno stanovite se ne moe oformiti u teoriju a da se pritom izbegnu apsurdne konsekvence, objektivistike teorije pokuavaju odrediti istinu kao neto to je potpuno nezavisno od oveka i od njegovog miljenja. U ovu grupu teorija spadaju: (a) objektivno-idealistika, (b) aprioristika teorija Kanta i novokantovaca i (c) eidetska ili logicistika teorija istine, teorija istine po sebi karakteristina za B. Bolcana i za rane radove E. Huserla. Istina o sebi ( die Wahrheit an sich), koja je to da neto jest i da je tako i tako odreeno, predstavlja nuan korelat bitka o sebi, i postoji veno, tanije: izvan vremena, bez obzira na to saznaje li je ko ili ne. Blisko ovakvom shvatanju je i ono aksioloko neokantovaca aksiologa Badenske kole prema kome je istina vrednost, pa kao takva ne postoji ni u stvarnosti ni u miljenju, ve zajedno sa ostalim vrednostima ini posebno tree carstvo idealnog vaenja. Objektivni idealisti polaze od pretpostavke apsolutnog identiteta izmeu bia i istinitog miljenja. Za njih je saznanje istinito svako ono koje posredno ili neposredno izrie apsolutnu identinost objektivnog i subjektivnog (eling). Sledea razlika izmeu klasine teorije korespodentnosti i objektivno-idealistike teorije istine jeste u tome to objektivni idealisti hipostaziraju pojam istine. Hipostazirati znai pretvoriti u samostalnost, u supstancijalnost, tj. u neto to ne postoji materijalno, na primer pojmove o predmetima. Pa istina po njima ne treba da znai slaganje ljudskog miljenja s objektivnim materijalnim predmetima. Istina je slaganje stvari s idejama i pojmovima koji predstavljaju njihove sutine, i koji postoje na objektivan nain van njih a isto tako i van ovekovog miljenja. Hegel, klasian predstavnik ovog miljenja, razlikuje istinu u subjektivnom i objektivnom smislu. Istina u subjektivnom smislu jeste slaganje predstave s predmetom. Istina u objektivnom smislu je slaganje

86

objekta, stvari sa sobom samom, tako da je stvarnost odmerena prema svom pojmu. Pojam je tako istinita Ideja, boanska ideja o svetu, koja je jedina stvarna. Tako je jedino bog istina. Iz Hegelovog odreena istine proizlazi da je ona van i vremena i prostora. Jer je, po njemu, ono to je istinito sadrano samo u mislima, nije istinito samo danas i sutra, ve izvan svakog vremena; a ukoliko je to u vremenu, istinito je uvek i za svako vreme. Blisko objektivnim idealistima je, prema rezultatima analize Mihaila Markovia, jedna struja realizma ( mogli bismo je nazvati nekritikim, za razliku od tzv. kritikog realizma) koja se u stilu srednjovekovnih skolastiara-realista zalae za objektivno, vanvremensko i vanprostorno postojanje optih pojmova (univerzalija) i koja dozvoljava mogunost apsolutno vernog reflektovanja bia u miljenju - naroito u logici i matematici.... Sve teorije ovog tipa, koje dozvoljavaju mogunost apsolutne istovetnosti izmeu miljenja i bia, pripisuju savrenu statinost nauci i ljudskom saznanju uopte. Svako zna, meutim, da smo mi stalno prinueni da korigujemo i upotpunjavamo, pa i temeljito revidiramo naa znanja. Kako objasniti ovu injenicu sa stanovita objektivnog idealizma? Prva je mogunost dozvoliti da smo bili u zabludi kad smo u prolosti mislili da je ovaj ili onaj stav istinit, ali ostati pri tome da su svi oni stavovi koje danas smatramo istinitim - apsolutno adekvatni stvarnosti i prema tome bezuslovno i vanvremenski istiniti. Nedoslednost ovakvog stava pada odmah u oi. Ako nas iskustvo istorije nauka ui da smo morali da unosimo korekcije ak i u sluajevima naunih zakona koji su nam izgledali apsolutno sigurno utvreni i provereni ..., kakvog bismo osnova imali da pretpostavimo da je jednog odreenog dana i sata evolucija naeg saznanja prestala? Druga je mogunost pretpostaviti da je svaka promena u naim znanjima uslovljena promenama u samoj stvarnosti. Neki sluajevi se neosporno mogu objasniti na ovaj nain. ... Meutim, esto mi dobro znamo da se nija sama stvarnost promenila ve da je naa prvobitna slika o njoj bila nepotpuna i samo aproksimativno tana. Najzad, trea mogunost: potpuno promeniti uobiajeni sadraj pojma istine i o istini govoriti na nain koji se ne moe nikakvim injenicama ni potvrditi ni opovrgnuti. Takav je sluaj kada se istina odreuje kao slaganje stvari s idejama koje objektivno postoje, nezavisno od ljudskog miljenja. Ovakvo filosofiranje se ne moe pobiti injenicama, ali to je zato to se ono i ne odnosi ni na kakve injenice; ideje o kojima je ovde re mogu biti samo predmet verovanja. U svakom sluaju, ako definicije istine ove vrste uopte imaju nekog smisla, on je razliit od smisla koji se terminu istina pridaje u nauci i obinom ivotu... Aprioristika teorija jeste jedna od varijanti teorije koherentnosti. Sigurne oznake apriornog znanja za Kanta su nunost i stroga sveoptost, a za Oto Libmana ono to je za nas i za svaku drugu homogenu inteligenciju strogo opte i nuno, ono to se drugaije ne moe misliti. Prema tome, ova teorijska struja nastoji da izbegne relativizam kome neizbeno vodi zahtev koherentnosti sam po sebi, kad nije dopunjen nikakvim daljim i stroim uslovima. Novokantovci, koji zastupaju aprioristiku teoriju, razlikuju se od logikih pozitivista (koji stoje na konvencionalistikom gleditu) utoliko to, po njima, principi s kojima miljenje treba da je saglasno da bi vodilo istini nisu proizvoljno odabrane ljudske konvencije ve izvesne transcendentalne norme koje vae objektivno i nuno, nezavisno od iskustva, i imaju optu vrednost za sve ljude. Relativno noviju ontoloku varijantu objektivistike teorije istine nalazimo kod filosofa egzistenzije. Za egzistencijaliste istina je bivstvovanje u svojoj nesakrivenosti. Grka re aletheia izvorno znai neskrivenost, a Hajdeger e je

87

prevesti, a mi pogreno tumaiti, kao istina. Za Grke bivstvujue je ba kao bivstvujue istinito. Hajdeger se sa tim slae kada kae da istina kao neskrivenost nije nikakav dodatak bivstvovanju. Istina pripada biti bivstvovanja. Blisko ovom objektivistikom poimanju je i jedno shvaanje koje je prisutno meu savremenim marksistima po kome teoriju korespodencije ne moe spasiti ni usavravanje pojma korespodencije ni uvoenje prakse kao kriterija istine. Po njima praksa nije kriterij istine, ve istina sama. Istina je, prema tome, praksa ili, to je isto, ovek. Iako se teoretiari teorije korespodencije u bitnom razlikuju u pozitivnim definicijama istine, oni se u velikoj meri slau u nainu na koji kritikuju tradicionalnu definiciju istine kao slaganja suda i stvarnosti. Oni pogrenost ove definicije dokazuju uglavnom na dva naina: odreenje istine kao korespodencije suda i stvarnosti je neodrivo, jer je ili unutranje protivureno ili praktino neupotrebljivo, s jedne strane, priznaje se da to odreenje moe biti prikladno za neke vrste sudova, ali ne za sve, jer kod nekih vrsta sudova ( kod istinitih negativnih egzistencijalnih sudova) je i praktino i logiki nemogue zamisliti stvar s kojom bi se slagao istinit sud te vrste, s druge strane. Meutim, treba ukazati da neki filosofi nastoje pomiriti razliite teorije istine na taj nain to razlikuju: metafiziku ili ontoloku, gnoseoloku, formalnologiku, aksioloku, antropoloku, psiholoku i druge vrste istine, i pokuavaju da odrede meusobni odnos tih razliitih istina. Pored pitanja ta je istina otvorena su i pitanja da li postoji jedna ili vie istina, da li je istina objektivna ili subjektivna, apsolutna ili relativna, apstraktna ili konkretna, vena ili prolazna itd., kao i pitanja da li je, ako jeste u kojoj meri i kako mogua spoznaja istine, postoji li i u emu je kriterij istine itd. U naunim promiljanjima pod subjektivnom istinom se obino misli istina kojoj ne odgovara nita objektivno i koja vredi samo za jednog ili samo za neke subjekte, dok se pod objektivnom istinom misli istina koja odgovara nekim objektivnim odnosima i koja jednako vredi za sve ljude. Meu filosofima postoje oni koji smatraju da je svaka istina subjektivna, tj. da svaki ovek ima svoju istinu, i da su te razliite istine meusobno ravnopravne i podjednako vredne. Druga grupa filosofa smatra da samo objektivna, za sve jednaka, optevaea istina jedina zasluuje da se naziva istinom. Trei trae neko srednje reenje, ili sintetiko reenje, tvrdei da je svaka istina subjektivna po formi, a objektivna po sadraju. Apsolutna ili bezuslovna istina bila bi potpuna, sveobuhvatna i iscrpna istina, kojoj se ne moe, kao takvoj, nita dodati i koja je zbog toga nepromenjljiva i vena. A, relativna ili uslovna istina bila bi ona koja je nepotpuna, delimina istina, koja sadri i elemente neistine, pa zbog toga moe biti korigovana, dopunjena i usavrena. Neki od filozofa smatraju da je samo aspolutna istina prava, a da, prema tome, relativna istina nije nikakva istina; drugi misle da je, pak, mogua samo relativna istina, a da je apsolutna istina idealistiko-metafizika iluzija. Trei od njih smatraju da se apsolutna i relativna istina ne iskljuuju, ve da svaka relativna istina sadri deli apsolutne istine ili predstavlja put ka apsolutnoj istini, kojoj se u beskonanom progresu ljudskog saznanja asimptotski sve vie pribliavamo da je nikada ne dostignemo. Prema dijalektiko-humanistikoj teoriji istine istina je: pojam ljudskog sveta, odnos i to odnos dva objekta ( prema jednom smo u neposrednom a prema drugom u posrednom odnosu), osnovna ljudska vrednost iji pojam obuhvata dva razliita vrednosna atributa: istinski i istinit, relativna ali istovremeno i objektivna i istina je istorijska kategorija. A da bi jedan iskaz mogao da bude prihvaen kao nauno istinit moraju se ispuniti sledei prethodni uslovi:

88

on mora da bude informativan njime se mora neto tvrditi; on mora obavljati informativnu, a ne ekspresivnu ili preskriptivnu funkciju; da bude drutveno smisaon drutveno komunikatibilan, i da je obrazloen. Onda kada jedan iskaza zadovoljava sve ove prethodne uslove tek tada on se moe ozbiljno uzeti u razmatranje kao hipoteza ija je nauna istina mogua.20

2. PRAVILA ISTINITOG MILJENJA

Iz dijalektiko-humanistikog pojma istine proizlaze pravila istinitog miljenja. Ta pravila posebnu vrednost imaju u procesu naunog rada. Radna definicija istine, promiljenja i domiljena sa aspekta metodologije naunog rada glasi: Istina je ljudsko saznanje o predmetima miljenja i naunog istraivanja koje objektivno shvata i razume te predmete kakvi oni zaista jesu. Ovoj definiciji mogu se staviti razni prigovori i u vezi sa njom se mogu postaviti mnoga pitanja, ali nju, prema nalazima S. Milosavljevia, ipak opravdavaju bar sledei argumenti: ljudsko saznanje, miljenje i nauno istraivanje su sastavni deo ljudske prakse; istina je sadraj i kvalitet svesti ljudi i ona postoji samo za njih i njihov je proizvod; istina je objektivna, dakle intersubjektivna; do nje se dolazi iskustvom i miljenjem, odnosno praksom; istinitost miljenja i saznanja moe se na razne naine proveravati. Navedeni (i drugi, ovde nenavedeni) argumenti upuuju nas na stanovite da je na osnovu dosadanjeg naunog saznanja, znanja logike i metodologije, mogue postaviti odreena pravila o procedurama miljenja koja ljude vode saznanju istine. U ovom sluaju mi prvenstveno imamo u vidu naunu istinu. A, logika je u tom smislu formulisala osnovne zakone istinitog miljenja, shvatajui ih kao objektivni kategorijalni odnos koji ini sutinu odreene grupe predmeta, procesa ili pojava (njihova nastajanja, deavanja, postojanja, razvitak); opti nuan stav koji je objektivan u odnosu na odreenu oblast predmeta, procesa ili pojava, tj. stav koji vai za svaki predmet, odnosno pojavu te oblasti. Svaki zakon je misaoni izraz, u obliku stava, odreenog objektivno kategorijalnog odnosa. Zakoni istinitog miljenja su, sa objektivne strane, objektivni kategorijalni odnosi koji ine sutinu logikih procesa i oblika miljenja kao istinitog shvatanja predmeta, procesa ili pojave, a sa subjektivno saznajne strane, zakoni miljenja su osnovni opti stavovi koji su objektivni u odnosu na celokupnu oblast istinitog miljenja. Dve su osnovne vrste zakona istinitog miljenja: 1. zakoni osnovnih odlika istinitog miljenja, koji su optiji, i 2. zakoni istinitog zamiljanja predmeta, koji su posebniji.21
20 21

M. Markovi: navedeno delo, str. 93-159. Preuzimamo, operacionalizujemo i prilagoavamo nalaze B. eia: Osnovi logike, Nauna knjiga, Beograd, 1983. 89

Zakoni osnovnih odlika istinitog miljenja, koji se bave njegovim svojstvima su: zakon predmetnosti, zakon sadrajnosti, zakon odreenosti, zakon logike zasnovanosti, zakon logike povezanosti, i zakon relativne stalnosti i razvojnosti. Prvi uslov koji stvarno ispunjava i mora da ispuni istinito nauno miljenje o pojavavama, procesima i odnosima jeste predmetnost miljenja. Svaki istinit pojam, sud, stav i zakljuak, kao i svaka istinita teorija, pre svega su upravljeni na predmet i oni shvataju objektivno svoj predmet, tj. oni su predmetni u ovom dvostrukom smislu. Upravo ovo je smisao zakona o predmetnosti istinitog miljenja koji se moe izraziti stavom: Istinito miljenje je predmetno u dvostrukom smislu: prvo, to je upravljeno na predmet (=organizaciju, organizacioni proces) o kome se misli i, drugo, to taj predmet (=organizaciju, organizacioni proces) objektivno zamilja onakvim kakav on stvarno jeste. Univerzalna tanost ovog zakona dokazuje se, najpre, ukazivanjem na predmetnu upravljenost svakog istinitog miljenja i na nepostojanje apsolutno bespredmetnog miljenja. Svaki stav, bilo o predmetima opaanja ili o nepostojeem uvek je predmetan u tom smislu to se odnosi na izvestan predmet, to se njime zamilja izvestan predmet, to cilja na odreeni predmet. Ukoliko izvesno miljenje nije objektivno u smislu tanog, objektivnog shvatanja predmeta ono je pogreno. Ali, apsolutno neobjektivno, uopte bespredmetno miljenje ne postoji. Tobonji pojam takvog miljenja predstavlja contradictio in adjecto. Stvarno on je uopte nemogu, jer je nemogue misliti o neem a ne zamiljati nita. Zakon objektivnosti miljenja je osnovni zakon istinitog miljenja, ali taj zakon je veoma opteg karaktera. Sledea dva zakona miljenja, a to su zakon sadrajnosti i zakon odreenosti miljenja, konkretizuju opti zakon objektivnosti isitinitog miljenja. Da bi miljenje bilo istinito ono mora, ne samo uopte biti predmetno nego i shvatiti predmet onakvim kakav on jeste, to e biti sluaj samo ukoliko logiki sadraj pojma, suda i zakljuka odgovara svome predmetu. Miljenje, da bi bilo istinito mora biti ne samo sadrajno uopte nego mora biti sadrajno u viem smislu, naime u smislu adekvatnosti logikog sadraja miljenja sadraju predmeta. Upravo ovo je smisao zakona sadrajnosti miljenja koji se moe izraziti stavom: Istinito miljenje je sadrajno u tom smislu to je sadraj istinitog miljenja sadrajno adekvatan sadraju predmeta (=organizacije materije i materijalne organizacije, njihovih procesa i odnosa) miljenja u dvostrukom smislu: prvo, to svako miljenje mora imati ma kakav sadraj, tj. ono ne moe biti isto formalno i, drugo, to je sadraj istinitog miljenja adekvatnost sadraju predmeta miljenja. Samo ovo sadrajno adekvatnost znai konkretnost i svestranost miljenja i to tako da ukoliko je sadraj miljenja adekvatniji sadraju predmeta utoliko je miljenje istinitije. Da su konkretnost i svestranost odlike sadrajne adekvatnosti miljenja predmetu jasno je otud to su prazna apstraktnost i jednostranost odlike upravo logikog formalizma. Tako je jednostrano, elementarno logiko zamiljanje svih predmeta kao prosto jednih ili kao sloenih iz jednog, kao neprotivrenih i statikih, u stvari jednostrano i formalno, dok je dijalektiko svestrano miljenje konkretno i
90

sadrajno adekvatnije predmetima pojavama, procesima, odnosima. Ali, i dijalektiko miljenje, tj. ono koje shvata sve pojave organizacije materija i materijalne organizacije i sve pojave u organizaciji materija i materijalnoj organizaciji u meusobnoj povezanosti i kao unutranje protivrene i razvojne, i kada je u pitanju saznanje najprostijih predmeta u celini jo uvek ostaje, po svom sadraju, manje ili vie neadekvatno predmetu, to dolazi od njegove mnogostranosti, ak neiscrpnosti. Na ovaj nain se pokazuje da se zakon sadrajne adekvatnosti miljenja predmetu ostvaruje u potpunosti samo u odnosu na pojedine inioce i strane predmeta, ali ne i u odnosu na saznanje celine predmeta - celine organizacije materije i materijalne organizacije, celine njihovih procesa i odnosa -, saznanje koje uvek nuno ostaje manje ili vie formalno. Svako miljenje u procesu naunog rada, ak i pojam, sud, zakljuak i stav uopte, po svom logikom sadraju je odreen u tom smislu to znai odreeni predmet ili neku njegovu stranu, kao i odreeno njegovo shvatanje. Meutim, iako je tano da je odreenost miljenja kod raznih stavova razliita i da nije svuda potpuno egzaktna, ipak ostaje injenica da je svako miljenje po svome sadraju i po predmetnom znaenju bar u izvesnoj meri odreeno. Potpuno neodreeno miljenje, na primer, pojam ili stav koji ne bi znaio nita odreeno, bio bi ne samo teorijski i praktino bezvredan nego uopte ne bi predstavljao pravi pojam i pravi stav, jer ovi uvek predstavljaju zamisao odreenih predmeta pa i sami moraju biti odreeni po svom logikom sadraju. Meutim, istinito miljenje je odreeno i u jednom drugom smislu, naime u smislu stepena izvesnosti saznanja ili logiko saznajnog modaliteta sudova, zakona i stavova uopte. Taj modalitet se kree od manje ili vee mogunosti ili verovatnoe, preko izvesnosti i stvarnosti do apodiktinosti i nunosti. Problematinost, verovatnoa, asertorinost i apodiktinost su kategorije i stepeni odreenosti subjektivno saznajne izvesnosti objektivne istinitosti saznanja. Zakon odreenosti istinitog miljenja izraava upravo ovu odreenost miljenja u dvostrukom smislu i ona se moe formulisati stavom: Istinito miljenje je odreeno u dvostrukom smislu: prvo, po svom sadrajno predmetnom znaenju i drugo, po stepenu svoje saznajne izvesnosti i objektivne istinitosti. Objektivnu osnovu zakona odreenosti miljenja ini odreenost same objektivne stvarnosti organizacije materije i materijalne organizacije (prirode, oveka i drutva) kao osnovnog predmeta miljenja. Odreenost logikog sadraja miljenja uslovljena je, bar u njenoj poslednjoj ontolokoj osnovi, odreenou samih predmeta miljenja. U vezi sa zakonom odreenosti istinitog miljenja javljaju se izvesni problemi, naroito s obzirom na savremene kvantno-fizikalne teorije i semantike analize govora. Pre svega injenica je da su izvesni termini kao i govorni izrazi mnogih stavova nedovoljno precizni, ak i neodreeni po svome znaenju. Tako je, na primer, ak i znaenje termina "stvarnost", "uzronost", "sadraj", "forma", "istina" itd. u savremenoj filosofiji sporna a esto i neprecizno odreena. Izvesni nauni stavovi, ak i oni aksiomatski, nisu po svome smislu potpuno odreeni. Tako ni principi identiteta, neprotivrenosti, dovoljnog razloga, kauzaliteta itd. nisu potpuno precizno odreeni, kao to je to na primer sluaj sa matematikim stavovima. Aksiomi i stavovi verovatnoe takoe sadre izvestan stepen neodreenosti kao i svi iskazi u kojima se javljaju izrazi "otprilike", "oko", "nekoliko", "u izvesnoj meri", "do izvesnog stepena" itd.

91

injenica je isto tako da u atomskim, a i u drutvenim, ekonomskim i psihikim deavanjima, usled njihove velike sloenosti i bre promenljivosti, nema mesta mehanicistikom determinizmu. O nekoj potpunoj odreenosti celokupnog kretanja inicijalnim faktorima, pozicije i brzine tu ne moe biti govora. Isto tako ovde nema mesta ni apsolutnom deterministikom, kontinuiranom, tzv. "kompletnom kauzalitetu". Meutim, postavlja se pitanje, znai li to da su atomski procesi uopte, dakle apsolutno neodreeni? Znai li to da zakon odreenosti istinitog miljenja u odnosu na saznanje navedenih pojava ne vai, da on tu nije istinit? Analiza upravo primera "neodreenog miljenja" pokazuje sledee: 1. Nijedno miljenje, nijedan pojam, nijedan stav, ma koliko neprecizan i ak neodreen njegov sadraj bio, nije apsolutno neodreen. Sudovi "Neizvesno je kada e gospodin K. diplomirati", " "Stanje zdravlja XY je neizvesno", "Zbir unutranjih uglova trougla u prostoru Lobaevskog je manji od 1800", itd., nemaju potpuno preciznu odnosno jednosmislenu odreenost. Ali su ti stavovi po svome smislu ipak sasvim odreeni, jer svaki od njih ipak znai sasvim odreeno tvrenje makar i nekih neodreenih ili jo potpuno neodreenih kvaliteta, odnosa, stanja i slino. Uopte nijedan stav istinitog miljenja nije apsolutno neodreen. 2. ak i pojmovi i stavovi neodreenog znaenja ipak imaju izvestan smisao, tj. i njihov sadraj je, makar u kom smislu i u kom stepenu odreen. Tako se za opte stavove, za opte brojeve i formule ne moe rei da su potpuno, apsolutno neodreeni. tavie direktno tvrenje neodreenosti izvesnog predmeta ili pojave uvek ukljuuje u sebi tvrenje upravo takve prirode, dakle, takve odreenosti te pojave, toga stanja ili procesa, da je on, u izvesnom pogledu, odreen. Znai, kod istinitog miljenja nije mogue izbei ma kakav vid i stepen odreenosti. Sam "princip neodreenosti" miljenja involvira makar kakvu odreenost miljenja, naime, da je "to i to neodreeno". U tome se sastoji ono to bismo nazvali paradoks principa neodreenosti miljenja. 3. Ako uporedimo stav "Ova trenja je crvena" sa stavom "Ova voda je mutna (ili zelenoplava)" vidimo da je odreenost prvog stava jednosmislena, a odreenost drugog stava je sloena ili kompleksna. Za drugi stav se moe rei da je neodreen samo u poreenju sa prvom vrstom odreenosti, tj. sa prosto identinom, jednosmislenom odreenou. U istom smislu su neodreeni i iskazi verovatnoe, ija istinitost nije prosta, nije samo i prosto istina nego je izvestan stepen istinitosti. Samo sa stanovita proste, elementarne dvovalentne logike istina je samo apsolutna istina a la je apsolutna la. Prosto reeno, polivalentna logika odreenost samo sa stanovita dvovalentne odreenosti izgleda kao neodreenost dok ustvari i ona predstavlja, razume se, svojevrsnu odreenost. U istom smislu dijalektika odreenost, izraena zakonima sveopte povezanosti, unutranje protivrenosti i razvojnosti, izgleda neodreena sa stanovita elementarno-logike odreenosti izraene zakonima proste identinosti, neprotivrenosti i statinosti. Znai da postoji samo relativna neodreenost istinitog miljenja, tj. neodreenost jednog sistema odreenosti u odnosu na drugi sistem odreenosti. Ta neodreenost je posredna i samo relativna, dok se posredno, bar delimice, svaki sistem odreenosti moe odrediti u odnosu na drugi sistem

92

odreenosti. Ovo je smisao principa koji moemo nazvati principom relativne neodreenosti istinitog miljenja. Tim principom se niukoliko ne naruava univerzalno vaenje zakona odreenosti istinitog miljenja. Istinito miljenje jeste odreeno, to je najkraa formulacija zakona odreenosti istinitog miljenja. Ta formulacija je toliko opta da doputa i obuhvata ma kakvu odreenost, poev od krajnje kompleksne i dijalektike do proste i statike, elementarno-logike odreenosti. Na osnovu zakona odreenosti istinitog miljenja nuno sledi princip nesaznatljivosti, odnosno princip nezamislivosti potpuno neodreenih predmeta. Zakon univerzalne odreenosti svega neeg (svih stvari, svih kvaliteta, svih procesa, svih stanja, da su nekakva i da se na neki nain deavaju) nuno znai nemogunost i samog postojanja apsolutno neodreenih predmeta. Izvesno miljenje moe biti sadrajno i odreeno pa da ipak ne bude istinito. Da bi izvesno miljenje, pojam, sud, stav, bili istiniti i da bi bili prihvaeni i priznati kao istiniti u naunom istraivanju, oni moraju biti osnovani. Biti osnovan znai pre svega za jedan stav ili teoriju ili uenje biti zasnovan na izvesnim razlozima a ne samo proizvoljno donet i iznet. Razlozi koji slue kao osnova istinitosti miljenja su bilo injenice neposrednog iskustva, bilo injenice utvrene praksom i naunim metodama ili naunom tehnikom ili praksom naunog rada, i, najzad, istinite osnovne postavke, saznanja, aksiomi, kao i dokazane istinite teorije i uenja. Tanost stavova i teorija drutvenih nauka dokazuje se praksom i zbivanjima u organizaciji materije i materijalnoj organizaciji. Sutina zasnivanja, obrazlaganja i dokazivanja istinitosti miljenja sastoji se u praktino-saznajnom postupku kojim se jasno uvia sadrajna adekvatnost miljenja predmetu odnosno objektivnoj stvarnosti organizacije materije i materijalnoj organizaciji kao predmetu saznanja. U stvari, postoje tri osnovna oblika i stupnja zasnivanja istinitog miljenja, a to su: Obrazlaganje, koje se sastoji u navoenju izvesnih razloga za tanost odreenog miljenja. Obrazloenost je prvi stupanj zasnovanosti miljenja. Svako miljenje da bi bilo priznato za istinito mora biti obrazloeno. Ovaj stav, u obliku principa dovoljnog razloga istinitog miljenja, uveo je u logiku Lajbnic. Taj se stav moe izraziti sledeom fomulacijom: "Svako miljenje da bi bilo priznato za istinito mora biti obrazloeno, to jest ono mora biti zasnovano na razlozima injenica ili istinitih teorijskih postavki". Sami razlozi mogu biti razni po broju, po svojoj vrednosti, obrazlaganju, po odreenosti miljenja itd. Razlozi mogu biti jaki i slabi, odgovarajui i neodgovarajui, dovoljni i nedovoljni, strogi, nauni i proizvoljni, objektivni i subjektivni itd. Drugi, vii stepen zasnovanosti miljenja jeste dokazanost mijenja koja se sastoji u strogom, nauno-metodskom obrazloenju odreenog miljenja, na primer, metodama indukcije, dedukcije, hipotetike dedukcije itd. Principu razloga klasine logike mora se dodati princip ovog, vieg oblika zasnovanosti istinitog miljenja, a to je princip dokazanosti istinitog miljenja. Taj princip se moe izraziti stavom: "Istinito miljenje mora biti dokazano i dokazivo odgovarajuim naunim metodama izvoenja istinitih stavova na osnovu prethodnih saznanja". Samo nauno saznanje, same nauke, veim delom se sastoji od dokazivanja istinitosti svojih postavki, teorija i uenja, a drugim delom od izlaganja rezultata tih dokazivanja. Meutim, teorijsko dokazivanje nije najvii oblik dokazivanja istinitosti miljenja. Najvii oblik zasnivanja istinitosti miljenja jeste onaj oblik koji
93

nae saznanje, nae miljenje, neposredno vezuje sa njegovim predmetom, tj. sa objektivnom stvarnou. To je ljudska praksa kao "praktina ulna delatnost", kao proizvodna delatnost, kao delatnost naunih eksperimenata i kao drutvena delatnost uopte. Praksa ima najviu saznajnu vrednost po tome to ona "ima dostojanstvo stvarnosti" (Lenjin), nasuprot istoj teoriji koja nije neposredno vezana za stvarnost svoje predmetne oblasti. Praktina delatnost u organizaciji materije i materijalnoj organizaciji i posredstvom istih, meutim, upravo zato to je neposredno vezana za stvarnost, jeste osnovni izvor istinitog saznanja, najvii kriterijum istinitosti saznanja i najvii oblik zasnivanja i proveravanja istinitog miljenja. Proverenost i proverljivost u praksi kao praktinoj organizacionoj delatnosti je najsigurniji nain zasnivanja istinitosti miljenja. Samo obrazloenje miljenja moe ali i ne mora biti tano, dokazano i u praksi provereno miljenje, meutim, kao "stvarnost saznanja" ima najvii mogui stepen istinitosti. U stvari samo praksom, u najirem smislu rei, ukljuujui pored drutvene, fizike, matematike konstrukcije i modele i druge oblike, kao i celokupnu praktinu delatnost ljudi, od najprostijeg ulnog opaanja do najsloenije prakse stvaranja istorije, mogue je dokazati adekvatnost sadraja miljenja samim predmetima odnosno objektivnoj stvarnosti, tj. mogue je dokazati objektivnu istinitost miljenja. Na osnovu svega reenog sam zakon zasnovanosti istinitog miljenja moemo formulisati sledeim optim stavom: Istinito miljenje jeste i mora biti obrazloeno, dokazano i u praksi organizacija provereno. Ovako shvaen zakon zasnovanosti istinitog miljenja sadri u sebi principe obrazloenosti i dokazanosti istinitosti miljenja kao delove integralnog zakona zasnovanosti istinitog miljenja. Logika povezanost istinitog miljenja ispoljava se u tri osnovna oblika: prvo, kao prosta povezanost misli, kao povezanost pojmova i sudova jednih sa drugima; drugo, kao logika doslednost ili logiki skladna povezanost misli jednih sa drugima i, tree, kao sistematisnost miljenja, tj. kao saznajna potpuna, sreena i logiki dosledna misaona slika ili sistem stavova o odreenoj oblasti predmeta saznanja. Lako je pokazati da je svaki pojam i svaki sud neposredno povezan sa vie drugih pojmova odnosno sudova, a posredno i sa svima pojmovima i sudovima odnosne oblasti saznanja a, u krajnjoj liniji, i sa celokupnim ljudskim saznanjima. Tako je pojam "broj" povezan sa pojmovima "kvantitet", "veliina", "klasa", "nula" i "sledovanje". tavie i pojmovi i sudovi o najprostijim predmetima, na primer, o prostim kvalitetima oseta, povezani su sa drugim pojmovima i sudovima koji se tiu fizike i druge osnove ili geneze oseta. Razlog povezanosti misli jednih sa drugima krije se u povezanosti samih injenica i strana jednog predmeta kao i povezanosti jednog predmeta sa drugim predmetima. Prema tome, osnovu logikog zakona povezanosti misli ini osnovni dijalektiki zakon opte povezanosti i meusobne uslovljenosti svih pojava u objektivnoj stvarnosti. Vii oblik logike povezanosti istinitog miljenja jeste logika doslednost, koja se ne sastoji u prostoj vezi jednih misli sa drugim mislima, nego u slaganju jedne
94

misli, pojma ili stava, sa drugim postavkama u okviru iste teorije ili istog uenja, ak i jedne nauke u celini. Doslednost miljenja u irem smislu rei znai sklad ili koherentnost pojmova, sudova i postavki uopte u okviru jedne celovite teorije ili uenja. U uem smislu logika doslednost znai slaganje svih posebnih i sporednih postavki sa osnovnim principima odreenog uenja, ili, u krajnjoj liniji sa osnovnim prinicpima izvesnog logikog sistema, na primer, sa principima elementarne logike, posebno sa principom proste neprotivrenosti. Upravo ovako je shvaena logika doslednost miljenja u tradicionalnoj logici: miljenje je dosledno onda ako nije prosto protivreno, tj. ako ne sadri prosto protivrene pojmove ili stavove. A, stvarna dijalektika logika shvata logiku doslednost mjiljenja, tj. kao vernost miljenja samim predmetima miljenja i, u uem smislu, kao sklad pojmova, sudova, postavki teorija i uenja sa osnovnim zakonima dijalektikog miljenja. Sa ovog stanovita shvatanje objektivne stvarnosti, stvari-procesa, kao i samih pojmova, u njihovom razvoju, kao protivrenih, logikih stvarno je dosledno, dok je njihovo shvatanje kao statikih i uopte neprotivrenih, realno nedosledno. Sa ovog stanovita i sama elementarna logika, i njene aksiome, su logiki nedosledne objektivnoj stvarnosti i stvarnom saznanju na njegovom savremenom stupnju razvoja. Stvarna, via logika doslednost miljenja sastoji se u skladu miljenja sa samim predmetima miljenja, pa i sa promenom miljenja u vezi sa promenom predmeta miljenja. Najvii oblik logike povezanosti miljenja jeste sistematinost miljenja, koju ini logika povezanost i doslednost svih pojmova i postavki jednog obimnijeg uenja. Odlika sistematinosti jeste sreenost, podela i klasifikacija principa, postavki, teorija i uenja u skladu sa osnovnim koncepcijama i principima saznanja odreene oblasti predmeta. Treba posebno istai da sama sistematinost jo nikako ne garantuje objektivnu istinitost miljenja. Najbolji dokaz za ovo tvrenje su mnogobrojni sistemi idealistike filozofije i metafizike uopte. ak i sistem dijalektike filosofije stvarnosti i logike moe biti u osnovi pogrean ako je spekulativan, kakav je sluaj sa Hegelovom Naukom o logici. Da bi sistematinost bila odlika istinitog miljenja ta sistematinost mora odgovarati odreenosti samih predmeta one oblasti na koju se to miljenje odnosi, bez obzira na subjektivno misaone metodoloke faktore, koji u svakoj sistematizaciji saznanja igraju znatnu ulogu. U vezi sa problemom sistematinosti naunog saznanja nuno je posebno istai sledee: Nesistematsko, haotino i nesreeno saznanje, naroito ukoliko je to saznanje i realno nedosledno, svakako sadri i jednostrane i pogrene postavke. Istinito miljenje i nauno saznanje, naroito u relativno definitivnoj formi, uvek je sistematino. Jer je takva realno objektivna sistematinost subjektivno misaoni odraz realne objektivne odreenosti samih predmeta odreene oblasti, iako nikad nije identina sa njom, jer misaona sistematinost uvek ima relativno apstraktan karakter u poreenju sa potpunom konkretnou samih predmeta miljenja (bez obzira bili ti predmeti objektivno realni ili samo zamiljeno realni). Sistematinost svakog istinitog miljenja mora, upravo zbog svoje relativne jednostranosti i apstraktnosti, biti elastina i otvorena. Ljudsko saznanje, ak i u apstraktnim naukama, kakve su logika, teorijska matematika i teorijska fizika, stalno se razvija, te se svi sistemi naunog saznanja
95

moraju smatrati samo za relativno potpune i relativno konane sisteme. A, sam zakon logike povezanosti istinitog miljenja moe se izraziti stavom: Istinito miljenje je logiki povezano, objektivno dosledno i sistematsko. Isticanjem objektivne doslednosti i objektu odgovarajue sistematinosti izbegava se pogreka spekulativne doslednosti i spekulativne matematinosti idealistikih uenja. Najjednostavnija analiza naeg saznanja, naih pojmova, postavki, teorija i uenja, s obzirom na njihovu stalnost i promenljivost, otkriva nam da postoje relativno trajna i nepromenljiva saznanja, kakvi su matematiki stavovi. Nasuprot ovoj nepromenljivosti injenica je da se i matematika saznanja, ak i ona osnovna, na primer, pojmovi broja i funkcije, kao i pojmovi prostora, menjaju i danas i da se i dalje razvijaju. I same logike teorije, ne samo teorije pojma, suda i zakljuka, nego i teorije logikih aksioma, menjale su se od Aristotela do danas, pa e se i dalje menjati. Uopte uzev i logika se pokazala, kao to Engels utvruje, kao istorijska i razvojna nauka, a ne kao sistem veitih istina. Zakon identiteta u starom metafizikom smislu, kao apstraktna identinost, ve ne odgovara savremenom naunom saznanju koje je dijalektiko. Aksiome elementarne logike - princip proste identinosti, neprotivrenosti i zakon iskljuenja treeg, u savremenoj logici moraju biti prevazieni i nai svoje mesto - uz novu interpretaciju - u novom, irem i dubljem uenju o logikim zakonima miljenja. U pogledu razvojnosti prirodno naunih pojmova i uenja, nju ne treba posebno isticati. Meutim, i u ovim naukama, ukoliko se radi o razvoju a ne o radikalnoj izmeni saznanja, stari pojmovi i uenja se ne odbacuju potpuno, nego se proiruju i produbljuju. Oni se pretvaraju u nove, vie sadrajnije i racionalnije teorije u kojima je sauvana racionalnost starih pojmova i uenja. Tako je pojam atoma u savremenoj fizici bitno izmenjen - jo se stalno razvija ali i u kvantnoj fizici pored pojma atoma, kao sistema pokretnih estica, sauvan je i prvobitni pojam atoma kao diskretno materijalne estice. Iz osnove nova saznanja javljaju se u svim naukama, ukoliko se otkrivaju nove oblasti predmeta ili dublje sutine ve poznatih pojava. Nova saznanja naroito se javljaju u drutvenim naukama u vezi sa razvojem samog drutva. Uopte uzev ljudsko saznanje se menja, prvo, zato to se jednostrana ograniena i povrnija saznanja proiruju i produbljuju i, drugo, zato to se i ukoliko se menjaju sami predmeti saznanja, to je naroito sluaj kod drutvenih nauka (jer se drutvo i sam ovek stalno razvijaju). Ukoliko se predmeti izvesnih nauka ne menjaju, njihova saznanja su relativno stalnija, jer se ona menjaju samo iz prvog od navedenih uzroka. injenica jednostranosti i nepotpunosti svih naih pojmova, teorija i uenja, razume se u razliitoj meri kod raznih nauka i potreba njihovog stalnog upotpunjavanja i produbljivanja ukazuje na samo relativnu konstantnost i stalnu razvojnost ljudskog saznanja i ljudskog miljenja. Sam zakon stalnosti i razvojnosti istinitog miljenja moe se izraziti stavom: Istinito miljenje je relativno stalno i stalno razvojno. Ono je relativno stalno ukoliko je njegov predmet konstantan i ukoliko samo miljenje, sam pojam, postavka, teorija, za izvesno vreme, ostaje nepromenjena. Ono je razvojno, prvo, ukoliko se samo miljenje razvija i, drugo, ukoliko se sami predmeti miljenja razvijaju. Razumljivo je da miljenje o predmetima koji se menjaju, na primer o oveku, o ljudskom drutvu i o samom ljudskom miljenju, da bi bilo istinito mora i samo da se menja, isto onako kao to i istinito miljenje o konstruktivnim predmetima, na primer, o odnosima konanih brojeva, mora biti i jeste stalno. Na ovaj nain

96

objektivna predmetna odreenost saodreuje i prirodu samog miljenja, to se ispoljava i u navedenim zakonima o osnovnim osobinama istinitog miljenja.

3. ZAKONI ISTINITOG ZAMILJANJA PREDMETA

Sam naziv kazuje: ovde su u pitanju zakoni, ne direktno posebnih osobina istinitog miljenja, nego naina i oblika istinitog zamiljanja predmeta. To nisu, po svojoj odreenosti i prirodi niti isto ontoloki niti isto gnoseoloki zakoni, nego su to gnoseoloki zakoni objektivno predmetnog zamiljanja predmeta zasnovani na zakonima samih objektivnih stvari-procesa. Da su u pitanju specifini zakoni miljenja, ali ne isto subjektivnog miljenja, nego miljenja kao shvatanja objektivnih stvari, smisaono i terminoloki istiemo time to ove zakone shvatamo kao zakone istinitog zamiljanja predmeta, zamiljajui pod predmetom ne samo objektivne stvari i procese u organizaciji materije i materijalnoj organizaciji, nezavisne od miljenja, nego upravo zamiljene delove objektivne stvarnosti organizacije, organizacionog procesa tj. same posebne stvariprocese onakve kakvim ih istinito miljenje zamilja. Specifian misaoni, a ne ontoloki karakter ovih zakona ispoljava se i u upotrebi specifino misaonih kategorija kakve su nejedinstvo, neidentitet, neprotivrenost itd., koje se kao negativne odredbe javljaju samo u miljenju te imaju samo indirektivno-predmetno znaenje. Meutim, u teoriji zakona istinitog zamiljanja predmeta ove kategorije su neophodne, jer one izraavaju izvesne specifino-misaone, ali sutinske odredbe subjektivno-misaonog shvatanja, objektivnih stvari. Opti zakoni stvarnosti, kakvi su dijalektiki zakoni sveopte povezanosti, promene i razvoja svih pojava na osnovu unutranjih protivrenosti i kroz jedinstvo i borbu suprotnosti i ovde, u zakonitosti miljenja, dolaze do izraza, ali - naglaavamo do svog specifino misaonog izraza. Pre nego to pristupimo izlaganju samih zakona istinitog zamiljanja predmeta neophodno je naglasiti da je ovde uinjen pokuaj novog, sistematskog, dijalektiki jedinstvenog shvatanja svih zakona istinitog miljenja, nasuprot svoj dosadanjoj razdvojenosti elementarno logikih i opte dijalektikih zakona, kao i nasuprot njihovom eklektikom spajanju. U ovom pokuaju su prvi put, na izvestan nain i u izvesnom obliku, stari elementarno-logiki principi proste identinosti, proste protivrenosti i neprotivrenosti uzdignuti na vii stepen dijalektike zakonitosti u kojoj su oni dobili mesto koje odgovara njihovoj racionalnosti, dok su njihove neracionalne strane i pretenzije, koje su im davane u tradicionalnoj logici, negirane. Treba istai i to da je uenje o logikoj zakonitosti miljenja, koje se ovde izlae, jo uvek relativno ispod sve sloenosti savremenog naunog saznanja. Tako da u njemu deluje jo kompleksnija zakonitost miljenja. Otkrie i formulacija ove zakonitosti predstavlja dalji, vii zadatak logike za ije ostvarenje su ovde date samo polazne postavke.

97

3.1. Opti zakon istinitog zamiljanja predmeta Pored posebnih zakona istinitog miljenja, kakvi su zakon identiteta, zakon protivrenosti itd., u isitnitom miljenju svakako deluje i jedan opti zakon istinitog zamiljanja predmeta, koji se moe formulisati stavom: Istinito miljenje zamilja predmete onakvim kakvi oni objektivno jesu ili, krae, istinito miljenje je objektivno. Izmeu objektivnosti i istinitosti postoji upravna srazmera to se moe izraziti principom: Ukoliko je miljenje objektivnije utoliko je ono istinitije i obrnuto - to je razumljivo, jer je objektivnost bitna odlika istinitog miljenja. Zamisliti organizacije materije i materijalne organizacije onakvim kakve one jesu, pripisati im osobine koje ona objektivno poseduje, ili procesu naine kako se on stvarno odvija, to znai istinito misliti. Jo je Aristotel tano tvrdio da istinito zamiljati stvari znai tvrditi za ono to je spojeno da je spojeno a za ono to je razdvojeno da je razdvojeno, to, pored svih drugih vrsta odreenosti, istie opti zakon istinitog zamiljanja predmeta. Univerzalno vaenje opteg zakona istinitog zamiljanja predmeta oigledno je kod svakog pojma i kod svake postavke. Tvrditi da se atom vodonika sastoji od jednog protona i jednog elektrona, da jezgro helijuma ine dva protona i dva neutrona, da se dijagonale romba meusobno polove i seku pod pravim uglom, da su glavni inioci ljudskog drutva proizvodne snage i produkcioni odnosi, da se drutvo razvija na osnovu protivrenosti tih inilaca i sl., to znai zamiljati predmete onakvim kakvi oni objektivno jesu. Zamiljati ih ma kako drukijim, na primer, da se dijagonale romba seku pod otrim uglom, da je atom vodonika prost, da se ljudsko drutvo ne menja i sl., to znai ogreiti se o opti zakon istinitog miljenja ili pogreno misliti. 3.2. Posebni zakoni istinitog zamiljanja predmeta Pitanje koji su osnovni posebni zakoni istinitog zamiljanja predmeta, kao i pitanje njihovog broja i sistema, danas je u logici potpuno otvoreno. Polazei od osnovnosti predmetnih kategorijalnih odnosa smatramo da su ti zakoni sledei: I Zakoni jedinstva, II Zakoni identiteta, III Zakoni raznovrsnosti, IV Zakoni suprotnosti, V Zakoni protivrenosti i neprotivrenosti, VI Zakoni stalnosti i razvojnosti predmeta miljenja. Valja posebno naglasti da svi navedeni zakoni tiu se istinitog zamiljanja organizacija materije i materijalnih organizacija, tj. oni definiu predmete istinitog miljenja, a tek time i same oblike i naine istinitog miljenja. I Zakoni jedinstva S obzirom na injenicu da su razlikovanje i sjedinjavanje, praktino-misaona analiza i sinteza, dve osnovne radnje ljudske prakse i ljudskoga miljenja, te da polaznu taku u naem saznanju ini shvatanje razliitosti i jedinstva pojava objektivne stvarnosti, zakon jedinstva raznovrsnog je osnovni zakon istinitog zamiljanja organizacije materije i materijalne organizacije. Da bi uopte jedna sloena pojava, proces ili odnos mogla biti predmet miljenja, ona se mora shvatiti

98

kao jedinstvo raznovrsnih inilaca ili strana, razume se, u istinitom miljenju na osnovu shvatanja objektivne povezanosti tih inilaca u samom predmetu, a ne iskljuivo na osnovu jedinstva same svesti, kao to je to Kant pogreno shvatio. U stvari, jedinstvo svesti i povezanosti misli misaoni je odraz objektivno predmetnog jedinstva i objektivne povezanosti inilaca samih predmeta koji se zamiljaju. Tako je povezanost pojmova "jezgro", "ljuska", "proton", "neutron", "elektron", itd. u pojmu "atom" odraz stvarne povezanosti i stvarnog objektivnog jedinstva ovih inilaca u samim atomima. Isto su tako i zakoni jedinstva raznovrsnog u istinitom miljenju specifian odraz i izraz opteg zakona sveopte povezanosti i jedinstva raznovrsnosti i suprotnosti u objektivnoj stvarnosti organizacija materije i materijalnih organizacija. A, s obzirom na vrstu veza inilaca njihovog jedinstva u predmetu, naime da li je u pitanju sloena dijalektika veza raznovrsnih inilaca ili samo veza istih elemenata, razlikujemo opte dijalektiko jedinstvo raznovrsnih inilaca i njegov krajnje uproeni vid u sluaj, tj. prosto jedinstvo. Opti zakon jedinstva predmeta izraava kompleksno jedinstvo raznovrsnih inilaca predmeta i on se moe izraziti stavom: Svaki realan sloen predmet jeste jedinstvo ili kompleks raznovrsnih i suprotnih, a u toku svoga menjanja i protivrenih inilaca odnosno evidencija razvoja ili procesa. Jedinstvo ovde znai kompleksnost sloenih predmeta i pojava, tj. dijalektiko a ne samo relativno statiko nego i promenljivo i razvojno funkcionalno jedinstvo raznih faktora i odlika predmeta. Takva jedinstva predstavljaju ne samo ova kutija ibica i ova aa i ova kua nego i molekuli i atomi njihovi, kao i ova biljka i ovaj ivi organizam, koji su iva jedinstva u razvoju. Takva misaona jedinstva predstavljaju svi sloeni i razvojni pojmovi, a i sudovi i zakljuci u kojima pojmovi nisu statiki. Na primer, pojmovi "organizam", "drutvo", i stavovi "Svaki organizam je ivo funkcionalno jedinstvo mnogih organa, raznovrsnih njihovih inilaca i funkcija" i "Drutvo se stalno menja" i sl. Veoma uproeni oblik jedinstva raznovrsnih predmetnih inilaca jeste onaj oblik u kome se jedinstvo tih inilaca svodi na prostu mehaniku, spoljanju vezu bilo raznovrsnih bilo istovrsnih relativno statikih elemenata. Sam princip prostog jedinstva moe se izraziti stavom: Svaki predmet sloen od relativno statikih i meusobno nezavisnih inilaca ini prosto jedinstvo. Takva prosta jedinstva predstavljaju svi pravi konglomerati, na primer, gomila kamenja, sluajan skup ljudi, skup brojeva (2, 5, 7, itd.), ili drugih koliina bez meusobne veze lanova, itd. II Zakoni identiteta Jedna od fundamentalnih injenica naeg saznanja, naime, da mi beskrajno sloenu objektivnu stvarnost organizacije materije i materijalne organizacije ne moemo drukije saznavati do shvatanjem u njoj pojedinih relativno izdvojenih i relativno konstantnih pojava, kao "jednih", dovela je jo kod Parmenida elejskog do jasne koncepcije kategorije i principa proste identinosti izraene stavovima "Bie je jedno" i "Bie je (samo) bie", kao i u stavu "Samo bie jeste a nebia nema". Ovaj princip uzdigli su elejski metafiziari do apsolutnog ontolokog principa celokupne stvarnosti i apsolutnog gnoseolokog principa celokupnog istinitog miljenja. Ovo je, razume se, pogreno i to predstavlja jednu od osnovnih ontolokih i logikih iluzija ljudskog saznanja.

99

Sam Aristotel smatrao je kategoriju i aksiom prostog identiteta, koji on nije eksplicite definisao, za osnovnu istinu o biu tvrdei "da je sve jedno ili iz jednih sastavljeno". Okolnosti da su se, bez obzira na izvesne pokuaje potcenjivanja i odbacivanja kao nitavnih kategorije principi identiteta odrali u logici do danas, dokazuje da se u njima krije izvesno racionalno jezgro, koje sadri elemenat objektivne istine o svetu i o saznanju. S druge strane, za dijalektiko miljenje je uvek bila jasna jednostranost i ogranienost kategorije proste identinosti, izraene formulom A = A ili stavom "Svaka stvar je identina samoj sebi". Savremeni stepen razvoja dijalektikog miljenja zahtevao je jo u Engelsovo doba kritiko prevazilaenje identiteta u starom metafizikom smislu, iju neobjektivnost u odnosu na prirodne, anorganske i organske predmete je Engels uspeno dokazao. Meutim, nov, vii, dijalektiki princip identiteta nije do danas eksplicite postavljen, mada je on u praksi saznanja odavno u upotrebi. Osnovne tekoe u koncepciji pojma i zakona toga vieg identiteta sastoje se: 1. u krutom pridravanju elementarno-logikog pojma identiteta kao prostog jednog i istog, to je neminovno spreavalo adekvatno shvatanje dijalektiki sloenih i razvojnih predmeta, i 2. u uverenju da naputanje elementarno logikog pojma identiteta ("prosto jedno") nuno znai odbacivanje kategorije i zakona identinosti uopte, dakle i onog nesumnjivo racionalnog u njima. Naime, na pitanje: ta je to identino u stvarima koje se menjaju i razvijaju, na primer, ta je identino u organizmu koji se stalno menja ili ma u kojoj od pojava koje predstavljaju proces? ne nalazimo zadovoljavajui odgovor u logikim teorijama. I upravo zato upadamo u sledee dve pogreke: 1. to u pojavi - procesu uzalud nastojimo da otkrijemo prostu identinost, prosto "jedno i isto", ili to, ne nalazei takvu identinost u stvarima koje se menjaju, 2. ove stvari shvatamo kao apsolutno neidentine, tj. da u njima, nema niega istog, niega identinog. Logika refleksija se ovde iz metafizikog shvatanja identiteta, odnosno iz kategorije metafiziki proste identinosti neposredno strovaljuje u metafiziko shvatatnje iste, apsolutne neidentine promenljivosti i na taj nain preskae upravo kategoriju konkretno dijalektikog identiteta. U stvari, svaka relativno izdvojena, svaka posebna stvar-proces predstavlja onaj vii identitet koji ogranieno i jednostrano elementarno logiko miljenje potpuno negira. Taj vii dijalektiki identitet nije nita drugo do svaka posebna stvar - proces kao kompleksna jednost razliitih, suprotnih pa i protivrenih inilaca, ukoliko se ta stvar menja i razvija. Takvu identinost predstavlja svaki poseban, individualan atom, svaka individualna elija, svaki individualan organizam, individualan ivot XY-a, ovaj odreeni proces sagorevanja jedne ibice, ova odreena atomska eksplozija itd., bez obzira na broj inilaca, njihovu kompleksnu odreenost, kao i na brzinu menjanja toga predmeta. ivot jednog oveka, ivot njegove organizacije nijednog trenutka nije jedan i isti u smislu metafizike proste identinosti shodno formuli A = A ili bolje A, jer se ivot stalno obogauje novim doivljajima. Ali u smislu vieg, sloenijeg, identiteta kao individualnost, kao odreeni individualan celostan ivotni proces, taj ivot jeste identian. Zato se opravdano i s punim smislom moe govoriti i misliti ne samo o prostom i statikom identitetu nepromenljive stvari (npr. broja 2) nego i o kompleksnom dinamikom identitetu procesa, deavanja i dogaanja. U stvari, postoje dve osnovne kategorije i dva zakona identiteta, nerazdvojno meusobno povezana, a to su: kategorija i zakon opteg identiteta i kategorija i zakon posebnog identiteta.

100

Prethodno izloena shvatanja vie kategorije identiteta moraju se utvrditi u obliku zakona opteg identiteta, koji se moe izraziti stavovima: Svaki sloen jedinstven i individualan predmet jeste jedno razliitih, suprotnih, a u fazi promene predmeta, i protivrenih njegovih inilaca; U svojoj potpunosti i celini svaki individualan, ma koliko kompleksan predmet, jeste kompleksno identian i jedan u smislu jednosti mnogog, raznovrsnog i promenljivog. Takvu identinost predstavlja svaka individualna stvar-proces, svaki individualan "kompleks procesa od koga se sastoji svet" (Engels). Ukoliko su kompleksnost, proetost i promenljivost raznih inilaca ovakvog identiteta manji, ovaj kompleks dinamikih identiteta se pretvara u ono to bismo nazvali mehanikim ili prosto sloenim identitetom, tj. u individualnu stvar relativno konstantnih inilaca, na primer, u pojedine maine u mirovanju. U uproenom sluaju krajnje prostote predmet, sveden na jedan jedini prost inilac ili jednu prostu odredbu, predstavlja prostu identinost, prosto jedno i istu stvar, to i izraava formula prostog identiteta A = A. Princip prostog identiteta se odnosi upravo na navedenu prostu identinu kategorijalnu predmetnu odredbu i on se moe izraziti stavom: U krajnje uproenom vidu svaki individualan predmet jeste prosto jedno. Izrazom "u krajnje uproenom vidu" ukazujemo na to da je prosto identian samo celosni aspekt inae sloenog predmeta. U stvari, u objektivnoj stvarnosti ne postoje apsoplutno proste stvari. Meutim, u praktinoj delatnosti i u saznanju od bitne vanosti je upravo celosni aspekt prosto jednog predmeta. Jednostranost i pogrenost ovog prostog identiteta, u primeni na sloene i razvojne predmete ogleda se u injenici predvianja sloenosti i razvojnosti takvih predmeta - procesa. I upravo po tome prost identitet (prosto jedno) predstavlja apstraktnu identinost. Odnos izmeu opteg, konkretno-dijalektikog identiteta i prostog, elementarno-logikog identiteta jeste odnos izmeu opteg, potpunog kategorijalnog predmetnog odnosa i njegovog posebnog graninog vida. Konkretizacijom apstraktnog pojma proste identinosti dobija se (u miljenju) opta konkretna identinost, a apstrakcijom same kategorije jednosti iz konkretne identinosti dobija se prosta identinost. III Zakoni razliitosti Nasuprot kategorijalnom nizu jedinstva i identinosti stoji kategorijalni niz razliitosti, suprotnosti i protivrenosti.22 Ove kategorije su predmet odgovarajuih zakona istinitog zamiljanja predmeta. Zakoni razliitosti predmeta odnose se na predmetne kategorijalne odnose razliitosti jedinstvenih i identinih predmeta.
22

Uenje o zakonima miljenja, koje ovde izlaemo, kree se upravo po ovim kategorijalnim pravcima. Ne iz nekih isto teorijskih ve iz praktino metodolokih razloga preglednsoti, jasnoe izlaganja, kao i iz razloga izbegavanja takve originalnosti koja bi se tee shvatila i tee prihvatila sa gledita dosadanjih logikih teorija aksioma, koje su, bez obzira na svoju jednostranost i ogranienost, duboko usaene u svest ljudi. Razume se da ova jednostranost koncepcije i izlaganja zakona miljenja nipoto ne znai da su ove koncepcije nedijalektike. Naprotiv, kategorije jedinstva i identinosti su shvaene kao jedinstva i identinosti razliitog, suprotnog i protivrenog, a kategorije razliitosti, suprotnosti i protivrenosti su shvaene u nerazlunoj vezi sa svojim dijalektikim protivtipovima, naime sa jedinstvom i identinou, iz ega je oigledan dijalektiki karakter izloenog shvatanja zakona miljenja.

101

Optim zakon razliitosti se utvruje injenica razliitosti svih jedinstvenih i identinih sloenih predmeta, i on se moe izraziti stavom: Svaki jedinstven i opte identian predmet sadri razliite inioce. Ovaj zakon je suprotan zakonima jedinstva i identinosti, jer nasuprot jedinstvu i identinosti razliitog, on utvruje razliitost jedinstvenog i identinog. Zakon razliitosti bilo jedinstvenog bilo identinog jeste polazni stav dijalektike analize, nasuprot naelima jedinstva i identiteta, koji predstavljaju principe dijalektike sinteze. Njime se rukovodimo u saznanju sastava svih sloenih predmeta. Princip proste razliitosti izraava spoljanju prostu razliitost predmeta i predmetnih odredaba. On se moe izraziti stavom: Svaki prost predmet i prosta odredba, kao i sloen individualan predmet, razlikuje se na prost nain od svakog drugog takvog predmeta ili odredbe. IV Zakoni suprotnosti Ovi zakoni se odnose na predmetne kategorijalne relacije suprotnosti bilo jedinstvenih bilo identinih predmeta. Direktno nasuprot elementarno logikom miljenju ovde se utvruje da u jedinstvenim pa ak i u identinim predmetima, postoje suprotne odredbe. Objektivno ontoloku osnovu ovih zakona ine opti dijalektiki zakoni jedinstva i borbe suprotnosti. Kako relacije suprotnosti mogu biti uglavnom opte dijalektike i proste, tj. granino posebne, te se ovo izraava i u odgovarajuim zakonima suprotnosti. Opti zakon suprotnosti moe se formulisati sledeim stavom: Svaki jedinstven i opte identian razvojan predmet sadri suprotne odredbe koje se meusobno uslovljavaju i prelaze jedne u druge. Takve suprotnosti se nalaze u svim stvarima-procesima, ukljuujui i oblike i preocese stvarnog miljenja. To su, na primer, suprotnosti opte-posebno, atrakcijarepulsija, nasleivanje-prilagoavanje, apstraktno-konkretno i sl. Specijalan, granian sluaj opte suprotnosti predstavlja prosta suprotnost. Ta suprotnost je predmet principa proste suprotnosti. Princip proste suprotnosti moe se izraziti stavom: Svake dve proste, kvalitativno ili kvantitativno bitno ili maksimalno razliite odredbe, su prosto suprotne, simboliki a...b = a b. Takve odredbe su, na primer, crno-belo, gore-dole, meko-tvrdo, muko-ensko, dobro-zlo, veliko-malo, plus-minus, i sl. Proste suprotnosti su (van jednog predmeta), kao i odredbe proste afirmacije i proste negacije, postojanja i nepostojanja, deljivosti i nedeljivosti, uspeha i neuspeha na ispitu (poloio-pao) i sl. V Zakoni protivurenosti i neprotivurenosti U istoriji i teoriji logike princip protivrenosti (principium contradictions) u smislu apsolutnog iskljuivanja postojanja i nepostojanja jednog i istog, kao i tvrenja i odricanja jednog i istog, u istom smislu i u isti mah, stalno je istican i jo uvek se istie kao osnovni zakon istinitog miljenja. Nemogue je da je jedno isto biti i ne biti. Iskljueno je da jedan isti predikat jednovremeno i u istom smislu pripada a i ne pripada jednom istom subjektu.

102

Nemogue je da jedan ovek smatra da jedno isto u isti mah jeste a i da nije. Nasuprot principu neprotivrenosti u istoriji i u teoriji logike do danas, a danas vie nego ikada ranije istican je s pravom kao osnovni zakon celokupne stvarnosti i miljenja upravo zakon protivrenosti. Hegel je ovaj zakon shvatio upravo kao osnovni zakon istinitog dijalektikog miljenja. Zakon protivrenosti u hegelovskim formulacijama "Sve su stvari protivrene" i "A = A i ne A" oigledno predstavlja pravu suprotnost i protivrenost navedenom zakonu neprotivrenosti. U sukobu ova dva zakona se i sastoji osnovni, najdublji problem logike, specijalno teorije logikih aksioma: za ili protiv logike neprotivrenosti, za ili protiv logike protivrenosti, za klasinu aristotelovsku logiku neprotivrenosti a protiv dijalektike logike ili obrnuto? - tako se, na nepravilan metafiziki nain, postavljao ovaj problem. Za usvajanje principa neprotivrenosti istie se kao glavni razlog injenica da nepridravanje ovog principa vodi neodreenosti, konfuziji i zabludi u miljenju. Kao glavni razlog za usvajanje zakona protivrenosti istiu se sledee injenice: prvo, da je principi neprotivrenosti jednostran i da onemoguava saznanje promenljivih i razvojnih stvari i, drugo, da je upravo zakon protivrenosti onaj zakon na osnovu koga se moe shvatiti promenljiva i razvojna stvarnost i isto tako istinito saznanje. Nasuprot (1) jednostranom usvajanju samo principa neprotivrenosti i odbacivanju zakona protivrenosti, to ini elementarno-logika teorija, (2) nasuprot usvajanju samo zakona protivrenosti to ini dijalektika teorija, kao i (3) nasuprot eklaktikom pokuaju proste kombinacije oba ova zakona ovde je uinjen pokuaj konkretnog dijalektikog njihovog shvatanja sa jednog vieg stanovita u teoriji logike aksiomatike kao i logike uopte. Sutina ovog novog shvatanja sastoji se u sledeem: u tanoj odredbi predmetnog znaenja elementarne logike protivrenosti i neprotivrenosti; u prihvatanju racionalnog dela principa neprotivrenosti i u negaciji njegovog karaktera kao sveopteg zakona stvarnosti i miljenja; u konkretizaciji Hegelovog zakona apstraktno dijalektike protivrenosti, ime se taj zakon oslobaa svoje iracionalne strane, i u razlikovanju opteg i posebnog zakona protivrenosti kao i opteg i posebnog zakona neprotivrenosti. U potpunom skladu sa koncepcijom ostalih zakona istinitog zamiljanja predmeta ovde je ostvareno jedno novo i istinitije shvatanje zakona protivrenosti i neprotivrenosti miljenja - u okviru jedinstvene logike koncepcije i odgovarajue logike teorije. Sutina ove koncepcije se sastoji u utvrivanju opteg zakona protivrenosti i opteg zakona neprotivrenosti i u shvatanju elementarnog logikog principa protivrenosti kao posebnog oblika opteg zakona protivrenosti, a principa neprotivrenosti kao posebnog oblika opteg zakona neprotivrenosti. 1. Zakon protivrenosti Predmet ovih zakona su kategorijalne odredbe koje u osnovi mogu biti dvojake, opte i posebne ili proste relacije protivrenosti. Opti zakon protivrenosti odnosi se na opti oblik protivrenosti dveju predmetnih odredaba, tj. takav njihov odnos u kome se te odredbe, u okviru jedne
103

pojave, meusobno ne samo iskljuuju nego i usvajaju, ak i dijalektiki identifikuju i prelaze jedna u drugu. Zakon opte protivrenosti moe se izraziti stavom: Svaki razvojan predmet, svaka stvar-proces, ukljuujui i procese i oblike miljenja, sadri meusobno povezane, uslovljene i prelazne protivrene inioce. Jedino ovaj zakon objanjava na racionalan nain promenu i razvoj kako stvarnosti van miljenja tako i samog miljenja i saznanja uopte. Optu protivrenost, kao unutranju sutinu kretanja, procesa i razvoja, nalazimo u svima stvarima-procesima, u svima razvojnim predmetima. Zakon proste protivrenosti poseban je oblik zakona opte protivrenosti. To je onaj oblik toga zakona koji se odnosi samo na prosto meusobno iskljuivanje dveju prostih odredaba u okviru jednog predmeta (na primer, meusobno iskljuivanje bia i nebia, postojanja i nepostojanja, afirmacije i negacije i sl. - u okviru jednog predmeta). Ovo je elementarno-logika i prosta protivrenost. Sam princip proste protivrenosti moe se formulisati stavom: Svake dve proste, razliite ili suprotne, odredbe u okviru jednog identinog predmeta ili identine odredbe su prosto protivrene, tj. one se meusobno prosto iskljuuju. Nuno je istai opti karakter ovog posebnog principa, naime da se dve proste odredbe potpuno iskljuuju ne samo u okviru jedne proste odredbe nego i u okviru opte ili dijalektiki jedinstvene kao i opte identinog predmeta. Tim pre se dve proste odredbe moraju iskljuivati u okviru jednog prostog predmeta ili proste odredbe, to izraava princip proste protivrenosti u uem smislu. Taj princip moe se izraziti stavom: Svake dve proste odredbe su u okviru jednog prostog predmeta ili proste odredbe, prosto protivrene. Tako su osobine deljivosti i nedeljivosti, prostote i sloenosti, racionalnog i iracionalnog korena kod jednog istog broja, prosto protivreni. U odnosu na jedan broj, recimo broj n(5), navedene osobine se prosto iskljuuju: broj 5 je prost, a nije sloen, sa brojem 2 je samo nedeljiv, a nije deljiv (bez ostatka), kvadratni koren iz njega je samo iracionalan broj, a nije racionalan broj i sl. Isto su tako u prostom stavu, afirmacija i negacija, prosto "jeste" i prosto "nije", prosto "da" i prosto "ne", prosto "jednog" i "nejednog" - prosto protivrene odredbe. Isto su tako postojanje i nepostojanje, bie i nebie, kao prosta pozicija i prosta negacija prosto protivreni, tj. oni se apsolutno meusobno iskljuuju. Kao to se iz navedenih primera vidi prostu protivrenost ine ne samo apstrktne elementarno-logike odredbe, na primer, jedno-nejedno, jeste-nije itd., nego i parovi konkretnih razliitih odredaba kakve su prosto-sloeno, poloio-pao, crn-beo, itd. Uopte uzev, svake dve proste, nekompleksne, prosto identine, prosto jedne i statike odredbe su prosto protivrene u okviru jedinstvenog, a tim pre u okviru identinog predmeta. Tako su prosto protivrene i sledee odredbe: iv-mrtav, toplohladno, svetlo-tamno, i slino, ukoliko se te odredbe svhate kao proste, konane i statike, kao to to jeste sluaj u realnom miljenju. 2. Zakon neprotivrenosti Zakonima protivrenosti odgovaraju i nerazdvojno su sa njima povezani zakoni neprotivrenosti. Predmet ovih zakona su kategorijalne relacije neprotivrenosti i to opte neprotivrenosti i proste neprotivrenosti. Zakon opte neprotivrenosti. Ovim zakonom se utvruje opta neprotivrenost svih relativno statikih realnih i misaonih jedinstava i identiteta.

104

Opte neprotivrenosti su oni predmeti koji ne sadre optu (dijalektiku) protivrenost, tj. oni u kojima nema inilaca koji se meusobno ne samo iskljuuju nego koji i prelaze jedan u drugi. Sam zakon opte neprotivrenosti moe se izraziti stavom: Nijedan relativno statian jedinstven i identian predmet nije opte protivrean. Razume se da su i prosto jedinstveni i prosto identini predmeti opte neprotivreni, jer u njima nema nikakvih protivrenih odredaba. Opte neprotivreni su relativno konstantni pojmovi, teorije i uenja, bez obzira na njihovu sloenost, kao to su opte neprotivrene odredbe prostog jednog, na primer, prostog pozitivnog, prostog negativnog itd. Princip proste neprotivrenosti. Ovaj princip je elementarna logika shvatala na razne naine i proglaavala ga ne samo za osnovni logiki nego i za osnovni ontoloki zakon celokupne stvarnosti. Predmet ovog zakona jeste prosta neprotivrenost svih realnih i istinitih misaonih jedinstava i identiteta. Princip proste neprotivrenosti moe se izraziti stavom: Nijedan jedinstven niti identian predmet ili predmetna odredba ne sadri prostu protivrenost. Osnovu ovog stava ini istina da proste protivrene odredbe tj. takve odredbe koje se meusobno samo iskljuuju, ne mogu initi nekakav jedinstven niti identian predmet. Prosta protivrenost ne postoji ni u jednom ni opte ni posebno jedinstvenom predmetu, a jo manje u prosto jedinstvenom i prosto identinom predmetu ili takvoj odredbi. Upravo ovaj poslednji smisao, tj. prosto neprotivrenost jednog i istog ima aristotelski princip neprotivrenosti koja se moe izraziti stavovima: Ono to je jedinstveno ne moe biti prosto protivreno. Ono to je jedno i isto ne moe biti prosto protivreno. Ali ako je tako, tj. ako proste protivrenosti (A je ne A) nema niti u sloenoj, dijalektikoj niti u prostoj, elementarno-logikoj trenutnoj odreenosti, onda se opravdano moe pitati gde joj jo ima mesta, koja je to njena predmetna oblast ili koji su to predmeti prosto protivreni? Jedini mogui, jedini taan odgovor, u isti mah potpuno skladan dijalektikoj zakonitosti miljenja, jeste tvrenje da prosta protivrenost postoji samo u pogrenom miljenju. Ni stvarno elementarno-logiko, niti stvarno dijalektiko miljenje ne doputaju prostu protivrenost. Svako konkretno miljenje - ne samo elementarno nego i dijalektiko - smatra prostu protivrenost za realni i logiki apsurd. Ovo je neposredno shvatljivo i logiki oigledno. Jer prosta protivrenost predstavlja metafiziku identifikaciju dveju prostih odredba koje se apsolutno meusobno iskljuuju u okviru jednog predmeta. Prosto A ne moe biti identino sa ne A. Do njihove identifikacije dolazi jedino u apstraktnom elementarnologikom i apstraktno-dijalektikom miljenju (jedino u kome ta identifikacija predstavlja privid stvarne dijalektike protivrenosti). Prema tome, zakon proste neprotivrenosti ne samo to ne protivrei dijalektikom miljenju nego je to univerzalni zakon istinitog zamiljanja predmeta i to zakon koji je u potpunom skaldu upravo sa dijalektikim miljenjem jer je smisao toga zakona antimetaforiki upravo po tome to on metaforiku identifikaciju prostih odredaba (jednog i nejednog) oglaava za realnu nemogunost i za misaonu pogreku ili zabludu.

105

3. Zakon iskljuenja treeg Zakon iskljuenja treeg ili srednjeg je direktna posledica principa elementarno logike protivrenosti i neprotivrenosti, jer zakon iskljuenja treeg predstavlja vaenje principa proste protivrenosti dveju prostih odredaba u okviru jedne proste odredbe, koja je prosto identina. Tako jedna stvar jeste A ili ne-A samo ako su A i ne-A prosto protivreni tj. ako se prosto iskljuuju. Drugim reima zakon iskljuenja treeg vai samo za elementarno logiku, prostu identinost, prosto protivrenu i prosto neprotivrenu dvojnu predmetnu odreenost. Naime, sam zakon iskljuenja treeg odnosi se na dvojnu mogunost predmetne odredbe iz ega sledi iskljuenje mogunosti tree odredbe. U stvarnosti meutim i zakon iskljuenja treeg predstavlja prosto identinu jednu odredbu predmeta ili jednost realne odredbe. Tako, ako je "postojanje" prosta odredba i ako toj odredbi "nepostojanje" prosto protivrei, onda vai stav iskljuenja treeg, naime: "Svaka stvar ili postoji ili ne postoji, tree ili srednje je iskljueno". Zakon iskljuenja treeg se moe formulisati u njegovoj konkretnoj elementarno-logikoj formulaciji ili u apstraktnoj elementarno logikoj formi, kao i u odnosu na pojmove ili u odnosu na stavove. Konkretan elementarno logiki zakon iskljuenja treeg moe se izraziti stavom: Svaka stvar, odnosno predmet ili predmetna odredba jeste jedna ili druga, tree je iskljueno. Tako svaki ceo broj jeste ili prost ili sloen, labud je ili beo ili crn, Hitler je iv ili mrtav i sl. U svakom sluaju u konkretnom elementarno-logikom iskljuenju treeg radi se o prostoj protivrenosti izmeu dve mogue proste odredbe od kojih se samo jedna priznaje kao realna. Nasuprot ovome princip apstraktnog elementarnog logikog iskljuenja treeg tie se apstraktne proste protivrenosti izmeu jedne odredbe i njene apstraktne negacije na primer: postojanje-nepostojanje, bie-nebie, jeste-nije, da-ne. Ovaj princip moe se izraziti stavom: Svaka stvar odnosno predmet ili predmetna odredba jeste jedno ili nejedno, tree je iskljueno, ili simboliki X je A ili ne A, tree je iskljueno. U odnosu na sudove princip iskljuenja treeg moe se formulisati stavom: Od dva prosto protivrena suda mogue je da prvi bude istinit a drugi laan ili da prvi bude laan a drugi istinit, tree je iskljueno (tj. iskljueno je da oba budu istinita ili da oba budu lana). Tako od dva suda "n je prost broj" i "n nije prost broj", i sl. postoje samo dve mogunosti: prvo, da je prvi sud istinit a onda je drugi laan ili drugo, da je prvi laan a drugi je istinit, svaka trea mogunost je ovde iskljuena. Meutim, zakon iskljuenja treeg ba zato to vai samo za dvojnu elementarno-logiku predmetnu odreenost nikako ne moe biti opti zakon miljenja kao to je to Aristotel verovao. Naprotiv, objektivno vaenje ovog zakona ogranieno je na sluajeve elementarno logike, to e rei prosto identine i prosto neprotivrene predmetne odreenosti. Zato se nasuprot zakonu iskljuenja treeg, kao zakonu krajnje uproene proste dvojne predmetne odreenosti, mora postulirati i jedan iri dijalektiki zakon neiskljuenja treeg.

106

4. Zakon neiskljuenja treeg Predmet ovog zakona jeste svaka dijalektika, kompleksna, protivrena i razvojna predmetna odreenost. Naime, postoji itav niz matematikih, fizikih i logikih injenica koje protivree principu iskljuenja treeg. Takvi su svi oni stavovi za koje je neodredivo da li su samo jedno ili drugo, da li su istiniti ili lani. Ali ne samo u teorijsko-naunom miljenju nego i u praksi svakodnevnog miljenja mi doputamo, pored sigurne mogunosti da e se neki dogaaj desiti ili se nee desiti, i treu mogunost da e se on eventualno desiti samo u izvesnom stepenu. U svim iskazima na osnovu ovakvih logikih sistema pricnipijelno je mogue i tree pored istintiosti i lanosti, a to je verovatnoa ili mogunost ili vea ili manja istinitost ili lanost, a ak i potpuna besmilesnost ili nereivost pitanja o saznajnoj vrednosti ili smislu stava. Shodno ovome logiki precizni odgovori na sva pitanja koja se odnose na predmete kompleksne i razvojne odreenosti bie upravno protivni principi iskljuenja treeg. Tako se na pitanje "da li se telo koje se kree u svakom trenutku nalazi ili se ne nalazi na jednom mestu" ne moe odgovoriti samo "ono se nalazi" ili samo "ono se ne nalazi", nego upravo ono tree, tj. "ono se i nalazi i ne nalazi na jednom mestu" (shodno apstraktnoj dijalektici) ili "ono prolazi kroz izvesno mesto". Ali ne samo logistiki niti sporadino za ovaj ili onaj poseban sluaj, nego i principijelno, mora se tvrditi da za sve predmete dijalektiki sloene, meusobno proete odredbe, prelazne i razvojne, makar bila u pitanju samo bipolarna dijalektika odreenost, princip iskljuenja treeg ne vai. Zato se, za dijalektiki pandan, zakonu iskljuenja treeg mora postaviti zakon neiskljuenja treeg, koji se moe formulisati stavom: Nijedna kompleksna stvar - proces ili takva odredba nije samo jedno ili drugo nego je i jedno i drugo. Iz navedenog stava nuno sledi da je svaka kompleksna stvar ili kompleksna odredba u isti mah, pored jednog ili drugog, i tree i etvrto itd. ve prema stepenu sloenosti konkretnog predmeta. Lako je uvideti da zakon ukljuenja treeg, u osnovi, nije nita drugo do jedan od izraza dijalektikog zakona jedinstva razliitog ili suprotnog ili protivrenog. Meutim, zakon ukljuenja treeg ne odnosi se samo na kompleksnu nego i na polivalentnu elementarno logiku predmetnu odreenost. Takvu odreenost predstavlja, na primer, skup raznih potpuno razliitih, meusobno odvojenih, mogunosti ishoda jednog ispita: "poloio", "odustao", "odloio ispit", "pao", kojima se moe odgovoriti na pitanje "Kakav e biti ishod ispita", nasuprot emi zakona iskljuenja treeg (ili poloio, ili pao, tree je iskljueno), koja je svakako u ovom sluaju pogrena.

VI Zakoni razvojnosti i stalnosti Ovi zakoni, kao logiki zakoni, imaju svoju ontoloku osnovu u optim dijalektikim zakonima apsolutne razvojnosti i relativne stalnosti svih pojava objektivne stvarnosti. Kao zakoni istinitog zamiljanja predmeta ovi zakoni se odnose na predmetne kategorijalne odredbe promenljivosti i stvarnosti predmeta miljenja. Naime, samo istinito miljenje odlikuje se promenljivou i relativnom stalnou, kao to je to utvreeno jednim od zakona o osnovnim osobinama istinitog miljenja. Pored

107

ovog zakona, meutim, postoje i zakoni istinitog zamiljanja razvojnosti i stalnosti samih predmeta miljenja. U skladu sa ranije utvrenim pojmovima predmeta i sa zakonima njihovog istinitog zamiljanja razlikujemo jedan osnovni opti i jedan posebni oblik promenljivosti predmeta kao i jedna opti i posebni oblik stalnosti predmeta, kao i odgovarajue opte i posebne zakone promenljivosti i stalnosti predmeta istinitog miljenja. 1. Zakon razvojnosti predmeta Ovi zakoni se odnose na osnovne predmetne odredbe promenljivosti i razvojnosti. Polazei do principa da se predmeti mogu menjati samo na osnovu protivrenosti a da postoji opta dijalektika i posebna, prosta ili elementarno logika protivrenost razlikujemo opti zakon razvojnosti i zakon proste promenljivosti predmeta miljenja. Optim zakon razvojnosti predmeta utvruje se dijalektika razvojnost svih predmeta koji predstavljaju zamisli stvari-procesa. Svaki takav predmet kao kompleksno jedinstvo i kompleksni identitet razvija se na osnovu unutranjih protivrenosti u drugi predmet vee ili manje sloenosti. A, sam opti zakon razvojnosti moe se izraziti stavom: Svaki razvojan predmet, kao zamisao stvari-procesa, razvija se na osnovu unutranjih protivrenih inilaca u drugi razvojni predmet, ovaj u trei itd. Pod razvojem se ovde razume kvalitativni skok ili dijalektiki prelaz iz jedne u drugu predmetnu odreenost ili, tanije iz jedne sloene predmtne odredbe u drugu predmetnu odredbu. Ovakav razvoj vri se u svima realnim stvarima-procesima prirodne, organizacione i misaone stvarnosti. Razvoj predmeta ivog, konkretnog miljenja neposredno vezanih za objektivnu stvarnost organizacije materije i materijalne organizacije i praktinu delatnost vri se shodno optem zakonu razvojnosti, tj. na osnovu unutranjih protivrenosti koje se u vezi sa novom praksom - sa ulnim iskustvima uopte, sa naunim eksperimentima i sa drutvenom delatnou svih vrsta javljaju u starim pojmovima, teorijama i uenjima. Upravo na ovaj nain razvijeni su novi pojmovi materije, mase, energije, kao i njihovih oblika kretanja. U oblasti apstraktnog miljenja vre se promene predmeta miljenja i na prost nain, tj. prostom negacijom izvesnih odredaba predmeta i zamiljanjem drugih ili drukijih predmeta. Sutinu ove promene ini prosta protivrenost, to i utvruje zakon proste promene koji se moe izraziti stavom: Svaki prost predmet ili prosta predmetna odredba menja se u drugu na osnovu proste protivrenosti. Tako se na osnovu proste negacije i svakog pozitivnog pojma prostog predmeta ili proste odredbe, prostom negacijom njihova sadraja dobijaju njima odgovarajui negativni pojmovi. Tako se negacijom pojmova "prosto jedno", "prosto bie", "prosta pozicija", "isto dobro", "prosto ovo", "prosto belo", itd. dobijaju negativni pojmovi "nejedno", "nebie", "negacija", "ne dobro", "ne ovo", "nebelo" itd. Ali i sloeni pojmovi se mogu menjati prostom negacijom izvesnih njegovih odredaba. Tako se odredba "celina" kao pojma "ceo broj" prosto negira te se dobija pojam "razlomka". Za ovkave promene predmeta miljenja treba rei da se u njihovoj osnovi krije i odreena praktina delatnost i da se u takvim promenama radi i o sloenim, dijalektikim promenama predmeta miljenja. Da se ovde ne radi samo o praznoj igri apstraktnog miljenja najbolji je dokaz vrlo vana uloga koju igraju

108

negativni pojmovi, ne samo u obinom nego i u naunom miljenju i saznanju. Pojmovi neidentiteta, neprotivrenosti, nepromenljivosti itd. su neophodni u logici, naroito u uenju o logikim zakonima miljenja. Razume se da se u predmetnom sadrajnom miljenju negativnim pojmovima uvek zamiljaju odreene, realno razliite ili suprotne odredbe od onih koje se zamiljaju pozitivnim pojmovima. Tako se pod "neidentitetom" zamilja konkretna razliitost, pod "nejednim" zamilja se realno drugo, pod "nebelim" zamiljaju se razni drugi brojni kvaliteti - plavo, zeleno, uto, crno itd. Meutim, negativni pojmovi negativne predmetne odredbe stalno se upotrebljavaju i duboko su ukorenjeni u ljudskom miljenju. Uzrok tome se krije ne samo u prostoj praktinosti ovog naina miljenja nego u zasnovanosti ovog naina miljenja u heterolokom principu miljenja po kategorijalnoj relaciji "da" - "ne", "jeste" - "nije", koji je duboko usaen u nain ljudskog ne samo miljenja nego i delanja. 2. Zakon stalnosti predmeta injenica je da postoji makar samo relativna stalnost svih odreenih stvari i predmeta ukljuujui procese i oblike a naroito i predmete miljenja. Ta stalnost je jedna od bitnih osobina stalnosti uopte, pored promene i razvojnosti. Ta stalnost je predmet zakona konstantnosti predmeta miljenja. Kao i razvojnost tako i stalnost moe, u osnovi, biti dvojaka: opta stalnost tj. stalnost kompleksa stvari-procesa i stalnost prostih predmeta i prostih predmetnih odredaba. Optim zakonom stalnosti utvruje se opti sloeni oblik stalnosti svih kompleksnih stvari-procesa. Taj se zakon moe izraziti stavom: Svaka odreena stvar-proces je po svom identitetu i jedinstvu relativno nepromenljiva. Ovim zakonom se utvruje injenica da ne samo prosti nego i dijalektini kompleksni i razvojni identitet predstavlja samo relativnu promeljivost. Tako je svaka, individualna i opta identina stvar-proces relativno stalan. Relativno stalni su ne samo ovaj kamen, ovaj sto, ova stolica, ova zgrada, itd. nego su relativno stalne i mnogo promenljive stvari-procesi, kakve su svaki individualni atom, svaki individualni organizam, ovaj ovek, ovaj cvet itd. Sa ovog stanovita su relativno stalni i sami procesi, ukoliko se obavljaju u istim oblicima. Tako su ak i vrlo sloene radnje ljudi i funkcionisanje maina, na primer, rad motora, stalnim odreenim osobinama, po snazi, brzini kretanja itd. Razume se da je stepen stalnosti stvariprocesa, po svom trajanju kod raznih predmeta veoma razliit. Trajnost jednog kamena jedne kue dui su od trajnosti organizma, koja je takoe razliita. Stalnost procesa ogleda se i u vremenskom trajanju zraenja pojedinih elemenata. Karakter stalnosti mnogo je izrazitiji i uoljiviji kod prostih predmeta i prostih odredaba, na primer, kod matematikih pojmova koliina, izvesnih relacija itd. Zakon proste stalnosti se odnosi na stalnost prosto identinih, tj. prosto jednih predmeta i odredaba i on se moe izraziti stavom: Svaki prost predmet ili prosta odredba je, kao identino jedno, stalan. Ovakva stalnost postoji kod samo izvesnih predmeta miljenja i ona je kod apstraktnih prosto identinih predmeta ravna nepromenljivosti. Tako su pojmovi "prosto jedno", "prosto bie", "prosto da", "prosto ne" i sl. po svom prosto identinom znaenju nepromenljivi. Najzad, u odnosu na sve izloene zakone istinitog miljenja nuno je rei sledee:

109

Ti zakoni, bez obzira na njihovu znatnu diferenciranost u izloenom uenju, ipak predstavljaju samo najoptije logike generalizacije celokupnog ljudskog saznanja; Iako takvi ovi zakoni nisu formalni u starom smislu rei nego su to najoptiji i najosnovniji zakoni predmetnog sadrajnog istinitog miljenja; Ovi zakoni su, u stvari, osnovne istine celokupnog ljudskog saznanja koje, kao sutinske kategorije, proimaju celokupno istinsko saznanje, i Samo poznavanje ovih zakona jo ne obezbeuje saznanje posebnih konkretnih istina, ali ogreenje o ove osvnovne zakone nuno predstavlja pogreku ili zabludu. Na kraju napominjemo da je zakone miljenja, koje smo izloili pravilnije nazivati principima, tj. osnovnim stavovima saznajno vrednog miljenja, umesto uobiajenog termina "zakon".

4. LOGIKE VREDNOSTI (VALENCIJE)

U nauci postoji vie usmerenja i sistema logike. Jedan od bitnih osnova podele su modaliteti istine, (kao oblici postojanja) i valencije istine koje izraavaju sutinu logike time to sadre izvesne bitne osobine logikih aksioma i logike aksiomatike kao sutine logikog sistema. Na osnovu logikih valencija (koje definiemo kao saznajne vrednosti stavova i sudova saznanja), razlikujemo dvovalentnu, trovalentnu i polivalentne logike. Klasina logika, kada je u pitanju istinitost saznanja, razlikuje samo dve saznajne vrednosti stavova - istinu i pogreku - izmeu kojih i izvan kojih ne postoji nikakva trea vrednost saznanja. Ova sutinska osobenost klasine dvovalentne logike proste istine ili proste pogreke (zablude) izraena je i u elementarno logikim zakonima miljenja. Prema njoj svaki stav je ili samo istinit ili samo laan, a na svako pitanje se mora odgovoriti ili apsolutnim "da" ili apsolutnim "ne". Meutim, ve i najjednostavniji primeri praktinog miljenja pokazuju da saznajna vrednost mnogih stavova o sloenoj i promenljivoj predmetnoj odreenosti ne moe da se tretira ni kao nekakva iskljuivo prosta istina, niti kao prosta pogreka, tj. zabluda (na primer, ovek nije prosto "zdrav" ili prosto "bolestan", vreme nije prosto samo "lepo" ili samo "runo", a takva situacija je jo oitija kada su u pitanju sudovi o procesima, odnosima, buduim dogaajima i pojavama u nastojanju, itd.). Nesumnjivo je, dakle da ako se prihvati stanovite da saznajna vrednost stavova ne mora biti ista istina ili ista pogreka, ve da ima stavova ija je saznajna vrednost neodreena ili neizvesna, odnosno ija saznajna vrednost moe biti delimina istina ili delimina zabluda (u razliitim stepenima), klasina dvovalentna logika, kao jednostrana i ograniena mora biti zamenjena nekom drugom logikom koja doputa vei broj saznajnih vrednosti. Stoga su u logiku uvedeni najpre trovalentni, a potom i polivalentni vrednosni sistemi. Za nauku posebno je zanaajna multivalentna logika verovatnoe, shvaena kao osnova logika, po kojoj je osnovna logika vlaencija saznanja upravo verovatnoa. Svi stavovi o empirijskoj stvarnosti organizacija materije i materijalne organizacije, po ovom shvatanju, samo u manjem ili veem stepenu verovatni, ali

110

nikada potpuno verovatni, odnosno istiniti. Osnovni razlog za ovakav pristup jeste shvatanje da postoje iskazi za koje se ne moe tvrditi ni da su istiniti ni da su lani. Naravno, postavlja se pitanje kakva je njihova saznajna vrednost, koja je njihova valencija? Po probabilistikom shvatanju odgovor na to pitanje je u tome to ovakve iskaze ne moemo smatrati sudovima ili tvrenjima (koji bi morali biti istiniti ili lani), ve ih treba tretirati kao verovatne postavke, odnosno kao tzv. "pozite". Termin "pozit" ima znaenje opklade na odreeni ishod nekakvog deavanja, koji nikada nije izvestan, ve samo u odreenoj meri verovatan. Samim tim ni iskaz o tom ishodu ne moe biti ni istinit ni laan, nego samo verovatan. A sama kategorija verovatnoe ima "fiktivno znaenje", jer ona je relativna uestalost niza ili serije dogaaja i stavova u ovoj seriji, a ne individualnog dogaanja. Izgradnja ovakve multivalentne logike verovatnoe predstavlja pokuaj konstituisanja kontinuirane vrednosne skale, umesto klasinog shvatanja postojanja samo dve valencije (istine i zablude). Vrednost stavova o predmetima saznanja (dogaajima, pojavama, procesima) koji se odnose na nepoznatu prolost, na ono to se jo nije dogodilo ili, uopte, na ono to je jo nesaznato, uvek se izraava samo razliitim stepenima verovatnoe. Prema ovom shvatanju klasina dvovalentna logika je samo poseban, idealizovan sluaj logike verovatnoe, izvesnost i istina su samo specijalan sluaj verovatnoe (maksimalna verovatnoa), dok se pogreka i zabluda identifikuju sa minimalnom verovatnoom. Ne osporavajui doprinos koji logika verovatnoe prua u odnosu na dvovalentnu logiku, nuno se namee jedno sutinsko pitanje, koje ima i teorijskologiki i praktini znaaj: da li je ovakvo shvatanje vrednosti saznanja, koje istinu svodi na idealizovani i nerealni sluaj verovatnoe, zaista i opravdano? Odgovor na to pitanje je vieslojan i moe se formulisati kroz sledee stavove: Nesporno je da ima saznanja za koja ne moemo tvrditi da su potpuno izvesna, odnosno potpuno istinita, nego su samo u odreenom stepenu verovatna (kakav je sluaj, na primer, sa statistikim saznanjima). Meutim, isto tako je injenica da nisu sva saznanja takva, ve da postoje i stavovi ija je tanost nesumnjiva (recimo, neki principi elementarne logike u odnosu na izvesne predmetne odredbe, odreeni matematiki stavovi, osnovni dijalektiki principi, neki stavoi u fizici, itd.). Dakle, postoje kako izvesni, tako i verovatni stavovi. Iz prethodnog sledi i odgovor na pitanje: da li usvajanje verovatnoe, kao osnovne valencije saznanja negira postojanje izvesnosti i istine? U traenju odgovora na to pitanje mora se, najpre, konstatovati da apsolutizacija logike verovatnoe polazi od jedne u sutini pogrene pretpostavke da se celokupno deavanje u stvarnosti odvija po modelu bacanja kocke - to je serija singularnih sluajeva, bez ikakve meusobne povezanosti. Ukoliko bi to zaista bilo tano, onda ne bi bili mogui ne samo istiniti stavoti o individualnom dogaanju, ve bi i verovatnoa individualnog sluaja bila samo fiktivna, bila bi to "ista" verovatnoa "liena objektivnog znaenja" (Rajhenbah). Oito je da se poistoveivanje celokupnog deavanja u stvarnosti sa skupom istih sluajnosti, sa tvrdnjom da se itav svet sastoji, zapravo, od haosa oseta ili skupova isto singularnih dogaaja bez ikakve meusobne povezanosti i delovanja nekih optih pravilnosti i zakonitosti, moe smatrati proizvoljnim i neosnovanim, a u sutini i protivrenim injenicama prakse ljudskog saznanja (ne moe se smatrati da je kretanje planeta u sunevom sistemu sluajnost i skup haotinih pojedinanih dogaanja, ili da su odreena bioloka stanja, hemijske reakcije, deavanja

111

u prirodi i drutvu samo pojedinani, sluajni i meusobno nepovezani sluajevi). Isto tako, polazna premisa logike verovatnoe, po kojoj se istina tretira apstraktno i elementarno logiki kao prosta i ista izvesnost, kao apsolutna tanost saznanja, kao ista i apsolutna istina i kao jedini kvalitet istinitosti, u sutini je pogrena. A upravo na takvom shvatanju, uz injenicu da saznanja o stvarnosti i naroito o dogaajima-pojavama-procesima u nastajanju i o buduim dogaajima zaista nisu i ne mogu da budu nikakve apsolutne istine, zastupnici probabilistike logike grade svoj stav kojim se negira istina kao realna gnoseoloka valencija i ona se u potpunosti pokuava zameniti kategorijom verovatnoe. Najzad, ako se prihvati ovakvo stanovite, po kome se istina shvata kao prosta, ista i apsolutna izvesnost, a verovatnoa kao ista i prosta verovatnoa, onda nije mogue povezati istinu i verovatnou. Uoavajui i kritiki ocenjujui prednosti i nedostatke navedenih shvatanja odnosa verovatnoe i izvesnosti i traei reenje problema vrste i broja valencije B. ei postavlja nekoliko veoma znaajnih pitanja: Da li verovatnoa moe biti valencija saznanja ista kao i istina, pa ak i iznad nje? U kakvom su odnosu razni modaliteti logike? Da li se i ti modaliteti mogu ili moraju smatrati za posebne valencije? Nastojei da odgovori na ova i brojna druga pitanja koja iz njih proistiu on najpre odreuje pojmove i termine "valencija" i "modalitet", pa pod valencijom podrazumeva osnovne vrednosti saznanja i broj tih vrednosti od ega zavisi i valentnost date logike (tako logika koja priznaje samo dve valencije - istinu i pogreku - jeste dvovalentna, ona koja pored njih uvodi i treu vrednost - "moguno", "nezavisno" ili "verovatno" je trovalentna, a ona koja usvaja n-valencija je nvalentna), a pod modalitetom se razume osnovni oblik istinitosti ili lanosti saznanja (tj. onaj oblik u kome "postoji" jedan stav ili svi oblici u kojima se javljaju istinitost i pogreno saznanje). Osnovni metodski princip kojim se B ei rukovodi u traganju za stvarnim odnosom izmeu valentnosti logike i modaliteta saznanja iju istinitost ta logika pretresa, jeste polaenje od konkretnog materijala saznanja (tj. od stavova i sudova) i njihove analize s obzirom na saznajnu vrednost i na modalitet istinitosti i pogrenosti. Tako on dolazi do sledeih osnovnih stavova: Nesumnjivo je da postoje stavovi koji su po svojoj saznajnoj vrednsoti neodreeni (za koje nismo u stanju da navedemo odgovarajue argumente za ili protiv njih, pa nije mogue ni odluiti se da li su oni vie ili pre istiniti ili lani). Njihova neodreenost potie, pre svega, otud to oni jo uvek nemaju svoje odreene predmete, a potom drugi razlog njihove neodreenosti je subjektivne prirode i krije se u naem nepoznavanju odreenosti predmeta ili u nepoznavanju razloga izvesne postavke. Postoje stavovi za koje se mogu navesti izvesni razlozi, ali koji nisu dovoljni da potvrde, ali ni da negiraju njihovu istinitost ili pogrenost. Saznajna vrednost takvih stavova je mogua istinitost ili mogua pogrenost. Ovakav karakter mogunosti mogu imati sva saznanja za koja ne postoje dovoljni razlozi da se tvrdi njihova istinitost ili pogrenost, a ne samo hipotetika saznanja o buduim dogaanjima (ukljuujui i buduu ljudsku delatnost i budua saznanja). Oni stavovi za koje se moe navesti vie i "jaih" razloga "za" nego "protiv", tj. kod kojih je mogunost vea od nemogunosti su verovatni. Prema ovakvoj odredbi ini se da bi verovatnoa uvek morala biti vea od 1/2 i da se ne moe govoriti o manjim stepenima verovatnoe, ali ei
112

tvrdi da to nije tano i da se time ne odriu opte usvojene kvantitativne mere verovatnoe izmeu 0 i 1. On smatra da su sva statistika saznanja samo vie ili manje tana, pa time i samo vie ili manje verovatna, da se to naroito odnosi na verovatnou pojedinanog sluaja koja nije samo fiktivna, nego je i realna, ali nikada nije apsolutna. Jo veu saznajnu vrednost imaju ona saznanja za koja imamo toliko odgovarajuih razloga (argumenata) da ih moemo smatrati izvesnim. Takva su sva injenina saznanja (saznanja zasnovana na injenikim sudovima vaeim u odreeno vreme i na odreenom prostoru.. Naravno, to ne odrie mogunost postojanja niza saznanja koja su na sadanjem stupnju svog razvoja samo verovatna. Najzad postoje i saznanja ija je istinitost neizmenljiva i nuna u smislu da ona neminovno proizilaze iz datih pretpostavki (na primer, stavovi kakvi su: "Prava je najkrae rastojanje izmeu dve take u ravni", "Svaka konana celina je vea od svakog svog dela", itd.). Na osnovu svega ovoga B. ei izvodi opti zakljuak da postoji jedna neodreena ili neutralna odredba vrednosti saznanja i etiri odreene pozitivne valencije saznanja (moguno, verovatno, izvesno i nuno saznanje). Ove etiri kategorije pozitivne vrednosti saznanja su, zapravo etiri osnovna oblika (modusa) istinitog saznanja. "Mogunost, verovatnoa, izvesnost i nunost, kao odredbe vrednosti saznanja", tvrdi B. ei, "ne mogu biti nita drugo do odredbe istine: moguno saznanje znai moguno istinito saznanje, verovatno saznanje znai verovatno istinito saznanje, izvesno saznanje znai izvesno istinito saznanje i nuno saznanje znai nuni istinito saznanje. Da je to zaista tako, nuno izlazi otuda to ne moe biti pravog saznanja bez njegovog bitnog karaktera, a to je istinitost". Na taj nain su, prema eiu, reeni kljuni problemi, odnosno tekoe uenja o valencijama logike i modaliteta istine: izbegnuta je greka odvajanja posebnih kategorija valancije saznanja van kategorija istinitosti i lanosti, odreen je stvarni odnos izmeu mogunosti, verovatnoe, izvesnosti i nunosti istinitog saznanja, a izbegnuta je i greka konstituisanja posebnih logika van logike istine. Meutim, tu se postavlja i pitanje da li su navedena etiri oblika istinitog saznanja i jedini modaliteti saznanja? eiev odgovor je da su to samo osnovne vrednosti stvarnog pozitivnog saznanja, a da se u stvarnosti ljudi stalno bore za pozitivna saznanja bavei se i mnogim stavovima i hipotezama koje su samo, manje ili vie, pogrene postavke, to znai da stavovi mogune istinitosti u sebe ukljuuju i mogunu pogrenost. A ukoliko se u toku provere utvrdi da ima vie i jaih argumenata "protiv" neke postavke nego "za" nju, onda ona sadri verovatnu pogrenost ili zabludu. Ako u prilog istinitosti neke postavke ne moemo da navedemo nikakve argumente, jer injenice govore protiv njene pretpostavljene istinitosti onda takva postavka predstavlja izvesnu zabludu, tj. izvesnu pogreku. I najzad, postoje i takve postavke koje su prosta negacija nunih istina i takvi stavovi su nune pogreke i zablude. Na osnovu svega izloenog B. ei smatra da u stvarnom saznanju postoji sledea skala gnoseolokih vrednosti: mogua istinitost, verovatna istinitost, izvesna istinitost, nuna istinitost, mogua pogrenost, verovatna pogrenost, izvesna pogrenost i nuna pogrenost, a ako se njima doda i kategorija neodreenosti, onda se dobija devetovalentna logika kao logika stvarnog saznanja. Ova logika sve vrednosne kategorije (valencije) shvata kao meusobno povezane i prelazne jedna u drugu, pri emu se taj prelaz vri u dva osnovna pravca - od moguih u verovatne, izvesne i nune istine (to se ostvaruje izgradnjom aksiomatskih deduktivnih sistema) i od

113

izvesnih i stvarnih zabluda i pogreaka ka manjim (verovatnim ili samo moguim) pogrekama. Imajui u vidu sve iznete stavove B. ei smatra da je otvoreno pitanje da li u jednoj nauci postoji sistem potpunih osnovnih i nunih istina (jer nije lako i jednostavno utvrditi koji su principi ili zakoni osnovni, a koji izvesni, koji su principi opti, a koji posebni, koji su nezavisni, a koji zavisni), a "dijalektika logika je jo uvek pred otvorenim problemom osnovanosti i ranga principa i zakona, kao i pred problemom njihove potpunosti". Sa stanovita pojava i procesa i naunog saznanja o njima problem verovatnoe se veoma izraeno javlja i kao problem odnosa verovatnoe prolog, kao problem verovatnoe ponovljenog prolog, pa i kao problem verovatnoe nastanka novog. Tu i jeste osnovna dodirna taka problema verovatnoe sa problemom prognostike (predvianja) pojava, procesa i odnosa. Najvee probleme i u verovatnoi i u prognostici stvaraju vrednosti, interpretacije vrednosti, sistemi vrednosti i njihove orijentaciono-usmeravajue uloge. Naime, same vrednosti i norme, koje su pravi predmet vrednosnih i normativnih stavova i sudova, nisu objektivne injenice, ve su izrazi subjektivnih shvatanja, naklonosti, elja i ukusa. Vrednosti postoje samo u relaciji subjekt-objekt, tj. u odnosima ljudskih drutvenih bia i prirodne i drutvene realnosti, a njihovi nosioci nisu ni sami isti objekti, ni sami isti subjekti, nego jedinstvo realnih stvari-pojavaprocesa i ljudskih subjekata u njihovom doivljavanju i izgradnji ljudske stvarnosti. Sa stanovita istraivanja pojava, procesa i odnosa moemo konstatovati da postoji jedan standardni i realtivno ogranien broj termina kojima se iskazuju odreene vrednosti, ali se njihova stvarna znaenja menjaju pa, u skladu sa time, i one menjaju mesta u hijerarhiji vrednosti. Te promene je veoma teko meriti, posebno egzaktnim i konvencionalnim merilima, pa se nuno mora pribegavati tzv. intuitivnom merenju (ocenama i procenama) i upravo zato to postoje veoma razuene i veoma posredovane forme ovakve korespondencije. Hipotetiko-deduktivna metoda u konstituisanju odgovarajuih osnova za takva merenja ima posebnu ulogu.

114

ETVRTI DEO

METODE NAUNOG RADA I ISTRAIVANJA

115

1. UVODNE NAPOMENE
Ve je kazano da u najoptijem smislu, pod metodom se uglavnom podrazumeva nain na koji se dolazi do saznanja o predmetu koji odreena nauka prouava. Metodologija zasnovana na dijalektici pod naunim metod podrazumeva dijalektiko jedinstvo: logikih naela i pravila, teorijskih saznanja o stvarnosti, i praktinih radnji i tehnikih sredstava koja se primenjuju u istraivakoj delatnosti. Prvi, logiki deo, obuhvata logika pravila i na njima zasnovane misaone radnje koje se koriste u postupku naunog saznanja. Ovaj deo metoda je univerzalan, jer se postupak naunog saznanja u svim naukama vri po ustaljenim fazama i logikim pravilima. Drugi, teorijsko-epistemoloki deo, koji se esto naziva optim teorijskometodolokim pristupom, obuhvata prethodna teorijska saznanja (teorijske paradigme) o predmetu koji se istrauje, kao i osnovna saznajna naela koja slue kao orijentir i opti putokaz u istraivanju. To nisu konana, ve prethodna saznanja koja pomau da se doe do novih, egzaktnijih i plodonosnijih saznanja. Pored ovog, ovaj deo sadri i optenaune metode. Po svemu ovome on je specifian i poseban za svaku nauku, jer zavisi od predmeta koji odreena nauka prouava. tavie, u mnogim drutvenim naukama, usled razliitog shvatanja sutine drutvenih pojava i njihove epistemoloke prirode, primenjuju se razliiti teorijsko-metodoloki pristupi. Trei deo naunog metoda, koji se esto naziva tehnikom istraivanja ine metode i tehnike koje se koriste u istraivakoj praksi. Tu spadaju, u prvom redu, metode, postupci i instrumenti kojima se vri prikupljanje iskustvene grae, njeno sreivanje, uporeivanje, a delom i eksplikacija. Neki od tih metoda i postupaka su univerzalni, primenjuju se u svim naukama, dok su drugi specifini, saobraeni specifinosti pojava koje se istrauju. Drutvene nauke u svojoj istraivakoj praksi esto koriste naune metode koje se primenjuju i u prirodnim naukama, kao to su, na primer, posmatranje, eksperimentisanje, merenje, i dr.

2. LOGIKI DEO METODA

Prema savremenim teorijsko-empirijskim iskustvima u procesu istraivanja koriste se raznovrsne metode. Metode naunog rada se mogu klasifikovati i klasifikuju se primenom raznih kriterijuma. Jedan od kriterijuma je njihovo mesto i uloga u saznavanju pouzdanosti informacija o stvarnosti, odnosno njihova osnovnost i optost. Prema kriterijumu osnovnosti i optosti postoje osnovne metode koje se istovremeno i opte.

116

Osnovne metode su sastavni deo svakog logikog miljenja i u osnovi su svih metoda naunog rada. Njihova osnovnost ini ih optim. Samim tim to su osnovne metode u osnovi svakog logikog miljenja, svakog oblika smislenog miljenja i saznanja, ukljuujui i nauno, one su i opte metode naunog rada. Iz metodoloke lektire proizlazi da se u osnovne metode ubrajaju: analiza i sinteza; apstracija (apstrahovanje) i konkretizacija; specijalizacija i generalizacija; dedukcija i indukcija. A, neki autori u ove metode ubrajaju i dokazivanje i opovrgavanje. Valja ukazati da su u metodolokoj literaturi prisutne nedoslednosti u pripisivanju svojstava i naziva ovim metodama. Jo uvek, ak kod istih autora, one se as nazivaju osnovnim posebnim metodama, as metodskim postupcima, as oblicima miljenja. Ni odnosi meu njima nisu do kraja raspravljeni. Tako se jednom govori o svakoj metodi kao o posebnoj, drugi put o jednoj (analitiko - sintetikoj) metodi koja ima vie metodskih postupaka (pomenute druge osnovne metode), trei put o vie metoda koje ine polarizovani metodski postupci (na primer analitiko - sintetika metoda; metoda apstrakcije - konkretizacije; deduktivno - induktivne metode itd.). Prema preovlaujuem miljenju naziv osnovne metode nauno je osnovan, logiki konzistentan i odgovara istinskom poloaju i ulozi ovih metoda u saznanju uopte, naunom saznanju i saznanjima nauke. Dodatak "posebne", koji bi mogao izraavati njihovu posebnost u odnosu na druge metode i na metodske postupke, kao i u meusobnom odnosu, u ovom sluaju, u suprotnosti je sa njihovom bitnom odredbom da su, time to su osnovne, nuno i opte. Iz teorijsko-empirijskih nalaza proizlazi da se osnovne metode ne mogu i ne smiju odreivati samo kao "metodski postupci". Ovo zbog toga to one imaju sve bitne inioce i bitna svojstva metoda. Naime, osnovne metode imaju svoju logiku i naunu osnovu, strukturu, predmet, norme i proceduru. Postupak je samo deo jednog (metodskog - tehnikog) dela metoda i prvenstveno se odnosi na izvravanje odreenih radnji u toku istraivanja. A, do iskaza da se radi o metodskim postupcima dovodi nepreciznost u izraavanju, kao i razlike u konceptualnom pristupu i shvatanju ovih metoda. Ilustracije radi, ako se sve ove metode smatraju jednom celovitom osnovnom metodom, npr. analitiko - sintetikom, onda se sve osnovne metode, posebno uzete, mogu posmatrati kao njeni metodski postupci. Osnov za to su meusobni odnosi i karakteristike osnovnih metoda. Naime, jasno se razlikuju osnovne metode koje su svojim postupcima bliske analizi (apstrakcija, specifikacija, dedukcija) i one koje su bliske sintezi (konkretizacija, generalizacija, indukcija). Istovremeno izrazita je njihova uzajamna proetost i meusobna uslovljenost. U prilog tome idu i shvatanja da su neke od pomenutih metoda u stvari "podmetode" ili metodski postupci drugih. Tipian primer za to je stav da je indukcija postupak generalizacije. Ne ulazei dublje u raspravu o odnosu indukcije i generalizacije, ukazujemo da je indukcija u metodolokom smislu poetna, polazna, pa, prema tome, najosnovnija metoda saznanja, koja omoguuje induktivnu generalizaciju. Budui da se za generalizaciju, ali i za proces miljenja vezuje i poimanje koje se ne kvalifikuje kao metoda, odnosi izmeu pojedinih osnovnih metoda su znaajni za njihovo odreivanje. Ono to zadaje dodatne tekoe u shvatanju osnovnih metoda jeste i injenica da se stav, sud i zakljuak odnosno obrazovanje pojmova, sudova i zakljuivanje poimaju kao osnovni oblici miljenja. Kako je definisanje u naunom obrazovanju pojmova bitan postupak, ak nauna procedura kojom se formira sistem sudova o bitnim odredbama predmeta pojma i da su osnovne vrste zakljuivanja induktivno i deduktivno zakljuivanje, stalno se obnavlja pitanje razlikovanja indukcije i dedukcije

117

kao oblika miljenja odnosno procedura zakljuivanja, s jedne strane, od indukcije i dedukcije kao metoda saznanja i naunog saznanja. Dokazivanje (i opovrgavanje) ne smatramo metodom saznanja. Naime, nesumnjiva je posebnost dokazivanja - opovrgavanja kao procedure otkrivanja istinitosti stavova, sudova i zakljuaka, ali se ne moe prevideti da se do stavova, sudova i zakljuaka dolazi procesom miljenja, odnosno osnovnim metodama kao to su analiza itd. Dokazivanje i opovrgavanje bave se istinitou stavova, sudova, zakljuaka (predmetnih itd.), ali ne i pojmova, dok se osnovne metode bave kao svojim predmetima i stvarima, pojmovima, stavovima i zakljucima. To je bitan razlog da dokazivanje i opovrgavanje ne uvrstimo u red osnovnih metoda naroito ne naunih metoda, ve da ih tretiramo kao naroito znaajan metodski postupak. Osnovano je stanovite da je dokazivanje (i opovrgavanje) procedura koja proima sve pa i osnovne metode. U osnovne metode saznanja, odnosno u osnovne metode naunog rada nisu uvrtene analogija (koja se smatra isto toliko osnovnom kao i analiza) i komparacija. Ovo zbog toga to analogija i komparacija realne stvari pojma, suda ili zakljuka, podrazumevaju ve u nekom stepenu oformljene pojmove, stavove, zakljuke koji se mogu stavljati u meusobni odnos. Meutim, mi smatramo, na osnovu empirijskih verifikacija, da se analogija i komparacija javljaju ve u momentu opaanja predmeta i miljenja, a to znai i utvrivanjem identinosti (istosti), slinosti i razlika opaenog predmeta miljenja i poznatih predmeta miljenja. A, istine radi, valja kazati da su to samo poetni, najprostiji i najnii nivoi analogije i komparacije koji se ne odnose na pojmove, stavove i zakljuke. Komparacija e zbog svoje vanosti biti posebno obraena kroz komparativnu metodu. Na osnovu kazanog u osnovne metode naunog saznanja i naunog istraivanja ubrajamo: o analizu, o sintezu, o apstrakciju (apstrahovanje), o konkretizaciju, o specifikaciju, o generalizaciju, o dedukciju, o indukciju.

2.1. ZAJEDNIKA SVOJSTVA OSNOVNIH METODA Osnovne metode, prema teorijsko-metodolokim nalazima, imaju neka zajednika svojstva i inioce, meu kojima su najvaniji: predmet koji se ovim metodama istrauje je sloena celina odnosno ine ga odnosi izmeu delova i celina, opteg i posebnog; ove metode su u osnovi svih metoda naunog saznanja i po tome su osnovne i najoptije; one se nalaze u meuzavisnosti i proetosti visokog stepena;

118

njihovom upotrebom se stie nauno saznanje o injenicama stvarnosti, njihovim odlikama, kao i o pojmovima, stavovima, sudovima i zakljucima; svaki od ovih metoda ima svoje norme i regulisane procedure. One omoguavaju primenu ovih metoda u teorijskim i empirijskim istraivanjima, u istraivanjima prirode i drutva; priroda i svojstva predmeta istraivanja zahtevaju specifinu primenu ovih metoda, a one pokazuju visoki stepen adaptabilnosti odnosno upotrebljivosti; sve ove metode nemaju isti status u procesu istraivanja. Neke se ee javljaju kao poetne, neke kao zavrne. U drutvenim naukama, retko kada se primenjuje samo jedna od osnovnih metoda, a najee se koriste sve metode. Gotovo da nema sluaja u nauci u kojima se u istom istraivanju ne upotrebljavaju analiza, sinteza, apstrakcija, specijalizacija, dedukcija, indukcija i generalizacija. U metodolokim istraivanjima sve osnovne metode se upotrebljavaju u jednom istom istraivanju; sve ove metode imaju veliki gnoseoloki znaaj. Meutim, sve one ne omoguavaju isti stepen istinitosti saznanja. Neke od njih (indukcija) preteno omoguavaju sticanje verovatnog saznanja, a neke (dedukcija) preteno izvesnog ili nunog saznanja. Gnoseoloka funkcija osnovnih metoda ostvaruje se u svim fazama naunog rada i u svim vrstama naunog istraivanja. Osnovne metode mogu se odrediti prema raznim kriterijumima. Iz metodoloke lektire proizlazi da su uobiajeni kriterijumi: svojstva predmeta istraivanja, svojstva primene u istraivanjima, i pripadnost metodolokim odnosno logikim pravcima. Prema svojstvima predmeta istraivanja razlikujemo: eksperimentalne predmete, i neeksperimentalne predmete (odnosno eksperimentalne i neeksperimentalne metode). Eksperimentalne metode su one koje se mogu upotrebiti u istraivanju predmeta koji su podobni za istraivanje eksperimenta. U njih svakako spadaju metode kojima se moe ostvariti neposredan fiziki kontakt sa predmetom - realnom stvari. To su analiza i sinteza, apstrakcija i konkretizacija i indukcija, pa u odreenom smislu i specijalizacija, ali ne dedukcija i generalizacija koje bi smo mogli smatrati neeksperimentalnim metodama. Prema svojstvima primene u istraivanju moe se govoriti o analitikim i neanalitikim sintetikim metodama. U analitike spadaju metode u ijoj je osnovi analiza. To su, uz analizu, jo i apstrahovanje (apstrakcija), specifikacija i dedukcija. A, neanalitike sintetike metode metodoloko - teorijskog saznanja su konkretizacija, generalizacija i indukcija u ijoj osnovi je sinteza. Shvatanje indukcije kao nabrajanja stavova i kao ureenog poretka i za nepotpunu indukciju ustanovljava odreena pravila za ostvarivanje - postizanje neophodne osnovanosti. Prema tim pravilima induktivno saznanje odnosno induktivni zakljuak je utoliko osnovaniji i pouzdaniji ukoliko: se zasniva na vie podataka raznih kvaliteta, kvantiteta vremenskih i prostornih odredaba pojave i procesa;

119

da se premise (izvorni stavovi indukcije o pojedinanom) odnose na bitna svojstva predmeta; zakljuak je samo verovatan, ma koliko lanova skupa obuhvatamo (osim ako ne obuhvati sve lanove). Ova pravila se ne odnose u potpunosti na tzv. kauzalnu indukciju. Njihovom primenom u procesu naunog rada indukcija daje osnovu za predvianja veoma sloenih dogaaja sa saznajnom vrednou potpune (ili gotovo potpune) istinitosti odnosno veoma visokog stpena verovatnoe. Statistikom indukcijom i indukcijom uopte mogu se saznavati samo optosti i odredbe dogaanja, svojstava, tendencija, ali se ne mogu saznavati blie i detaljnije odredbe i perspektive pojedinanog u sadanjosti i budunosti procesa koji su predmet naunog rada. Po pripadnosti logikim i metodolokim pravcima u nas je bilo uobiajeno razlikovanje formalno-logikih i dijalektikih metoda. Savremena metodologija, ne zapostavljajui razlike koje proizilaze iz pripadnosti odreenim logikim sistemima i metodolokim pravcima, mora da uvai stvarna kretanja u ovoj oblasti. Naime, savremena logika i metodologija se orijentiu na istraivanja u kojima predmetnost, odreenost, razlika, promene, razvoj itd. nisu osporene, a neki se sporovi oko praosnove (duh ili materija) prevazilaze u konkretnim istraivanjima. Na kraju, nuno je upozoriti da su predloene klasifikacije osnovnih metoda, zbog svojstava predmeta klasifikovanja, samo uslovne.

2.2. ANALITIKE OSNOVNE METODE 2.2.1. METODA ANALIZE

Po svoj sutini analiza je rastavljanje predmeta istraivanja na njegove sastavne delove, odnosno na inioce strukture, funkcija, veza i odnosa na odreenom prostoru u odreenom vremenu. Rastavljanje moe da bude fiziko, duhovno misaono, i kombinovano. U smislu naunog istraivanja nema isto fizikih rastavljanja (deoba) predmeta istraivanja, ve je to uvek istovremeno i misaono rastavljanje. Opti predmet analize je uvek sloena celina. Ta celina ne moe imati manje od dva dela koja su meusobno povezana i nalaze se u meusobnim odnosima. Celina i delovi imaju svoju prostornu i vremensku odredbu, svoje kvalitativne i kvantitativne odredbe i svojstva, svoj sastav, svoje spoljanje i unutranje odnose i veze, kretanja, promene, svoj razvoj itd. Sloenost opteg predmeta analize ("sloena celina") omoguava da se predmet istrauje kao celina ili da se istrauje samo jedno njegovo svojstvo, jedan njegov deo, jedan ili skup odnosa, u jednom momentu (odreenom odseku vremena) ili u vie vremenskih jedinica, na samo jednom odreenom prostoru ili na svim prostorima na kojima se javlja itd. Prema predmetu istraivanja, tanije prema obuhvatu predmeta istraivanja, moe se govoriti o: o potpunoj ili totalnoj, i o o parcijalnoj odnosno sekvencijalnoj analizi.

120

Potpuna ili totalna analiza podrazumeva svestranu analizu svih inilaca predmeta, njegovih svojstava, internih i eksternih odnosa i funkcija u ukupnom vremenu trajanja i ukupnoj rasprostranjenosti tog predmeta. Po pravilu takvi su predmeti veoma retki i relativno ih je teko drediti. Naroito ih je teko vremenski i prostorno odrediti i jo tee obuhvatiti analizom. Predmeti potpune (totalne) analize uglavnom su delovi prirodne, drutvene, odnosno politike stvarnosti. Potpuna analiza jednog pojma, jednog stava, suda ili zakljuka, takoe, bi teko bila mogua, jer je veoma teko obuhvatiti vremenske i prostorne odredbe. Zbog toga se u praksi, kao i u naunim istraivanjima, vremenske i prostorne odredbe utvruju po odreenim kriterijumima koji dozvoljavaju da se u tako utvrenim vremenskim i prostornim odredbama moe predmet shvatiti kao celina. Pitanje utvrivanja i shvatanja odnosno definisanja celine i sada je otvoreno zbog optosti pojma. Ako se celina shvata kao "svako sloeno jedno" onda se u okviru svake nauke i naune discipline konvencijom utvruju kriterijumi za odreivanje celine i na osnovu njih ono to se smatra celinama. Tako jedna vremenska celina moe da bude jedan period omeen odreenim svojstvima kalendarskom godinom; u prostornom smislu celina moe da bude organizacija ili njen segment, deo, itd. Ovo se odnosi na sve organizacione injenice, na ukupnu organizacionu realnost, kao predmeta istraivanja. Sve to vai uglavnom i za pojam, stav, sud i zakljuak kao predmet analize. Parcijalna ili sekvencijalna analiza obuhvata samo deo, aspekt, svojstvo, odredbu, vremensku ili prostornu jedinicu neke celine koja se sama moe posmatrati kao ua i nesamostalna celina. Uopte uzev, mogue su sledee parcijalne analize po kriterijumu predmeta istraivanja: Analiza sadraja, kojom se nauno saznaje sadrina dokumenta kao predmeta. Ova analiza se moe shvatiti, ako joj se da ire odreenje, i kao potpuna jer se njome moe dopreti do sutinskih odredaba predmeta istraivanja. Meutim, ma kolika irina i mogua dubina saznanja se pridavala ovoj analizi, ostaje injenica da ona ne obuhvata formu predmeta, a istinska odredba sutine nije mogua bez saznanja forme; Strukturalna analiza ili analiza sastava predmeta kojom nauno saznajemo inioce sastava predmeta. Iz metodloke literature proizlazi da izmeu analize strukture i analize sastava ima razlika koje proizilaze iz shvatanja strukture. U svakodnevnom laikom jeziku struktura se izjednaava sa sastavom predmeta. To je pogreno. Struktura je relativno stabilna i ona obezbeuje postojanje i trajanje jednog predmeta u odreenom vremenskom periodu pri emu ouvava njegove bitne odredbe i svojstva koji ga ine upravo tim predmetom. Dakle, strukturu ine bitni inioci bez kojih taj predmet nije onaj koji je, ve neki drugi. Sastav je iri pojam i obuhvata sve inioce predmeta od kojih su neki nebitni, nekarakteristini, pa ponekad i sluajni i suvini; Funkcionalna analiza kojom se saznaje aktivnost, odnosi (veze i meuzavisnost) unutar predmeta istraivanja. Mogue je koncipirati analizu tako da obuhvata i odnose predmeta i okruenja, "funkcije" i "disfunkcije"; Komparativna analiza kojom se saznaju odreene slinosti i razlike inilaca predmeta istraivanja (ili izmeu dva i vie predmeta), slinost i razlike aktivnosti, funkcija, veza i odnosa, kretanja, promena i razvoja u organizaciji materije i materijalnoj organizaciji. U komparativnoj analizi
121

moe se zapaziti specifinost procedure u njenom ostvarivanju, koja je vezana za otkrivanje i definisanje komparabila. Ima sluajeva u kojima su komparabile formulisane ve prilikom odreenja predmeta, ali se javljaju i sluajevi u kojima se tokom analize otkrivaju potrebne komparabile i potom blie definiu. Valja, istine radi, napomenuti da komparativna analiza moe da obuhvati samo kvalitativne ili samo kvantitativne odredbe predmeta ili i jedne i druge, kao i da komparativna analiza moe u sebi da sadri ili da sledi prethodne rezultate ve izvrenih analiza drugih; Genetika analiza kojom se saznaje nastanak i razvoj predmeta istraivanja, to podrazumeva kretanje i promene njegovog kvantiteta i kvaliteta u vremenu i prostoru; Kauzalna analiza kojom se saznaju odreene pravilnosti i zakonitosti odnosno zakoni postojanja odreenog predmeta istraivanja. Ima shvatanja da je kauzalna analiza samo specijalan sluaj strukturalno - funkcionalne analize; Strukturalno - funkcionalna analiza se ak smatra najpotpunijom analizom koja moe da zameni sve ostale analize. Njome se otkrivaju struktura i funkcije predmeta i odnosi izmeu njih, to je dovoljno saznanje. Meutim, ovo stanovite se teko moe braniti kao metodoloki ispravno. Naime, prilikom istraivanja predmet istraivanja definie se to je mogue preciznije i potpunije. Ako predmet izriito ne zahteva obuhvat kretanja i promene ili slinosti i razlike, one ne moraju i po pravilu nee biti obuhvaene analizom; Faktorska analiza za predmet saznanja ima bitne delujue, determinirajue inioce. Moglo bi se kazati da se faktorska analiza moe smatrati specijalnim sluajem uzrono - posledine odnosno kauzalne analize. Po kriterijumu predmeta moe se lista analiza proiriti (na primer relaciona analiza, itd.), ali za tim nema potrebe jer su sve najvanije vrste analize ve pomenute. Analiza po svojim bitnim svojstvima moe da bude deskriptivna ili eksplikativna. Deskriptivna analiza opisuje predmet time to nabraja inioce, svojstva, itd. o kojima je steeno saznanje u toku procesa naunog rada. Ona je reproduktivna, jer daje saznanje o ve postojeem uspostavljanjem odgovarajue evidencije. Bitno obeleje deskriptivne analize je neshvatanje unutranje meuzavisnosti i uslovljenosti i nedovoljnosti saznanja da se predmet istraivanja objasni. Eksplikativna analiza doprinosi dubljem shvatanju predmeta, njegovom objanjenju i saznanju pravilnosti i zakonitosti. Za razliku od deskriptivne analize, kao poetnog graninog sluaja eksplikativne analize, ova je produktivna zahvaljujui subjektivnoj aktivnosti stvaralakog miljenja istraivaa u kome je postojee konstatovano samo kao osnov za stvaralatvo, za saznanje drugog i drukijeg mogueg u celini koja je predmet istraivanja. U naunim analizama, uz konstatacije o svojstvima postojeeg i njegovoj povezanosti, po pravilu se kreativnim miljenjem otkrivaju i drugi mogui inioci, drugi kvaliteti i kvantiteti, kao i odnosi koji iz toga mogu da proisteknu. Procedura primene analize u ulozi osnovne metode zahteva: optu i operacionalnu identifikaciju sloene celine kao predmeta istraivanja. Ovo se podrazumeva, ali se na pravo znaenje toga u procesu naunog rada valja stalno priseati. Naime, u drutvenim naukama predmeti koji se podvrgavaju analizi esto su injenice drutvene stvarnosti (kao to su ponaanja, stavovi, delovi, itd.). Nije dovoljno rei
122

da e se analizirati to i to, ve je neophodno to i to kao predmet istraivanja definisati i posebno odrediti o emu e se ba tom konkretnom analizom sticati saznanja sticati pouzdane informacije; izbor radnji i sredstava kojima e se analiza ostvariti u skladu sa izborom konceptualnih polazita; misaono i (ili) fiziko rastavljanje predmeta analize; konstatovanje inilaca predmeta analize (inilaca strukture i sastava, funkcija, veza i odnosa u vremenu i prostoru); konstatovanje odnosa izmeu inilaca; kvalifikaciju i evidentiranje saznatog i konstituisanje saznanja o pozdansoti informacija na osnovu prethodnog. Sloenost, razvojnost, identinost i protivrenost, primenom navedene procedure, ne samo to nisu vie prepreka ve su dostupni produktivni osnovi naunog saznanja analizom osnovi saznanja o pouzdanosti informacija na osnovu analize.

2.2.2. METODA APSTRAKCIJE U metodolokoj literaturi postoje znatne razlike u poimanju, objanjenju i prihvatanju apstrakcije. Te razlike se ispoljavajuu: shvatanju apstrakcije kao saznajnog procesa; shvatanju njenog odnosa prvenstveno sa konkretizacijom, ali i sa drugim osnovnim metodama, i shvatanju osnova i postupaka apstrahovanja. Shvatanja o apstrakciji kao saznajnom procesu u naunom radu otvaraju sledee dileme: da li je apstrakcija samo jedan od mnotva procesa saznanja meu kojima neki nisu ni dovoljno odreeni ili je to metoda, metodski postupak ili jedan od oblika miljenja. Naime, metodoloka prouavanja apstrakcija vode sledeim zakljucima: apstrakcija je jedan od osnovnih metoda naunog saznanja u sistemu tih metoda. Njen opti predmet je jasno odreen: Opte u posebnom dovoljne odreenosti da se moe izdvojiti i istraiti kao izdvojena celina i posebno u optem, opet kao mogua izdvojena celina. U stvarnosti, pa i u drutvenim naukama u celini, situacije pogodne za apstrakciju (apstrahovanje) este su. Zaista je ne samo mogue ve i neophodno apstrahovanje opteg iz posebnih stanovita, optih uverenja i opredeljenja iz posebnih, optih svojstava ponaanja iz posebnih. Meutim, stanovite o izdvajanju pojedinanog iz opteg i opteg iz pojedinanog mora se primiti s kritikom rezervom. Naime, konkretno pojedinano, realno, ne moe se dobiti izdvajanjem, mada se, recimo, u hemiji izvesnim postupcima faktiki hemijsko - fizikim apstrahovanjem mogu dobiti i pojedini sastojci jedinjenja. Meutim, u ovom sluaju se pre radi o analizi, o deljenju jedne celine na sastojke (delove) nego o apstrakciji. I situacija sa izdvajanjem opteg iz pojedinanog otvara pitanje o granici izmeu indukcije, poimanja i generalizacije s jedne strane i apstrakcije (apstrahovanje opteg ili posebnog iz pojedinanog). Predmet apstrakcije (istraivanja metodom apstrakcije - apstrahovanjem) su pojmovi, stavovi, sudovi, zakljuci i drugi celovitiji i iri sistemi iskaza

123

miljenja u kojima se po pravilu primenjuje misaona apstrakcija (misaono apstrahovanje). Osnovna nauna metoda apstrakcije ima utvreni metodski postupak apstrahovanje. U procesu naunog rada postupak apstrahovanja je misaoni postupak, koji je usmeren na predmet (opte i posebno) i koji se odvija po odreenim pravilima. Ovaj postupak sledi analizu predmeta i otkriva u analizom dobijenim delovima predmeta odredbe, svojstva, sadraje, oblike, momente itd. odreenog stepena optosti odnosno posebnosti. Naravno, ove optosti ne moraju da budu ni univerzalne, ni apsolutne ve se mogu ograniavati na grupu procesa i (ili) na odreene prostorne i vremenske jedinice. Kako je ve kazano, metode, po definiciji, imaju tehniki deo, tj. svoje instrumente i postupke. Mada je apstrakcija misaoni postupak, on uopte ne mora "a priori" da iskljuuje i odreena pomagala - instrumente raznih oblika poev od jednostavnog evidencionog listia do sloenijih tehnikih sredstava - kompjutera. Iz teorijsko-empirijskih istraivanja su poznate i neke metode koje nemaju svoje instrumente, a ipak su metode. To je, na primer, metoda studije sluaja, koja se smatra operativnom metodom, a metoda je samo po koncepciji i normama postupanja u njenoj primeni. Saglasno tome, apstrakcija se opravdano moe smatrati osnovnom metodom koja je sastavni deo sistema osnovnih metoda i podsistema analitikih osnovnih metoda. U procesu naunog rada analitinost apstrakcije proizilazi iz njene zasnovanosti na analizi koja joj prethodi i na postupku apstrahovanja - izdvajanja iz (uslovne) celina. Izdvajanje u biti sadri podelu na ono to se izdvaja i ono iz ega, odnosno od ega se izdvaja. A, osnovnost apstrakcije u metodolokom smislu sadrana je u nainu nastajanja pojmova, stavova, sudova i zakljuaka. Naime, svi pojmovi su, a naroito kategorijalni, apstrakcije u nunoj meri. Ako su sudovi relacije pojmova, a zakljuci relacije stavova odnosno sudova, onda se ne moe osporavati metodska osnovnost apstrakcije u naunom miljenju. U toj osnovnosti je i njena optost. Valja istai da se apstrakcija u logici i metodologiji po pravilu razmatra povezano (u paru), sa konkretizacijom, pri emu, u metodolokoj literaturi istiu tvrdnje: da apstrakcija i konkretizacija ine jednu osnovnu metodu (apstraktno konkretizujuu), sa dva suprotna metodska postupka: apstrakcijom i konkretizacijom, i da se apstrakcija i konkretizacija proimaju i pretpostavljaju. Ova tvrdnja je vie implicitno nego eksplicitno iskazana. Nema sumnje da su apstrakcija i konkretizacija povezane i da se mogu posmatrati u paru. Meutim, nije nuno da se apstrakcija ne posmatra odvojeno kao jedna a konkretizacija kao druga metoda. Ona je dovoljno celovita: predmet, cilj i postupak joj se jasno razlikuju od predmeta, cilja i postupka konkretizacije, a konkretizacija joj ne prethodi nuno, niti joj nuno sledi. Meutim, moe se postaviti pitanje nije li u apstrakciji (apstrahovanju) opteg iz vie posebnih predmeta, pojmova itd. sadrana izvesna generalizacija, odnosno nije li sadrana i izvesna konkretizacija u apstrahovanju posebnog iz opteg? Naime, ne moe se porei da apstrakcija (apstrahovanje) kao izdvajanje opteg od posebnog (uz zanemarivanje posebnog) nesumnjivo jeste analitiki postupak. Ali je teko osporavati da se pri tom mogu zapaziti i izvesne odlike sintetiziranja prilikom utvrivanja tog opteg - apstraktnog. U tom smislu se moe otvoriti i pitanje da li se apstrakcija i konkretizacija proimaju i pretpostavljaju? Ako se neto konkretizuje, opravdana je

124

pretpostavka da mu je apstrakcija prethodila. Ali, apstrahovanje ne mora da prethodi konkretizaciji upravo zato to se stvarnost sastoji iz mnogo pojedinanog konkretnog i pojmovi, sudovi i zakljuci se prvo formiraju o tom pojedinanom - konkretnom, pa se apstrahovanjem pretvaraju u opte pojmove i stavove (kategorijalne pojmove i aksiomatske stavove). Tek docnije, u procesima sloenijeg miljenja u zavrnoj fazi procesa naunog istraivanja jae se izraava meusobna povezanost apstrakcije i konkretizacije. Meutim, ta povezanost ne ukida njihove posebnosti. Apstrakcija kao metoda, time to izdvaja opta ili posebna svojstva, stvara osnovne uslove za obrazovanje pojmova, za generalizaciju i zasnivanje i primenu optenaune metode modelovanja. 2.2.3. METODA SPECIJALIZACIJE U osnovi specijalizacije, kao analitike osnovne metode, su, prema rezultatima savremenih metodolokih istraivanja, postupci analize odnosno saznavanja posebnog i pojedinanog u optem pri emu je opte shvaeno kao celina sastavljena od delova koji su svi meusobno povezani izvesnim zajednikim svojstvima, ali su meu njima zadrane evidentne razlike na osnovu kojih se moe identifikovati njihova posebnost u odreenom poretku. Znai, u osnovi specijalizacije nalazi se metoda apstrakcije. Najoptiji pojam ili stav koji je predmet ralanjivanja je apstraktan, tj. do njega se dolo apstrahovanjem; lanovi su takoe apstrakcije posebnog od (iz) opteg. Meu metodolozima ima shvatanja da je specijalizacija zasnovana na analitiko - sintetikoj i apstraktno - konkretizacionoj metodi. Ako je to tako onda to podrazumeva: konkretizaciju opteg u posebno; apstrakciju posebnog iz opteg; analizu stvarno opteg. Iz istraivakih generalizacija procesa proizlazi da je specijalizacija shvatanje posebnog u optem preko posebnog, a kao oblici specijalizacije navode se klasifikacija i dihotomija. Nauno-istraivaka praksa upuuje nas na zakljuak da specifikacija zaista jeste zasnovana na postupcima rastavljanja, razdvajanja, deobe jedne celine (jednog opteg) na njegove delove i da je to saznanje delova posredstvom celine, ali i saznanje celine pomou delova. Kao i kod analize i u specijalizaciji lanovi se saznaju preko celine deobom na lanove, a celina i lanovi (uzev pojedinano) preko svih, odnosno ostalih lanova. Bitna razlika specijalizacije prema analizi i apstrakciji jeste svrstavanje - razvrstavanje lanova prema odreenom principu u osnovan poredak. Razvrstavanje-svrstavanje u odreeni poredak, kao specifinost specifikacije, ne dozvoljava nam da u specifikaciju uvrstimo, pored klasifikacije (i dihotoimije) i dedukciju, mada i ona spada u osnovne analitike metode. Dedukcija nije podela na razvrstavanje ve je njen bitan postupak mnogo sloeniji: to je izvoenje novog suda ili zakljuaka iz premisa, ve postojeih sudova ili zakljuaka. U nauci dedukcija jeste izvoenje novog suda iz teorija i ve postojeih sudava. Prema metodolokoj literaturi predmet specijalizacije su pojmovi, stavovi, sudovi, zakljuci i druge misaone tvorevine, ali u odreenim sluajevima predmeti specijalizacije mogu biti i fiziki predmeti, stvari i ljudi. I u tom sluaju misaona specifikacija ima dominantnu ulogu i mesto.

125

Klasifikacija i dihotomija su dva oblika specijalizacija, i oba ona, prema metodolokim nalazima, imaju strogo razraena pravila misaone procedure kao postupaka i instrumenata u raznim oblicima, ukljuujui i fizike. Prema rezultatima teorijsko-empirijskih istraivanja specifikacija je veoma esto primenjivana metoda u naunim istraivanjima u svim njegovim fazama. Ona je veoma esto primenjivana ne samo u drutvenim naukama ve i u praktikovanju drutvenog i organizacionog ivota. Moglo bi se ak kazati da se celokupni procesi odvijaju uz stalno razvrstavanje i svrstavanje po raznim osnovama. Otuda njen znaaj u procesu naunog rada u svim njegovim fazama. 2.2.3.1.Klasifikacija Klasifikacija je specijalizacija predmeta pojma ili stava tako to se klasa ili jedan opti pojam ili stav (tanije: pojam, stav, sud, zakljuak ili neki proces) ralanjava i razvrstava po odreenom kriterijumu. Saglasno tome klasifikacija je sistematska dosledna i potpuna podela po optosti i sloenosti predmeta klasifikacije. U istraivakoj praksi ima situacija u kojima se klasifikacija ne vri samo podelom opteg ve toliko saznatog da se na osnovu postojeeg saznanja moe utvrditi kriterijum - princip podele i vriti ralanjavanje, nego se klasifikacija vri saimanjem odnosno na osnovu saznanja pojedinih lanova od njih se formira poredak, tj. klasifikacija. Bez obzira na prisutne rasprave izmeu logiara-dijalektike provenijencije sa onima formalno-logike orijentacije o klasifikaciji, moemo da utvrdimo da svaka klasifikacija mora da udovolji izvesnim zahtevima da bi uopte mogla da bude prihvaena kao klasifikacija i da bi bila upotrebljiva, nauno i praktino. To su: svaka klasifikacija je predmetna. Predmetnost se ne odnosi samo na celinu, optost, koja se ralanjuje (ili se kroz klasifikaciju formira), ve i na svaki lan klasifikacije. "Nita" nije mogue pozitivno zamisliti, pa ga nije mogue ni ralaniti. "Nita" takoe nema lanove koji bi se mogli svrstati u odreeni poredak, pa se klasifikacija ne moe oformiti na saimanjem meusobnim povezivanjem lanova. Dakle, predmetnost (predmet klasifikacije sa svojim svojstvima) uslov je za formiranje primenljivog principa - kriterijuma klasifikacije; svaka klasifikacija je sistematska, izvrena (vrena) po valjano utvrenom kriterijumu - principu koji omoguava da svi lanovi klasifikacije ine jedan smisleni funkcionalni poredak; svaka klasifikacija je vielana (ima vie od dva lana). U protivnom ona je samo dihotomija. Istina, dihotomija se shvata i kao dvolana klasifikacija, ali se dihotomijom ne mogu neposredno izraziti svi potrebni prelazi i odnosi izmeu lanova ve samo njihove polarnosti; svi lanovi klasifikacije moraju imati jedno zajedniko svojstvo ili odredbu po kojoj ulaze u obim i sadraj pojma koji ima ulogu opteg klasnog pojma, stava itd. Meutim, u drutvenim naukama to zajedniko svojstvo moe da bude "blie" i "dalje", tj. stepen neposrednosti ne mora da bude isti; Klasifikacija mora da izrazi prelaze lanova iz jednih u druge i njihove meusobne udaljenosti i udaljenosti od opteg pojma, iako su obuhvaeni njegovim obimom i sadrajem. Ovo je zahtev kome je esto veoma teko udovoljiti zbog velike sloenosti i raznovrsnosti drutvenih pojava.

126

Klasifikacija se moe odnositi na sutinu, sadraj, formu, kvalitet, kvantitet, prostor, vreme, odnose ili na vie odredaba odjednom. To nas upuuje na zakljuak da se moe govoriti o jednostavnim i sloenim klasifikacijama, jednoslojnim i vieslojnim, jednostepenim i viestepenim klasifikacijama koje se javljaju u istraivakoj praksi. Klasifikacija, naroito kvantitativna, moe se smatrati jednim od poetnih oblika merenja. S obzirom na veoma veliki gnoseoloki znaaj klasifikacije (koji je u osnovi tipologije, a javlja se ponekad i kao nauni cilj), ona se mora vriti po odreenim pravilima. inioci tih pravila sadrani su ve u zahtevima prema klasifikaciji, pa se ova pravila mogu smatrati nauno i praktino osnovanim. Bitna pravila klasifikacije su: predmetnost i odreenost predmeta klasifikacije po kriterijumima oblika i sadraja pojma i dodatnim kriterijumima zavisnim od svojstava predmeta; jedinstvenost klasifikacije, to znai da su svi lanovi klasifikacije identifikovani po istom kriterijumu (principu) i po istom postupku, da svi sadre isto osnovno bitno obeleje koje je bitna odredba osnovnog pojma, odnosno skupine koja se razvrstava; relativna posebnost svakog lana klasifikacije s tim da posebnosti budu istog reda i iste vrste, tj. da te posebnosti lanu klasifikacije ne oduzimaju osnovna svojstva koja su karakteristina za sve lanove; kriterijum klasifikacije i njena primena moraju da obezbede potpunost podele odnosno obuhvat svih lanova - delova koji ine celinu na koju se klasifikacija primenjuje; izmeu lanova izraavanjem njihovih razlika treba da bude obezbeena to priblinija (ako nije mogue ista) udaljenost od opteg pojma (celine) i meusobno. Iz prakse naunog rada, a posebno naunih istraivanja proizlazi da dva poslednja pravila (4 i 5) je veoma teko ispuniti u potpunosti. Zbog toga se ona shvata i primenjuje kao tenja, nastojanje itd. zavisno od faktikih mogunosti. Na kraju, opravdano je upitati se ponovo o tome da li klasifikacija daje novo saznanje, da li je eksplikativna ili je samo ponavljanje i prikazivanje ve postojeeg saznanja, samo deskriptivna metoda (oblik i postupak specijalizacije); i drugo pitanje, ima li klasifikacija svoju posebnu proceduru? Ako se klasifikacija shvati kao jednostavna deoba pojma po odreenom, unapred poznatom principu, ona se moe smatrati reproduktivnom. Meutim, ako se klasifikacija realizuje po navedenim pravilima i u skladu sa izloenim zahtevima, ak i kada se radi o poznatom pojmu ili pojavi, produktivna je u proceu saznanju istinosti informacija o predmetu. Njome se saznaju odnosi lanova meusobno i sa celinom, distance i redosledi odnosno poeci, a otkrivaju se principi, odnosno mogui valjani kriterijumi za razdeobe ili saimanje. Razdeobe i saimanje, pravila, principi i njihova primena ukazuju na posebnost procedure klasifikacije kao metode. 2.2.3.2. Dihotomija U procesu naunog rada poseban oblik specijalizacije i istovremeno klasifikacije jeste dihotomija. To je veoma rairen metodski oblik u svakodnevnom govoru i predmet-jeziku u kome pozitivne odredbe u iskazima veoma esto bivaju
127

suprotstavljene negativnim odredbama. Meutim, pogreno je shvatanje da je dihotomija jednostavno dvolana klasifikacija, tj. da je jedina razlika izmeu klasifikacije i dihotomije u broju lanova. Previa se da je, po definiciji, klasifikacija deoba, ralanjavanje jednog u kome svaki lan ima i neto bitno po emu je lan tog jednog. Klasina, formalno - logika dihotomija to ne zahteva. tavie, ona se sastoji iz jednog pozitivno odreenog lana kojim se tvrdi da neto jeste, i jednog lana koji sadri negativnu odredbu. Ovoga, prema pravilima klasifikacije, ni u jednoj klasifikaciji ne bi moglo da bude ako se dosledno sprovede jedan princip podele ili saimanja. Logiari, pa i metodolozi dijalektike metodoloke orijentacije uoili su nedostatke i tekoe koji proizilaze iz lana dihotomije koji sadri negativnu odredbu. Iskaz da neto nije ne govori o tome to jeste, pa je u mnogo emu manjkav. Otuda kritika formalno - logike dihotomije i zahtev da oba lana budu iskljuivo formulisana pozitivnim odredbama. U istraivakoj praksi i praktikovanom jeziku i govoru zahtev za dihotomijom od dva lana sa pozitivnim odredbama pokazao se kao nepraktian, neekonomian, a u izvesnim sluajevima i nemogu. Naime, ako se prihvati dihotomija u kojoj su oba lana pozitivno odreena, dospeva se u jednu od dve sledee situacije: prva, dihotomija je nedovoljna i trai da pree u klasifikaciju; i druga, ne moe se iskazati bitna odredba, sutina odnosa u predmetu dihotomije. Odnosi izmeu klasifikacije i dihotomije u istraivakoj praksi razreavani su pragmatino formiranjem dveju osnovnih vrsta klasifikacija: divizije, koja udovoljava svim standardnim zahtevima i pravilima klasifikacije, i participacije, koja sadri i lan sa negativnom odredbom. Meutim, ni istraivaka, ni konkretna praksa se nisu odrekle upotrebe dihotomije sa jednim pozitivno odreenim lanom, kao ni dihotomija sa dva pozitivna odreena lana.

2.2.4. DEDUKCIJA KAO OSNOVNA METODA

Iz naune literature koja promilja, analizira, objanjava i razumeva pitanja logike proizalzi da je dedukcija shvatana i razmatrana kao oblik zakljuivanja, prvenstveno silogistikog. Dedukcijom se analitiki misaono - logiki iz premisa - ve formiranih zakljuaka po utvrenoj proceduri izvode novi zakljuci. Jedino su ovako izvedeni zakljuci apsolutno (nuno) istiniti jer su analitiki. Bitan uslov njihove istinitosti je strogi postupak u skladu sa pravilima, dok istinitost premisa nije bitan uslov istinitosti zakljuka. Vremenom, sa razvojem dijalektike logike, formiralo se stanovite da je istinitost premisa bitan uslov istinitosti zakljuaka, kao to je to i strogo pridravanje procedure zakljuivanja. U tom smislu, za razliku od indukcije, kao sintetikog i generalizatorskog metodolokog postupka sticanja optih saznanja iz i na osnovu posebnih i pojedinanih saznanja, dedukcija je analitiki i specijalizatorski metodski postupak, kojim se iz i na osnovu opteg zakonskog saznanja stiu posebna saznanja i to sa neuporedivo veim stepenom izvesnosti i pouzdanosti.

128

U metodolokoj literaturi postoji izuzetno veliki broj razliitih definicija, shvatanja i tumaenja dedukcije. Sva se ona mogu, uz neophodna saimanja i pojednostavljenja, svrstati u dve osnovne grupe. Prvu od njih ine formalnoelementarno logika, a drugu dijalektika shvatanja dedukcije. Sa stanovita klasine formalne logike, koja uzima u obzir samo logiku formu miljenja, a ne i njegov predmetni smisao i znaenje, dedukcija se poistoveuje sa deduktivnim oblikom zakljuivanja. Dakle, prema ovom shvatanju, isto smisaonim logikim putem se, iz optih zakonskih stavova (sudova, premisa) izvode novi, manje opti - posebni i pojedinani stavovi (zakljuci). Ve u ovoj svojoj odredbi dedukcije formalna logika iskazuje svoje jednostranosti i protivrei ak i svojim osnovnim logikim principima. Naime, (a) i pored toga to dedukciju ona definie samo kao formu miljenja, u svakom pojedinanom sluaju ona se poziva na realne, konkretne sadrinske odredbe, tj. na realne predmete i (b) ona, shvatajui deduktivno zakljuivanje kao izvoenje posebnog i pojedinanog stava iz opteg, htela to ili ne, mora da prizna, ili bar da pretpostavi, postojanje dijalektike povezanosti opteg, posebnog i pojedinanog. Nasuprot tome, a imajui u vidu injenicu da je logiku formu miljenja mogue kao metodu odrediti samo na osnovu shvatanja predmeta, stvarna dijalektika logika prevazilazi jednostranosti i pogreke formalnog pristupa i deduktivnu metodu definie kao nain saznavanja posebnog i pojedinanog predmeta (inioca, dimenzije, aspekta, odredbe) na osnovu znanja (poznavanja) o optem predmetu (tj. o optim svojstvima odreene klase ili vrste predmeta, odnosno, u logikom smislu, kao analitiko izvoenje novog stava ili suda iz jednog, ili vie datih sudova kao premisa deduktivnog zakljuka, uz shvatanje realno - objektivno i smisaono - logiki nune veze (jedinstva, razlike, suprotnosti) opteg sa posebnim i pojedinanim. U savremenoj nauci je prihvaeno dijalektiko poimanje saznanja, koje polazi od istine kao opteg cilja saznanja i neraskidive veze predmeta i metoda analize kao konstitutivnih inilaca. Iz ovoga proizlazi da je put dolaenja do istine ovim metodom predmetan, a da se ispravnost metode pokazuje i dokazuje samo u traenju i nalaenju istine o predmetu - dakle, u njegovoj primeni na konkretne predmete, a ne samo u utvrivanju i praktikovanju "gole" forme. Meutim, u zavisnosti od toga da li se shvata neposredna ili posredna veza izmeu opteg (predmeta, svojstva, odredbe) i posebnog - pojedinanog i sama dedukcija u moe biti dvojaka: neposredna, iji predmet ine jedinstva razliitih, suprotnih i protivrenih odredaba ili veza, data jednim sudom iz koga se neposredno moe izvesti drugi sud, i posredna, iji predmet ini jedinstvo tri ili vie predmeta - predmetnih odredaba, od kojih je odnos dvaju predmeta - predmetnih odredaba, kao poznat, dat u premisama, dok se trei odnos zakljuuje posredstvom prva dva. Iz kazanog moe se izvesti zakljuak da je dedukcija, zapravo, analiza i specijalizacija ve shvaenog opteg u shvatanje posebnog i pojedinanog, ili, pak, izvoenje posebnih i pojedinanih istina na osnovu znanja o optim istinama zakonima. A, u pogledu saznajnih mogunosti deduktivne metode i njene primenljivosti u nauci miljenja su veoma podeljena, pa i protivrena. Sa jedne strane, dedukcija se smatra jedinom, pouzdanom metodom saznanja, a u prilog tome se najee navode sledei argumenti: da ako se zna opta istina ili zakon nekih predmeta (pojava, procesa) onda je mogue, na osnovu istinskog zakljuivanja sa apsolutnom sigurnou

129

saznati i posebnu ili pojedinanu istinu (tzv. mo celine nad njenim delovima, odnosno opteg nad posebnim i pojedinanim); zatim ona, kao specijalizacija optih stavova u posebne i pojedinane stavove, omoguava strogu sistematinost i klasifikaciju saznanja. S druge strane, dedukciji se odrie bilo kakva saznajna mogunost, smatra se da ona, poto je analitiko izvoenje jednog stava iz drugog stava, ne daje nikakvo pravo saznanje, da se njome ne saznaje nita novo sem onog to ve sadri opti stav, da je ona izlina i sterilna kao metoda saznanja, da predstavlja samo kretanje u krugu i ponavljanje onoga to smo ve ranije znali itd. Odgovori na prigovore koji se stavljaju deduktivnoj metodi sadrani su u dijalektikim stanovita o odnosima na relacijama opte - posebno - pojedinano i mogu se, na najjednostavniji nain sistematizovati u nekoliko sledeih stavova: Istina je da opte (predmet, pojam, stav) u sebi sadri posebno (inilac predmeta, poseban pojam, poseban stav), ali je, isto tako tano, da to opte ne sadri to posebno (ili pojedinano) u potpunosti, u celini, bez ostataka. Dakle, svako posebno ili pojedinano samo nekim delom, samo nekom svojom stranom, aspektom, dimenzijom, ulazi u sastav opteg, dok drugim delom izlazi van tog opteg. Zbog toga je i opravdano upitati da li to posebno ili pojedinano, zaista, spada u odreeno opte. Dedukcija nam odgovara na to pitanje, jer uspeva, bar delimino da utvrdi odreenu novu istinu o tom posebnom ili pojedinanom; Prisutno je nastojanje, posebno u savremenoj logici, da se razlikovanje izmeu indukcije i dedukcije zasnuje na odnosu izmeu premisa i zakljuaka: ako se iz istinitih premisa izvodi istinit zakljuak, ili ako se iz verovatnih premisa izvode zakljuci istog stepena verovatnoe na kome su i premise - onda je zakljuivanje deduktivno, veza izmeu premisa i zakljuaka naziva se implikacijom i ona je logika nunost. Meutim, ako se iz istinitih premisa izvode samo verovatni zakljudi, odnosno, ako se iz verovatnih premisa izvode zakljuci nieg stepena verovatnoe od onoga na kome su premise, onda je zakljuivanje induktivno, a veze premise i zakljuaka su relacije verovatnoe. Pored ovakvih tumaenja odnosa izmeu indukcije i dedukcije jedan broj logiara ukazuje na veliku bliskost ovih metodskih postupaka. Tako Koen i Nejgel istiu da se savrena (potpuna) indukcija ne suprotstavlja dedukciji, da je ona "primer deduktivne argumentacije", da ni u "jednom znaenju u kome moe da se shvati indukcija nije nain rasuivanja koji je suprotan dedukciji", te da prava suprotnost nije izmeu induktivnog i deduktivnog zakljuivanja ve "izmeu procesa zakljuivanja koji vode nunim zakljucima i procesima zakljuivanja koji vode verovatnim zakljucima". Djui takoe smatra da nije mogue praviti neku otru razliku i "podvojenost izmeu "indukcije", kao skupa operacija pomou kojih se stvaraju "egzistencijalna uoptenja" i dedukcije, kao operacija koje se odnose na relacije univerzalnih propozicija u rasuivanju; Realni, konkretno - dijalektiki pristup shvatanju i tumaenju odnosa izmeu indukcije i dedukcije kao svoja osnovna polazita ima: dijalektiko jedinstvo opteg, posebnog i pojedinanog - koje je i osnovni predmet oba ova metoda, i dijalektiko jedinstvo celovitog nauno - saznajnog procesa, u kome se svi posebni metodi - metodski postupci javljaju kao dijalektiki inioci i momenti.
130

Sa tog stanovita se indukcija i dedukcija sutinski shvataju kao meusobno nuno povezani metodski principi, koji se uzajamno prepliu, dopunjavaju i uslovljavaju i ine, zapravo, svojevrsno dijalektiko jedinstvo - jedinstvenu induktivno - deduktivnu, osnovnu posebnu metodu saznanja. Da indukcija i dedukcija ine sloeno jedinstvo reito govore sledei argumenti: Indukcija i dedukcija imaju isti - zajedniki osnovni predmet saznanja, a to je dijalektiko jedinstvo opteg, posebnog i pojedinanog: ne moe se indukcijom saznati neto (predmet - pojava - dogaaj - proces) kao isto opte iz posebnog i pojedinanog, niti se dedukcijom moe saznati neto isto posebno - pojedinano, nezavisno od opteg. Naprotiv, obema ovim metodama, tj. metodskim postupcima saznaju se strukture, inioci, delovi aspekti, dimenzije, svojstva, funkcije i sl., kao i veze i odnosi opteg, posebnog i pojedinanog, odnosno njihovo dijalektiko jedinstvo; Indukcija i dedukcija se meusobno razlikuju po svojim posebnim predmetima i posebnim ciljevima: poseban predmet indukcije je saznanje opteg (ili, bar, optijeg) na osnovu znanja posebnog i pojedinanog, dok je poseban predmet i cilj dedukcije saznanja posebnog i pojedinanog na osnovu znanja opteg; Indukcija je, po pravilu, poetni, dok je dedukcija zavrni proces u saznanju odreenog predmeta: saznanje zapoinje saznanjem (sagledavanjem, opaanjem, konstatovanjem) pojedinanog, ak i sluajnog, kao i posebnog, a zavrava se deduktivnim saznanjem (objanjavanjem, dokazivanje, razumeva-njem, prognoziranjem) posebnog i pojedinanog na osnovu saznanja opteg (principskog, zakonitog); Kretanje miljenja kod indukcije i dedukcije je na istom pravcu, ali u suprotnim smerovima: misaoni proces kod indukcije kree se od pojedinanog, preko posebnog, ka optem, dok se proces saznanja kod dedukcije kree smerom od opteg prema posebnom i pojedinanom; Indukcija i dedukcija su nemogue jedna bez druge jer njihov predmet ine razna i razliita jedinstva pojedinanih, posebnih i optih svojstava odredaba predmeta (stvari - pojava - procesa): opte u njegovim posebnim i pojedinanim iniocima i momentima je predmet indukcije, dok je posebno - pojedinano opte - predmet dedukcije; Indukcija i dedukcija su meusobno povezane i uslovljene i time to u toku nauno - saznajnog procesa, kao i procesa revizije, neprekidno prelaze jedna u drugu: ljudsko saznanje-znanje stalno prelazi iz pojedinanih i posebnih saznanja-znanja u opta, kao i obrnuto - iz optih u posebna i pojedinana saznanja. U tom dijalektikom procesu induktivni zakljuci slue kao premise deduktivnog zakljuivanja, a deduktivno saznanje - kao premisa indukcije; Induktivno-deduktivna metoda u sebi sadri dijalektiki-polarizovane metode postupke indukcije i dedukcije: indukcija je sinteza i generalizacija pojedinanog i posebnog, a dedukcija je analiza i specijalizacija opteg, i Najzad, indukcija i dedukcija nalaze se u osnovi odreenih opte naunih metoda i njihova primenljivost se iskazuje upravo kroz to.

131

Dijalektiko jedinstvo indukcije i dedukcije postoji jo jasnije u primeni osnovnih principa konkretne dijalektike metode i dijalektikih metoda u procesu konstituisanja osnove hipotetiko - deduktivne metode. U procesu naunih istraivanja i celine naunog rada veoma esto dolazi do meanja dedukcije kao metoda i dedukcije kao oblika miljanja. Zbog toga, da bi se napravila nuna razlika izmeu dedukcije kao metode i dedukcije kao oblika miljenja, valja prethodno odgovoriti na sledea pitanja: Da li se dedukcija moe moe smatrati osnovnom metodom iako postoje razvijena teorija i odgovarajua argumentacija o dedukciji kao obliku zakljuivanja u okviru shvatanja zakljuivanja kao oblika miljenja?; Ako dedukcija nije iskljuivo oblik zakljuivanja, da li je ona metodski postupak ili je metoda?; Da li se o dedukciji moe govoriti kao o posebnoj osnovnoj metodi ili se mora smatrati oblikom specijalizacije?, i Kakvo su mesto i uloga dedukcije kao osnovne metode (ako je ona to) u istraivanjima i kako se ona primenjuje u praksi naunih istraivanja? Validni odgovori na prethodna pitanja uslov su za nauno zasnovan odgovor na pitanje o dedukciji kao osnovnoj naunoj metodi u sistemu osnovnih metoda sticanja saznanja. Iz dosadanjih metodolokih istraivanja proizlazi da ono to se ne moe osporavati jeste da se dedukcijom (dedukovanjem) stie (nauno) saznanje o predmetu istraivanja. Nesporno je da se to saznanje ne stie o premisi odnosno premisama, ve na osnovu njih. Moe da bude bilo koji predmet u vezi sa kojim postoji dovoljno valjano saznanje da se mogu oformiti premise. Premisama mora da bude sadrano odgovarajue (po obliku i sadraju) saznanje direktno i indirektno, tako da premise mogu da budu valjan osnov za izvoenje novog stava - zakljuka, dakle novog saznanja (naunog) o predmetu. Nauno saznanje o predmetu, odnosno istinoidno saznanje o predmetu stie se posredstvom (kroz) dva oblika dedukcije - kroz neposrednu i posrednu dedukciju. Za oba oblika, tj. za dedukciju u celini, jedinstven je postupak izvoenja mada su osnovi i tok izvoenja razliiti. U direktnoj dedukciji stav - premisa mora da bude opti i nauno i logiki osnovaniji (na primer, aksiomatizovan, zakonski stav itd.) od stava koji se izvodi, pa je izvoenje analitinije. U posrednoj indukciji pri izvoenju stava iz dveju premisa, imamo osim analitike (analize) i izvesne momente i aktivnosti dogaanja u vezi i meusobne odnose tri stava, to se moe smatrati i sintetikim odlikama. Dedukcija, prema izloenom, ima svoj predmet, svoje oblike, svoju konceptualnu odreenost i normalan postupak, pa imamo dovoljno osnova da je smatramo metodom. injenica da je dedukcija i oblik miljenja ne iskljuuju svojstva metoda upravo zato to metoda u sebe - u svoj misaoni postupak nuno ukljuuje miljenje u nekom obliku. Prema tome, dedukcija se ne moe tretirati samo kao metodski postupak. Ona sama, kao to smo videli, i ima svoje metodske prvenstveno misaone postupke koji se meusobno razlikuju i koji se razlikuju od svih postupaka svojstvenih drugim pominjanim analitikim osnovnim metodama, tj. metodama koje su zasnovane na analizi. Ono na ta posebno valja ukazati jeste da se dedukcijom ne specijalizuju ve dati, oformljeni stavovi odnosno zakljuci, mada neposredna dedukcija navodi na ovu pomisao. Naime, dedukovanje ne podrazumeva jednostavno dalju obradu ve datog stava (stavova) utvrenjem njihove specijalnosti - posebnih odlika po kojima se meusobno razlikuju i po kojima se razlikuju od opteg predmeta, ve se izvodi novi
132

stav - novi zakljuak koji sadri nova saznanja o predmetu istraivanja koja mogu da budu samo implicirana premisama. U zakljuivanju dedukcijom dolazimo u situaciju da arbitriramo o odnosu premisa i novog stava - zakljuka i da je, kada je re o deduktivnom zakljuivanju, opte stanovite da "analitiki zakljuak nuno sledi". Ali, ono nuno sledi samo na osnovu misaone arbitrae da upravo taj stav - zakljuak zaista nuno sledi - i da, na osnovu dovoljnih i nunih razloga - ba taj i takav stav zakljuak ima svojstva istinitog miljenja o predmetu istraivanja. Ovo su dovoljni razlozi da se dedukcija smatra osnovnom analitikom metodom, ali istovremeno prelazom od analitikih ka sintetikim metodama. Da je to tako proizalzi iz odredaba dedukcije i indukcije i njihovih mogunosti. Svaki strogi analitiki zakljuak je dedukovan, te je: strogo impliciran svojim premisama (mada po tablicama istine istinit zakljuak je mogu iako jedna premisa nije istinita); da se zakljuak odnosi na sluajeve obuhvaene premisama (to otvara pitanje o sluajevima obuhvaenim lanim premisama) predmetom; strogo sledi iz svojih premisa, i nuno istinit. Iz generalizacija naunih istraivanja proizlazi da je valjana samo ona dedukcija koja omoguuje istinit zakljuak istinitou premisa (to podrazumeva da se one odnose na predmet i da su zaista istinite) i valjanou procedure i njene premise. Tu bi svakako spadali svi stavovi koji se izvode iz zakonskih stavova, silogistiki i analitiki stavovi u aksiomatizovanim teorijama izvedeni iz aksioma i postulata. (I analitiki zakljuci neposrednom logikom implikacijom bi se mogli uvrstiti u prethodnu grupu). Prema metodolokim nalazima na dedukciji se zasniva aksiomatizacija kojom se konstituie relativno malo optih osnovnih stavova aksioma i postulata iz kojih se, kao osnovnih, izvode svi stavovi naune teorije. Ono to je posebno znaajno jeste da dedukcija omoguava strogo teorijsko izvoenje svakog stava teorije ukljuujui i teoreme i hipoteze teorije. Stanovite da dedukcija vodi samo stavovima ija je istinitost nuna ne bi dozvoljavalo izvoenje hipoteze. Ako je istinitost hipoteze nuna, onda to nije vie hipoteza ve istinito saznanje. U istraivakoj praksi poznato je vie vrsta dedukovanih hipoteza, a hipoteze su i sastavni deo naune teorije. Zbog toga je tvrdnju o "nunoj" istinitosti potrebno relativizovati. Mogunosti teorijske i logike proverljivosti stavova teorije u okviru paradigme teorije, same teorije ili u meta-teoriji, kao i sistematinost saznanja koje je zasnovano aksiomatski, takoe obezbeuje dedukcija. Ipak, treba biti oprezan prema apsolutizacijama.

2.3. SINTETIKE OSNOVNE METODE

Na samom poetku razmatranja osnovnih naunih metoda ukazali smo da je mogue razmatrati grupu analitikih i grupu sintetikih osnovnih naunih metoda. Pod sintetikim (sintetizujuim) osnovnim metodama podrazumevamo i razumevamo one koje se zasnivaju na sintezi, te iji su metodski postupci razni oblici primene sinteze odnosno postupaka spajanja, pripajanja, povezivanja, objedinjavanja itd.

133

2.3.1. SINTEZA KAO OSNOVNA METODA Sinteza, po definiciji, jeste spajanje vie inilaca u jednu celinu. Kao osnovna metoda naunih saznanja sinteza je shvatanje - saznanje sloenih celina preko njihovih pojedinanih i posebnih delova, njihovim spajanjem, tj. njihovim stavljanjem u razne mogue odnose i veze. Dve su tipine situacije: Prva, kada konstatujemo mnogo raznog pojedinanog, pri emu ovo pojedinano, razno, koje moe da bude i suprotno i protivreno, spajamo u novu celinu. Tako, na osnovu saznanja o pojedinanom, o njihovim funkcijama, odnosima i vezama, o njihovim kvalitetima i kvantitetima, obrazujemo novu, do tada nepostojeu celinu i o njoj stiemo nauna saznanja. Druga, kada je jedna celina podvrgnuta analizi kojom su saznati njeni delovi, odnosi i veze izmeu njih. Ove delove je mogue ponovo spojiti u celinu koja je prethodno postojala, a mogue je, na osnovu saznanja o delovima, te delove staviti u drugaije odnose i veze, neka njihova svojstva unekoliko izmeniti ili uneti i nove inioce i tako dobiti izmenjenu ili potpuno novu celinu. U ovoj (drugoj) situaciji analiza predmeta istraivanja prethodi sintezi. U oba sluaja predmet istraivanja shvata se - saznaje kao sloeno jedinstvo koje ima sopstvene odredbe. Naravno, stepen tog jedinstva je razliit a sinteza se ostvaruje raznim postupcima kojima se u veoj ili manjoj meri ouvavaju ili ukidaju posebnosti delova odnosno izraavanja njihovih posebnosti. Prema tome, sinteza moe da bude produktivna, to je jasno iz opisa prve situacije i reproduktivna, to se vidi iz opisa druge situacije. Produktivna sinteza je istovremeno i eksplikativna i genetska, jer pokazuje nastanak odreene celine i omoguava saznanje o pravilnosti i zakonitosti u nastojanju i postojanju te celine. Reproduktivna sinteza je, po pravilu, deskriptivna odnosno preteno deskriptivna. I kada se ponovo sastavlja celina koja je prethodno rastavljena analizom na delove, stie se i novo saznanje o mogunostima potpuno iste ili izmenjene reprodukcije predmetne celine. Predmet sinteze mogu biti pojmovi, stavovi, sudovi, zakljuci, drutveni i prirodni realiteti, ali ne u istoj meri i na isti nain. Uopte uzev, da bi se neki inioci mogli spojiti u odreene celine, neophodno je da imaju odgovarajua svojstva. Ne moe svako pojedinano da postane neposredno deo bilo koje sloenije i optije celine, ve samo odreene, odgovarajue. Sinteza moe da bude misaona i fizika. U tom smislu ona ima svojstva eksperimentalne metode, jer se njome proizvode misaone i fizike tvorevine, ime su faktiki domontirane mogunosti sinteze. U naunom radu sinteza se preteno koristi u misaonom obliku, ali se u odreenim sluajevima moe koristiti i kao misaono - fizika sinteza (prilikom formiranja odreenih eksperimentalnih oblika, procedura izvravanja radnji, komunikacija itd.). Prema nalazima metodologa izmeu sinteze i analize postoje izrazite veze, ali ih ne treba prenaglaavati. Sintezi i analizi zajedniki je opti predmet: to su sloeni statiki i dinamiki predmeti misaonog i fizikog sveta. Zasnovana na drutvenoj praksi, odnosno na praktinoj ulnoj delatnosti i miljenju sinteza je ciljno usmerena na saznanje sloenih celina preko njihovih delova. U metodolokoj literaturi ima shvatanja da se analiza i sinteza uzajamno pretpostavljaju. Meutim, veoma teko su prihvatljive tvrdnje da se analiza i sinteza uzajamno pretpostavljau, prelaze jedna u drugu i da su jedna u drugoj sadrane. Ove
134

tvrdnje opstaju samo onda ako se pretpostavi da je sve to se sintezom obrazuje u jednu sloenu celinu prethodno rastavljeno nekom analizom, odnosno da je sve to se moe podvri analizi prethodno nastalo nekom sintezom. Kada je re o miljenju i tvorevinama duhovne prirode, pa i drutvenih realiteta, ovo bi se moglo prihvatiti za period prapoetka. Meutim, ako se sinteza i analiza shvate kao osnovne metode o kojima postoji nauna svest, koje su oformljene i koje se svesno primenjuju u naunom saznanju, prethodni stavovi su bar prenaglaeni. Meutim, ono to je evidentno iz prakse naunih istraivanja jeste da su sinteza i analiza suprotne po kretanju miljenja i postupcima (spajanje prema razdvajanju) kao i prema sadraju saznanja (sinteza otkriva jedinstvo, celine, analize raznovrsnosti veza, odnosa i delova). 2.3.2. KONKRETIZACIJA KAO OSNOVNA METODA Iz istorije metodologije proizlazi da klasina formalna logika ne poznaje konkretizaciju kao metodu. Tek savremena logika i metodologija pokreu i razmatraju svojstva, mesto i ulogu konkretizacije u procesu naunog saznanja. Po njihovim nalazima predmet konkretizacije, generalno uzev, jeste odnos opteg, posebnog i pojedinanog polazei od optijeg. Istovremeno njome se saznaju i odnosi apstraktnog i konkretnog. Nauni postupak konkretizacije se sastoji u konstatovanju apstraktnog pojma, pa potom dodavanjima jedne ili vie oznaka, pribliavanje tog apstraktnog konkretnom, dakle, pojmu koji je blii ili najblii pojmu koji najneposrednije oznaava konkretni realitet. Zbog toga je opravdano postaviti pitanje da li je konkretizacija samo misaona i da li se ona iskljuivo bavi pojmovima? Osnova ovog pitanja sadrana je u injenici da se svi predmeti stvarnosti javljaju u konkretnom vidu i kao pojedinani, a da su samo pojmovi, sudovi, zakljuci - uopte uzev tvorevine ljudskog duha - apstraktni. Dakle, stvarno apstraktno nije mogue, te ako je bitna odredba konkretizacije dodavanje oznaka apstraktnom, ona je misaona. Meutim, ovom se pitanju moe pristupiti i drugaije uvaavajui iskustva istraivake prakse. Istraivaka praksa i metodologija mogu postaviti pitanje do koje granice moe da ide konkretizacija? Moe li neki realan drutveni predmet, koji se javlja kao pojedinaan i konkretan, biti i dalje konkretizovan? Ovakvo pitanje dobija u smislu kada se imaju u vidu apstraktne zamisli pojedinih procesa i predmeta koji se pretvaraju u realne prototipove i koji se dalje usavravaju dobijajui tokom vremena svoj konaan realan oblik, kvalitet, kvantitet itd. S obzirom da se konkretizacija shvata kao proces ija vremenska ogranienja nisu utvrena, o njoj je, u smislu prethodnog stava, mogue misliti i kao o eksperimentalnoj metodi. U drutvenim naukama esto se susreu apstraktne zamisli koje se odreenom procedurom konkretizuju u drutvene i organizacione realnosti. Razne zamisli drutvenih odnosa, institucija, ponaanja itd. dobar su primer za kretanje od apstraktne i esto nedovoljno odreene i nejasne zamisli preko koncepcije, modela, do primene modela u stvarnosti i delovanja na stvarnost da se usaglasi sa modelom. Razni programski, planski i normativni akti i njihova primena evidentne su injenice drutvene i organizacijske stvarnosti. Iz empirijskih iskustava proizlaze pitanja: da li konkretizacija podrazumeva i menjanje oznaka, naputanje jednih i njihovu zamenu drugim?, i gde u izloenom procesu poinje i prestaje proces sticanje znanja, a odakle poinje organizaciona praksa? A, na osnovu tih i takvih iskustava mogui su sledei odgovori:

135

Konkretizacija je postupak dodavanja, menjanje datog, jer je ve samo pribliavanje apstraktnog konkretnom menjanje obima i sadraja pojma. Saglasno tome moe se prihvatiti stav da konkretizacija dozvoljava menjanje oznaka u meri u kojoj ono doprinosi adekvatnijem pribliavanju apstraktnog konkretnom. Eksperimentalno istraivanje, naroito ako je u primeni pravi eksperiment, podrazumeva praktino (i fiziko) delovanje na predmet istraivanja, na model, prototip, ili, u drutvenim naukama primenu odreenih normi preduzimanjem raznih mera. Drutvena praksa je istovremeno i predmet, i izvor, i primena, i provera ukupnog, pa i naunog saznanja. U tom smislu razgranienja su uslovna, pa se moe smatrati da granicu postavljamo preduzimanjem naunog istraivanja. Ovi argumenti govore u prilog dosadanjem shvatanju konkretizacije i njenom prihvatanju kao osnovne naune metode ijim se postupkom dodavanja adekvatnih oznaka apstraktno konkretizuje, pri emu konkretizacija tee kao misaona (do odreenog nivoa - stepena) i kao fizika procedura. Ona se time shvata i kao metoda koja ima i svojstva eksperimentalne. Meutim, bez obzira na iznete argumente koji idu u prilog shvatanju konkretizacije kao osnovne naune i eksperimentalne metode, pitanje konkretizacije i dalje je otvoreno. Bie potrebno izvriti odgovarajua metodoloka i logika istraivanja da bi se prethodni stavovi potvrdili ili opovrgli kako bi se dolo do pouzdanog saznanja o konkretizaciji kao naunoj metodi. GENERALIZACIJA KAO OSNOVNA METODA Generalizacija je sintetika osnovna nauna metoda, sintetika osnovna metoda kojom se saznaje opte na osnovu pojedinanog. Poreenjem metoda konkretizacije i generalizacije moemo konstatovati da se istovremenim postupkom (sistematikim) mogu zasnovati razni predmeti. Dok se konkretizacijom saznaje posebno, pojedinano i konkretno, generalizacijom se, na osnovu pojedinanog i konkretnog, saznaje opte. U metodolokoj literaturi se nailazi na shvatanje da se generalizacijom formiraju opti stavovi na osnovu pojedinanih, tj. da se generalizacija ostvaruje uoptavanjem stavova. Otuda i stanovita da je generalizacija misaoni prelaz od saznanja pojedinanih i posebnih svojstava odreene grupe predmeta ka saznanju njihovih optih odredaba. Opte odredbe predmeta, mada su sadrane u svakom pojedinanom lanu grupe predmeta, nisu sadrane isto - u istoj meri, sa identinim svojstvima, itd. Njihova faktika svojstva ne mogu se "uoptiti", ne moe se od njih formirati jedinstveno svojstvo iste kvalitativno - kvantitativne odredbe, ali se moe saznati njihovo postojanje u svakom ili u odreenom broju sluajeva i to saznanje se moe generalisati, tj. uoptiti kao saznanje koje se odnosi na celu grupu. Prema metodolokoj literaturi postupak generalizacije je misaono uoptavanje, a ne i fiziko objedinjavanje. To je bitna razlika izmeu generalizacije kao osnovne metode i prethodno odreenih sintetikih (sintetizirajuih) osnovnih metoda. Generalizacija se ne moe smatrati eksperimentalnom metodom. Ona je teorijska metoda - njome se saznaju opti pojmovi. Dve su metodske osnove generalizacije: a) poimanje, i b) indukcija.
136

Poimanjem se iz posebnih odredaba predmeta izvodi pojam predmeta. U razmatranju dedukcije konstatovano je da je njen metodski postupak izvoenje iz opteg stava odnosno stavova novog stava. Razlike u misaonom postupku mogu se utvrditi u njihovoj analitinosti (za dedukciju) i njihovoj sintetinosti. Poimanje u generalizaciji prilikom izvoenja pojma vri svojevrsnu sintezu - spajanje, povezivanje i stavljanje u odreene odnose raznih odredaba jednog odreenog predmeta koji se pojmom zamilja i terminom iskazuje. Dublje sagledavanje poimanja, naroito kada se iz posebnih pojmova formiraju opti odnosno optiji pojmovi, otvara pitanja odnosa apstrakcije i generalizacije u procesu naunog rada. S obzirom da svaki pojam mora da bude i apstraktan, pravilo je da se, sa rastom optosti pojma, ovaj udaljava od realiteta na koji se odnosi. Meutim, opti pojam ne mora da prekine (i ne kida) svaku vezu sa realitetom, ve sa konkretnim neposredno pojavnim realitetom. Ono to je bitno jeste da je u generalizaciji sadrana i apstrakcija, ali ona nije dominantna, jer poimanje nije zasnovano prvenstveno i neposredno na analizi ve na sintezi. A generalizacija, na osnovu indukcije, podrazumeva izvoenje optih stavova iz posebnih i pojedinanih u procesu naunog rada. Zbog toga se u procesu naunih istraivanja, posebno u zavrnoj fazi, postavljaju pitanja: da li je re o stavovima, i da li je re o zakljuivanju? Nuno je upozoriti da nauna istraivanja, po pravilu, ne vode formiranju stavova shvaenih kao iskaza neodreenih logikih vrednosti. Proveravanje hipoteza vodi obrazovanju sudova (koji imaju odreenu, logiku vrednost) ili zakljuaka odreenog sadraja i saznajne vrednosti. Neki od ovih zakljuaka su induktivni, a neki deduktivni. Dakle, po definiciji, ne radi se o stavovima ve o sudovima i zakljucima koji se samo uslovno, iz razloga ekonomisanja, mogu oznaiti kao stavovi. Generalizacija u procesu naunog rada je po postupku i smeru kretanja miljenja suprotna specijalizaciji. Njihova povezanost je u polarnosti procesa miljenja specijalizacije u odnosu na generalizaciju, ali se one nuno ne pretpostavljaju i kao metode, ne prethode jedna drugoj i ne proimaju se osim ako se shvate kao delovi celovitog sistema analitiko-sintetikog metoda kao osnovnog metoda. Prema metodolokim nalazima generalizacija, kao i prethodno obraene metode ima predmet, postupke, pa i odgovarajue instrumente (obrasce koji se mogu upotrebiti u istraivanju). Sve to daje osnova da se prihvati kao metoda koja ima svoje posebnosti. Generalizacija je, po rasprostranjenosti primene u naunoistraivakom radu najoptija metoda i istovremeno je, zajedno sa indukcijom, osnova i bitan strukturni inilac optenaune statistike metode. 2.3.4. INDUKCIJA KAO OSNOVNA METODA Meu metodolozima postoje mnoge nesaglasnosti i nedoumice o svojstvima, nauno saznajnim mogunostima i znaaju indukcije. Naime, jedni pod indukcijom podrazumevaju oblik zakljuivanja, drugi metodski postupak, trei oblik osnovne generalizacije, etvrti metod analize, itd. Pridavana joj je uloga najosnovnije i najoptije metode odnosno saznajnog postupka koji je u osnovi celokupnog saznanja, a odricana joj je i svaka pouzdanost saznanja. Istraivaka praksa ukazuje na sledee injenice:

137

Indukcija je osnovna metoda koja jedina omoguava neposredno saznanje o empirijskom, realno-konkretnom i raznovrsnom, konstituisanom u pojedinane celine. Uvidom u odredbe pojedinanih celina, esto elementarnih, ona omoguava obrazovanje pojmova, stavova, sudova o njima; Izvorni stavovi indukcije u okvirima datih poredaka, osnov su za izvoenje generalizacije odnosno optih i najoptijih stavova; Stavovi indukcije zasnovani na neposrednom ulnom iskustvu, odnosno na saznajnom iskustvu i nauno istraivake prakse, omoguavaju pouzdano saznanje koje moe biti kako partikularno tako i univerzalno, kako verovatne tako i nune istinitosti odnosno apsolutne pouzdanosti o odreenoj pojavi, predmetu, procesu, odnosu u odreenom vremenu i prostoru; Indukcija je prelazna metoda od analitikih ka sintetikim metodama. U formiranju stavova indukcije o pojedinanom sadrani su i analitiki i sintetiki momenti miljenja. Kao prelazna preteno sintetika metoda ona je uslov i prethodi dedukciji i omoguava, svojom analitinou i sistematinou, saznanja koja nije mogue stei drugim metodama; Indukcija ima obeleje eksperimentalne metode zahvaljujui svojim empirijski zasnovanim kvantitativnim numerikim datama koje je, kao i generalizaciju, ine osnovom opte naune statistike i hipotetiko deduktivne metode; Mada ima stavova da je generalizacija najoptija metoda, najee primenjivana u naunom saznanju i u saznanju uopte, mirno se moe tvrditi da indukcija nije nita ree koriena. tavie, u svim poetnim fazama miljenja imamo indukciju. Potpuno odvajanje poimanja od indukcije je vetako i gubi iz vida osnovne odredbe miljenja i formiranja stavova, suda i zakljuaka; I u teorijskom miljenju indukcija ima veoma znaajnu ulogu. Stavovi teorije se prilikom istraivanja prvo moraju konstatovati odnosno evidentirati. Konstatovani, oni indukuju stavove o sebi, o svojoj formi, sadraju, predmetu koji obrauju, na osnovu ega se dalje vre selekcija, klasifikacija ili uoptavanje apstrakcijom ili generalizacijom, odnosno ukljuuje se u dalji postupak. Metodoloka misao je prebogata definicijama indukcije, definicijama koje u prvi plan, uglavnom jednostrano, istiu pojedine njene karakteristike, dimenzije, strane, inioce i svojstva. Za nauni rad su znaajna i aktuelna dva njena najrasprostranjenija znaenja formalno-logiko i dijalektiko. Prema formalno-logikom shvatanju indukcija se svodi na njenu formalnomisaonu stranu i odreuje se kao izvoenje opteg stava iz vie posebnih stavova. Dakle, prema ovom tumaenju, indukcija je, u najboljem sluaju, samo vrsta ili oblik miljenja - zakljuivanja, odnosno samo misaono-logiki sadraj zakljuivanja od pojedinanog i posebnog na opte. Meutim, sa stanovita stvarne dijalektike logike, u prethodnoj odredbi indukcije ostaje otvoreno jedno izuzetno znaajno, moe se rei i kljuno pitanje: s obzirom na injenicu da saznanje mora biti predmetno, ta ini predmetnu osnovu indukcije? U traganju za odgovorom na ovo pitanje konkretna dijalektika logika indukciju odreuje i kao oblik predmetnog miljenja i kao metodski postupak saznanja objektivne stvarnosti (realnog sveta), ije je osnovno obeleje shvatanje

138

opteg, jedinstvenog ili nekog zajednikog svojstva kod vie predmeta ili pojava (ili kod vie odredaba, momenata, aspekata ili strana unutar jednog sloenog predmeta pojave - procesa), u nizu njihovih posebnih momenata, izraenih pojedinanim ili posebnim stavovima iz kojih se izvodi odreeni opti (ili optiji) stav - sud - zakljuak o predmetu saznanja. Kada otkrijemo vie pojedinanih ili posebnih momenata ili svojstava, karakteristinih za predmet, vrstu ili klasu predmeta, onda indukcijom izvodimo opti sud (odnosno zakljuujemo) o celom predmetu, ili o gotovo ili potpuno celoj vrsti ili klasi predmeta. Dakle, induktivnim putem saznajemo predmet, vrstu predmeta ili klasu predmeta u celini. Pojava u celini, odnosno procesi i odnosi sastoje se od mnotva raznog (raznovrsnog i razliitog) pojedinanog. Zbog toga odreivanje mesta i uloge indukcije u procesu formiranja iskustvene osnove hipotetiko - deduktivne metode saznanja, koja svoju znaajnu primenu ima i upravo u naunom istraivanju predstavlja vaan zadatak, koji podrazumeva prethodno razmatranje metodoloke funkcije indukcije uopte. Odgovore na brojna pitanja u tom pogledu moramo potraiti najpre u samoj logici i metodologiji, kao posebnoj logikoj disciplini (u meri u kojoj ona to, naravno, jeste) iji je zadatak da prouava i razvija logike okvire naunog saznanja i istraivake naine, sredstva i postupke koje odreena nauka primenjuje i koristi u svojim istraivanjima i pomou kojih nastoji da doe do novih saznanja. Sa tog stanovita neophodno je najpre, razmotriti tzv. logiki problem indukcije, od ijeg pravilnog razumevanja zavisi i shvatanje prirode induktivne metode, njene uloge, znaenja i znaaja u procesu sticanja saznanja i saznajne vrednosti indukcije uopte. Logiki problem indukcije, u svojoj osnovi, predstavlja, najpre, traganje za odgovorom (ili, bolje reeno, odgovorima) na pitanje tzv. opravdanja indukcije. U savremenoj logici i metodologiji postoje veoma razliita shvatanja o problemu opravdanja indukcije, koja, uz sve opasnosti koje jedna ovakva, u velikoj meri pojednostavljena klasifikacija sa sobom nosi, moemo svrstati u sledee etiri grupe: Opravdanje indukcije je mogue i vri se bilo iskustvenim generalizacijama, bilo deduktivnim naelima, intuitivnim ili pragmatinim principima i postulatima itd.; Opravdanje indukcije nije mogue zato to se nikakvom logikom ili racionalnom metodom ne moe opravdati zakljuivanje o nepoznatim dogaajima na osnovu poznatih dogaaja; Problem indukcije je "pseudoproblem" koji nastaje iz pojmovne konfuzije u kojoj nije jasno ni ta je indukcija, ta je njena priroda, niti ta je smisao i priroda opravdanja indukcije - opravdanje indukcije nije ni potrebno, poto se moe otkloniti razreenjem same pojmovne zbrke; Problem indukcije je vie psiholoke nego li logike prirode, pa zato za njega treba traiti, pre svega, psiholoka, a ne logika objanjenja. Oigledno da je na uveno Hjumovo pitanje o mogunosti verodostojnog induktivnog zakljuka ("ta je priroda one evolucije koja nam potvruje izvesno realno postojanje i materijalnu injenicu izvan prisutnog svedoanstva naih ula ili van podataka naeg pamenja?"), odgovor traen na veoma razliite, ak i meusobno iskljuujue, naine, ali da je problem induktivnog saznanja (odnosno, kako je i na osnovu ega moguno znanjem sadanjih i datih podataka doneti zakljuak o onome to nije dato) izazivao i izaziva nesumnjivu panju velikog broja naunika razliitih orijentacija, a njegovo zadovoljavajue reenje u savremenoj logici i metodologiji se jo uvek trai. Ne uputajui se u detaljnu analizu svih ovih stanovita (kojima je inae, u najveem broju sluajeva, zajedniko da se bave prvenstveno indukcijom
139

samo kao oblikom miljenja i zakljuivanja), to inae i nije na zadatak, smatramo za korisno da istaknemo nekoliko pokuaja opravdanja indukcije. Prvu grupu ine pokuaji opravdanja indukcije generalizacijama iz iskustva i sastoje se u tome da se induktivnim putem dolazi do optih principa na osnovu kojih se izvode sve kasnije indukcije. Na ovaj nain se, zapravo, indukcija induktivno zasniva, a opti principi utvruju uniformnost pojava, koja nam omoguava da na osnovu ogranienog broja sluajeva zakljuujemo o celini, jer, s obzirom na to da je princip univerzalan, nepoznati delovi moraju imati iste osobine kao i poznati. Osnovni prigovor takvom shvatanju opravdanja indukcije jeste njena tzv. cirkularnost (opti principi, dobijeni induktivno, moraju pretpostaviti neki jo optiji princip indukcije, na osnovu koga su dobijeni), dok pristalice induktivnog opravdanja indukcije insistiraju na tome da privid cirkularnosti nastaje samo iz brzoplete primene kriterijuma primenjivih na dedukciju. Drugu grupu ine pokuaji tzv. apriorne odbrane indukcije i zasnivaju se na tenji da se opravdanje za indukciju prui rekonstrukcijom induktivnih zakljuaka, tako da se oni uine deduktivno valjanim. Dakle, radi se o svojevrsnom deduktivnom opravdanju indukcije koje se vri, uglavnom, na dva naina. Prema prvom, indukcija i dedukcija se uzajamno opravdavaju: indukcija vri "skok", postavlja jedan "opti stav" (koji nije rezultat induktivnog zakljuivanja, pa se ne mora opravdavati nekim drugim induktivnim principom), a onda se on deduktivno dokazuje u svim pojedinanim sluajevima. Drugi nain podrazumeva uvoenje (postavljanje) vrhovnih, temeljnih induktivnih principa ili postulata, ije je dokazivanje i opravdanje nepotrebno, a sve indukcije izvedene na osnovu takvog temeljnog principa su valjane. Kao najei "kandidati" za ulogu tih postulata su: princip da je budunost slina prolosti (Hjum), opti principi uzronosti (D. S. Mil), princip prostorno vremenske homogenosti (takoe Mil) i princip ograniene nezavisne raznolikosti, koji obezbeuje da se atributi pojedinanosti skupljaju u konaan broj grupa (D. M. Kejns). Prigovori ovim nainima opravdanja indukcije su brojni i izuzetno ozbiljni. Najpre, ako bi se induktivni zakljuci zasnivali na nekom "vrhovnom induktivnom principu", nae saznanje bi bilo ogranieno samo na neposrednu datost, a zakljuci bi nam govorili samo ono to, zapravo, ve znamo. A potom, pomou "temeljnog apriornog principa" ne moe se nita pouzdano rei o tzv. empirijskim injenicama poto se iz formalnog principa ne moe dobiti sadrajni. I najzad, problem je kako se uopte moe saznati da su ti najvii postulati istiniti. S obzirom na to da je pozivanje na indukciju (zbog cirkularnosti) iskljueno i kako principi sami ne mogu biti analitiki - ako treba da poslue eljenoj svrsi - izgleda da uopte nema izlaza. Treu grupu ine pokuaji tzv. intuitivnog opravdanja indukcije i oni se zasnivaju na nedostacima induktivnog i deduktivnog opravdavanja i traenju jednog novog naina, koji bi zamenio i indukciju i dedukciju, a to je intuicija. I ovaj pokuaj opravdavanja indukcije ispoljava se, uglavnom, u dva oblika. Prema prvom, princip indukcije se proglaava intuitivnom tvrdnjom, a prema drugom se svaki pojedinani sluaj induktivnog zakljuivanja objanjava kao intuitivni akt. etvrtu grupu ine pokuaji da se indukcija opravdava psiholoki - kao navika kojom su ljudi obdareni i koja ini osnovu verovanja da e se dogaaji u budunosti deavati na isti nain kao i ve poznati dogaaji iz prolosti. Dakle, nema potrebe da se traga za principima koji bi omoguili induktivno zakljuivanje, ve je dovoljno ponaanje po navici i verovanje u rezultate takvog ponaanja. Petu grupu pokuaja opravdanja indukcije ine tzv. pragmatine odbrane. One se zasnivaju na stavu da je uspena primena indukcije u praksi (kako u svakodnevnom ivotu, tako i u naunom saznanju) dovoljan argument da bi se ona i opravdala.

140

Opravdanje indukcije sastoji se u tome to ona, zapravo, predstavlja najbolje sredstvo, najbolje orue delanja za koje znamo. Oigledno je da nijedna od ponuenih varijanti odgovora na pitanje opravdanja indukcije nije uspela da se, adekvatnom argumentacijom i ubedljivou, nametne kao valjano i opteprihvaeno reenje tzv. logikog problema indukcije. Meutim, ova konstatacija ne bi smela da nas odvue na pozicije krajnjeg skepticizma, zaetog Hjumovim pitanjem i argumentacijom, a najotrije izraenog Kacovom tvrdnjom o "pravom traenju vremena". Naprotiv, na osnovni pristup problematici saznanja kao dijalektikog sloenog procesa u kome svaki od njegovih inilaca (delova, aspekata, dimenzija, momenata) ima odreenu ulogu, funkcije, znaenja i znaaj, namee nam obavezu traenja novih i novih puteva u daljem razmatranju problema indukcije. Ovo utoliko pre to je neosporno da je uoptavanje nuna potreba i praksa kako "svakodnevnog" (obinog, zdravorazumskog), tako i naunog saznanja, a da je indukcija neophodan, pa esto i jedini mogui put saznavanja - uvek kada znamo ili moemo znati samo pojedine inioce, strane, aspekte, dimenzije ili odredbe pojave, odnosno kada moramo poi od delova, od posebnih inilaca ili od pojedinanih momenata nekog opteg ili sloenog predmeta saznanja. Zbog toga, u daljem razmatranju problema indukcije i njenih saznajnih mogunosti, treba poi, pre svega, od njene prirode kao metode, odnosno metodskog postupka saznanja. Naime, najjednostavnije reeno, indukcija je saznavanje opteg posredstvom niza posebnih i pojedinanih inilaca, delova, aspekata i odredaba tog opteg. Ona je sinteza posebnih i (ili) pojedinanih stavova u jedan opti stav. Kazano nas upuuje da u osnovnim crtama ukaemo na stvarnu dijalektiku vezu na relacijama pojedinano - posebno - opte. To je, za nae potrebe, najpogodnije uiniti preko sagledavanja i analize razvrstavanja predmeta saznanja prema njihovom obimu. Naime, prema ovom kriterijumu postoje dve vrste predmeta: pojedinani i opti (u razliitom stepenu). Pojedinaan (individualni) predmet je onaj koji predstavlja jednosnu celinu, a nije dat u vie pojedinanih (individualnih) egzemplara. To su, zapravo, individualni predmeti svake vrste - svaka pojedinana stvar, pojava, stanje, proces, odnos, kvalitet, kvantitet itd. - koji se moe izraziti kategorijalnom odredbom "ovo", ili pojedinanim, linim individualnim odnosom ili stavom. Opti predmet je onaj ije su odredbe - sadraj, oblik, zapremina, kvalitet itd. zajednike kod vie individualnih predmeta - pojava, ali ne u formalno-logikom smislu prostog identiteta (kao nekakva apsolutna, posebna optost, van i nezavisna od pojedinanih stvari), ve opte kao jedno kod mnogoga kao zajednika - jednosna osobina - odredba kod veeg broja - mnoine - mnotva pojedinanih predmeta. Naravno, takvo "opte" sadri se u posebnom i pojedinanom, koji su, u stvari, sadrajno bogatiji od opteg, a samo odreeni njihov deo ini ono to je opte. Ova tvrdnja zahteva da se razmotre dva osnovna, meusobno suprotna, pa i protivrena stanovita o odnosu opte - posebno - pojedinano. Naime, prema klasinom elementarno-formalno-logikom shvatanju opte je celina u kojoj se sadre posebno i pojedinano, kao njeni delovi. To formalno-logiko "opte" je zamisao mnotva jednovrsnih predmeta na osnovu bitnih optih oznaka, koje se shvataju kao isto opte. S druge strane, prema dijalektikom shvatanju, opte je samo deo koji se sadri u posebnom i pojedinanom. Reenje ove protivrenosti zahteva prethodno razlikovanje dve vrste opteg:

141

Opte kao jedno u mnogom, kao istovrsno, zajednika odredba mnotva pojedinanih predmeta. Ovo i ovakvo "opte" sadri se u posebnom i pojedinanom. Ono: 1) ne postoji kao poseban predmet u stvarnosti, ve samo kao inilac mnotva pojedinanog; 2) ne sadri u sebi posebno i pojedinano, ve se to opte sadri u mnogim pojedinanim predmetima, i 3) samo priblino i delimino obuhvata pojedinane predmete, samo njihove opte oznake; Opte kao jedno mnogoga, kao celina jednovrsnih predmeta, data u pojmovima roda ili klase shvaenih kao skup ili jedinstvo realnih predmeta. U ovom i ovakvom "optem" sadri se mnotvo pojedinanog to je stvarna dijalektika celina mnogih pojedinanih predmeta, koja obuhvata sve pojedine predmete odreene vrste - roda - klase i "ovaplouje u sebi bogatstvo posebnog, individualnog, izdvojenog". Iz kazanoga sledi da opte kao deo i opte kao celina nisu meusobno potpuno odvojeni i suprotstavljeni. Naprotiv, opte kao celina mogue je samo u vezi sa optim kao delom. Ili, kako to B. ei tvrdi: "Odnos izmeu dve navedene kategorije oteg isti je kao i odnos izmeu celine i dela: celina je uvek celina svojih delova, a deo je uvek deo celine". Vratimo se sada mogunostima primene metodskog postupka indukcije u naunom (posebno drutveno - naunom) saznanju, kao i u procesu naunih istraivanja. Nesporno je da subjektivnu osnovu saznanja mnotva pojedinanih predmeta u stvarnosti ini nunost njihovog shvatanja kao jedinstvenog sloenog predmeta i njegovog odreivanja jedinstvenim optim pojmom, odnosno optim zakonom. A, ako poemo od principa sveopte odreenosti celokupne materijalne stvarnosti i deavanja u njoj, dolazimo do stava da nae shvatanje mnotva pojedinanih predmeta kao dijalektiki sloenog jedinstva zaista mora imati svoju objektivnu osnovu. Svaki sloeni predmet saznanja predstavlja jedinstvo raznovrsnosti, raznih inilaca, strana, aspekata, dimenzija, delova, momenata. A da bi raznovrsni predmeti, odnosno njihovi inioci, mogli imati neko jedinstvo oni moraju biti u nekakvoj vezi i moraju imati neke zajednike odlike - koje, zapravo, ini odnos opte - deo. Ranije smo istakli da stvarni dijalektiki odnos pojedinano posebno - opte i veza celina deo ine osnovu dijalektiki sloenog saznajnog procesa u kome indukcija predstavlja jedan od bitnih momenata. Ako je tano da opte postoji samo u posebnom i kroz njega, kao i da je svako posebno uvek (ovako ili onako) opte, onda se ini nespornim da je moguno i saznanje opteg posredstvom posebnog i pojedinanog, saznanje celine posredstvom delova - dakle, induktivnim putem. Meutim, analiza naunih saznanja nam kazuje da, za razliku od dedukcije (koja, ukoliko su njeni osnovni principi i pravila tano primenjeni daje pouzdane rezultate), indukcija, pored vie ili manje verovatnih zakljuaka, daje esto i sasvim pogrene rezultate. Gde su uzroci ovakve pojave? Otkuda izviru ovakve tekoe indukcije? Prema postojeim saznanjima oni se kriju kako u opisanom realno postojeem jedinstvu pojedinanot, posebnog i opteg, tako u subjektivnim iniocima ljudskog saznanja i mogu se svesti na sledee: prvo, i pored toga to posebno u sebi sadri opte, u njemu postoji samo deo (strana, momenat, aspekt) opteg, a ne njegova celina; otuda ni zakljuivanje koje polazi od delova nikad ne moe u potpunosti obuhvatiti celinu;
142

drugo, nastojanje indukcije da, na osnovu pojedinanog i posebnog shvati opte, na osnovu delova - celinu, sa sobom uvek, pored inilaca dijalektikog, nosi i potencijalnu opasnost formalno-logikog elementarizma i mehanicizma. Naime, indukcija, nuno, deo i pojedinano-posebno uvek posmatra i tretira kao elemente, kao poslednje, dalje nerastavljive delove pojave, iako su oni i sami, zapravo, uvek sloene i unutranje protivrene celine. Ako se iz i na osnovu takvih, uproeno shvaenih, elemenata pokua shvatiti opte i celina, pogotovu ukoliko je opte - ije je saznanje cilj indukcije - sloenije i raznovrsnije, utoliko je vea opasnost da saznanje induktivnim putem bude neizvesnije, manje tano i manje pouzdano. Zbog toga se najee smatra da je indukcija kao metoda saznanja, pouzdana samo ili preteno za saznanje konanog opteg, odnosno onih optih predmeta koji se sastoje iz odreenog konanog broja inilaca ili takvog opteg inioca koji pripada odreenom konanom broju raznovrsnih predmeta. A, s obzirom na to da je stepen izvesnosti i pouzdanosti induktivnog zakljuivanja, pa time i saznajna vrednost itavog metodskog postupka indukcije, razliit kod raznih vrsta indukcije, neophodno je da se, bar u osnovnim naznakama, upoznamo sa svakom od njih. Potpuna indukcija je metodski postupak kojim se stie saznanje o predmetu koji ima ogranien i konaan broj osobina (dimenzija, svojstava, aspekata, delova, inilaca) ili o grupi (klasi, rodu, nizu) predmeta koja se sastoji od konanog broja lanova - pri emu su sve osobine predmeta ili svi lanovi grupe predmeta poznati i pojedinano upoznati. Na taj nain imamo mogunost da saznamo veliinu jedne grupe perdmeta, da izrazimo veliki broj pojedinanih podataka o osobinama manifestacijama predmeta na skraen nain, a zakljuak izveden induktivnim putem o takvom predmtu, ili grupi predmeta, je potpuno izvestan. Dakle, potpunom indukcijom iz svih konanih saznatih podataka o osobinama jednog predmeta ili o konanom broju lanova grupe predmeta dolazi se do "nesumnjivo objektivne istine". Nepotpuna indukcija podrazumeva situaciju da se saznanje o predmetu stie na osnovu poznavanja samo izvesnog, manjeg ili veeg, broja osobina predmeta, ili samo izvesnog broja lanova, ili sluajeva mnogobrojne serije (niza, klase) predmeta (pojava, procesa). Osnovni pojmovi ove indukcije su "opta klasa" - predmeta, pojava, dogaaja, procesa (ili tzv. "populacija") i "posebna egzemplarna klasa" (koja se odlikuje samo odreenim svojstvom), a njen opti predmet su tzv. "masovne pojave" (tj. pojave iji je broj pojedinanih manifestacija veoma veliki, koje su ire rasprostranjene u prostoru i vremenu, itd.) razliitih vrsta. Nepotpuna indukcija se uz izvesne korekcije Karnapove teorije o vrstama indukcije moe podeliti na: Direktnu (neposrednu) nepotpunu indukciju, kod koje se zakljuivanje vri od izvesnog broja pojedinanih sluajeva - egzemplara na celinu klase - populacije i koja daje relativno opti verovatan zakljuak; Predikativnu ili tipinu nepotpunu indukciju, kod koje se zakljuuje od jednog poznatog dela klase, na drugi, nepoznati deo predmeta ili pojava neke klase, ili od jednog poznatog dela populacije, na drugi, nepoznati deo iste populacije; Induktivno zakljuivanje po analogiji, kod koga se opti ili optiji zakljuak o predmetu izvodi na osnovu slinosti koja postoji izmeu lanova jedne klase pojava ili meu delovima te klase; Univerzlanu nepotpunu indukciju, koja se izvodi od izvesnog (nepotpunog) broja pojedinanih sluajeva, iz nepotpunog broja premisa o lanovima neke neograniene ili univerzalne klase,
143

formiranjem univerzalnog hipotetikog zakljuka - hipoteze o svim lanovima te klase, celoj klasi ili celoj populaciji. Za razliku od pouzdanosti zakljuivanja kod potpune indukcije, karakteristika nepotpune indukcije, a naroito tzv. indukcije prostog nabrajanja, jeste nesigurnost njenog univerzalnog zakljuka. ak i onda kada je broj poznatih sluajeva (predmeta ili odredaba predmeta) izuzetno veliki, induktivni zakljuak nije dovoljno pouzdan: otkrivanje jednog jedinog negativnog sluaja (egzemplara), nezavisno od broja pozitivnih sluajeva, izaziva obaranje induktivnog zakljuka, a stepen izvesnosti i pouzdanosti zakljuka se smanjuje kada se zakljuuje na osnovu manjeg broja sluajeva, koji se prosto nabrajaju. Meutim, iako je nesporno da nepotpuna indukcija ne omoguava siguran i pouzdan univerzalni zakljuak, to ne mora znaiti da pomou nje ne moemo dobiti relativno opti, pouzdan i istinit (u odreenom stepenu) zakljuak. Naprotiv, uopte uzev, za postizanje odreenog stepena pouzdanosti metodskog postupka nepotpune indukcije vae sledea osnovna pravila: ukoliko je vei broj podataka na kojima se zasniva nepotpuna indukcija i ukoliko su oni raznovrsniji po vremenskim, prostornim i drugim odredbama, utoliko je zakljuak nepotpune indukcije osnovaniji i pouzdaniji; ukoliko se indukcija vie oslanja na bitne odlike predmeta, ili na bitne sluajeve dogaanja, ukoliko se premise indukcije tiu bitnijih svojstava predmeta koji se saznaju, utoliko je tanije i sigurnije saznanje koje se stie nepotpunom indukcijom; ukoliko se meu mnotvom pozitivnih sluajeva, pozitivnih premisa indukcije pojavi samo jedan negativan sluaj, samo jedna tzv. "negativna instanca", ona obara i ponitava istinitost univerzalnog zakljuka; bez obzira na to koliki je broj pojedinanih sluajeva, pojedinanih premisa koje se koriste za induktivno zakljuivanje, zakljuak nepotpune indukcije nikada ne moe biti potpuno pouzdan i istinit, ve je uvek u odreenom stepenu verovatan. Metode induktivnog istraivanja uzroka predstavljaju poseban oblik indukcije koji je uspeno formulisao jo D. S. Mil, a sa stanovita savremene logike i metodologije mogu se svesti na etiri osnovna modela induktivnog istraivanja uzronosti: Metoda slaganja sastoji se u tome da se vie kompleksa pojava slau prisustvom dveju pojava, koje slede jedna drugi, pa se onda, na osnovu toga, moe zakljuiti da je prva pojava uzork, a druga pojava posledica ili efekat dejstva. Ovaj, inae veoma sloen, metodski postupak istraivanja sastoji se u tome da se: a) analizira grupa sloenih pojava s obzirom na njihove iste i razliite lanove; b) odbace svi oni parovi meu kojima nema odreene stalne veze; c) izvodi induktivni zakljuak o uzronoj vezi izmeu onih pojava koje se javljaju povezane u vie kompleksa pojava koji se slau jedino prisustvom ovog para pojava. Valjanost rezultata dobivenih ovakvim zakljuivanjem zavisi od toga u kojoj su meri savladane tekoe i jednostranosti samog metodskog postupka meu kojima se posebno istiu sledee:

144

 sa jedne strane neophodno je, a sa druge je neosnovano, pa esto i nemogue, iskljuiti sve ostale inioce kompleksa pojava osim "eljenog" para pojava; veoma je teko iz kompleksa pojava izdvojiti jednu pojavu ("uzrok") i njen suprotni uzroni pol ("posledicu", odnosno "efekat"); teko je, takoe, razlikovati "uzrok" pojave od "uslova" pojave, pa esto dolazi do zamene u kojoj se uslov smatra uzrokom; najvea tekoa je u tome to se metodom slaganja neosporno, kao injenica, utvruje samo vremensko sledovanje i koegzistencija para pojava, a da se uzrono posledini odnos moe samo, manje ili vie opravdano i verovatno, pretpostaviti; najzad, ogranienost i tekoa ove metode je i sama njena induktivnost: podatak da se u vie sluajeva javlja povezanost odreenog para pojava jo uvek ne znai i da je ta veza opta, nuna i uzrona; Metoda slaganja i razlike sastoji se u utvrivanju injenice da se vie grupa sloenih pojava slau prisustvom i odsustvom parova jednih te istih pojava, pa se iz toga zakljuuje da su te pojave, koje se zajedno javljaju i zajedno odsustvuju u raznim grupama pojava, uzajamno uzrono povezane; Metoda korelativnih varijacija je, zapravo, posebna vrsta metoda slaganja i sastoji se u utvrivanju da se vie grupa pojava slau prisustvom jedne podgrupe pojava u razliitim, meusobno odgovarajuim varijacijama obe pojave te podgrupe. Dakle, ova metoda utvruje jo i zavisne izmene onih pojava ijim se prisustvom slae vie grupa sloenih pojava; Metoda ostatka polazi od toga da ako se kod sluajeva iste kompleksne pojave znaju uzroci svih njenih inilaca, osim kod jednog para inilaca, odnosno pojava, onda je prethodni od ovih inilaca, odnosno prethodna pojava uzrok upravo ovog poslednjeg preostalog inioca, odnosno pojave. Ne ulazei u sve objektivne i subjektivno - saznajne tekoe i ogranienja u korienju navedenih modela induktivnog istraivanja uzronosti, moemo, kao nesumnjivo, istai da se oni nalaze u osnovi savremenih logiko - saznajnih procesa istraivanja viestruke uzornosti, odnosno dijalektike multivarijantne analize pojava, procesa i odnosa bez ije primene nije mogue prodreti u sutinu - u sloene veze slaganja, suprotnosti i protivrenosti dejstva inilaca pojave, procesa, odnosa. Imajui u vidu sve prethodno izneto o sutini, vrstama, prednostima i nedostacima induktivnog metodskog postupka saznanja, njegovim ogranienjima i mogunostima postizanja istinitog saznanja ovim putem, u strunoj literaturi moe se nai, u osnovi tana, tvrdnja da je induktivni zakljuak o optem na osnovu saznanja posebnih i pojedinanih podataka mogu pod sledeim osnovnim uslovima: Ako je izvesno opte osobina konanog i potpuno poznatog broja predmeta ili odredaba predmeta;

145

Induktivno saznanje neogranienog opteg mogue je ako to opte ine malo razliiti inioci ili ako se, bez obzira na razlike, mogu obuhvatiti jednim principom; Induktivni zakljuak o neogranienom optem mogu je i onda kada izvestan broj posebnih strana izraava u sutini to opte, odnosno kada su one odredbe na kojima se zasniva induktivni zakljuak sutinske odredbe predmeta ili klase predmeta. Meutim, ne umanjujui znaaj navedenih tvrdnji, moramo konstatovati da svoenje saznajnih mogunosti indukcije samo u navedene okvire, nedovoljno ima u vidu bar sledee: pojedinano i konkretno jeste bitna odredba sveta, odnosno celokupne stvarnosti; postupnost i razvojnost saznanja upravo podrazumevaju kretanje od pojedinanog ka posebnom i optem; sve novo se, na odreeni nain, nalazi u starom i sve to je istorijsko jeste i vremenski i prostorno ogranieno - dakle, u tom smislu uvek se radi o konanim veliinama; i same definicije nastaju tako to se nepoznato - nedovoljno poznato odreuje pozantim ( odnosno poznatijim). Stoga moemo slobodno rei da se indukcija nalazi u osnovi svakog ljudskog saznanja iz prostog razloga to je predmegt saznanja praksa, a i samo saznanje je svojevrsna praksa. A, statistika indukcija je najvanija vrsta sa stanovita naunog istraivanja. Mada je definisana kao podvrsta neposredne nepotpune indukcije njena uloga u naunom saznanju i posebnosti njenih svojstava zahtevaju da se ona razmatra kao vrsta indukcije. Statistikom indukcijom stie se saznanje o kvantitativnim odredbama odreenih kvaliteta preko numerikih data. To joj poveava preciznost i jaa saznajnu mo i prodornost. Numerike date kao izrazi kvantitativnih odredaba upuuju na ureene poretke izvornih induktivnih stavova koji iskazuju veorvatnu uestalost i rasprostranjenost nekog svojstva, odredbe ili odnosa u nekom skupu, klasi ili populaciji. Time je omogueno otkrivanje verovatnoe prosene optosti koja izraava izvesne (statistike) pravilnosti i zakone deavanja; stepen verovatnoe tih deavanja i njihovog odstupanja od pravilnosti i zakonitosti. Na osnovu principa relativne uniformnosti i jednoobraznosti statistika indukcija ima znaajnu prognostiku mo. Iako veina induktivnih zakljuaka nije apsolutno pouzdana, empirijskom indukcijom steeno saznanje, potvreno praksom i (ili) naunim eksperimentom moe da bude i najee jeste u visokom stepenu verovatno, gotovo izvesno. Prosena statistika optost - verovatnoa prosene optosti - koja je svojevrsna sinteza empirijskog, logikog, matematikog, ali i metodoloko teorijskog saznanja, dovoljno je opravdanje indukcije kao osnovne naune metode.

3. TEORIJSKO-EPISTEMOLOKI DEO NAUNOG METODA

3.1. PRETHODNA NAJAVA
146

Ovaj deo naunog metoda, odnosno teorijsko-metodoloki pristup sadri osnovne teorijsko- metodoloke pravce i optenaune metode. Iz rezultata teorijsko-empirijskih istraivanja proizlazi da u nauci, posebno drutvenim naukama ne postoji jedinstven metodoloki pristup koji bi bio opteprihvaen. To je posledica razliitog shvatanja sutine drutvenih pojava, procesa i odnosa, kao i njihove epistemoloke (saznajne) prirode. Prema metodolokim sugestijama u osnovne metodoloke pravce ubrajaju se: pozitivizam, istorizam i dijalektika. U okvirima i na osnovu pozitivizma konstituisani su: strukturalizam, funkcionalizam i biheviorizam. Prema metodolokoj i iroj naunoj lektiri pod optenaunim metodama se smatraju one metode koje se, kao celine, koriste ili se mogu koristiti za sticanje naunog saznanja u svim naukama i svim naunim disciplinama. To su: 1. hipotetiko-deduktivna metoda, 2. statistika metoda, 3. metoda modelovanja, 4. aksiomatska metoda, 5. analitiko-deduktivna metoda,i 6. komparativna metoda. Iz ove lektire, dalje, prozlazi da se ne mogu sve ove optenaune metode podjednako upotrebiti, kao i da se ne upotrebljavaju u svim istraivanjima, da se neke mogu primeniti sasvim samostalno, a da se druge meusobno povezuju i podrazumevaju istovremenost upotrebe, da se neke u nekim naukama mogu koristiti samo izuzetno i uz velike tekoe itd. Isto tako, ako se ima u vidu celina procesa istraivanja, ukljuujui sve faze od izbora i artikulisanja problema i predmeta istraivanja pa do zakljuivanja na osnovu rezultata istraivanja i praktikovanja saznanja steenog istraivanjem, sve optenaune metode mogu se primeniti, ali ne podjednako u svim fazama. Najvea su odstupanja u fazi prikupljanja podataka. Zbog toga se metode prikupljanja podataka, mada se neke od njih mogu koristiti u bilo kom istraivanju za prikupljanje podataka, ne smatraju optenaunim. 3.2. OSNOVNI TEORIJSKO-METODOLOKI PRAVCI Pozitivizam je najuticajniji metodoloki pravac koji se zasniva na dva osnovna naela: naelu o epistemolokom jedinstvu prirodnih i drutvenih nauka, tj. Da drutvene i prirodne nauke treba na istovetan nain da istrauju pojave koje prouavaju, i naelu o integrativnoj funkciji nauke u drutvu. Ono to u bitnom obeleava ovaj pravac jeste izuzetno pozitivno vrednovanje i prevrednovanje nauke i naunog metoda. Time se raskida sa skolastikom i omoguava da se misao o ljudskom drutvu, o organizacijama sveta rada i sveta ivota, i njegovom, odnosno njihovim istraivanjima oslobode dogmi, kao i da se objanjavaju i razumevaju razvojno. Pored ovog trajno vredan doprinos pozitivizma jeste: ukazivanje na neophodnost istraivanja stvarnosti to zahteva empirijska istraivanja povezana;
147

isticanje znaaja ulno-iskustvenog saznanja i njegove uloge u sticanju i proveravanju naunog saznanja; u insistiranju na ureenim, kontrolisanim istraivanjima koja se izvode adekvatnim metodama i omoguavaju otkrivanje uzroka, strukture i funkcija pojave, procesa i odnosa; ukazivanje na nunost izgraivanja kategorijalno-pojmovnog sistema i na neke postupke u tome. Meutim, ono to je neprihvatljivo u ovom metodolokom pravcu jeste fetiiziranje uloge empirijskih injenica i time neopravdano redukovanje predmeta istraivanja nauke i uproavanje saznajnog procesa. To u sutini ini pozitivizam, posebno neopozitivizam. "injenice su osnova saznajnog procesa, ali se on ne temelji samo na njima. Razumne apstrakcije su ne manje vana komponenta saznajnog procesa, jer je njihova upotreba esto uslov za otkrie naunih zakona, posebno u drutvenim naukama. Sa teorijsko-epistemolokog stanovita posebno je neprihvatljiv i pogrean pozitivistiki zahtev da se drutvene pojave istrauju kao prirodne, da se posmatraju u njima samima, nezavisno od subjekata i njihovih vrednosti i doivljaja. Ovaj zahtev gubi iz vida specifinost drutvenih pojava: injenicu da su one proizvod ljudske delatnosti, i da sadre ljudske svrhe, vrednosti, tenje i doivljaje bez kojih nauno saznanje nuno ostaje jednostrano, spoljanje i povrno." I pored toga to je prihvatljivo njegovo zalaganje za praktinu primenu rezultata nauke, jer svaka nauka, pored isto teorijske, mora imati i praktinu funkciju u drutvu, odnosno organizacijama sveta ivota i sveta rada, ako ne na neposredan, ono barem na posredan nain, ono se "ne moe i ne sme svesti na pozitivistiki zahtev da se nauka integrie u postojei poredak i da slui kao efikasno sredstvo za usavravanje, jaanje i stabilizaciju tog poretka. Takav zahtev zanemaruje kritiko-preobraavajuu ulogu nauke i vodi je na apologiju postojeeg poretka, na ideoloko orue drutvene prakse vladajue klase."23 Istorizam - metod razumevanja (Verstehen) u bitnom osporava pozitivistiki metod - njegov pristup u izuavanja drutva i drutvenih pojava, kao i naelo o epistemolokom jedinstvu prirodnih i drutvenih nauka i sumnja u mogunost i celishodnost otkrivanja naunih zakona o drutvu. Naime, "pozitivistikom zahtevu za naunim objanjenjem drutvenih pojava, istorizam suprotstavlja zahtev za njihovim razumevanjem i opisom."

23

M . P ei. J. B azi: eno delo, 3 9. n aved str

148

U okviru ovog metodolokog pravca postoje dva pristupa razumevanju drutvenih pojava: snbjektivistiko i intuicionalistiko poimanje 24 i shvatanje razumevanja kao metoda naunog objanjenja. Za razumevanje drutva je aktuelan ovaj drugi pristup - pristup koga prvi uvodi i celovito razvija Maks Veber. Prema njegovim nalazima u osnovi svih drutvenih pojava "lei ljudsko delanje, odnosno ponaanje. Poto je svako drutveno delanje vezano sa subjektivnim znaenjem koje mu pridaje onaj ili oni koji deluju, zadatak drutvenih nauka je da razumevanjem tog znaenja objasne sutinu delanja odnosno ponaanja. Za razumevanje znaenja bitno je, s jedne strane, shvatiti unutranji smisao kojim se u raznim oblicima svoga delanja rukovode pojedinci, tj. kako oni subjektivno povezuju ciljeve i sredstva pomou kojih te ciljeve ostvaruju i, s druge strane, dokuiti pobude odnosno motive kojima se pojedinci rukovode u svom delovanju. Razumevanje znaenja i smisla racionalnih oblika ljudskog delovanja je za Vebera isto intelektualni proces, ali kada su u pitanju afektivni oblici delovanja, razumevanje je preteno emocionalni proces. Saznanje drutvenih pojava pomou razumevanja, da bi imalo nauni karakter, mora, smatra Veber, da ispuni dva uslova: da bude smisaono adekvatno i uzrono adekvatno. ... Prema Veberovim nalazima nauno razumevanje bilo kog oblika ljudskog delanja mogue je samo u spoju smisaone i uzrone adekvatnosti ponaanja. Ako u razumevanju odnosno tumaenju nekog oblika ljudskog ponaanja ne postoji smisaona adekvatnost, tada i najevidentnija uzronost, najvea pravilnost redosleda i

24

Z a s t u p n i c i o v o g s h v a t a n j a . Dui l t a j i H . R i k e r t k o j i r a z l i k u j u p r i r o d n e i d r u t v e n e p o j a v e . N a i m e , V s p riro d n e p o ja v e "s u ek u d ate n a sp o ljan ji n ain , o v ek n ik ak o n e m o e d a p ro d re u u n u tran ju b it tih ov p o j a v a , d a i h s h v a t i i r a z u m e , o n mdo keu ia s a mnoj i h o v u o j a v n u , s p o l j a n j u s t r a n ui hi odbaj a s n i o d p u t v r i v a n j e m z a k o n a k o j i v l a d a j u n j i m a . D u h o v n ed,r uod v e n e o p o j a s u , s m a t r a D i l t a j , d e l o tnosn ve o v e k a . O n e s e n e z a s n i v a j u n a m c h a n i k o j u z r o n o s t i , v e n a s l o b o d n onj j e g o jvi oj o d e lkaat ni o s t i vol ve ru k o v o en o j o d re en im v re d n o s tim a i c iljev im a . P o to s u d ru tv e n e p o ja v e p ro iz v o d o v ek a , o n e se m o g n e p o s r e n o o s e t i t i i d o i v e l i d r z a tt o e n n a u k e , z a r a z l i k u o d p r i r o d n i h k o j e o b j a n j a v a j u p o j a v e i u v e po m ou z akona , tee razu m evan ju pojav a, odno sno utvr ivanju zn aaja i sm isla drutvenih do ga aja n b a z i i n d i v i d u a l n o g d o i v l j a j a i n j ez ro v o .gN a u n o s a z n adnrjue t v e n i p o j a v a , o d n o s n o d r u t v e n o g i g aza h i v o t a l j u d i , p o D i l t a j u , o d v i j a s e k r o z t r i j a d u : d o i v l j a j , i z r a z i r a z u m e v a n j e . . . R a z u i n v a n j e j e z a v r n i me u n a u n o m s a z n a v a n j u d r u t v e n o g i v o t a . O n o , s j e d n e s t r a n e , t r e b a d ao o tnkors j e z s t v a run in e k o g d i i m e iz ra z a i o n o g to je u n je m u izra e n o , je r p o jed in i izra z i m o g u b iti n ed o v o ljn o ad e k v atn i sv o m iv o tn o m s a d r a j ua, n e k i a k i p o t p u n o l a n i . S d r u g e s t r a n e , r a z u m e v a n j e t r e b a d a u t v r d i z n a e n j e p o j e d i n a n i h i z r a z a i d o i v l j a jja h o v i m p o v e z i v a n j e m i s mi irsea o n e e l i n e , k a o s o i v o t p o j e d i n c a , d r u t v e n e n i c tu g r u p ei l i k u l t u r n o i s t o r i j s k e e p o h e . a n j e d r u t v u k o j e s e z a s n i v a n a r a z u m e v a n j u m o g u e j e s a m o u Sazn o o b lik u k o n k re tn e isto rije ." H . R ik e rt je p o k u a o d a iz g ra d i je d in s tv e n te o rijs k o -m e to d o lo k i p ris tu p z i z u a v a n j d r u S t v e n i ho,d n o s n o k u l t u r n i h p o j a v a , k a k o i h o n n a z i v a . D r u t v e n e n " ruakzeu m e j u d a e a tee d rutven e p ojav e, da utvrd e n jih ov u vezu sa od re en im v red no stim a k oje su b ile po kreta n jih ov o n a s t a n k a .O b j a n j e n j e p o m o u z a k o n a i t e o r i j a , s m a t r a R i k e r t , n e m a g o t o v o n i k a k v u v r e d n o s t u d r u t v e n i m n a u k a m a , j e r s e o n o o d n o s i n a karakteristike pojava i samim tim zanemaruje najoptije individualne razlike. A upravo je osnovni cilj drutvenih nauka da otkriju istorijsku osobenost dogaaja, a ne njegove opte karakteristike. Ta istorijska osobenost drutvenili pojava moe se dokuiti samo razumevanjem njihovog smisla i vrednosti koja im se pridaje, a nikako utvrivanjem uzroka njihovog nastanka. Poto se vrednosti u razliitim drutvima razliito shvataju, Rikert se, radi obezbeivanja obiektivnosti saznanja u drutvenim naukama, zalae za izgradnju celovitog i univerzalnog sislema vrednosti koji bi sluio kao osnova za jedinstveno tumaenje drutvenih pojava. Do tog jedinstvenog vrednosnog sistema ne moe se, smatra Riker, doi spekulativnim ptitem, nego uporednim prouavanjem vladajuih kultumih vrednosti u razliitim Ijudskim drutvima." - Isto, str. 40-41. 149

toka ponaanja, koja se moe ak i brojano pokazati, ostaje nerazumljiva statistika verovatnoa."25 Iz kazanog proizlazi da zastupnici istorizma jednostrano objanjavaju i razumevaju drutvene pojave. Naime, oni drutvene pojave "svode na psihiku delatnost pojedinaca, zanemarujui njihovu praktinu i drutvenu dimenziju. Isputajui iz vida praktinu i drutvenu stranu ljudske delatnosti, oni su neopravdano osporili mogunost uzronog objanjenja drutvene stvarnosti, a time i mogunost otkrivanja naunih zakona, to je krajnji cilj svake nauke."26 Dijalektika metoda predstavlja i jeste odreeni nain istraivanja i objanjavanja pojava, koji se zasniva na spoznaji dijalektike stvarnosti. Naime, ovaj metodoloki pravac sve pojave posmatra, objanjava i razumeva u totatlitetu, u procesu, u povezanosti sa drugim pojavama, u uzajamnoj uslovljenosti i determiniranosti uopte. Primenom dijalektike metode u pojavama otkrivaju se njihove imanentne suprotnosti i protivurenosti, uzajamna negiranja odreenih stanja i nastajanje novih kvaliteta. Time se ova metoda razlikuje od svih drugih jer: a) tei da obuhvati celinu kojoj pripada drutvena pojava; b) za razliku od statikog, prevashodno strukturalnog pristupa, dijalektika naglaava dinamiku, dijahroniku, istorijsku dimenziju drutvenih pojava, i time dozvoljava ispitivanje njihove geneze na osnovu koje je mogue shvatanje ne samo njihove sadanje logike strukture, ve i njihove budunosti i time doprinosi razumevanju mogunosti naknadne promene - promene koja polazi od oveka i zavrava sa humanom organizaciom sveta ivota i sveta rada; c) za razliku od drugih metoda koji nas usmeravaju da drutvene pojave objanjavamo i razumevamo prvenstveno ili iskljuivo spoljanjim, objektivnim heteronomnim iniocima, dijalektiko objanjenje mehanizama menjanja drutvenih pojava tei da naglasi bitni znaaj autonomnosti, samokretanja, samodeterminacije - samoodreenja; d) za razliku od pozitivizma i iz njega izalih metoda koji naglaavaju i preglaavaju pozitivno znanje, postizanje pouzdanog uvida u datu stvarnost dijalektika je metod kritikog miljenja, ona ukazuje na bitne ogranienosti onog to je "dato" i na mogunost prevazilaenja humanijim, ljudskijim oblicima i sadrajima. Pokretake sile takvog preobraenja su unutranje protivurenosti koje izviru iz ogranienosti svakog postojeeg oblika organizacijama sveta ivota i sveta rada. Postoje dva oblika dijalektike metode - Hegelov27 i Marksov.
25

Prema Veberovim nalazima, razumevanje drutvenih pojava javlja se, u tri osnovna oblika: prvo, kao aktuelno razumevanje konkretnih individualnih i grupnih akcija u istorijskom prilazu - primenjuje se uglavnom u istorijskoj nauci "koja tei kauzalnoj analizi i objanjenju individualnih radnji, tvorevina linosti koje su od znaaja za kulturu"; drugo, priblino ili proseno razumevanje aktuelnog znaenja drutvenih masovnih pojava; tree, idealno-tipsko razumevanje drutvenih pojava kao optih pojava odreene vrste. Sociologija "koja trai opta pravila zbivanja" koristi drugi, a osobito trei, idealno-tipski oblik razumevanja, odnosno lumaenja drutvenih pojava. Da bi otkrila opta pravila zbivanja, sociologija, smatra Veber, mora da obrazuje tipske pojmove, idealne tipove, koji e joj sluiti kao instrument naunog saznanja i objanjenja pojave." - Isto, str. 43. 26 Isto, str. 44. 27 Hegel dijalektiku shvata kao put samorazvoja apsololutne ideje, prema tome stvarnosti uopte. Naime, bitna odlika takvog shvatanja je da svaki pojam imanentno sadri svoju suprotnost (antitezu), pa se u sintezi dijalektiki prevladavaju. Otuda je dijalektika razvoj i kretanje u suprotnostima dijalektika je sadraj svega postojeeg. Hegel nastanak i razvoj celokupnog univerzuma, ukljuujui 150

Hegel je u okviru svoje gnoseologije i logike formulisao pet kljunih principa za razumevanje i objanjenje dijalektikog kretanja Apsolutne ideje: princip totaliteta, razvojnosti, jedinstva i borbe suprotnosti, prelaz kvantiteta u kvalitet, i prevazilaenje - negacija negacije. Marx i Engels nastavljaju, u materijalistikom smislu, Hegelovu koncepciju, poimajui pod dijalektikom "nauku o optim zakonima kretanja kako vanjskog sveta, tako i ljudskog miljenja". U tom smislu se u marksizmu pod dijalektikom shavata i objektivni proces koji se odvija po dijalektikim zakonima i subjektivni dijalektiki metodski postupak kojim mi prilazimo istraivanju pojava, procesa i odnosa, a koji je zapravo rezultat spoznaje dijalektinosti same stvarnosti. Marks i Engels "su u svom pristupu prouavanja ljudskog drutva i istorije odbacili Hegelovo idealistiko shvatanja sutine sveta, ali su prihvatili njegove dijalektike principe kao putokaze za razumevanje i nauno objanjenje oveka, drutva i istorije." 28 Dijalektiki principi miljenja i istraivanja su: 1. princip totaliteta koji kae da drutvena stvarnost ne predstavlja kompleks izolovanih procesa, nego celinu iji su delovi meusobno povezani i uslovljeni. U drutvu, u organizacijam sveta ivota i sveta rada "svi odnosi postoje istovremeno i oslanjaju se jedan na drugi". "Stoga se u saznavanju bilo koje drutvene pojave ili procesa mora teiti da se oni shvate kao element ire drutvene celine - konkretnog istorijskog totaliteta. Marksovo stanovite totaliteta, koje je suprotno svakom atomistikom i partikularistikom pristupu, ne hipostazira celinu na raun delova, nego trai da se analizom utvrde delovi celine i odnos izmeu delova i celine. "Istraivanje, pie Marks u Kapitalu, ima do tanina da ovlada materijom, da analizira njene razliite oblike razvitka i da iznae njihov unutranji spoj. Tek kad je ovaj posao gotov, moi e se stvarno kretanje izloiti na odgovarajui nain." Dakle, istraivanje sloenih celina za Marksa nije mogue bez njihovog ralanjavanja, bez prikupljanja mnotva injenica o pojedinim oblicima ispoljavanja te celine i bez razlaganja njene strukture"; 2. princip razvojnosti odnosno istorinosti znai da drutvema stvarnost "jeste dinamina celina, kompleks procesa, a ne gotovih stvari. Sve to
oveka i drutvo, tumai dijalektikim kretanjem Apsolutnog duha. 28 "Nauno saznanje, kao sloen dijalektiki proces interakcije izmeu subjekta i objekta, kako u prirodnim tako i drutvenim naukama, ne zasniva se, kako to tvrde empiristi, odnosno pozitivisti, samo na empirijskim injenicama, koje su rezultat ulnog iskustva, niti , pak, samo na razumu i imaginaciji, to zagovaraju racionalisti. Ono je, po miljenju klasika marksizma, dijalektiko jedinstvo opaanja i miljenja, ulnih utisaka o stvarnosti i razumskih apstrakcija koje se izvode iz tih utisaka. Svako dijalektiko saznanje, kree se od neposrednog posmatranja ka apstraktnom miljenju i od ovog natrag, ka praksi. Praksa, za klasike marksizma, nije samo osnova naunog saznanja, nego je i glavni kriterijum njegove istinitosti. .. . Otuda, stvarnost koja nas okruuje, koju mi svojom delatnou stvaramo i menjamo, za klasike marksizma je, dakle, dostupna naunom saznanju. To jednako vai, kako za prirodu i prirodne pojave, lako i za drutvo i dmtveno-istorijske pojave i procese. Meutim, sva naa saznanja su nuno ograniena i relativno istinita, jer je ljudska praksa iz koje ona izviru i koja ih verifikuje istorijski ograniena i promenljiva. Praksa prethodnog veka apsolutno je potvrivala saznanja klasine Galilej-Njutnove fizike, meutim, praksa naega veka ne samo da relativizira, nego i porie mnoga saznanja te fizike. Nauna saznanja o drutvu su jo relativnija i ogranienija, jer, kao toje ve reeno, u osnovi svili drutvenih pojava i procesa je ovekova svrhovita delatnost. To drutvene pojave ini manje uniformnim, deterministiki odreenim i predvidljivim u odnosu na prirodu. Meutim, to nikako ne znai da je drutvena stvarnost sfera proizvoljnosti i voluntarizma, u kojoj subjektivne pobude i htenja ljudi iskljuuju postojanje bilo kakve nunosti i objektivnih zakonitosti."- M. Pei, J. Bazi, navedeno delo, str. 45-46., videti i M. Markovi: Filozofski osnovi nauke, navedno izdanje, str. 306-373., S. Milosavljevi, I. Radosavljevi, navedeno delo, str. 361-383.

151

u stvarnosti postoji nastaje, menja se, i nestaje. To vai kako za prirodu, tako i za drutvo i drutvene pojave. Zato dijalektiki prii istraivanju drutvenih pojava ne znai saznati samo njihovu dijalektiku povezanost i uslovljenost, nego i njihov nastanak, razvoj i istorijsku perspektivu. Isti pristup vai i u istraivanju drutva kao celine, kao totaliteta". To znai da dijalektiko istraivanje drutva podrazumeva saznanje njegove prolosti, sadanjosti i budunosti. To je nuno jer su ove tri dimenzije drutva "meusobno dijalektiki povezane i utiu jedna na drugu. Sadanji oblici drutvenog ivota, "za Marksa su, dakle, kristalizacija prolih oblika ljudske delatnosti, i zato njihovo saznanje i razumevanje zahteva obraanje riznici prolosti. S druge strane, tana ocena znaajnosti i relevantnosti prolosti za istorijski razvitak drutva nemogua je ako se zanemari i apstrahuje sadanjost. Samo sa stanovita vie faze do koje je razvitak dospeo, moe se oceniti ta je bilo novo i revolucionarno u prolosti. U slinom dijalektikom odnosu nalaze se, smatra Marks, budunost i sadanjost. Svaka postojea forma drutvenog ivota ljudi nosi u sebi komleks moguih budunosti. Saznavanje i projektovanje budunosti nemogue je bez poznavanja aktuelnih ekonomskih i politikih odnosa i ljudskih sposobnosti i kvaliteta. Meutim, u ljudskoj istoriji ne utie samo sadanjost na budunost, ve i obrnuto, budunost deluje na sadanjost. Vizija budunosti u koje su utkane ljudske tenje, ciljevi i ideali vri esto odluujui uticaj na sadanjost. Zato u istraivanju i saznavanju sadanjosti, pored injenica iz riznice prolosti, treba uzeti u obzir i injenice sadrane u vizijama budunosti, injenice koje se tiu ljudskih potreba, elja i ideala"; 3. princip jedinstva i borbe suprotnosti pokazuje da svaka drutvena pojava, proces ili stupanj u razvitku drutva, da svaka pojava, procesi i odnosi "kao manje ili vie sloeno dijalektiko jedinstvo suprotnih inilaca, sadri, po miljenju klasika marksizma, dva momenta - moment identiteta (jedinstva) i moment diferencijacije (razlika). Prvi moment je relativan, a drugi je apsolutan. Poto su razlike apsolutni moment, one se razvijaju u polarne suprotnosti, a ove u nepomirljive suprotnosti, ijom se borbom, konfliktom, ukida staro i uspostavlja novo stanje" - novi oblici i sadraji materijalne organizacije i organizacije materije. "Razvijanje protivurenosti jednog istorijskog oblika proizvodnje, istie Marks, jedini je istorijski put njegovog raspadanja i preobliavanja. ... Protivurenosti se razreavaju time to se stari proizvodni odnosi ukidaju i na njihovo mesto stupaju novi, koji oslobaaju prostor za razvitak naraslih proizvodnih snaga. Izvor drutvenog kretanja i razvoja, smatraju klasici marksizma ne treba traiti samo u suprotnosti izmeu proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa, nego ga trae i u drugim oblicima suprotnosti; 4. princip prelaska kvantiteta u kvalitet ukazuje na izvore drutvenog kretanja - na kretanje u oblasti organizovanja i upravljanja drutvom. Naime, "princip prelaska kvantiteta u kvalitet pokazuje kako se vri kretanje, odnosno kako treba istraivati unutranju sadrinu drutveno-istorijskih promena. Po miljenju klasika marksizma, kao i Hegela, na kretanje u prirodi i u drutvu ne treba gledati kao na postepeni evolutivni proces niti kao na naglu, skokovitu promenu, jer se u svakom obliku kretanja ove dve vrste procesa meusobno proimaju i ine nerazdvojivo dijalektiko jedinstvo. Drutveno-istorijsko kretanje odvija se tako to postepeno kvantitativne promene (evolucija) na odreenom stupnju dovode do nagle promene kvaliteta, revolucije. Sa promenom kvaliteta zapoinje iznova evolutivni proces u okviru novog kvaliteta. ...

152

U istraivanju drutvenog kretanja, smatraju klasici marksizma, nije dovoljno uoiti samo povezanost i sukcesivni sled izmeu evolutivne i revolucionarne faze kretanja. Po njihovom miljenju, treba sagledati i unutranje dijalektiko proimanje kantitaivnih i kvalitativnih promena, jer su u stvarnosti skokovi sami po sebi sastavljeni iz niza postepenih promena; i obrnuto, postepeni prelasci su obino samo globalni rezultati niza sitnih skokova"; 5. princip prevazilaenja - negacija negacije jeste "konkretizacija prethodnih, jer obezbeuje objanjenje unutranje dijalektike sadrine promene, odnosno sam mehanizam razreenja protivurenosti. Svaka drutveno-istorijska promena, kao stvaralako razreenje protivrenosti, za klasike marksizma je negacija, ali shvaena ne kao jednostavno ukidanje, destrukcija neeg. Dijalektika negacija, kao stvaralako razreenje protivrenosti, sadri, po Marksu i Engelsu, dva momenta: ukidanja negativnog i odranje i dalji razvoj pozitivnog. Prvi moment, moment ukidanja negativnog, znai negaciju, destrukciju negativnih svojstava i sastojaka neke pojave ili drutveno-istorijskog oblika koji onemoguavaju dalji razvoj. Drugi moment promene je revolucionarni, stvaralaki in, kojim se oblikuje novi kvalitet pojava"- novi kvalitet upravljanja. Taj novi kvalitet izrasta iz negacije negativnih svojstava upravljanja i ouvanja i daljeg razvijanja pozitivnih inilaca i svojstava. U istraivanja drutveno-istorijskih promena koje predstavljaju kontinuirani proces prevazilaenja starog i negativnog novim i progresivnim, treba, po miljenju klasika marksizma, uvek imati na umu objektivnu i subjektivnu komponentu promena. Objektivnu komponentu ine nuni, zakoniti procesi, koji se odvijaju nezavisno od nae volje, a subjektivnu naa delatnost rukovoena potrebama, ciljevima i idealima".29 Prema tome, primena dijalektikog metoda, odnosno dijalektikih princip istraivanja kao metodolokih putokaza za istraivanje, a ne kao dogme iz kojih se dedukuje stvarnost, i shvatanje naunog saznanja kao dijalektikog odnosa
29

"Sastavni deo metodolokog pristupa u istraivanju drutva i ljudske istorije predstavlja i marksistiko vienje uloge nauke i naunih saznanja. Za razliku od pozitivista, koji nauku shvataju kao delatnost analize i objanjenja postojeeg stanja, Marks ju je tretirao kao kritiko-revolucionamu snagu. "Filozofi su, pie on u Tezama o Foerbahu, svet razliito tumaili, ali radi se o tome da se on izmeni." Za Marksa nauka nije samo delatnost koja analizira i objaniava postojee stanje i prua pozitivno znanje o njemu, nego jc istovremeno i kritiko-revolucionarna delatnost koja kritikom analizom postojeeg stanja otkriva unutranje tendencije njegovog menjanja i prevazilaenja. Ovo naglaavanje kritiko-revolucionarne uloge nauke mnogi Marksovi kritiari, a isto tako i sledbenici, pogreno tumae i tvrde da je on u nauci prevashodno video orue politike prakse. Meutim, dublji uvid u Marksovo nauno stvaralatvo pokazuje da on "nikada nije gubio iz vida izrazito saznajnu prirodu nauke. On je dobro znao da nauka, ako se zapostavi njena osnovna saznajna funkcija, prestaje da bude nauka u pravom smislu rei, i da pretvara se u vulgamu apologetiku. Cilj nauke, po Marksu, moe da bude samo istina, sve potpunije i dublje saznanje stvarnosti. Ta saznajna uioga ne moe se niemu podrediti, i u traganju za istinom nauka mora da bude i bezobzirna i dosledna." Osnovna dunost naunika, po Marksu, jeste da pokae i dokae istinu. Svaki naunik je obavezan da izvede sve logike konsekvencije iz pretpostavki od kojih polazi, nezavisno od toga da li su one u skladu sa njegovim linim i grupnim interesima. Meutim, i pored insistiranja na naunoj nepristrasnosti i doslednosti, klasici marksizma nisu zagovarali pozitivistiko stanovite o vrednosnoj neutralnosti nauke. Naprotiv, za njih nauka ne sme biti vrednosno neutralna, ona treba da se bori za opteljudske vrednosti i interese. Kritikom analizom postojee istorijske situacije nauka ne treba samo da otkriva zakone njenog prevazilaenja i verovatne tokove budunosti, ona mora da ukazuje koji se od tih tokova najvie podudaraju sa osnovnom ovekovim potrebama i univerzalnim Ijudskom vrednostima i interesima."- M. Pei, J. Bazi: navedeno delo, str. 46-51.

153

subjekta i objekta omoguava prevazilaenje epistemolokih slabosti, kako pozitivizama, tako i istorizma. Time se omoguava da se nauka razvija kao apologija postojeeg, ve kao duhovna snaga usmerena ka istraivanju novih, humanijih oblika materijalne organizacije i organizacije materije. Strukturalizam, ije je osnovno teorijsko polazite da sva drutva i kulture, poseduju zajedniku i nepromenljivu strukturu, smera utvrivanju i specifikaciji nepromenljive strukture odnosa koje se svi ljudi nesvesno i prereflektivno pridravaju. Poto se struktura u podjednakoj meri ispoljava u svim aspektima drutva ili kulture, ona je bitna determinanta upravljanja. Savremeni strukturalizam porie znaaj istorije (u strukturi kao logikoj celini uvek vlada harmonija i jedinstvo, pa u njoj kao takvoj nema mesta istoriji u smislu kontinuiteta) i istie znaaj sistema. On u bitnom umanjuje individualnost i humanizam naglaavajui i prenaglaavajui strukturu. Naime, strukturalizam smatra da su razlike meu drutvima samo prividne, i naglaava njihovu identinost - nema razlika izmeu organizacija sveta ivota i sveta rada razliitih drutava, pa upravljanje ovim i ovakvim organizacijama treba da bude uniformno. Da bi to ostvarili strukturalisti umanjuju znaaj prostora (kulturnog, ekonomskog, politikog i ukupnog drutvenog) i vremena, i dijahroniju ("sukcesivno pojavljivanje u vremenu") zamenjuju sinhronijom ("zajedniko pojavljivanje u vremenu"). Naime, istraiva drutvenih pojava nastoji da identifikuje njihov realni sadraj, procese i odnose i da iste smesti u sistem i time ih objanjava. Pri objanjavanju organizacione strukture treba da se sagledaju, na jednoj strani, odnosi sihronije i dijahronije, na drugoj strani odnosi opozicije i korelacije. Odnosi sihronije su fundamentalni odnosi jer oni izraavaju raspored elemenata u strukturi - unutranji poredak strukture. Dijahronini odnosi su sluajni i predstavljaju posledicu nesavrenosti sistema koje valja eleminisati "usavravanjem" delovanjem anonimnog i bezlinog miljenja, ili "univerzalnog", "objektivnog" i bezlinog duha. Time strukturalizam, kao teorija, metod i ideologija, postaje i jeste mona alatka savremenog globalizma. Valja napomenuti da se strukturalizam, u metodolokom smislu, javio kao pokuaj negacije elementarizma. Naime, elementarizam je takoe operisao sa pojmom strukture, a objanjenje je vezivao za otkrivanje mesta elemenata u strukturi kao celini. Osnovni pojmovi elementaristikog metodolokog shvatanja su struktura, element i poloaj i mesto elementa u strukturi. Elementi su smatrani najjednostavnijim, najosnovnijim dalje nedeljivim delovima celine. Osnovna postavka elementarizma je da svaka celina ima svoju strukturu i da se celina moe saznati strukuralnom analizom odnosno analizom stmkture i njenih delova. Ovo je koncept atomizacije" pojave koji dovoljno ne razlikuje posebni kvalitet celine od kvaliteta delova, posebnog i pojedinanog u celini pojave. Strukturalizam je osporio atomizirajui" postupak karakteristian za pozitivistiki empirizam i suprotstavljao mu postavke o strukturi kao osnovi i celini, ali je time negirao svaku ulogu subjekta u konkretno-istorijskim zbivanjima, jer iste objanjava i razumeva delovanjem bezlinog principa nadreenosti. Osnovna vrednost strukturalizma je u otvaranju pitanja odnosa prirodnog, nesvesnog, objektivnog i subjektivnog i podseanje na injenice uzajamne povezanosti i uslovljenosti. Meutim, strukturalistiki zahtevi za otkrivanjem nesvesnog i tumaenjem svesnog nesvesnim nisu u nauci prihvaeni kao produktivni. Naime, drutvene pojava (proces, odnos), uprkos svemu, ne moe se istraivati na isti nain kao mit ili kao lingvistika, semantika ili semiotika - ne moe se istraivati bez vrednosnog, bez pojavnog i bez vremenskog odreenja. Subjekt - individualni, grupni i organizacioni u raznim oblicima, raznih sadrina i u raznim istovremenim

154

odnosima i interakcijama, sa raznim ciljevima i nastojanjima ne moe se iskljuiti iz istraivanja i shvatanja. U strukturalizmu su ve sadrane osnovne ideje funkcionalizma (struktura, sistem, funkcija, odnos itd.), te se moe smatrati da je on karika u relacijama pozitivizam-funkcionalizam. To je jedan od razloga to se strukturalizam utapa u funkcionalizam. Funkcionalizam, koji je potekao iz pozitivizma, tei da na osnovu relativno malo principa, postulata i kategorija izgradi teoriju i metod kojima e saznavati istinu o drutvu i objasniti drutvo. Po optoj orijentaciji, osnovnim kategorijama (funkcija, odranje ravnotee, sistem itd.), predmetu istraivanja i ciljevima funkcionalizam se pokazao prihvatljiv kao postupak izrazito sintetikog karaktera. U metodolokoj lektiri ima stavova da funkcionalna analiza prua znanja ija je praktina vrednost relativno lako uoljiva. U tom smislu znaajna su i shvatanja da funkcionalizam, posredstvom funkcionalne analize, omoguava nauno znanje o mogunostima poboljanja funkcionisanja drutvenih sistema ili njihovih delova, iznalaenje adekvatnih i drutveno jeftinijih funkcionalnih zamena, kao i saznanja o nainu otklanjanja disfunkcionalnih pojava i odnosa i predstavlja vrsto integrisani skup pouzdanih informacija koje mogu biti zanimljive vrlo irokom krugu razliitih interesovanja". Zagovornicima strukturalnog funkcionalizam, koji je postao dominantan u savremenoj sociologiji, iako se meusobno razlikuju, zajedniko je to "da u objanjavanju drutvenih pojava i procesa ne polaze od individualnih ili kolektivnih ponaanja ljudi ili izdvojenih oblika drutvenih odnosa, ve od drutva kao celine. Pritom, oni drutvo shvataju kao organizovan i samodovoljan sistem koji ima manjevie trajnu strukturu i u kome svi njegovi delovi imaju odreene funkcije koje su u slubi odravanja drutvenog sistema, kao celine."30 U strukturalnom funkcionalizmu aktuelni su: makrofunkcionalizam, mikrofunkcionalizam i sistemski pristup, posebno humanistika verzija sistemske koncepcije. Osnovno stanovite makrofunkcionalizma jeste da drutvo kao makrostruktura determinie poloaj i uloge grupa i pojedinaca ija je bitna odredba samoregulacija i akcije na odranju sistema. U tom smislu valja promiljati pojam drutvene akcije. Naime, prema ovom stanovitu drutvena akcija je motivisano ponaanje ciljno usmereno prema kriterijumu pogodnosti (povoljnosti, korisnosti) po subjekta koji bira izmeu mogunosti - ili prema oekivanjima da odreeni cilj bude izabran. Akciona orijentacija moe da bude kognitivna i katetika (saznajna i vrednosna). Uloge, koje se vre na oekivan nain, povezuju se u mreu veeg ili manjeg doprinosa odravanju sistema i ine sistem. Interesi aktera su meusobno povezani u optu saglasnost preko moralnih normi i kulturnih vrednosti, to je jezgro drutvenog sistema. Ravnotea drutvenog sistema odrava se funkcionisanjem dva mehanizma: prvo, mehanizmom drutvene kontrole (propisa i sankcija); drugo, ostvarivanjem socijalizacije (vaspitavanje). A, socijalni (drutveni) sistem je funkcionalno jedinstvo u kome svaki subjekt - akter vri pozitivnu funkciju koja je doprinos odranju postojee strukture sistema. Ponaanje u neskladu s ovim je deformacija, devijacija ili patoloki izuzetak.
30

M. Pei, J. Bazi: nevedeno delo, str. 143.

155

Prema tome, promene drutva se ne tretiraju ve se razmatraju poremeaji unutar socijalnog sistema koji se razreavaju adaptacijom i usavravanjem postojeih oblika organizacije. Sistem se odrava tako to uspostavlja apsolutni prioritet potreba sistema nad pojedincem, i konsenzus zasnovanom na zajednikom sistemu vrednosti i normativnom poretku. Uviajui, s punim pravom, zapostavljenost mikrogrupa i pojedinaca u koncepciji makrofunkcionalizma, mikrofunkcionalizam pripisuje determinirajuu ulogu mikrogrupama. Ova koncepcija mikrogrupe shvata kao dvostruki sistem: kao spoljni koji ostvaruje meudejstva izmeu mikrogrupe i sredine u kojoj se mikrogrupa nalazi; drugo, kao unutranji, tj. sistem uzajamnih dejstava izmeu inilaca mikrogrupe. Unutar mikrogrupe, shvaene kao samoregulativni sistem bitni su inioci: aktivnosti, oseanja, uzajamna delovanja, norme delanja i vrednosti. Prema tome, bitna razlika izmeu ova dva shvatanja je u shvatanju drutvenog sistsma i odnosa sa podsistemima, tj. u shvatanju struktura sistema i autonomija unutar sistema. U okvirima opte funkcionalistike koncepcije nastala je sistemska teorijskometodoloka koncepcija koja je u osnovi holistika orijentacija. Nuno je razlikovati humanistiku verziju sistemskog pristupa od verzije tehnokratskog koncepta drutva. "Za humanistiku verziju sistemske koncepcije, osim jasnog deklarisanja protiv zloupotrebe sistema i organizacije za podreivanje i iskoriavanje oveka i za njegovo obezvreivanje kao pojedinane, stvaralake i samosvojne linosti, karakteristini su sledei principi: Posmatranje sistema kao celine i kao interakcije izmeu delova i celine i delova i delova. Celina se ne moe shvatiti samo izolovanim istraivanjem izolovanih delova, kao to se ni delovi ne mogu shvatiti bez celine i odnosa sa drugim delovima. Celina je vie nego zbir delova, a sistem je, prema N. Vineru, celina koja se sastoji iz niza povezanih elemenata (delova) koji se nalaze u stalnom meusobnom uticaju (interakciji). Svaki deo je uslovljen drugim delovima i celinom, a i on utie na celinu i druge delove. Sistem je, tvrdi Bertalanti kompleksnost elemenata koji se nalaze u interakciji". Sistem se nalazi u stalnoj interakciji da bi prilagoavanjem okruenju opstao. Bioloke i drutvene sisteme karakterie svrhovitost. Dinamika ravnotea, tj. promene u sistemu imaju za svrhu preivljavanje sistema. Bitna karakteristika sistema je organizovana sloenost" i to je fundamentalan istraivaki problem. Organizovana sloenost podrazumeva odreeni poredak, a svet se shvata kao organizacija. Koncepti koji se zasnivaju na shvatanjima organizacije, celine, direktivnosti, diferencijacije nesaglasni su sa stanovitima dotadanje nauke. Otvorenost sistema je princip koji dovodi u sumnju postojanje zatvorenih sistema, ali ipak razlikuje otvorene od zatvorenih sistema. Otvorenim smatra sve one koji primaju i emituju informacije, energiju i materiju, a zatvoreni su oni koji to nemaju. Drutvo, drutvene organizacije, institucije, ustanove itd. shvata kao otvorene sisteme koji su u interakciji unutar sebe i sa svojom sredinom sa kojom komuniciraju, u emu bitnu ulogu imaju informacije - informacioni procesi i povratna sprega. U tom procesu, dramatinoj igri", prema Vineru, saveznik ljudi je maina koja, zahvaljujui svojoj sposobnosti da sabere podatke i da donosi odluke, moe da stvara lokalne zone organizacije u svetu koji, kao
156

celina, tei da se degradira". Princip dinamike ravnotee podrazumeva promene unutar sistsma i sistema koji osposobljavaju da se prilagodi okruenju. Bitni su, a i vaan predmet izuavanja, mehanizmi: prilagoavanja, kao dinamiki i odranja, koji je ekvifinalitet. Sistem i njegov opstanak su i u ovom, kibernetskom pristupu primarni odnosno bnajvaniji kao i u klasinoj funkcionalistikoj postavci. Princip centralizacije i hijerarhije podrazumeva da se odnosi izmeu delova uspostavljaju i odravaju kao odnosi hijerarhijskog poretka, centralizacije, dominacije i kontrole - jer su takvi i prirodni poreci. Princip uniformnosti tvrdi: Stvarnost se prema modernoj koncepciji pojavljuje kao dinovski hijsrarhijski poredak organizovanih celina entiteta, i sastoji se u nadreenosti niza nivoa od fizikih, hemijskih do biolokih i sociolokih sistema. To ne znai da se jedinstvo nauke sastoji u svoenju svih nauka na fiziku i hemiju, ve u tome da su osnovni principi opti, uniformni i da vae za sva podruja realnosti... kada podvlaimo opte strukturalne izomorfizme koji vae za sve nivoe i podruja, mi istovremeno podvlaimo i njihovu autonomiju, posedovanje specifinih zakona." Na osnovu izloenog, stanovite je da se sve tvorevine mogu posmatrati kao sistemi - kao kompleksi elementa u izvesnom smislu, koji su u izvesnoj interakciji, kao i da postoje opti zakoni sistema koji se primenjuju na bilo koji sistem. Opta sistemska teorija je opta nauka o celini koja inklinira konstituisanju u logiko-matematiku disciplinu isto formalnu, ali primenljivu na razliite empirijske nauke."31 Ukoliko se promisli u celini ova teorijsko-metodoloka koncepcija, i pritom imajui posebno u vidu njihovo prenaglaavanje statinosti drutva, odnosno da ona nije uspela da otkrije dublju vezu izemu drutvenih sukoba i radikalnih strukturalnih promena, tada dolazimo do nalaza da: funkcionalizam nije opta drutvena teorija jer ne ispunjava potrebne uslove; on ne omoguava otkrivanje drutvenih zakona i valjano nauno objanjenje; statian je i konzervativan; nehuman je; ne omoguava shvatanje i objanjenje drutvenog razvoja odnosno drutvenih promena; paradigma i kategorijalni sistem su mu pozajmljeni iz biologije (fiziologije); nije originalan ve je eklektian itd.32 Biheviorizam jeste teorijsko-metodoloki pristup koji e se u nauci uobliiti kao neoklasina kola upravljanja - kao kola meuljudskih odnosa. Bihevioristika metoda nastala je kao metoda psihologije da bi se razvila u socioloku i u metodu upravljanja. Za metodsku koncepciju biheviorizma ono to je bitno jeste da se zasniva na odnosu drai i reakcije iz koga proistie ponaanje. 33 Naime, predmet i istovremeno osnovna kategorija bihevioristike metode je ljudsko, drutveno i organizaciono ponaanje. Njen postulat je u stanovitu da je drutveno ponaanje oveka u osnovi reagovanje pojedinca i grupa na stimulanse koji dolaze iz drutvene, organizacione i prirodne sredine. Znaaj ovog stanovita je u sledeem:
31 32

S. Milosavljevi, I. Radosavljevi: navedeno delo, str. 336-337. E. Nejgel: Struktura nauke, Nolit, Beograd, 1977., str. 462-475. 33 Dra se definie kao spoljanja objektivno postojea energija nezavisna od nae svesti i naeg opaanja". Kontrolisanjcm drai moe se kontrolisati ponaanje. Unutar biheviorizma razlikuje se geografska sredina, tj. objektivno deflnisana spoljanja sredina, od bihevioralne sredine u kojoj se ponaanje odvija, a kojaje odreena opaanjem geografske sredine. 157

ono odbacuje determinaciju biologizma i svaku drugu determinisanost ponaanja. Naime, stimulans ponaanja nalazi se u prirodnom i drutvenom okruenju oveka; dakle moe da bude i prirodan i drutveni i istovremeno, prirodno-drutven; stimulans izaziva reagovanje, ali to nije automatsko, iskljuivo nagonsko ili intuitivno, ve ljudsko reagovanje zasnovano na iskustvu, saznanju, miljenju o sopstvenoj poziciji; ni reagovanja ni podsticaji nisu tipizirani, unikvitetni. Na isti podsticaj mogui su razni odgovori, a isti odgovor moe da izazove isti ili ista grupa podsticaja. Dakle, postoji izbor reakcije; odgovor je proizvod socijalizacije i svesti oveka, koja se razvila kroz interakcije sa drugim ljudima kroz koje se oformio u drutveno bie. Biheviorizam je razvio i stanovite o akciji i reakciji kao o pluralistikoj borbi za opstanak u kojoj ljudi prilagoavaju sredinu do odreenog stepena sebi, a potom sebe prilagoavaju sredini u kojoj ive i delaju.34 Pored ovog, u teorijsku riznicu su uneeni pojam motivacije i uloge. Drutvene uloge su, po tom shvatanju, osnovni inioci drutvene strukture. Kroz njih se ostvaruje motivacija kao uravnoteenje u oveku na fiziolokom, emotivnom, organizacionom i drutvenom planu. U osnovi su ponaanja koja se, po pravilu, ponavljaju i usmerena su na ponaanja drugih ljudi. A, osim uloga, inioci drutvene strukture su institucije, kao skupovi vie uloga i institucionalni poreci, kao skupovi srodnih institucija koje izazivaju iste posledice. etvrta komponenta strukture globalnog drutva su sfere drutvenog delanja". U svim institucionalnim porecima postoje etiri osnovne sfere drutvsnog delanja: sfera simbola; sfera tehnologije; statusna sfera; i vaspitna sfera. Statusna sfera ima posebnu vanost jer ona preseca sve ostale sfere. "Istiui drutvenost, mogunost izbora, svest, interakciju, motivaciju, ulogu, institucije i institucionalni poredak, sfere drutvenog delanja, socijalnu akciju, stimulans i reakciju i utvrdujui inioce procesa nastajanja slinosti ljudskih reakcija, svesti vrste", strukture i vrste stimulansa koji potiu iz okruenja oveka, mehanizama reagovanja, konstitutivnih inilaca socijalne akcije itd. bihevioristi su razvili upotrebljivu pojmovnu osnovu za sistematino shvatanje i nauno istraivanje drutva"35 i upravljanja u i organizacijama. Njihovi metodoloki postulati, zasnovani na stvarnosti i saznanju o njoj, su osnova razvoju metoda prikupljanja podataka, posebno ispitivanja, analize dokumenata, kvazieksperimenata i studije sluaja, kao i komparativne metode. Naime, bihevioristi su isticali i istiu neophodnost empirijskih istraivanja. Oni njih smatraju bitnim izvorima naunog saznanja, osnovom teorije i
34

"Za razvoj metodologije jo su znaajnija stanovita i posebno istraivaki rad Isaka Tomasa i Florijana Znanjeckog. Oni su poli od stanovita da je drutveno ponaanje ljudi proizvod interakcija individue i drutva, stavova pojedinaca i drutvenih vrednosti. Time js naglaen princip da se objektivno drutveno ponaanje ne moe valjano saznati bez njegove subjektivne komponente. Ljudi imaju etiri osnovne elje: (1) elju za novim iskustvom; (2) elju za saoseanjem; (3) elju za priznanjem i (4) elju za siguniou. Svoje elje Ijudi zadovoljavaju definisanjem situacije", tj. svesnom aktivnou usmerenom na zadovoljavanje elja. U tom procesu ovek kao svesno bie modifikuje i kontrolie svoje pnmarne elje, formira pravila akcije i usmerava pravce interesa pojedinaca i grupa prema odreenim vrsdnostima, a uz zapostavljanje drugih. Dva su bitna metodoloka doprinosa Znanjeckog. Prvo, to je kroz teoriju socijalne akcije definisao socijalnu akciju kao najelementamiju analitiku jedinicu drutvene strukture i drutvenih zbivanja. Drugo, to je, zajedno sa Tomasom, postavio osnove biografske metode koja istovremeno sadri znaajan princip da se preko iskaza subjekata moe saznavati objektivna istina, uz istovremeno odstupanje od metodskotehnikog principa strogosti postupka bihevioristikog istraivanja." - S. Milosavljevi, I. Radosavljevi: navedeno delo, str. 341-342. 35 Isto, str. 343. 158

kriterijumom provere valjanosti teorije. Njihov najvei doprinos je u razvijanju tzv. survey metoda (metoda istraivanja ponaanja) kojima se pridaju karakteristike egzaktnosti. "Ove metode podrazumevaju nastojanja da se doe do to istinitijih i preciznijih podataka primenom svih operacija kojima se mogu pribaviti podaci o stanovnitvu i njegovom ponaanju. Razvijena su pravila konstruisanja uzoraka i istraivanja na osnovu uzoraka, to je doprinos razvoju statistike metode. Pravila intervjua, tj. razgovora lice, u lice (face to face) ureuju sadraj, formu i proceduru prikupljanja iskustvenih podataka ispitivanjem, a razvijaju se i pravila za oblike telefonskih intervjua i anketa i potanskih anketa. Osnove za razgovor i anketni upitnici kao instrumenti prikupljanja podataka i instrumenti analize dokumenata predmet su panje iz ega proizilaze uputstva o njihovoj konceptualizaciji, strategiji, sistematizaciji, standardizaciji, nainu komuniciranja pri njihovoj upotrebi, nainu evidentiranja odgovora i pretvaranja nenumerikih iskaza u numerike, kao i uputstva za sreivanje, obradu i analizu tih podataka, to je podrazumevalo i razradu pravila kodiranja i dekodiranja, ifriranja itd. Kako su se naunoistraivaka saznanja bazirala na iskazima ispitanika, morao se reavati problem kompetentnosti i istinitosti iskaza. Kompetentnost se reavala konstruisanjem adekvatnih uzoraka, a istinitost i verodostojnost iskaza sadrajem, oblikom i procedurom ispitivanja i kontrolnim pitanjima u raznim varijantama. Kvantitet je shvaen kao sloeniji pojam od kvaliteta. Zahtevi biheviorista su veoma veliki i u fazi projektovanja istraivanja. Insistiranje da se u svakoj etapi istraivanja javno saopti ta se i na koji nain istrailo u sutini je zahtev da istraivanje bude plansko i sistemsko, kao i da bude intersubjektivno proverljivo."36 Bihevioristi su zahtevali i zahtevaju kvantitativna istraivanja i stroge kvantifikacije postupaka gde je to mogue, ali su afirmisali i kvalitativna istraivanja i kvalitativne podatke. Drugim reima, oni insistiraju na sistematskoj analizi koja treba da zameni deskriptivne - koje se mogu testirati po uputstvima teorije. Time se otvara pitanje predmet istraivanja koji treba da budu fenomeni koji se mogu neposredno posmatrati. U tome je ovaj metodoloki pristup blizak sa pozitivistikim opredeljenjima. Meutim, shvatanje pojava koje se mogu neposredno opaati" je sloeno kada se ima u vidu ponaanje kao osnovni pojam kojim se one defmiu, te je svako jednostrano pojednostavljenje, neretko, pogreno. Istovremeno prenaglaavanje bihevioristike orijentacija na primenjena istraivanja, iji rezultati treba da doprinose, posredno ili neposredno, razvoju odreene organizacione prakse (prakse upravljanja u i organizacijama), direktno vodi u instrumentalizaciju i nauni prakticizam. Ako se ovome doda da vrednosti ne mogu biti istinski predmet istraivanja ovom metodom, da se ne mogu nauno dokazivati valjanost i pravilnost vrednosti i njihova pogrenost, i njihovo insistiranje da se u istraivanjima, naroito prilikom izrade kriterijuma klasifikovanja i analiza uzdre od ocenjivanja na osnovu vrednosti, proizlazi zahtev da se odustane od globalnih pitanja i ostane na disciplinarnim istraivanjima. Time je jasna upotrebna vrednost ove metode, njeno neprijateljstvo prema dijalektikim pravcima, prema generalnim pitanjima i teorijama, istorijsko - normativnom i institucionalnom pristupu, prema aksiolokom pravcu itd. Oni su ugraeni u preutnu pretpostavku o kulturi i visokoj saglasnosti izmeu verbalnog ponaanja i delanja. Meutim, uprkos ovim slabostima, nedostacima i tekoama primene bihevioristiki pravac je nesumnjivo dao sledea tri trajna krupna doprinosa nauci:
36

Isto, str. 344-345.

159

prvo, razvio je tehnike i pravila empirijskih istraivanja pojava koje u mnogome eliminiu proizvoljnost u formiranju naunog saznanja; drugo, razvio je valjanu metodoloku osnovu za izgradnju teorija tzv. srednjeg dometa, odnosno teorija izvedenih iz empirijskih istraivanja; tree, razvojem svojih pravila i tehnika omoguio je povezivanje i proimanje raznih metodolokih pravaca, ak i onih koje je deklarativno odbacivao i negirao.

3.3. OPTENAUNE METODE Ve je kazano da optenaune metode ine drugi deo naunog metoda kao i da po metodolokoj i iroj naunoj lektiri pod istim se smatraju one metode koje se, kao celine, koriste ili se mogu koristiti za sticanje naunog saznanja u svim naukama i svim naunim disciplinama. To su: 1. hipotetiko-deduktivna metoda, 2. statistika metoda, 3. metoda modelovanja, 4. aksiomatska metoda, 5. analitiko-deduktivna metoda, i 6. komparativna metoda. Iz ove lektire, dalje, prozlazi da se ne mogu sve ove optenaune metode podjednako upotrebiti, kao i da se ne upotrebljavaju u svim istraivanjima, da se neke mogu primeniti sasvim samostalno, a da se druge meusobno povezuju i podrazumevaju istovremenost upotrebe, da se neke u nekim naukama mogu koristiti samo izuzetno i uz velike tekoe itd. Isto tako, ako se ima u vidu celina procesa istraivanja, ukljuujui sve faze od izbora i artikulisanja problema i predmeta istraivanja pa do zakljuivanja na osnovu rezultata istraivanja i praktikovanja saznanja steenog istraivanjem, sve optenaune metode mogu se primeniti, ali ne podjednako u svim fazama. Najvea su odstupanja u fazi prikupljanja podataka. Zbog toga se metode prikupljanja podataka, mada se neke od njih mogu koristiti u bilo kom istraivanju za prikupljanje pdoataka, ne smatraju optenaunim. Navedene optenaune metode su konceptualno i epistemoloki definisane i po svojim odredbama se razlikuju od svih ostalih metoda. Ono to ini osnovu optenaunih metoda su tzv. osnovne mtode. Mada nijedna optenauna metoda ne moe da se odrekne nijedne osnovne metode, ipak su neke od njih bitni inioci osnove. Tako su za statistiku metodu bitni inioci osnove indukcija i generalizacija, za metodu modelovanja bitni su analogija, analiza, apstrakcija, sinteza i generalizacija itd. Izmeu optenaunih metoda postoje odnosi saglasnosti i meuzavisnosti, manje ili vie uslovljene predmetom i vrstom istraivanja. Tako se statistika metoda i metoda modelovanja po pravilu javljaju istovremeno i povezano u gotovo svim istraivanjima u kojima se koriste. Hipotetiko - deduktivna metoda se javlja kao prethodna i sadrana u svim ostalim optenaunim metodama itd. Povezanost i meuzavisnost optenaunih metoda vidljivija je u tzv. empirijskim istraivanjima, ali je evidentna i u teorijskim. Najmanje izrazito je uee aksiomatske metode u istraivanjima (naroito empirijskim) ali, ako se ima u vidu da, prilikom projektovanja istraivanja, obrade podataka i zakljuivanja na osnovu podataka i rezultata istraivanja, polazi od paradigme i teorijskog sistema, odnosno od aksioma predmetne nauke i metodologije, i da su svi rezultati, ak i kada menjaju ve postojee teorijske

160

postavke, u okvirima tog sistema, ne moe se porei uee aksiomatske metode. Njena uloga u istraivanju, u razvoju nauke i metodologije kao njenog nunog autentinog dela, naroito je jasna ako su rezultati istraivanja osnova ili tok neposrednog konstituisanja naunih zakona ili aksioma. Meutim, u svakom naunom istraivanju jedna od optenaunih metoda je dominantna, primarna, determinirajua, druga moe da bude istovremena (paralelna), a ostale se podrazumevaju kao delotvorne u skladu sa vrstom istraivanja i svojstvima predmeta istraivanja. Tako je u tzv. empirijskim istraivanjima najee dominantna optenauna statistika metoda u ijoj je primeni neizbena hipotetiko - deduktivna, a paralelna istovremena metoda modelovanja. Ukoliko se imaju u vidu ove metodoloke sugestije kao i praktina iskustva tada se moe konstatovati da se u procesu naunog istraivanja primenjuju sledee optenaune metode: hipotetiko-deduktivna, statistika, modelovanja, aksiomatska i komparativna. 3.3.1. HIPOTETIKO-DEDUKTIVNA METODA Prema nalazima metodologa, hipotetiko-deduktivna metoda je iskustvena metoda ija je saznajna i naroito nauno saznajna osnova ukupno drutveno, organizaciono i nauno iskustvo. Pomenuto iskustvo ova metoda ne shvata jednostavno, ve kao sloenu celinu raznovrsnog, suprotnog i protivrenog pojedinanog, grupnog, kolektivnog i generalnog drutvenog iskustva. Hipotetikodeduktivna metoda to iskustvo ne svodi na ulno, empirijsko iskustvo, ve ga shvata kao celinu u kojoj se proimaju opaeno, misaono (racionalno) i duhovno. Ovo zbog toga to ono (iskustvo) nije iskustvo jednog vremena ili jednog prostora, ve je to iskustvo mnogo puta, na mnogim prostorima, u raznim vremenima i od mnogih subjekata (pojedinanih, grupnih i kolektivnih) sticano, selekcionirano i proveravano. To iskustvo ima svojstva opteg, proverenog i proverljivog iskustva. Istovremeno, ono nije, kao oformljeno saznanje, jednom zauvek dato, ve je promenljivo i razvojno. Iskustvo i saznanje - pogotovu nauno saznanje izvedeno iz njega je nuno kritiko. I upravo u karakteristikama ovog iskustva koje se odnosi na prolu i aktuelnu stvarnost, ali ija instrumentalnost i orijentisanost akceptira i buduu ljudsku stvarnost, osnova su njene hipotetinosti. Prema teorijskim sugestijama bitne inioce relativno stabilne strukture hipotetiko-deduktivne metode ine: njen predmet koji se odnosi na ukupnu stvarnost, ukupnu drutvenu stvarnost (prirodno okruenje i prirodne pojave i procese, ukljuujui i prirodnost oveka), drutvene procese, pojave i odnosi (materijalni, psihiki, kulturni i duhovni) u svim etapama njihovog nastanka, razvoja i prestanka; pojmovi, stavovi, sudovi i zakljuci koji u njoj nastaju; procedure kojima se metoda ostvaruje; aksiomatizovani stavovi odnosno aksiomi koji su proizvod metode. Hipotetiko-deduktivna metoda nema svoje posebne tehnike i instrumente. Mada iskustvena i po tome i empirijska, ona nema metode, tehnike i postupke prikupljanja empirijskih podataka, ve to postie postojeim metodama prikupljanja podataka. Ona je misaona, racionalna metoda. A, procedura primene hipotetikodeduktivne metode moe se odrediti na sledei nain:

161

poetni korak u formiranju postulacione osnove hipotetiko-deduktivne metode na osnovu iskustva jeste evidentiranje raznovrsnih i razliitih, sluajnih ili namernih, iskustava steenih komuniciranjem prema istim predmetima drutvene realnosti. Ova iskustva - komunikacije o istom predmetu se, potom, ponavljaju u okvirima prostora i vremena (na mnogim mestima u raznim vremenima, u mnogim organizacijama i raznim vremenima), meusobno se kritiki uporeuju, ime se daje mogunost konstatovanja istog - istovetnosti sutine i sadraja, slinog i razliitog (u razliitom stepenu) o tom predmetu; sledi, na osnovu prethodnog postupka, vaspostavljanje saznanja o pravilnostima delovanja pojave, procesa koji je predmet istraivanja, odnosno iskustva o njoj, u istim ili slinim uslovima i eventualno konstituisanje teorijske definicije te pravilnosti (kao sledujueg u nizu, tipskog, modalnog, prosenog, najeeg, najrasprostranjenijeg i sl.), ime ona dobija status kriterijuma, norme, merila, orijentacije u postupanju u vezi sa datim predmetom; po saznanju pravilnosti i njegovom definisanju sledi kritiko uporeivanje (komparacija) sa vaeim shvatanjima, odnosno sa raznim vaeim znanjima, uverenjima, kao i sa paradigmama saznanja i teorija i osnovnim postavkama unutar njih; potom sledi ukljuivanje - uklapanje - smetanje teorijski i praktino utvrenih pravilnosti u odreeni saznajni sistem (postojei ili novoformiran). Paralelno s tim tee formiranje obiaja ponaanja stereotipa - na osnovu utvrenih pravilnosti u dogaanju, oformljavanje uverenja o ispravnosti uobiajenog ponaanja - uverenja - verovanja; najzad, na osnovu potvrivanja utvrene pravilnosti u vremenskom kontinuitetu i frekvenciji (uestalosti) dogaaja - ponavljanja, njoj se pridaje odreeno aksiomatsko vaenje ("uvek ako") - dakle, ona stie status aksiomatskog stava. Izloena, istina pojednostavljena procedura, pokazuje odvijanje sloenog praktino-misaonog procesa u kome se individualna, kolektivna i drutvena iskustva deriviraju, tipiziraju, standardizuju i aksiomatizuju - ime se formira postulaciona osnova hipotetiko - deduktivne metode. Osnovni stavovi te postulacione osnove, koji se javljaju kao premise deduktivnog zakljuivanja, zapravo su sinteza tipologiziranih, generalizovanih i apstrahovanih pojedinanih, grupnih i drutvenih iskustava kojima su pridate karakteristike pravilnosti, zakonitosti i aksiomatinosti, a njihova hipotetinost se zasniva na ogranienosti vaenja iskustava na kojima su postulati premise izraivani. Ovako formirani aksiomski stavovi - postulati podloni su daljoj (praktinoj i teorijskoj) proveri i vrednovanju. Isto tako, izloena procedura, ukazujui na nunost iskustvene osnove i njenu ulogu u verifikaciji ljudskog saznanja i naunog saznanja posebno, zasnovana je na analitiko - deduktivnom postupku. A, da bi se empirijsko - iskustvena osnova hipotetiko - deduktivne metode i njena analitiko - deduktivna procedura ispravno shvatila neophodno je objasniti njeno shvatanje opaanja. Postoje dve vrste opaanja: ulno i "neulno", i ona se odigravaju u okvirima vaeih "paradigmi drutvene svesti". Po kriterijumu uloge ula i svesti u opaanju moemo razlikovati: isto ulno opaanje (izvorno ulna, bez prethodnog imena, oznake i znaenja i izvan "paradigmatskog sistema");

162

ulna opaanja u "paradigmatskom sistemu", sa formiranim imenima i znaenjima predmeta; ulna opaanja u sistemu nauke i "paradigmi" nauke; psihika opaanja; racionalno-duhovna opaanja (opaanja ideja, uverenja, verovanja itd.). Sva ova opaanja mogu biti izvorna i posredovana, kao i jednostavna i sloena, vieslojna. Tome jo treba dodati i principe uniformnosti i jednoobraznosti koji su drutveno relativni. Iz kazanog jasno proizilazi da je hipiotetiko-deduktivna metoda iroko, i neizbeno primenljiva u svim sferama naunog saznanja, na svim njegovim nivoima, u okvirima svih teorijsko - metodolokih pravaca. Primenljivost hipotetiko deduktivne metode ogleda se u odnosima sa drugim optenaunim metodama. Uopte uzev, to je odnos kooperacije i proimanja, ali posebnih odnosa. Ilustracije radi, hipotetiko - deduktivna metoda veoma je slina sa analitiko-deduktivnom metodom, ali je vie orijentisana na konstituisanje iskustvene osnove i njeno poetno i povratno korienje. Moe se rei da analitiko-deduktivna metoda ima oslonac u iskustvenoj osnovi hipotetiko-deduktivne metode, a ona se slui analitiko-deduktivnim postupcima analitiko-deduktivne metode. Statistika i metoda modelovanja, koje se iroko koriste u svim naukama, svoju osnovu imaju u hipotetiko-deduktivnoj metodi, a posredstvom njih i hipotetiko-deduktivna metoda se primenjuje u istraivakoj praksi. Odnos izmeu hipotetiko-deduktivne i osnovnih (posebnih) metoda jednostavniji je od odnosa sa drugim optenaunim metodama. Osnovne (posebne) metode su u osnovi hipotetike metode, tj. one su metodi njenog konstituisanja i primene, ali je i ova metoda istovremeno i kritika, podsticaj i nain razvijanja i izgraivanja, dograivanja i povezivanja ovih metoda. Na to ukazuje njene karakteristike analitinosti i sintetinosti, apstrahovanosti i konkretijabilnosti, njen generalizatorski i specijalizatorski karakter i njena induktivnost i deduktivnost. Iz dosada kazanog o hipotetiko - deduktivnoj metodi moe se konstatovati sledee: Pitanje optenaunih metoda u naunim istraivanjima uopte odreeno je, prvenstveno, predmetom istraivanja i primenljivou (produktivnou) metoda. Iz analiza vidi se da su, i pored zajednikog naziva, neke od ovih metoda optijeg karaktera i svojstava (uslovno reeno "optenaunije"), da imaju uravnoteeniji stepen primenljivosti i prodornosti u svim naukama, dok su druge manje opte, tj. primenljivije su u nekim naunim oblastima i posebnim naukama, odnosno naunim disciplinama. Uopte uzev, moe se konstatovati da hipotetiko - deduktivna metoda ima vii stepen primenljivosti u svim naukama, nego to je to sluaj sa ostalim metodama koje, po uobiajenim klasifikacijama, spadaju u optenaune metode; Hipotetiko-deduktivna metoda, s obzirom na to da nema svoje posebne tehnike, instrumente i postupke, ve da je ine generalno konstituisane norme i procedure koje u sebe ukljuuju druge metode i tehnike istraivanja, ima nii stepen neposrednosti u primeni i upotrebi nego to je to sluaj sa nekim drugim optenaunim metodama, u prvom redu sa statistikom metodom, koja ima svoje neposredne tehnike i instrumente u vidu posebnih statistikih postupaka i formula, ali koja se javlja, slobodnije reeno, kao jedna od faza ukupne procedure hipotetiko deduktivne metode ili kao jedna od njenih inilaca;

163

Hipotetiko-deduktivna metoda je najsloenija optenauna metoda zbog izrazito naglaenog zahteva za integracijom sistematskog i sistematinog empirijskog i teorijskog saznanja, odnosno njihovog stalnog izvoenja jednog iz drugog i prevoenja jednog u drugo u kontinuitetu (kada se jedna pojava - proces pretvara u drugu uz promene u kvantitetima i kvalitetima). Njena sloenost je naglaeno izraena i kroz zahteve za istovremenim korienjem svih pozntih metoda kojima se uspostavlja veza izmeu stvarnosti i duha, odnosno integrie empirijsko i teorijsko, pa i drugo duhovno saznanje. Pri tome se mora imati u vidu dijalektiki odnos izmeu teorije i empirije, izmeu teorijskog i empirijskog saznanja, odnosno injenica da teorijsko nije nastalo i ne nastaje nezavisno od empirijskog, ve naprotiv, da se u osnovi teorijskog uvek nalazi empirijski proverena i stalno proveravana iskustva iz kojih su nastali i nastaju aksiomi i teorije (i to svi inioci teorije u razvojnom smislu). Ovde se, kod primene hipotetiko - deduktivne metode, faktiki ostvaruju stvarna veza i odnos uzajamnog delovanja teorije, metoda i empirije; empirija se tu neprekidno javlja kao izvor i predmet saznanja, kao predmet teorije i kao praktikovanje u ulozi provere i menjanja teorije; Hipotetiko-deduktivna metoda je drutvenim naukama, zbog svoje nedovoljne obraenosti, bila uglavnom spontano primenjivana, to je proizilazilo iz zahteva, karakteristika i svojstava predmeta istraivanja. Upravo karakteristike fakticiteta, misija, strategija, valjanosti, interesa, ciljeva, moi itd.; koji ine bitne komponente i realnosti drutva i dugoronosti bitnih drutvenih pojava i procesa, njihovih sadraja, oblika i procedura, nametali su povezanost empirijsko-teorijskih zahvata. Hipotetiko - deduktivna metoda, kao ureen metodoloko - metodski sistem, upravo se javlja kao neposredno najproduktivnija optenauna metoda u istraivanju drutvenih pojava, procesa i odnosa, koja ne iskljuuje, ve naprotiv podrazumeva i zahteva upotrebu i korienje i ostalih metoda, njihovih pravila, normi, postupaka i procedura; Primenljivost hipotetiko - deduktivne metode odreena je shvatanjima izrade faza istraivanja kao strogo odreene istraivake procedure. Naime, produktivnost i primenljivost hipotetiko-deduktivne metode, uslovljena je, pri svakom konkretnom projektovanju, prethodnim konstituisanjem, rekonstituisanjem i inoviranjem sistema normi, kategorija i definicija, aktueliziranjem postulata i postupaka zakljuivanja, kao bitne metodoloko - metodske osnove valjanosti konkretnih istraivakih rezultata; Specifina karakteristika hipotetiko-deduktivne metode je da iskljuivo rauna sa valjano zasnovanim poetnim hipotezama u procesu saznanja. Osnov tih hipoteza su viestrano, viestruko i vievremenski proverena iskustva, koja samo u nekim sluajevima imaju karakteristike primarnih iskustava, dok se najee radi o deriviranim iskustvima. Otuda, osim o saznanjima prolosti, hipotetiko-deduktivna metoda podrazumeva i sva saznanja steena u prethodnim istraivanjima uz primenu ove metode kao hipotetika; Primena hipotetiko-deduktivne metode podrazumeva strogu proceduru kako u procesu projektovanja, tako i u izradi izvetaja o istraivanju. To znai da se mora dosledno potovati zahtev za uspostavljanje strukturalnofunkcionalnih veza i odnosa u logiko-sadrajnom i metodsko164

instrumentalnom smislu izmeu svih delova projekta istraivanja i izvetaja o rezultatima istraivanja. Pomenuta stroga proceduralnost i ureenost u projektovanju i saoptavanju rezultata istraivanja nuna je radi razgranienja izmeu metode istraivanja i njenog predmeta istraivanja (tj. predmeta na koji se ona primenjuje) koji je i sam sloen i iji sadraj i forme ispoljavanja esto nisu valjano definisani i razgranieni; Sa stanovita naunog rada opravdano se postavlja pitanje da li se hipotetiko-deduktivna metoda moe smatrati prvenstveno ili bar preteno dijagnostikom metodom, ili je ona prevashodno prognostika metoda saznanja? Sa jedne strane, po nainu svoj nastanka i razvoja, konstituisanja osnovnih postulata i procedura primene stie se, na prvi pogled, utisak da je re o prvenstveno dijagnostikoj metodi, sa svim bitnim osobenostima i svojstvima istorijske metode. Ali, s druge strane, po praksi primene, upotrebe i korienja ove metode u naunom saznanju, a pogotovu po mogunostima i efektima njenog praktikovanja, moe se zakljuiti da je hipotetiko-deduktivna metoda prevashodno prognostika metoda. S obzirom na to da hipotetiko-deduktivna metoda insistira na iskustvima prolosti i sadanjosti, ona, zapravo, anticipira budunost kroz aktuelnost i razne udaljenosti od prolosti i aktuelnosti u kojima su se ve ispoljile odreene tendencije, a koje su prolost i aktuelnost ve kvalifikovale i vrednovale. Isto tako svi modeli ponaanja, miljenja itd., konstituisani kao odreena pravila, norme, uzori i sl., u sebi sadre i prognozu njihove primene u praksi. Istovremeno, zahtevi dijagnostikog postupka u ovoj metodi podrazumevaju i saznanje o tendencijama, to je nuni sastavni deo i osnov predvianja. Iz toga proistie i izrazito prognostiki karakter ove metode. Prognostike mogunosti hipotetiko-deduktivne metode su upravo u njenoj koncepciji o procesualnosti, kontinuitetu i sukcesiji i shvatanju razvoja kao kontinuiteta diskontinuiteta koji se odigravaju u prolosti i sadanjosti i koji e se, u odreenim sadrinama i formama, odigravati i u budunosti. Zahtev za procedurom identifikacije, kao bitno pravilo ove metode, omoguava njenu produktivnu prodornost. Uopte uzev, moe se zakljuiti da je hipotetiko-deduktivna metoda naglaeno dijagnostika, ali i izrazito prognostika metoda saznanja; Naziv hipotetiko-deduktivne metode samo delimino izraava njenu sutinu. U osnovi ove metode jeste viestrano, viestruko i vievremenski provereno ljudsko iskustvo konstituisano u obliku aksioma, kategorija, trajno vaeih postulata, normi, itd. Neka od tih saznanja imaju trajno vaenje (do danas nisu opovrgnuta), neka od njih su dugorono vaea, a neka imaju kratkotrajnija vaenja operativnog i isntrumentalnog karaktera. U tom smislu hipotetiko-deduktivna metoda je strogo empirijska metoda, znai induktivna i generalizatorska, dakle sintetika metoda saznanja. Deduktivnost ove metode ne podrazumeva hipotetinost ve imanentnu analitinost, uz strogo izvoenje nunog zakljuka. Meutim, kroz ovakvu odredbu deduktivnosti (odnosno kroz pripisivanje deduktivnosti ovoj metodi) indirektno se izraava priznanje jednog dugo vremena osporavanog pravila, po kome, u principu, postoji stroga (ili bar veoma jaka) meuzavisnost izmeu valjanosti postulata i valjanosti (adekvatnosti, istinitosti i pouzdanosti) zakljuaka.

165

3.3.2. STATISTIKA OPTENAUNA METODA Statistika, kao optenauna metoda, je relativno nova. O njoj se u prvom redu govori kao o grani matematike odnosno primenjene matematike. Iz savremene naune grae se mogu konstatovati sledee injenice: Statistika odnosno statistika metoda, odnosi se na istraivanje masovnih pojava koje se sastoje iz mnotva jedinica, mnotva pojedinanog; Saznanje, zakljuci statistike - statistike metode izgrauju se kao induktivni zakljuci, tj. kao zakljuci koji se izvode iz vie (mnotva) premisa, ako se svaki stav o svakom pojedinanom lanu smatra premisom. Matematika indukcija je, za razliku od ove, direktno zasnovana na izvoenju iz jednog lana, tj. primerka; Generalizacija do koje se dolazi statistikom - statistikom metodom je induktivna, zasnovana na statistikoj indukciji, zakonima verovatnoe i statistikim zakonima, te su tako steena saznanja uglavnom verovatna; U svim naukama i naunim disciplinama statistika metoda je primenjiva, mada su razlike u primeni evidentne. U procesu naunog rada statistika se primenjuje na osnovu odgovarajuih prilagoavanja njegovom predmetu, odnosno fazama istraivanja. A to, dalje, znai da ova optenauna metoda ima svoju optu i adaptivnu logiku osnovu, svoj epistemoloki sadraj koji obuhvata opet saznajne odredbe matematike, posebne saznajne odredbe statistike kao grane matematike, zatim odredbe nauke i predmeta nauke i odredbe teorije metodologije nauka (opte metodologije) i metodologije predmetne nauke (posebne metodologije). Postupci statistike u naunom istraivanju ne javljaju se sasvim samostalno ve povezani sa metodom prikupljanja i obrade podataka i uslovljeni su svojstvima podataka. U promiljanju statistike optenaune metode poli smo od nalaza da se koristi u istraivanjima masovnih pojava, odnosno masovnih inilaca stvarnosti. Meutim, neophodno je imati na umu da se ona mora koristiti i u teorijskim istraivanjima. Osim miljenja koje se ne iskazuje i ne evidentira, sva nauna saznanja su iskazana u raznim oblicima iskaza (stavova, sudova, zakljuaka) i svaki od njih je, nezavisno od sadraja, pojedinaan fakt specifine drutvene stvarnosti. Po pravilu, oni su sadrani u raznovrsnim dokumentima, koji su, svaki za sebe, pojedinani. Otuda ni tzv. teorijska istraivanja ne mogu da izbegnu statistiku metodu. U procesu istraivanja prva etapa primene statistike optenaune metode, u skladu sa njenim pravilima i procedurom primene, jeste identifikacija statistike mase. S obzirom da je predmet istraivanja koji se istrauje ovom metodom masovan, to ga ini mnotvo raznovrsnih jedinica. Sve jedinice koje mogu spadati u predmet i koje su obuhvaene pojmom, ine statistiku masu. Identifikacija statistike mase podrazumeva: jasno definisanje svojstava koja jednu jedinicu odreuju kao jedinicu predmetne statistike mase; otkrivanje i utvrivanje izvora podataka o statikoj masi i proceduru korienja i vrednovanja izvora i njihovog sadraja; otkrivanje broja i rasporeda statistike mase. Iz prakse proizlazi da samo u nekim situacijama (organizacijama) postoji zadovoljavajua evidencija o statistikoj masi, kao i da je ta evidencija samo izuzetno

166

dovoljno tana. Otuda su aktuelna sledea pitanja: prvo, dostupnost saznanja o postojeim izvorima i dostupnost izvora, i drugo, broj izvora sa istom vrstom podataka i njihove karakteristike. Onog trenutka kada je statistika masa identifikovana, moe se, na osnovu uvida u njenu brojnost i bitna svojstva, opredeliti za istraivanje popisom, tj. obuhvatom svih jedinica statistike mase ili pomou uzorka (uzoraka), tj. odreenog broja jedinica statistike mase pri emu su i broj jedinica i obuhvaene jedinice odreeni po valjanom kriterijumu. Uzorkovanje i izrada uzorka ine drugu etapu primene statistike metode i o njima bie vie rei na stranicama koje slede. Treu etapu u primeni statike metode ini prikupljanje podataka. Statistika optenauna metoda ne koristi iskljuivo svoje instrumente za prikupljanje podataka, niti ih posebno razvija. Saglasno tome, podaci se prikupljaju tehnikama, instrumentima i postupcima metoda prikupljanja podataka. A, uobiajeno je da se statistikom metodom prikupljaju kvantitativni, kvalitativni, hronoloki i drugi podaci. Isto tako je injenica da optenauna statistika metoda operie sa svim vrstama podataka koji se mogu izraziti numerikim datma, odnosno koji mogu biti kvantitativno izraeni. Istovremeno, za svaki kvantifikovani iskaz vezuje se merenje, tako da se ova optenauna metoda skoro poistoveuje sa merenjem. Naime, ne moe se poricati da svako kvantifikovanje, u najirem znaenju, podrazumeva i svojstva merenja. Ali i pored toga merenje kao sistem ne moe se poistovetiti sa optenaunom statistikom metodom jer je samo jedan njen deo. Podaci koje u okviru statistike metode sakupljamo iskazuju odreena svojstva (kvalitete) u odreenoj koliini (kvantitete) u odreenom vremenu (hronoloki) i na odreenom prostoru (geografski). Ne mogu se odvojeno sakupljati samo kvantitativni podaci, kao to se ne mogu kao samostalni, sakupljati ni hronoloki ili geografski podaci. Kvalitativni podaci, podaci o odredbama - svojstvima uvek se moraju sakupljati, a sa njima su u neraskidivoj vezi kvantitativni, hronoloki i geografski podaci. etvrtu etapu u primeni ove metode ini formiranje statistikih serija. Formiranje serije podataka spada u fazu sreivanja i obrade podataka. Sutinska uloga formiranja serija jeste da se njima statistiki opie istraivana pojava. Od prikupljenih podataka mogu se obrazovati dve osnovne vrste serija: statike i dinamike serije. Statikim serijama opisuje se stanje i za njih se koriste kvalitativnokvantitativni i geografski (prostorni) podaci. Hronoloki podaci se po pravilu u obrazovanju ovih serija ne koriste, osim za odreenje vremenskog odseka u kome opisivano stanje postoji. Dinamike serije statistiki opisuju kretanja, dakle, niz stanja u raznim vremenskim momentima na samo jednom odreenom prostoru ili na vie njih. Sve vrste podataka mogu da budu inioci dinamike serije, ali su neizbeni kvalitativnokvantitativni i hronoloki (vremenski). Geografski (prostorni) podaci mogu da budu korieni kao inioci serije ili samo kao oznaka mesta (prostora) na kome se realizuje kretanje pojave koju opisujemo serijom. Ove dve osnovne vrste serija omoguuju nam razne kombinacije. Tako je mogue formirati vie paralelnih serija podesnih za kompariranje stanja na raznim prostorima u jednom ili vie vremenskih odseaka, itd. u skladu sa zahtevima analize koja se sprovodi. Peta etapa jeste statistika analiza. Statistiki podaci sreeni u statike i (ili) dinamike serije analiziraju se da bi se otkrili struktura, meusobni uticaji inilaca struktura i dinamike odigravanja istraivanih pojava odnosno procesa. U nauci se

167

praktikuju tri osnovne vrste analiza: statika, kojom se uglavnom saznaju odreene strukture; dinamika, kojom se otkrivaju kretanja odreenih pojava i korelaciona (statika i dinamika) analiza, kojima se otkrivaju postojanje i bitne karakteristike veza izmeu podataka odnosno raznih grupa podataka. Korelaciona analiza ne govori o svim svojstvima veza koje otkriva, ve samo o postojanju i uestalosti tih veza. Regresivna (regresiona) analiza ukazuje i na uzrono-posledine odnose. Korelaciona odnosno regresiona (regresivna) analiza spadaju u najsloenije i sinteza su statike i dinamike analize. Iz empirijskih iskusatava proizlazi da su glavna nastojanja statistike analize usmerena su na otkrivanje "distribucije frekvencija", tj. na otkrivanje rasporeda uestalosti pojava odreenih osobina numerikih iskaza, ali bez vremenske odredbe. Ovo je "vanvremensko", tanije statiko prouavanje, koje otvara mogunosti povezivanja teorije verovatnoe i optenaune statistike metode. A, osnovni predmet saznanja dinamikim analizama su vremenske varijacije svojstava, odredaba, inilaca pojava ili samih pojava. Saznanja o tome stiu se izraunavanjem sekularne tendencije razvitka pojave koja je poznatija pod nazivom "trend", kao i izraunavanjem periodinih oscilacija. Najei postupci statistike metode su prebrojavanje, izraunavanje procenata i izraunavanje srednje vrednosti odnosno mere centralne tendencije. Aritmetika sredina je najei oblik izraunavanja srednje vrednosti odnosno "distribucije frekvencije". U veini sluajeva aritmetika sredina se izraunava iz kontigenta nesreenih prikupljenih podataka po obrascu: X = (X1 + X2 +...+ Xn) / n= (X)/n. Meutim, aritmetika sredina moe se izraunavati iz podataka grupisanih po frekvenciji, podataka grupisanih u razrede i pomou proizvoljne polazne take. A, izraunavanje medijane takoe spada u postupke izraunavanja mere centralne tendencije. Medijana je taka na skali iznad koje se i ispod koje se nalazi po 50% sluajeva (podataka, skorova). Mod (modus) takoe spada u oblik izraunavanja centralne tendencije. To je skor koji se najvie koristi u skali podataka i moe da bude "sirov" i "pravi". Izraunavanje mera centralne tendencije podrazumeva i utvrivanje mera njihove varijabilnosti kojima se saznanje kakvo je odstupanje podataka od srednje vrednosti. Aritmetikoj sredini najvie odgovaraju izraunavanja standardne i prosene devijacije, medijani kvartalne devijacije, a modu totalnog opsega. Izraunavanje standardne devijacije mogue je iz negrupisanih podataka (to je najlake i najee), zatim iz podataka grupisanih po frekvenciji, grupisanih u razrede i pomou proizvoljne polazne take. U izraunavanju varijabilnosti koristi se i izraunavanje percentilnog odstupanja (decilima i percentilima). Statistiki postupci obuhvataju i izraunavanje standardnih skorova i standardnih korelata kao mera poreenja. Obino se koriste tzv. Z i T skorovi. Z skorovi su sirovi, pretvoreni u relativno standardne jedinice ("sigme rastojanja"), i veoma su znaajni za izraunavanje korelacija. I T skorovi formiraju se na osnovu sirovih skorova, i najee su celi kontinuirani brojevi sa pozitivnim predznakom. Mere korelacije su bitan inilac statistike metode i osnov sutinskih saznanja o statistikim pravilnostima i zakonitostima. Korelacija je, po osnovnom znaenju, povezanost izmeu promenljivih vrednosti. Njome se izraava uslovljenost, pozitivne ili negativne usmerenosti. Vrednost korelacije utvruje se merenjem koeficijenta korelacije. Koeficijent korelacije je numerika vrednost kojom se oznaava stepen povezanosti izmeu dve promenljive pojave. Ova vrednost se kree od +1 do -1 (to je maksimalna vrednost negativnog usmerenja korelacije).

168

Korelacija se moe izraunavati primenom vie modela. Najea su izraunavanja korelacija prema odnosu elemenata (Pirsonov koeficijent; Eta koeficijent); zatim po rangu elemenata (Spirmanov koeficijent korelacije); korelacija po serijama elemenata (biserijski koeficijent; pointserijski koeficijent i S-koeficijent); korelacija po vezama elemenata (koeficijent parcijalne korelacije, koeficijent multiple korelacije). Uz ove postupke izraunavanja korelacije treba pomenuti i Hi kvadrat kojim se pokazuje verovatnost povezanosti tj. "kvalitativnih" podataka statistikom merom. Ova mera polazi od postavke "stepena slobode" odnosno od postavke o "nultoj hipotezi". U statistikoj metodi bitna je uloga generalizacije. Tako su poznate potpuna, nepotpuna i verovatna generalizacija. U funkciji statistike generalizacije poznato je vie postupaka testiranja znaajnosti razlika izmeu statistikih vrednosti. To su u prvom redu: A) konfrontiranje parova radi utvrivanja znaajnosti razlika a) meu aritmetikim sredinama, i b) meu proporcijama; B) analiza varijanse kojom se testira znaajnost razlike izmeu vie aritmetikih sredina i interni i eksterni varijabilitet. Za nauni rad je veoma vaano izraunavanje standardne devijacije sredine uzorka i standardne devijacije sredine mase, tj. skupa podataka koji se apliciraju na ukupnu statistiku masu. Standardna devijacija sredine uzorka izraunava se iz frekvencije obeleja, iz odstupanja od prave sredine uzorka i na osnovu broja jedinica uzorka po obrascu n = (fd2)/n. Standardna devijacija uzorka nastaje zbog uproavanja koja nastaju formiranjem uzorka, te koja onemoguavaju da bilo koji uzorak potpuno verno odslikava situaciju statistike mase. A, standardna devijacija mase ima neto veu vrednost od standardne devijacije uzorka. Zato je obrazac za izraunavanje standardne devijacije mase neto drugaiji i glasi: n = (fd2) / (n - 1). Meutim, i kada se primene postupci izraunavanja standardne devijacije ne mogu se dobiti sasvim precizna i sasvim sigurna saznanja ni o situacijama, ni o stavovima i ponaanjima uzorka, ni statistike mase. Saznanja su samo verovatna i izraavaju u prvom redu globalne vrednosti i tendencije. Neki autori smatraju posebnom fazom primene statistike metode ocenu ili sud o pravoj sredini cele skupine na osnovu sredine uzorka. Iako je to mogue, ipak se ne moe poricati da svi postupci statistike metode u obradi podataka ine jedinstvenu celinu i povezani su statistikom analizom. Isto tako ni iskazivanje i predstavljanje statistikih podataka na bilo koji nain i u bilo kom obliku ne moe se smatrati posebnom fazom statistike optenaune metode. Naime, iskazivanje i predstavljanje statistikih podataka tee po utvrenom planu prikupljanja i obrade podataka koji je sastavni deo projekta istraivanja. Ono se realizuje prvo kao pregled opte evidencije podataka, zatim kao klasifikacija podataka po odreenom principu odnosno principima, potom kao posebno formiranje i iskazivanje serija u skladu sa predmetom i ciljevima istraivanja, itd. Iskazivanje i predstavljanje podataka tabelama, naroito tabelama sa vie ulaza u kojima je izvreno ukrtanje obeleja podataka, osnov je statistike analize, a u nekim sluajevima i osnov statistikih podataka. Osnovni delovi tabele su: naslov tabele, redni broj tabele, ukupan apsolutni iznos (sigma) od kojeg se izraunavaju relativni brojevi, zaglavlje tabele dato na poetku tabele horizontalno, pretkolone vertikalno i polja tabele nastale u presecima redova i kolona tabele i sume - zbirovi podataka u redovima i kolonama. U tabeli se

169

esto istovremeno nalaze redovi i kolone sa iskazima u apsolutnim i u relativnim brojevima. Tabeliranje kao smisaoni, ciljni proces podrazumeva sledee postupke: Koncipiranje sistema tabela i svake tabele posebno. To znai da je svaka tabela definisana po sadraju, formi, ulozi u saznanju i odnosu prema drugim tabelama i nainima iskazivanja podataka. Po pravilu, javljaju se tri vrste tabela: radne - ija je uloga radna i pomona; analitike - koje ve same po sebi predstavljaju odreeni stepen analize odnosno osnove za zakljuivanje i ilustrativne - koje verbalni iskaz (pisani ili usmeni) ilustruju ili imaju svojstva argumenata; Izrada tabela, to podrazumeva konstruisanje forme tabela, definisanje njihovih osnovnih odredaba i njihovo popunjavanje, i na kraju, Korienje tabela u saznajnom postupku. Prednost tabelarnog i grafikog prikazivanja podataka je u ureenosti i preglednosti. Najei oblici grafikog predstavljanja su grafikoni pravougaonih slika, grafikoni krugova, histogrami frekvencija (dijagrami stubaca), poligoni frekvencija, ogiva frekvencije i Gausova kriva (normalna kriva). A, specifian oblik grafikog predstavljanja, uz poligon, jeste predstavljanje na koordinatnom sistemu. Grafikoni pravougaonih slika i krugova se pripisuju grafikom predstavljanju kvalitativnih odredaba - atributa (kvalitativnih podataka) i njihovih numerikih izraza. Kombinacijom kvalitativnih (atributivnih) i kvantitativnih (numerikih) odredaba konstruiu se pomenuti grafikoni. Histogram frekvencija koji se jo naziva i grafikon stubaca konstruisan je za iskazivanje numerikih podataka sreenih u razrede. Meutim, shvatanje da su ovo iskljuivo kvantitativni podaci sutinski je pogreno. Naime, ne istrauju se frekvencije po sebi i za sebe ve frekvencije nekog kvaliteta u odreenom vremenu i prostoru organizacije. Ovo vai i za sva ostala grafika predstavljanja koja smo pomenuli. Jedina vana razlika u grafikom predstavljanju vezana je za karakteristike predmeta na koji se podaci odnose (na statiku odnosno dinamiku odredbu) i na sloenost sadraja koji se predstavlja. Grafikoni (ukljuujui i histograme frekvencija) spadaju u red jednostavnih predstavljanja relativno jednostavnijih (manje sloenih) sadraja. esta etapa jeste tumaenje rezultata statistike analize i izvoenje zakljuaka. Osnovni zadatak optenaune statistike metode je izvoenje direktnih i indirektnih generalizacija manjeg ili veeg stepena istinitosti odnosno verovatnoe o pouzdanosti informacija o predmetu. Neposredna generalizacija ostvaruje se izraunavanjem srednje vrednosti mase na osnovu uzoraka ili popisa. Posredna generalizacija izvodi se na osnovu vie uzoraka, indukcijom. Statistikom optenaunom metodom stiu se saznanja na osnovu izvesnog broja lanova skupa, niza (serija) pojava ili dogaaja o prosenom obeleju (uestalosti, distribuciji, itd.) u celoj skupini ili u definisanoj masi pojava. Sadraji zakljuaka su odreena stanja i tendencije. Poslednja, sedma faza u primeni optenaune statistike metode jeste konstatovanje odreenih pravilnosti u procesima koji su predmet istraivanja, ili njihovih delova i svojstava. O prodornostima, mogunostima i saznajnoj ulozi optenaune statistike metode miljenja u savremenoj metodologiji su sve pozitivnija, a to je rezultat njene sve ire i raznovrsnije primene u svim oblastima istraivanja. U tom smislu se gnoseoloka uloga statistike metode moe posmatrati kao neposredna i kao posredna, mada je otro razdvajanje neosnovano. Meutim, sloenost statistike metode koja je kvalifikuje kao sloeniju od analitiko-deduktivne i aksiomatske, ali

170

ne i od hipotetiko-deduktivne metode sa kojom se proima, upuuje na razlikovanje neposredne i posredne gnoseoloke uloge. Prema savremenim metodolokim nalazima neposrednu saznajnu ulogu ova metoda ostvaruje kroz: opisivanje pojava, njihovih odredaba, svojstava, inilaca itd. preko kvantitativnih odreenosti numeriki izraenih; opisivanje sukcesivnih stanja pojava odnosno njihovih obeleja, ime iskazuje promene, tendencije i trendove. Time se stvara osnova za zakljuivanje o perspektivi i omoguava predvianje; vrenje funkcija kvazieksperimenata (ex post facto i prirodnog) kao i ostvarivanja izvesnih svojstava koja je pribliavaju i omoguuju ukljuivanje u pravi eksperiment. Osnove za ovaj odnos sa eksperimentom (sa tzv. eksperimentalnom metodom) je u tome to: a) statistika metoda podrazumeva ulno-praktinu delatnost kao istraivaki postupak i kao predmet empirijskih istraivanja; b) podrazumeva teorijsku obradu i interpretaciju ulno-praktine delatnosti. A, prema tim istim nalazima statistika metoda se ne moe identifikovati sa eksperimentalnom metodom zato to se pravim laboratorijskim eksperimentom ulnopraktinom delatnou proizvode odreene nove situacije, stvari, svojstva itd., dok se to statistikom metodom ne ini. U tome je bitna i aktuelna razlika. Meutim, ono to je znaajno jeste da statistika metoda nije iz ovoga procesa iskljuena. Naprotiv, ulno-praktinom delatnou dolazi se do podataka o toku i rezultatima eksperimenta. A svojstva koja statistiku metodu ine slinom, ak srodnom eksperimentalnoj, za istraivanja u drutvenim naukama od prvorazrednog su znaaja. A, primedba, koja se esto uje u naunoj zajednici, da se statistikom metodom mogu istraivati samo pojave koje su se dogodile tana je samo delimino. Naime, njena sposobnost da opisuje sukcesivna stanja, kao i uloga u eksperimentu, ukazuje na mogunosti da se ovom metodom istrauju i pojave koje se odigravaju u odreenom procesu. U tome je njeno bitno svojstvo u objanjenju i predvianju. Posredna saznajna uloga statistike metode se samo uslovno tako moe oznaiti. Osnovni razlog tome je to se ona ostvaruje preko statistike indukcije i statistike generalizacije. Naime, u osnovi statistike metode su, u prvom redu, indukcija i generalizacija. Zbog toga smo je i odredili kao induktivno generalizatorsku. A, ako je to tano, a prema rezultatima metodolokih istraivanja jeste, tada se ne moe vie govoriti o posrednoj saznajnoj ulozi ove metode, ve o saznajnoj ulozi koja se ostvaruje uz naglaeno uee konstitutivnih inilaca statistike metode u reviziji. Blii uvid u ostvarivanje "posredne" saznajne uloge statistike metode pokazae svu uslovnost podele na neposrednu i psorednu ulogu. Prvi segment takve uloge je otkrivanje i utvrivanje optosti i pravilnosti u sastavu, ponaanju, svojstvima itd. odreenih pojava. Otkrivene optosti i pravilnosti mogu da budu raznog dometa i znaaja, od strogo ogranienih do statistikih zakona. Meutim, kvalifikaciju posrednog (u ovom sluaju otkrivanje optosti i pravilnosti) dobija zbog toga to se to ostvaruje generalizacijom. Drugi segment odnosi se na istraivanje i otkrivanje uzroka upotrebom Milovih kanona, multivalentnom analizom (multivarijantnom), faktorskom analizom itd., ali posredstvom statistike indukcije. Trei segment odnosi se na nauno objanjenje veoma sloenih i varijabilnih pojava u kojima ne moemo da otkrijemo stabilnije
171

zakonitosti, te nam za to slue statistiki zakoni sa statistikom indukcijom i generalizacijom. etvrti segment ini nauno predvianje kretanja i razvoja procesa i pojava posredstvom trenda, statistikih zakona, to takoe podrazumeva statistiku indukciju i generalizaciju. Prema tome, ne moe se porei izuzetan znaaj prognostike moi statistike metode, naroito u oblasti drutvenih nauka. Nauna predvianja u ovoj oblasti su uglavnom zasnovana na zakonima verovatnoe i statistikoj metodi. Meutim, kao opti problem naunog predvianja u oblastima za koje vae samo relativne uniformnosti i jednoobraznosti, javlja se injenica da se o budunosti zakljuuje na osnovu prolog ija ponovljivost nije niim garantovana. Pored ove, statistika metoda sadri i druga ogranienja i tekoe u ostvarivanju saznajne uloge. Meu najevidentnije svakako spadaju: Neposredno saznanje tie se kvantitativne odreenosti i njenog numerikog izraza, a kvalitativna odreenost samo pomou kvantitativne. Ova formulacija naglaava znaajnu tekou, ali ne izraava dovoljno uslovljenosti i meuzavisnosti kvalitativnog i kvantitativnog. Naime, statistikom metodom prikupljaju se kvalitativni odnosno kvantitativni podaci, a kvantitativni se uvek odnose na kvalitativne, odnosno kvalitativni su sadrani u kvantitativnim. Saglasno tome kvalitativna odreenost, po pravilu, prethodi kvantitativnoj. Kada se saznaju rasprostranjenost, trajanje, koliina itd. uvek je to kvantitet neega, nekog predmeta istraivanja. U stvarnosti nema "praznog kvantiteta", te se izloena tekoa znatno ublaava. Statistikom metodom saznaje se opte preko pojedinanog. Iz prakse proizlazi da su manja ogranienja u saznavanju konanih skupina, a vea kada se radi o beskonanom. Polazite da ono to vai za jedan broj primeraka klase vai i za celu klasu moe se smatrati osnovnim ako se ima u vidu definicija klase i njena odreenost, kada se imaju u vidu odredbe relativne uniformnosti i jednoobraznosti i odnos proetosti opteg, posebnog i pojedinanog kojih nema jednog izvan i nezavisno od drugog. Uostalom, statistikom metodom se i ne saznaje univerzalno, apsolutno opte, ve preteno i proseno opte, i Tree ogranienje javlja se iz zahteva za reprezentativnou uzorka i preporuke da se reprezentativan uzorak formira metodom sluajnog izbora. Potrebno je zadovoljiti i statistiku i drutvenu reprezentativnost, kao i da metoda sluajnog izbora ne podrazumeva proizvoljan izbor, ve izbor po strogim pravilima. Reprezentativan uzorak zahteva odreena stroga proraunavanja, kao i izbor adekvatnog tipa uzorka koji se formira zavisno od predmeta istraivanja, hipoteza i indikatora. U svemu ovome tee je odgovoriti na pitanje otkud znamo da je uzorak reprezentativan? Uzorak se ne formira proizvoljno, ve po utvrenim principima i pravilima. On uvek reprezentuje pojavu (proces) koja je definisan kao predmet istraivanja. Osim toga, izradi plana uzorka i izboru uzorka prethodi prostorno i vremensko odreivanje predmeta i indikatora. Ovim su ve dati osnovi i okviri za reprezentativnost uzorka. I, na kraju, dolazi postupak testiranja uzorka koji uvaava sve zahteve vremenske i prostorne rasprostranjenosti pojave i bitnih obeleja sadraja i forme.
172

Dodajmo tome da je samo projektovanje istraivaki proces, te da se uzorak ne konstruie za potpuno nepoznatu pojavu. I, o jednom predmetu ne sprovodi se samo jedno istraivanje. Jo sloenije je pitanje ogranienja ili ak razgranienja optenaune statistike metode i merenja. U metodologiji ima shvatanja koja poistoveuju statistiku (statistiku metodu) sa merenjima. Svoj stav zasnivaju i opravdavaju postulatom da je svaka kvantifikacija merenje. To stanovite je izraeno i klasifikacijom skala, po kojoj imamo etiri tipa skala: nominalnu, ordinalnu, intervalnu i racio skalu. Prva od navedenih je samo skala imenovanja koja nita ne meri. Nesumnjivo je da optenauna statistika metoda u sebe ukljuuje i merenje i da su njeni postupci direktno povezani sa merenjima. Meutim, merenje ima specifian koncept, osnovu, postupke i instrumente. 3.3.3. METODA MODELOVANJA Iz nauke kao i iz drugih sistema ideja, verovanja i delanja proizlazi da je modelovanje u sutini sastavni deo svakog procesa ljudskog miljenja. Naime, o svim realitetima i procesima ljudi misle u odreenim standardima i s osloncem na njih. A, formiranje novih pojmova ostvaruje se preko i pomou standardnih, ve poznatih. Ipak, metoda modelovanja poela je da se afirmie i nauno obrauje kao optenauna metoda tek odnedavno. ta je modelovanje? Prema metodolokoj literaturi modelovanje je racionalan, sistemski, sloen postupak adekvatnog predstavljanja bitnih odredaba procesa, pojave odnosno realiteta ili njihovih zamisli kao odreene celine. Jednostavnije, modelovanje je proces izrade modela. Model je imitacija, prototip ili projekcija nekog predmeta dela postojee, prole i mogue budue realnosti. Prema tome evidentne su sledee osnovne vrste modela: modeli-imitacije kojima se predstavljaju realiteti stvarnosti materijalne ili druge prirode; modeli-prototipovi kojima se predstavljaju, jednim primerkom, realiteti sa svim bitnim svojstvima i funkcijama, koji e tek biti proizvedeni u, najee, materijalnoj proizvodnji; projektivni modeli - modeli zamisli, predstavljene zamisli buduih realiteta. Znai, modeli mogu da budu idealni i stvarni. Meutim, u drutvenim naukama razlikovanje samo idealnih i stvarnih modela nije dovoljno. Naime, drutvene pojave, procesi, odnosi, aktivnosti itd. ne mogu se proizvesti kao materijalni prototip ili kao materijalna imitacija. Ono to se o njima moe da izgradi jeste samo manje ili vie osnovana i tana zamisao koja se moe iskazati na razne naine: verbalno-usmeno ili tekstualno, ematski, kombinovano. U odreenim situacijama, kada se radi o projektivnim modelima, moe se u stvarnosti organizovati, ustanoviti odreena organizacija/institucija i slino kao eksperimentalna, ali, ma koliko nastojali, ona nikada nije slina originalu odnosno praktinoj realizaciji modela u meri u kojoj je to sluaj sa prototipovima stvari ili sa njihovim imitacijama. Zbog toga smatramo korisnim da se u klasifikaciji modela razlikuju: praktini, realni modeli; idealni modeli i idealizovani modeli imajui u vidu da nijedan od ovde pomenutih tipova modela nema u stvarnosti, u drutvenoj praksi, identian realitet. Mogu je samo odreen stepen slinosti. Pojmom praktini ili stvarni modeli oznaavaju se modeli ije realiteti se mogu identifikovati u praksi. Idealnim modelima smatramo one ije
173

realitete ne moemo otkriti u stvarnosti, a idealizovanim modelima one koji su delom sastavni inioci prakse, a delom norma, zahtev, uputstva, usmerenja prakse. Takvi su svi propisi, programi i slini akti. Idealni modeli, koji nemaju nikakve dodire sa realitetima stvarnosti, gotovo da ne mogu postojati. To bi mogle eventualno da budu izvesne artikulisane utopije. Meutim, i tu bi se inspiracija za njihov nastanak mogla nai u drutvenoj stvarnosti vremena u kome su stvarani. To nas upuuje na razlikovanje modela po usmerenosti. Po tom kriterijumu moemo konstatovati: modele predstavljanja stvarnosti onakvom kakva jeste (objektivistiki modeli), modele opravdavanja stvarnosti i modele kritike stvarnosti. Takoe, evidentno je postojanje pasivnih i aktivnih modela. Objektivistiki modeli predstavljanja stvarnosti su preteno pasivni. Aktivni modeli su usmereni na menjanje stvarnosti i mogu da budu preteno konstruktivni (da se odnose na izgraivanje novog ili usavravanje postojeeg). Modeli mogu da budu i preteno destruktivni. Razumljivo je da se teko mogu nai modeli iste destrukcije! Inae, modeli se mogu klasifikovati po mnogo osnova, a najei kriterijumi klasifikacije su: predmeti, sadraja modela, sloenost, svrha i ciljevi modela. Po predmetu, modeli, primera radi mogu biti: sistema, procesa, odnosa, ponaanja, i td. Svaki od ovih modela odnosno predmet modela moe se dalje konkretizovati i specifikovati, ali i povezivati i uoptavati. Modele moemo klasifikovati po stepenu sloenosti polazei od injenice da nema jednostavnih modela. Po pravilu, modeli su strukture vie modela nieg stepena sloenosti i (ili) manjeg obima i manje raznovrsnosti sadraja. Sluei se ciljevima i svrhom modela kao kritrijumom klasifikacije, momo konstatovati dve osnovne vrste modela: prvo, to su nauno-istraivaki modeli koji se konstruiu i koriste prvenstveno, preteno ili iskljuivo radi sticanja naunog saznanja; drugo, to su modeli koji su na osnovu naunog i strunog saznanja konstruisani da bi bili primenjeni. Takvi modeli nastaju u akcionim i tzv. razvojnim istraivanjima. Jo dva kriterijuma su vana za razlikovanje modela u drutvenim naukama. To su elastinost, odnosno otvorenost i statinost modela. U tehnikim naukama mogue je modelovati dovrene, zatvorene sisteme ije je postojanje i funkcionisanje potpuno odreeno, a svi bitni inioci relativno trajni i u stabilnim odnosima. I u prirodnim naukama mogui su takvi modeli, naroito kada su oni verne kopije prirodnih tvorevina. A, drutvene nauke gotovo da ne podnose zatvorene i dovrene modele. Naime, drutveni procesi su u stalnom toku i promene se u tim procesima odigravaju u kratkotrajnim periodima. Zbog toga je svaki zatvoren, dovren model samo veoma uproen i ematizovan prikaz bitnih odredaba. To je dovoljno da se shvati i sazna pojava kao statina, ali ne i dinamina, kao dato stanje, ali ne i kao proces. A, ako je organizacija otvoreni proces tada je nuno teiti konstruisanju otvorenih, elastinih modela. Otvoreni, elastini modeli osim osnovnih odredaba pozntog (poznatih) odnosno definisanog (definisanih) stanja, utvrenih inilaca i svojstava, u datom vremenu i na datom prostoru, sadre i mogunosti predstavljanja razlika i promena u drugim momentima ili samo na drugim prostorima. Osim toga, elastini modeli su komunikabilni i sa drugim srodnim modelima. Bitna razlika izmeu zatvorenih, dovrenih i elastinih modela je u tome to su zatvoreni, dovreni modeli statini, dijagnostini ak i kada su eksplikativni, dok su elastini, otvoreni modeli prognostini i nuno eksplikativni. Prognostinost i eksplikativnost proizilaze iz predstavljanja dinamike i varijabilnosti situacije i bitnih odredaba predmeta. U drutvenim nukama statini modeli su samo uslovno mogui.

174

Oni se mogu odnositi samo na jedan odseak vremena, na jedan momenat procesa ili samo na jedan dogaaj. Statian model kojim se predstavlja samo jedno stanje u jednom odreenom momentu ograniava mogunost saznanja samo na taj momenat. Velika, ali ipak relativna raznovrsnost i promenljivost drutvenih pojava, istinitije se i potpunije saznaje dinamikim modelima kojima se predstavlja proces kao sistematski (ili samo sistematizovani) tok raznih stanja u raznim momentima. Osnovna vrednost statikih modela je u njihovoj valjanosti kao analitike i polazne osnove. Mada oni predstavljaju stanje u samo jednom momentu iovta koje se moe razlikovati od stanja u svim drugim momentima, oni sadre i predstavljaju sve bitne odredbe struktura, funkcija, odnosa i veza, sadraja i forme, svojstava i ponaanja (aktivnosti) u organizaciji materije i materijalnoj organizaciji, to omoguava izvesna saznanja o sutini. Istovrsni modeli o istom predmetu u sledujuim vremenskim odsecima (ili u prethodeim, ako istraivanje obuhvata i istoriju), omoguavaju da se predmet istraivanja sazna istinitije i razvojno, kao proces. Navedene razlike, meutim, ne osporavaju nune zajednike odredbe svih modela. Naime, bitno obeleje svih modela ukljuujui i naunoistraivake, jeste relativna statinost izraena kroz strukturu modela i predmeta modelovanja, pojmovne aparature i simbole kojima se model iskazuje. Bez toga nije mogue ostvariti vezu i odnos izmeu realiteta (predmeta modelovanja) i modela, njegovog znaenja, vaenja i uloge u saznanju. Iz rezultata teorijsko-empirijskih istraivanja proizlazi da se svaki model sastoji delom iz idealnog, delom iz realnog, delom iz apstraktnog, delom iz konkretnog. Naime, ne moe nastati model bez odgovarajue zamisli o predmetu i bez zasnovanosti te zamisli i na prethodnom optem fondu saznanja (ukljuujui i fond naunog saznanja) i odreenog neposrednog linog i naunog iskustva u raznim oblicima, raznog sadraja i stepena valjanosti. I, naravno, bez izvesnog uea intuicije. Idealno u modelu moe se shvatiti kao uee ideje, ali i kao uee orijentacionih vrednosti u formiranju modela, kao i uee odreenih uverenja i verovanja. Ono se izraava kroz stav: "trebalo bi da bude", to je u sutini prognostiko-vrednosni stav. Realno u modelu moe se shvatiti samo kao uee injenica stvarnosti u modelu. Ono se ne moe svesti iskljuivo na materijalne komponente stvarnosti, ve na sve ono to ini stvarnost, ukljuujui i nauno saznanje. I sam model, makar bio i najapstraktniji, postaje deo realnosti. A, apstraktno u modelu je sve ono to ima karakteristike zajednike ili samo prosene statistike optosti. U formiranju naunih, nauno-istraivakih modela veliku ulogu, reklo bi se, ulogu naune osnove imaju aksiomi, nauni zakoni, kategorije, naunoteorijski postulati, teoreme itd. koji su istovremeno i apstrakcija i apstraktni opti modeli. Osim njih u modelu i njegovom nastanku uestvuju i druge apstrakcije nieg reda standardi. Dakle, bitan i, reklo bi se, poetni inilac svakog valjano zasnovanog modela jesu apstrakcije. I sam model, ako nije prosta imitacija materijalnog ili materijalni prototip, u izvesnoj je meri apstrakcija jer predstavlja ne samo jedno ve vie pojedinanog i posebnog predstavljajui njihove bitne zajednike odredbe. Model je istovremeno i konkretizacija najapstraktnijih odredaba, njihovo pribliavanje odreenom postojeem ili verovatnom ili moguem realitetu. Nesumnjivo je da se u modelima iji su predmeti modelovanja realnosti, moraju sadravati inioce tih realnosti - bar u obliku saznanja o njima. U protivnom, model

175

ne bi mogao da bude komunikabilan, a izostankom komunikabilnosti izostala bi bitna svojstva modela. Na osnovu iznetog moe se konstatovati da od vrste i tipa modela zavise srazmere uea apstraktnog i konkretnog, idealnog i stvarnog. U naelu moe se rei da je u materijalnim imitacijama i prototipovima vee uee konkretnog i realnog nego u drugim modelima. A, ono to je bitno jeste da modeli nastaju u odreenim uslovima i da samo u odreenim drutvenim uslovima imaju svrhu i ulogu. Zbog toga je situacija u kojoj se model stvara bitan inilac procedure modelovanja. Praksa kazuje da je svaki model svesni proizvod subjekta koji vri izbor vrste i tipa modelovanja, predmeta modelovanja itd. Modelom se uvek predstavlja izvestan predmet modelovanja, a za modelovanje, tj. izradu modela koriste se izvesna sredstva. Prema tome, osnovni inioci modelovanja bili bi: situacija odnosno uslovi modelovanja, subjekt modelovanja, objekt (predmet) modelovanja, i sredstva modelovanja. Iz rezultata teorijsko-empirijskih istraivanja proizlazi da celovitije prikazana procedura modelovanja tee ovako: Konstatovanje potreba i svrsishodnosti izrade modela, Izbor predmeta modelovanja, Izbor vrste i tipa modela, Izbor sredstava modelovanja i naina iskazivanja modela, Izbor saradnika u izradi modela, Projekotvanje modela i njegova izrada, Testiranje modela i intervencije u cilju usavravanja, Predstavljanje i dalja upotreba modela. Sve ove faze procedure izrade modela (modelovanja) kao procedura ostvarivanja optenaune metode modelovanja realizuju se po optim pravilima projektovanja i sprovoenja naunog istraivanja. Metoda modelovanja je teorijsko-empirijska metoda, a u njenoj osnovi su osnovne metode tipologizacije (svaki model je predstavljanje tipinog), apstrakcija i konkretizacija. Ni ostale osnovne metode ne ostaju po strani pri modelovanju i primeni modelnog eksperimenta. Naime, modelni eksperimenti nezamislivi su bez optenaune statistike metode isto tako kao to su nezamislive statistike serije, korelacije, statistiki obrasci bez metode modelovanja. Savremena metodologija posebnu panju poklanja "modelnom eksperimentu", koji moe da bude: a) praktian, empirijski i b) misaoni, teorijski eksperiment. Izraz "misaoni eksperiment" je protivrean upravo zbog toga to su bitne odredbe eksperimenta vezane za praktino ponaanje u proizvoenju odreenog rezultata. Otuda i veoma znaajna uloga eksperimenta u metodolokim istraivanjima, ali i ne samo njima. Modelni eksperiment u prvom znaenju podrazumeva najmanje sledee mogunosti: zamiljeni i verbalno i na druge naine predstavljeni model proverava se praktinim eksperimentom. U ovom sluaju model ima svojstva plana eksperimenta i analitiko-mernog instrumenta u utvrivanju rezultata; model je samo oznaen u najgrubljim crtama pa se eksperimentom ili nizom meusobno povezanih eksperimenata ili kavzieksperimenata pokuava izgradnja i razvoj modela;

176

 postoji misaoni model teorijski zasnovan i u praksi primenjen. Nauna prodornost i saznajna mo modelnog eksperimenta izvnaredno je velika i u teorijskim i u empirijskim istraivanjima. Ona se zasniva na injenici da se model moe formirati eksperimentalnim putem, "metodom pokuaja" bez postojanja bilo kakvog naunoteorijskog fonda, pri emu bi steena saznanja bila osnova teorijskog fonda u datom sluaju. Mogue je, takoe preuzeti otkriveni postojei model sadran u prirodnoj ili drutvenoj pojavi, i njega naunoteorijski artikulisati. I, na kraju, mogue je formirati zamisao - misaoni model o novom, nepostojeem i misaono varirati inioce tako zamiljenog modela odnosno situacije u kojima se model zamisao mogueg realiteta javlja, razvija se, deluje itd. Mogunost saznanja metodom modelovanja je veoma velika. Ovo zbog toga to se modelovanje, model i modelni eksperiment primenjuju kako u fundamentalnim, tako i u primenjenim i razvojnim (akcionim) istraivanjima, u verifikatornim i heuristikim istraivanjima. Modelovanjem, modelom i modelnim eksperimentom mogu se procesi i pojave opisivati, tipologizovati, otkrivati, objanjavati i prognozirati. tavie, moglo bi se osnovano tvrditi da valjana prognoza nije mogua bez prognostikog modela izvedenog modelnim eksperimentom. U tome igraju veliku ulogu kvazieksperimenti, posebno tzv. metoda simulacije ije su mogunosti izuzetne i stalno se poveavaju razvojem raunara. Simulacija je u sutini modelni misaoni eksperiment. Iz rezultata metodolokih istraivanja proizlazi da je bitan uslov pravilnog i uspenog izvoenja modelnog eksperimenta odgovarajue iskazivanje odnosno predstavljanje modela. Opte je poznato da se model moe iskazati odnosno predstaviti reima (usmeno i pisano - ali je pisani oblik primereniji), skicama i crteima, emama, snimcima (fotografskim i filmskim), kartama, maketama, reprezentativnim proizvodima i raznim, specijalno izraenim simbolima odnosno simbolima naunog jezika. U drutvenim naukama nisu uobiajeni, a esto nisu ni mogui oblici materijalnog predstavljanja. Zbog toga je bitan uslov za korienje modelovanja, modela i modalnog eksperimenta formiranje standardnih termina i pojmova, znakova i simbola naunoteorijskog fonda koji e sadravati odgovarajue postulativne i aksiomatizovane postavke i pravila postavljanja i korienja modela i modelnog eksperimenta. U tom smislu bitne su dve grupe pravila. Prvu grupu ine pravila komunikabilnosti i realistinosti modela, koja obezbeuju to istinitije, to vernije i potpunije predstavlajnje predmeta modelovanja modela. A, druga grupa pravila odnosi se na uvaavanje ogranienosti optenaune metode modelovanja, pa time i modelnog eksperimenta. Osnovu ogranienosti ini to to je svaki model samo predstavljanje odreenog prolog, aktuelnog ili mogueg realiteta na osnovu naeg znanja o njemu. Ta ogranienost se izraava kao pojednostavljenost i parcijalnost modela i kao njegovo relativno i ogranieno vaenje. U tom smislu svaki model je samo oblik i sredstvo saznanja verovatne istinitosti i pretenog vaenja. U procesu naunog rada evidentni su kvantitativni pristupi i kvantitativne metode istraivanja, kao i raznovrsni matematiki i ekonomski modeli itd. Razmatranja celishodnosti i mogunosti primene kvantitativnih metoda zahteva odgovor na nekoliko prethodnih pitanja: da li je mogue u drutvenim naukama koristiti matematike modele? Koliko je i kako mogue korienje metode modelovanja, tj. strukturalno-funkcionalnih kibernetskih i matematikih modela? Da li je i koliko mogue izvriti tipizaciju delujuih i drugih inilaca ("faktora doprinosa" i "faktora kontigencija"), odnosno konstatovanja stabilnih orijentacionih vrednosti i stereotipa miljenja i ponaanja? I, jedno moralno pitanje: da li je razvijanje metoda operacionalnih istraivanja moralno prihvatljivo, tj. koliko je razvijanje ovih metoda

177

istovremeno razvijanje manipulacije ljudima? Na kraju, ako se ve sva ta pitanja postavljaju, zato se sve to ini kroz razmatranje operacionalnih istraivanja? Opravdanost i sloenost pitanja ne moe se poricati. Njima se stoga mora pristupiti polazei od sledeih osnovnih stanovita: prvo, sve, pa i drutvene nauke su, pre svega, razvojni misaono-praktini procesi. Stoga nijedan stav, istinit u vreme kada je nastao onoliko koliko je to tadanje ukupno nauno saznanje dozvoljavalo, ne moe se smatrati veitom i nepromenjivom istinom. Mogunosti korienja matematike matematikih metoda, prema tome, uslovljene su razvojem matematike i razvojem drutvenih nauka. Optenauna statistika metoda se ve dugo upotrebljava u drutvenim naukama, a to objektivno podrazumeva i upotrebu odgovarajuih matematikih metoda. U njima vae odreeni zakoni i pravilnosti, mogu se utvrivati uzrono-posledini odnosi, prave se naune prognoze. Sve to govori u prilog stavu, da je pitanje "da li je mogue koristiti matematike metode" prevazieno i da ga treba preformulisati u pitanje: "kako i koliko te metode moemo koristiti". Oigledno je da su tri bitna momenta determinisala istinske mogunosti korienja tih metoda. Prvi je: neponovljivi totalitet svakog oveka i svakog dela njegovog ivota, kao i svake ljudske zajednice, odnosno organizacije to ih ini posebno nepodesnim za primenu matematikih metoda. ovek je racionalan i emotivan, a sprege u kojima uestvuje racio mogu se javiti i javljaju se u gotovo neogranienom broju varijanata. Posledica toga je gotovo neogranien broj situacija u kojima se ovek nalazi i ponaanja kojima te sprege manifestuje. Pa ipak, iako izmeu svih pojedinaca i ljudskih zajednica postoji izrazita razlika, izmeu njih postoji i izrazita slinost i podudarnost. I u drutvenim naukama to zajedniko i slino nije naroito teko konstatovati, kao ni ono razliito, posebno i lino. Drugo, to je razvijenost nauke. Nauna saznanja o zakonima i pravilnostima kretanja procesa i ponaanja ljudi kao posebna savremena nauna saznanja relativno su nova i oskudna, ali su empirijski-iskustveno mnogo puta doivljavana i proverena, te se mogu sistematizovati i standardizovati u oblastima bitnog, uobiajenog i najeeg. Tree, to su razvoj i mogunost raunara. Raunari sa svojim mogunostima, mnotvo inilaca pojava i procesa ine znatno manje zastraujuim, a mogunosti variranja njihovih veza i odnosa neuporedivo veim. Dakle, doli smo do stava da sve to se moe meriti moe biti i predmet matematike obrade. Ali, mogu li se i kako meriti oseanja, motivacije, doslednost? Ili se to samo procenjuje? I ta je sa vrednostima? Odgovor je jednostavniji nego to se obino misli. Ne meri se sve podjednako, istim merilom, istim postupkom i istom preciznou. Kvantitet neega se precizno utvruje, neega procenjuje, sluei se odreenim kriterijumima i merilima, neega se ocenjuje - takoe ne proizvoljno iako ne egzaktno, a neto se samo jednostavno tvrdi. Dakle, razliite pojave, razliiti inioci, svojstva itd. Matematike metode se mogu, u principu, adekvatno primeniti na odgovarajua podruja. Metoda modelovanja jedna je od fundamentalnih optenaunih metoda u drutvenim naukama i praksi. Za drutvenu nauku moe se, uz izvesna preterivanja, tvrditi da je saznajni, epistemoloki sistem saglasnih modela, idealnih tipova razumevanja (uivljavanja), objanjenja, komparacija i analogija povezanih sa praksom. Izuavanje brojnih istraivanja, istraivakih projekata, korienih operativnih metoda i tehnika, instrumenata i obrade i prezentacije podataka, upuuje nas na zakljuak da je u svim ostvarenim projektima empirijskih istraivanja metoda modelovanja bila koriena - manje ili vie korektno - ak i kada autori nisu

178

eksplicitno saoptavali svoje opredeljenje za njeno korienje. ime su se rukovodili u ovom asu se ne moe rei, ali je sigurno da je priroda predmeta takva da zahteva primenu metode modelovanja u svim teorijskim empirijskim istraivanjima, pa ak i u orijentacionim. Dva znaajna momenta pored navedenih, odluujue doprinose da metoda modelovanja bude koriena u svim istraivanjima. Prvo, naunim istraivanjima, na ovom nivou razvoja drutva, nuno se pristupa polazei od ve postojeih naunih saznanja koncentrisanih u naunom fondu ili, ako takvih saznanja nema o konkretnom predmetu istraivanja, polazi se od iskustvenih i drugih saznanja koja su steena, kvalifikovana i verifikovana kako naunom osnovom ugraenom u obrazovanje istraivaa, tako i praksom. I u situacijama u kojima je nauni fond o predmetu istraivanja krajnje siromaan ili ga gotovo i nema, postoji saznanje o irem drutvenom problemu iji je inilac i konkretan predmet istraivanja. No, neophodno je naglasiti da ne treba u naunom fondu uvek traiti eksplicitno datu osnovu za primenu metode modelovanja. ee je situacija da je osnova sadrana u naunom fondu, ali je treba konstituisati ostvarivanjem nunog logiko-saznajnog procesa uspostavljanjem potrebnih veza izmeu primene paradigme, teorije i opte metode, naunog fonda, predmeta istraivanja i primenom osnovnih posebnih metoda - posebno kombinacijom analize i sinteze, dedukcije i indukcije. Drugo, projekt istraivanja nuno podrazumeva i izraava odreeni teorijski model o predmetu istraivanja. On je, nuno, konkretizovan iskaz o logiko-saznajnoj materiji, vezama, odnosima, tokovima miljenja, sistemu izvedenom iz naunog i iskustvenog fonda saznanja (i, neizbeno, i iz imaginacije bez koje pravog istraivanja nema) i usmerenog na sticanje novog saznanja. Taj sistem spoznatog pomenuta svojstva naroito izraava u delovima projekta kao to su odreenje predmeta, hipoteze sa indikatorima a i instrumentarij istraivanja. Polazei od injenice da je pogled na svet u odreenoj meri konstituisan i razvijen model (makar konceptualno), taj model se prenosi primenom osnovnih posebnih metoda, u predmet, hipoteze i instrumentarij istraivanja. Najee kombinacije korienja metoda modelovanja su: metoda modelovanja je osnovna i okvirna, a statistika metoda, sa statistikim i matematikim postupcima, koristi se u skladu sa potrebama metode modelovanja; druga esta kombinacija, naroito u deskriptivnim istraivanjima, jeste ravnopravna upotreba i proimanje metode modelovanja i statistike metode. U oba sluaja u osnovi im je hipotetiko-deduktivna metoda. U eksploratornim orijentacionim, a i u znatnom broju akcionih istraivanja, metoda modelovanja i statistika metoda imaju sledee konstrukcije korienja: metoda modelovanja - model pretpostavljenog, mogueg u nacrtu naune zamisli; statistika metoda - podaci o stvarnosti; statistika metoda matematike metode - statistiki i matematiki modeli u sreivanju i obradi podataka; metoda modelovanja - izvoenja zakljuaka na osnovu podataka kao konstituisanje modela - interpretacija, saoptavanje oblikovanog istraivakog saznanja. Metoda modelovanja, primenjena u jednom projektu empirijskog istraivanja ne podrazumeva nuno samo jedan model, niti zahteva da taj model bude striktno, precizno i monolitno do kraja razvijen. Naprotiv, predmet istraivanja dozvoljava, a veoma esto i zahteva izgraivanje vie modela unutar istog projekta, bilo da se radi o
179

intra, bilo interdisciplinarnim istraivanjima. to je predmet sloeniji, to se vie njegovih aspekata obuhvata, to je zahtev za formiranjem vie modela izrazitiji. Ovo je naroito oigledno u sluajevima u kojima postoji jedan generalni projekt i vie potprojekata koji se bave razliitim komponentama predmeta istraivanja. Raspoloivi rezultati istraivanja prakse korienja metode modelovanja dozvoljavaju da se zakljui da je u empirijskim istraivanjima u ovoj oblasti dominantno korienje sloenog modela koji je situiran, po pravilu, na jedan od sledeih naina: prvo, globalni model (model ukupnog predmeta istraivanja); saznajni okvir je konkretizovan "podmodelima" tj. modelima inilaca predmeta, i celishodno je da bude etvorostepeno razvijen: najvii stepen - opti model problema; sledei nii, drugi stepen - model predmeta koji odgovara i generalnoj hipotezi; trei stepen - modeli segmentiranih inilaca predmeta koji odgovaraju i posebnim hipotezama; etvrti stepen - modeli elementarnih inilaca predmeta - koji odgovaraju i pojedinanim hipotezama sa indikatorima. U sutini to je jedan koherentan i razraen model - sistem. Druga situacija je kada je heterogenost i sloenost predmeta takva da je celishodno raditi nezavisne modele koji, svaki za sebe, mogu opstati kao posebna i dovoljna ua celina, ali su te posebne celine povezane logiko-saznajnim procesima i ciljevima u iru celinu. Takve situacije se javljaju u gotovo svim sluajevima istraivanja, zato to predmet zahteva posebne modele za pojedine faze i za pojedine njegove aspekte. Statini modeli se mogu primeniti na svaki predmet istraivanja - ukljuujui i istraivanje razvoja, ali je njihova upotrebljivost i funkcionalnost uslovljena bogatstvom naunog fonda saznanjima o predmetu istraivanja i ograniena prirodom predmeta. Na primer, statini model mogu je kao inicijalna situacija za merenje promena u odreenom vremenskom periodu - pri emu je re o tzv. realnom modelu. Ogranienost mogunosti ovakvih modela je izrazita naroito u longitudinalnim i genetikim istraivanjima, koja se retko mogu zadovoljiti deskripcijom i kod kojih nikako nije dovoljno snimiti stanje, ve je neophodno pratiti proces razvoja pojave, utvrivati uzrono-posledine veze i odnose izmeu razliitih inilaca kretanja, uslova u kojima se pojava ostvaruje itd. Dinamiki model je stoga neophodan. Za razliku od statinog, dinamiki model predvia i omoguuje sopstvenu transformaciju, u skladu sa tendencijama uoenim u stvarnosti iz koje se izvodi. No, mogue je da nauni fond ne raspolae dovoljnim saznanjima potrebnim da se model izvede iz realnosti mogue je da je pojava nova. U takvim situacijama model je nuno dinamian - on nuno sadri inioce vremena i prostora i promena oblika (to je najuoljivije), sadrine i sutine (to je najmanje oigledno), to izraava kako dinamikim varijantama inilaca modela, tako i varijantama relacije izmeu njih u vremenu i prostoru. Dinamiki model, stoga, nuno odreuje (sadri) granine take kvaliteta, koje dozvoljavaju da se uoe momenat i svojstvo promene koja nastupa. Moe se smatrati da je konstrukcija i realizacija i dinamikog modela laka u interpretaciji podataka i formiranju zakljuaka nego u drugim delovima projekta empirijskog istraivanja. Hipoteze dozvoljavaju izraavanje svojstava dinamikog modela, pogotovo ako su pojedinane hipoteze dovoljno detaljne i opremljene indikatorima za razliite razvojne varijante, dok se u predmetu ovaj model izraava preteno kroz njegovo teorijsko odreenje. Zatvoreni ili potpuni, dovreni model odgovara statistikom modelu. On je, po pravilu, razvijen tako da su mogue varijacije realne pojave do tanina obuhvaene operacionalnim odreenjem predmeta, hipotezama i instrumentarijom, te se dopune

180

modela ne mogu vriti u razliitim fazama istraivanja. Ovaj model nuno podrazumeva: da o samoj pojavi postoji veoma bogat fond naunog saznanja i veoma razvijen i verifikovan metod istraivanja; da istraivanje ima verifikatorni karakter; da kao nauni cilj ima naunu deskripciju predmeta istraivanja; da predmet istraivanja bude to jednostavniji; da predmet istraivanja bude dato stanje. Ovaj model se moe koristiti naroito u istraivanju odnosa stvarnosti i normativno ili oficijelno vrednosno datih struktura i korpusa sistema kao to su organizovanje institucionalnosti i sl. Otvoreni modeli, nasuprot zatvorenim, podrazumevaju u toku istraivanja ugraivanje i novih komponenata u model. Oni mogu biti statiki - naroito kada se radi o naunoj deskripciji nove nepoznate pojave u odreenoj situaciji, ali su dinamiki modeli nuno otvoreni. Otvorenost modela realizuje se manje izrazito kroz odreenje predmeta istraivanja, znatno vie kroz hipoteze, a konkretizuje se kroz instrumentarij, obradu i interpretaciju podataka i zakljuaka. Istraivanja sa naunim ciljem koji podrazumeva vii stepen naunog saznanja i iji je karakter heuristiki, zahteva otvorene modele. Moe se ak utvrditi da vei stepen heuristinosti zahteva i veu otvorenost modela. Kruti ili vrsti model odgovara, po pravilu, statinom i zatvorenom modelu, ali nije nuno statian i zatvoren. Naime, pod krutim ili vrstim modelom podrazumevamo model sledeih svojstava: svi inioci ili pretean broj inilaca su jednoznani; njihova povezanost je takva da gubitak jednog inioca uzrokuje raspad modela; model je primenljiv samo za odreeno stanje. Po pravilu, kruti ili vrsti model, veoma razvijenih odreenja (upravo zbog jednoznanosti) ne moe biti primenjen na veoma sloene predmete istraivanja. Oni su, kada su istraivanja heuristikog karaktera, pogodniji za negativne zakljuke (otkrivanje "ta nije") nego za pozitivne zakljuke. Elastini modeli su znatno sloeniji, iako manje detaljno razvijeni. Oni se, po pravilu, koriste u istraivanju veoma sloenih procesa, i to vie sutine i sadrine tih procesa, a manje njihovih oblika. Stoga je mogu i gubitak, transformacija ili ukljuivanje novog jednog ili vie inilaca, a da model ipak funkcionie. Ovakvi modeli su nuni kada se istrauju odnosi, a posebno procesi i odnosi i, naroito, kada se polazi od modela idealnog (zadatkog standaradima i drugim normama) ka modelu realnog. U dosadanjem izlaganju vremenska dimenzija istraivanja, posebno predmeta istraivanja, ee je pominjana kao znaajan faktor modelovanja. Smatramo da je dimenzija vremena toliko znaajna da je potrebno usvojiti kao kriterijum klasifikacije modela. Tako moemo razlikovati jo tri tipa modela: retrospektivni, savremeni (tekui), i prognostiki. Retrospektivni model bio bi onaj koji se, polazei od savremene situacije, raspoloivog fonda naunog saznanja i podataka, bavi misaonom rekonstrukcijom prolih situacija. Izgleda da nije neophodno naglaavati da je ovaj tip modela prvenstveno pogodan za istraivanje stavova - ocena o proteklim dogaajima, znanja,

181

memorije i sl. kao i za istraivanje ciljeva, planova, programa i sl. koji su, takoe, i deo stvarnosti i sadanjosti. Aktuelni modeli su modeli (misaone konstrukcije savremenog stanja definisanog vremenom i prostorom) koji se tiu savremenog zbivanja, savremene realnosti. Kao to mu i naziv kae, prognostiki je model onaj iji je predmet zamiljanja, predviena, blia ili dalja budunost stvarnosti ili jednog njenog dela. Dosadanja istraivaka praksa pokazuje da su veoma retki "isti" modeli bilo kog od ova tri tipa. Najee se javljaju kombinacije - to naroito dolazi do izraaja u interpretaciji, odnosno u objanjenju i zakljuivanju. Za nauni rad od znaaja je unutranji opti sadraj predmeta modela kao kriterijuma klasifikacije. a osnovu pomenutog kriterijuma razlikujemo: vrednosne, normativne, i stvarne modele. Moe se osporiti da je ovo ve obuhvaeno tipovima idealnih i realnih modela, ve definisano kao modeli posebnih vrsta, i to je teko osporiti. Ali, ipak, ovde navedeni tipovi modela su nauna konkretizacija optih vrsta modela. Vrednosni modeli su oni koji su neposredno izvedeni iz sistema vrednosti, ciljeva, naela, principa, itd. To je, figurativno reeno, model "trebanja". Normativni modeli su izvedeni iz pravnih i drugih normi, ije je potovanje garantovano odreenom i utvrenom organizovanom i sistematskom sankcijom. Realni ili stvarni modeli su izvedeni neposredno iz drutvenog odnosno organizacijskog delanja - iz organizacione realnosti. Oni pri tom, ne iskljuuju vrednosno i normativno stoga to je to specifina komponenta organizacione realnosti i stavova. Meutim, model se u ovom sluaju prema vrednosnom i normativnom ne odnosi kao prema orijentacionom i zadatom, kao prema neemu to "treba" ili "mora", ve kao prema neemu i to "jeste" i to "deluje", to je realno - aktivno. Prema empirijskim iskustvima ova tri modela su, ini se, izuzetno znaajna i veoma esto koriena u raznovrsnim kombinacijama. Nije potrebno naglaavati da svaki programski akt sadri vrednosno-orijentacione, svaki pravni normativne i svaki sistem stvarne elemente modela. Ova tri predmetna modela nuno proimaju svaki od napred pomenutih tipova modela. Kada se pomenu izvedeni i projicirani modeli, na prvi pogled se dobija utisak da se radi o ponavljanju, da je opet re o retrospektivnom modelu, modelu tekueg i prognostikom modelu. No, to nije tano. Izvedeni modeli su svi oni modeli koji se zasnivaju na naunom fondu saznanja o prolosti, sadanjosti i budunosti. To su modeli koji su, po zakonu verovatnoe, vrlo slini realnosti na koju se odnose. Nasuprot tome, projicirani modeli su lieni takve dimenzije stvarnosti, oni su vie proizvod intuicije, tenji, oekivanja, nadanja i pretpostavki, nego proizvod naunog saznanja. Projicirani modeli mogu se odnositi kako na budunost, tako i na prolost i nepoznatu sadanjost. Mora se naglasiti da ovaj tip modela spada u najmanje definisane, najmanje razvijene i najmanje precizne, pa stoga, i najmanje podobne za empirijska istraivanja. Njihova se osnova moe nai u programskim dokumentima kao opta naelna odreenja budunosti ili optih istorijskih ciljeva. Najranjiviji i najvie podloan osporavanju je kriterijum internosti modela - i tipovi modela koji su na osnovu tog kriterijuma konstruisani. Mogue je, takoe, i da njihovo imenovanje nije dobro izvreno. Ali, ako je i tako, neosporno je da se mogu opaziti modeli projekta, postupaka i instrumenata, kontrole, selekcije, klasifikacije, tabeliranja, iskazivanja, interpretacije i korienja podataka - koji su unutranji modeli
182

organizacije istraivakog projekta kao koherentnog logiko-saznajnog i akcionog sistema. To su, moglo bi se rei, modeli strukture i oblika projekta i njihovih delova. To smo nazvali internim tipom modela. Istovremeno, opaamo da projekt empirijskog istraivanja nuno sadri i model pojave - predmeta istraivanja, dakle, model neega to je izvan projekta i nezavisno od njega u stvarnosti, a to je, kao predmet projekta, njegova sadrina. Modele pojava - predmeta istraivanja nazvali smo eksternim modelima. To su modeli sadrine. Razlikovanje ova dva tipa modela postavlja vie pitanja, meu kojima poseban znaaj pridajemo sledeem: u kakvoj se sprezi sa drugim tipovima modela javljaju ova dva modela, i u kakvom se odnosu oni meusobno nalaze? I jedan i drugi model mogu doi u spregu sa bilo kojim od pomenutih tipova modela. Ova dva tipa modela se uvek javljaju istovremeno, meusobno su zavisni, i sa drugim tipovima modela ne mogu ui u nezavisnu spregu. Posebno interni modeli - ili modeli oblika - mogu postati i eksterni modeli (projekt empirijskog istraivanja - to ak moe biti njegov model) dok ostali eksterni modeli (modeli sadrine) ne mogu postati interni modeli. Ako je metoda modelovanja mogua u obliku razvijenih strukturalnofunkcionalnih modela, modela strukture, delatnosti - funkcija, veza i odnosa koji se konstruiu kao idealni i realni, apstraktni i konkretni, zato ne bi bili mogui matematiki modeli? ta je simulacija ako ne matematiki model? Ako je mogue konstruisati vaee razlike, suprotnosti i protivurenosti i iskazati ih unutar strukture, funkcija, odnosa i veza u fazama i etapama procesa, mogue je, u naelu, bar za neke oblasti procesa, konstruisati "skup limitirajuih faktora" kao jednu od fundamentalnih kategorija operacionih istraivanja. Simulacija je u metodologiji shvaena na vie naina, ali preteu saglasnosti da je to: oblik kvazieksperimenta; oblik modalnog eksperimenta i izvanredan rekonstruktivni i prognostiki instrument. Za drutvenu stvarnost simulacija je od izvanrednog znaaja zato to je u tim oblastima neophodno planiranje - dakle, prognoza i praenje i vrednovanje - dakle, rekonstrukcija. Proces simulacije uz pomo raunara tee, u principu ovako: Definisanje cilja i svrhe simulacione studije: problem koji treba reiti, granice sistem/okolina, nivo detaljnosti. Identifikacija sistema. Opis komponenata sistema, interpretacija komponenata, nain rada, veza sa okolinom, formalni prikaz sistema. Prikupljanje podataka o sistemu, analiza tih podataka. Izgradnja simulacionog modela. Stvaranje konceptualnog modela koji adekvatno opisuje sistem i omoguava reenje zadatog problema. Izgradnja simulacionog programa. Izbor programskog jezika ili paketa i stvaranje simulacionog programa bilo pisanjem programa, bilo automatskim generisanjem programa na osnovu konceptualnog modela. Verifikacija simulacionog programa. Testiranje simulacionog programa prema postavkama simulacionog modela. Vrednovanje (validacija) simulacionog modela - ispitivanje da li simulacioni model adekvatno predstavlja stvarni sistem. Planiranje simulacionih eksperimenata i njihovo izvoenje - prema usvojenom planu. Analiza rezultata eksperimenata - statistika analiza. Zakljuci i preporuke.

183

Po pravilu, razlikuju se: a) deterministiki i b) stohastiki modeli. Jasno je da prednost imaju stohastiki modeli. Predlog simulacije ovim modelima mogu biti razvnovrsne akcije, procesi, delatnosti i td. Formiranju matematikih modela mora prethoditi strpljiv rad na evidentiranju, tipologizaciji i standardizaciji znaenja stereotipa miljenja i ponaanja u standardnim situacijama. Primera radi, evidentiranjem i standardizacijom nunih inilaca organizacionog ponaanja mogue je izgraditi globalne, opte i posebne modele stohastikog tipa ili idealne tipove organizacionog ponaanja, kao i tipove odstupanja od standarda. Nauka veoma esto koristi operaciona istraivanja iju bit ine matematiki modeli i matematike metode. Operaciona istraivanja treba shvatiti kao skup matematikih metoda kojima se, po precizno utvrenom zadatku, primenom algoritama (redosled odreenih elementarnih logiko-matematikih operacija) i na odgovarajui nain definisanog matematikog modela, dolazi do optimalnih odluka. Tri su osnovne faze rada u operacionim istraivanjima: prvu fazu ini izrada matematikog modela predmeta istraivanja (situacije, sistema itd.); drugu fazu ine tri potfaze: izbor algoritma; izrada i testiranje programa za raunar; proraun na osnovu prikupljenih polaznih podataka; trea faza se sastoji iz verifikacije reenja do koga se dolo u drugoj fazi. Kroz pomenute tri faze dolazi se do etiri tipa odluka: a) deterministikih, ije je svojstvo da im je verovatnoa jednaka jedinici, tj. potpuna; b) probabilistikih, ije je svojstvo da njihova ralizacija zavisi od ponaanja okruenja u kome se sistem nalazi; c) statistikih koje su sa najmanjim stepenom verovatnoe u ovom redosledu, jer su parametri kojima se sluimo u njihovom izraunavanju veliine koje su procenjene, te u sebi mogu da sadre greku. U primeni matematikih metoda u operacionim istraivanjima koriste se tri kljuna pojma: funkcija cilja ili kriterijum upravljanja; skup ogranienja; matematiki model. Postoji stav "da trojka (F = funkcija cilja, L = limitirajui faktor, tj. skup ogranienja i M = matematiki model) karakterie kompletno odreeni upravljaki zadatak". Funkcija cilja je da poslui kao kriterijum kvaliteta upravljanja, iji su pokazatelji protivureni i izraeni kao: vreme i kvalitet, trokovi i efikasnost. Cilj je razreenje protivurenosti. Cilj se postavlja kao globalni i kao ciljevi niih hijerarhijskih nivoa. U definisanju funkcije cilja (pa i samog cilja) polazi se najee od verbalnog opisa, da bi se, preko analitikog, dolo do konanog matematikog oblika, za svaki upravljaki zadatak i za ukupnu upravljaku odluku posebno. Skup ogranienja je skup inilaca i svojstava sistema i okruenja koji negativno deluju na ostvarivanje cilja. Skup ogranienja (limitirajuih faktora) karakterie (opredeljuje) granice potencijalnih mogunosti odreenog sistema. Formiranje skupa ogranienja (sistema limitirajuih faktora) je sloen zadatak. Skup ogranienja odreen je sistemom jednaina ili nejednaina u kojima se nalaze iste nepoznate komponente dimenzionog vektora kao i u funkciji cilja. Skup ogranienja
184

zamilja se kao skup hiperpovrina (ravni) dimenzionalnog prostora kojima je ogranien domen iz kojeg se bira dimenzioni vektor koji obezbeuje ekstremne vrednosti (maksimum i minimum) funkcija cilja. Tri su osnovna sluaja koja mogu nastupiti u skupu ogranienja: skup ogranienja moe biti protivurean, to znai da ne postoji dopustivi plan koji zadovoljava sva ogranienja (sve mogue odluke ne mogu da odgovore postojeim ogranienjima); skup ogranienja nije protivurean, ali domen odreen skupom ogranienja neogranien je. Mogunost odreivanja optimalnog plana postoji ako je funkcija cilja ograniena u neogranienom domenu; skup ogranienja nije protivurean i domen nije neogranien. Ako funkcioja cilja nije neograniena, postoje sve mogunosti odreenja optimalnog plana u svim sluajevima. Matematiki model je originalna sinteza meusobne zavisnosti promenljivih u sistemu izraena matematikim jezikom, a izvedena iz opisa realnog problema datog obinim jezikom ili podacima kao odraz sistema koji se istrauje. Konstrukcija matematikog modela sastoji se iz: definisanja funkcije cilja; definisanje skupa ogranienja i sistematizovanog prikupljanja; verifikovanja i sreivanja potrebnih polaznih podataka, ime formira jednu ili vie varijanti modela kojima, posredstvom funkcija cilja i skupa ogranienja odraava vezu izmeu promenljivih veliina procesa koji se eli optimizirati. Operaciona istraivanja i korienje matematikih modela podrazumevaju dobro poznavanje kako predmeta istraivanja, tako i matematike i matematikih metoda, kao i kibernetike. Stoga o nekim bitnim i najee korienim metodama dajemo samo kratku informaciju. Meu najvie koriene i najrazvijenije spada linearno programiranje koje se koristi za iznalaenje minimuma ili maksimuma linearnim vezama. U tome se koriste tri kategorije faktora: ulazni faktori, tj. faktori koje bismo mogli nazvati iniocima uslova u kojima sistem deluje; strukturalni faktori ili inioci koji karakteriu strukturu i funkciju sistema; izlazni faktori ili inioci rezultata delanja - aktivnosti sistema. Zadatak linearnog programiranja je da u nizu moguih iznae najpovoljniju kombinaciju. I pored postojanja elektronskih raunara i gotovih programa, suoavamo se sa znatnim tekoama uzrokovanim: nepoznavanjem naina formulisanja odgovarajuih matematikih modela u oblasti istraivanja procesa; nerazvijenou i nedefinisanou parametara i koeficijenata u ovoj oblasti, neophodnih za formulisanje matematikih modela. Formiranje matematikih modela omoguava modalni eksperiment odnosno simulaciju. Sa linearnim programiranjem u uskoj je vezi metod teorije igara posebno podoban za istraivanje konflikata, pa, shodno tome, i istraivanje odreenih procesa. Osim linearnog programiranja, poznate su druge metode kao to su: nelinearno programiranje, dinamiko programiranje (koje se koristi za optimalno planiranje vieetapnih procesa, formiranjem matematikih modela za svaki razmatrani proces posebno), metoda optimalnog rezerviranja, heuristiko programiranje, teorija igara, mreno planiranje i upravljanje, redovi ekanja, upravljanje zalihama. Sa

185

stanovita potreba istraivanja procesa od posebnog su interesa teorija igara, mreno planiranje i upravljanje, heuristiko programiranje i, neto manje, redovi ekanja. Teorija igara se prvenstveno bavi istraivanjima konfliktnih situacija sa antagonistikim interesima ili konkurentskim odnosima. Osnovni stav je da se u toj situaciji ostvaruje odnos sukoba dva ili vie uesnika od kojih svaki od njih ima odreene prednosti i uticaj na ishod situacije. Tako svaki od uesnika ima informaciju o sebi i svojoj situaciji i ponaa se prema informacijama o protivniku. U toku procesa situacija i informacije se menjaju. Logika osnova je da: svaki uesnik postupi u skladu sa svojim ciljem; da se ponaa po nekim pravilima igre; da se to ini na odreeni nain kojim svesno utie na tok igre. Dva su osnovna naina korienja teorije igara: prvo, to su matrine igre i, drugo, diferencijalne igre. Mreno planiranje zasniva se na strogom razdvajanju analize strukture od analize vremena. Pod strukturom se podrazumeva u ovom sluaju logiki redosled i meuzavisnost delanja, funkcija, radnji itd. u toku izvrenja odreene realizacije. Usmereno je na prouavanje poetka i zavretka pojedinih aktivnosti, rezervi vremena itd. Projekt istraivanja, naroito plan realizacije istraivanja primer je mrenog planiranja. Heuristiko programiranje zasnovano je na principu graenja sloenih istina na osnovu elementarnih istina. Fundamentalna pretpostavka heuristikog programiranja je da ukoliko je neto uspevalo u prolosti treba, pokuati jo jednom. To je opredeljenje za favorizovanje pravca koji se u prolosti pokazao najboljim, uz izbegavanje puteva za koje se moe tvrditi da su nepogodni. S obzirom na kumulirano iskustvo organizacione prakse, izgleda da je ova metoda najlaka za primenu u istraivanju organizacionih procesa. Redovi ekanja bazirani su jednostavno na koncepciji ogranienja propusne moi sistema to je iskustveno lako opazivo. Model redova ekanja najee je formiran od sledeih delova: pristizanje - red ekanja - sistem usluga - odlazak odnosno uestalost pristizanja - ponaanja jedinke u redu ekanja - uestalost vremena usluivanja jedinki. Ova metoda ima znatne mogunosti primene u istraivanju procesa optenja u bilo kom sistemu. Informativan prikaz elementarnih stavova o operacionim istraivanjima treba shvatiti samo kao pokretanje pitanja njihovog korienja u naunom radu.

3.3.4. AKSIOMATSKA METODA Iz istorije metodologije proizlazi da aksiomatska metoda spada, po vremenu svog nastanka, u veoma stare metode. Ona potie iz vremena Aristotela, i u njenoj osnovi su deduktivna osnova metoda, principi i procedure deduktivnog zakljuivanja. Metodoloka literatura kae da aksiomatska metoda jeste metoda koja se po svojim bitnim odredbama razlikuje od drugih emtoda i moe se, kao posebnost, identifikovati. A, bitno svojstvo predmeta aksiomatskog metoda jeste nadiskustvenost. Naime, aksiomatska metoda sastoji se u: "postavljanju i primeni aksioma u derivacijama rauna stavova i rauna predikata..." , u postavljanju odnosno u izboru aksioma jednog logikog ili posebnog naunog (aritmetikog) sistema;

186

postavljanju definicija koje u sistemu igraju ulogu osnovnih istina sistema i aksioma, i u izvoenju svih drugih stavova tog sistema iz osnovnih i njegovih stavova, tj. iz aksioma i definicija osnovnih logikih stavova". Aksiomatska metoda je neizbeno povezana sa hipotetiko - deduktivnom u procesima postavljanja aksioma, a aksiomi nisu i ne mogu biti bilo koji dedeukovani stavovi, ve bitni, osnovni, sa nunim stepenom istinitosti, zasnovani na rezultatima hipotetiko-deduktivne metode, i ona, polazei od aksioma, gradi aksiomatske sisteme u kojima aksiomi imaju svoju aksiomatsku ulogu ako zadovoljavaju odreena pravila. Svaki aksiomatski sistem ima svoju strukturu, odnosno svoje sastavne delove. Tome se moe pristupiti na dva naina: prvi je konstatovanje da jedan aksiomski sistem nuno sadri nune aksiome, teoreme i druge stavove izvedene iz aksioma odnosno saglasne sa aksiomima, kao to su to teorije i hipoteze; drugi, sloeniji koji navodi: 1. pravila formacija osnovnih istina sistema; 2. same aksiome odreenog aksiomskog sistema; 3. pravila transformisanja stavova, i 4. pravila aksiomatizacije i formalizacije. Aksiomatski sistemi su u osnovi zasnivanja itavih naunih sistema, naroito logike i matematike, i nekih njihovih disciplina. U naunom sistemu zasnovanom na aksiomatskom sistemu postoje osnovni "primitivni pojmovi" koji su implicitno definisani aksiomima sistema. Takvi su pojmovi, npr. "predmet", "stvar", "odredba", "stav", itd. Napominjemo da u okviru raznih pogotovu "deskriptivnih", "realnih", "empirijskih" nauka postoje definicije pobrojanih pojmova. U aksiomatskom sistemu mogu postojati i nespecifikovani simboli, kao to je to u matematici. U logici su to logike konstante. Pravila formacije aksioma utvruju elemente jednog aksiomatskog sistema. Priroda aksiomatskog sistema, naroito logikog, uslovljena je brojem osnovnih saznajnih vrednosti koji se priznaju, logikim konstantama i njihovim shvatanjima i vrednou logikih funkcija. Izbor (postavljanje) aksioma zavisi od logikog sistema u okviru koga se uspostavlja i od oblika i najvieg stepena stvarnog ljudskog znanja. Poznati aksiomi i aksiomski sistemi otkriveni su kao istine postojeeg ljudskog saznanja. Svaki valjan aksiomski sistem mora da ispuni tri obavezna pravila: pravilo kompletnosti koje podrazumeva da na osnovu tog sistema moraju da budu izvodljive i proverljive sve teoreme tog sistema; pravilo nezavisnosti aksioma, koje zahteva da nijedan aksiom ne sme biti izvodljiv iz drugih aksioma istog sistema; pravilo konzistentnosti, to zahteva da svi aksiomi tog aksiomatskog sistema ine logiki koherentan i jedinstven sistem. Definicije osnovnih pojmova navedenih pravila (konzistentnosti i kompletnosti) su u funkciji obezbeivanja valjanosti aksiomatskog sistema, i one glase za: I definiciju konzistentnosti: 1. aksiomski sistem je konzistentan ako je u njemu izvodljiva logika formula koja je tautologija; 2. aksiomski sistem je konzistentan ako u njemu nije mogue istovremeno izvesti dve protivrene formule;

187

3. konzistentan je sistem ako ima logike formule koje u tom sistemu nisu izvodljive, i II za definiciju kompletnosti: 1. sistem je kompletan ako iz dodavanja nekog aksioma sledi izvodljivost stavova koji nisu logike istine tog sistema; 1. kompletan je sistem i ako njegovo proirivanje vodi izvodljivosti protivrenih formula; 2. kompletan je i ako proirenje sistema vodi izvoenju proizvoljnih formula. U izgradnji aksiomskih sistema i rauna stavova ima vanu ulogu derivacija stavova primenom pravila: 1. jednoobrazne zamene, 2. zamene po definiciji, 3. detamana, i 4. prikljuivanja. Dosadanje izlaganje prvenstveno se odnosilo i zasnivalo se na saznanjima o primeni aksiomatske metode u oblastima logike i matematike, kao i u nekim oblastima fizike. Otuda opravdano pitanje da li je, kako i koliko ova metoda primenjiva u drutvenim naukama? Na osnovu njenog tretiranja kao optenaune metode, sledi zakljuak da je ona primenljiva manjevie i u svim naukama. Naime, primena aksiomatske metode posredstvom drugih optenaunih metoda, a naroito preko statistike i metode modelovanja je evidentno. Neposredna primena povezana je sa rasprostranjenou primene generalizacije i apstrakcije, kao i sa razvijenou metoda verifikacije, otkrivanja naunih zakona, naunih objanjenja i naunih (optih) teorija, ali i najvie sa postojanjem aksioma. A, s obzirom na injenicu da je aksiomatska metoda "najsavremeniji oblik metode formalizacije" njena neposrednija primena zavisi od ispoljavanja determinizma i uzrono-posledinih odnosa i odnosa uslova i odigravanja procesa u datim uslovima, posebno u odnosima i okvirima "nunih" i "dovoljnih" uslova, to omoguava nauna otkrivanja i objanjenja.

3.3.5. KOMPARATIVNA METODA U metodolokoj literaturi o komparativnoj metodi prisutni su protivreni stavovi, koje se izraavaju kroz nazive koji joj se pridaju, shvatanje njenog predmeta i cilja, mogunosti i doprinosa, sve do negiranja nejnog postojanja. Tako se ona naziva uporednom (poredbenom), istorijsko - komparativnom, iz njenog naziva gubi se re metoda i navodi se kao uporedno istraivanje. Razlike u nazivima imaju svoju osnovu u odreivanju komparativne metode. Nesporno je da je komparacija - poreenje sastavni deo svakog miljenja. Jednostavno, nije mogue oformiti pojam, stav, sud bez komparacije i nije bez nje mogu nijedan oblik zakljuivanja, dokazivanja ili opovrgavanja. Ve poetak miljenja - opaanja kao ralikovanje neeg od ostalog podrazumeva poreenje odredaba i na osnovu razlika, slinosti i identinosti konstatovanje da "to" jeste "to", podrazumeva analogiju i poreenje. Produktivan zakljuak takoe je zasnovan na poreenju. Saznavanje nepoznatog posredstvom poznatog takoe u sebe ukljuuje komparaciju. Znai: poreenje, komparacija jeste inilac procesa miljenja i saznanja to je metoda saznanja. Predmet istraivanja komparativna metode su identinosti, slinosti i razlike pojava i procesa. Samo uporeivanjem (dva primerka iste pojave, dve istorodne ili

188

raznorodne pojave, dva procesa u prolosti, sadanjosti i budunosti, na jednom ili vie definisanih prostora) moemo utvrditi da li su identini, slini odnosno razliiti i u emu. Isto se odnosi na upreivanje procesa sa ve utvrenim standardima. Meutim, nuno je praviti razliku izmeu identinosti, slinosti i razlika. Iz nalaza metodologa proizlazi da je pitanje identinosti-neidentinosti manje sloeno od ostalih pitanja. Ovo zbog toga to se ono prvenstveno tie sutine i kvaliteta, a moe se ticati i sadrine, oblika i kvantiteta. Zato treba razlikovati totalnu, potpunu identinost svih inilaca celine i celina kao takvih i parcijalnu identinost koja se odnosi samo na odreene delove, inioce, svojstva, odnose, promene itd. Prema tim istim nalazima daleko su vei problemi sa utvrivanjem slinosti i razlika. Prvi problem je definisanje slinosti i definisanje razlika. U osnovi ovih definicija nalazi se odsustvo identiteta, ali ovako negativno odreenje ne reava problem. Da li to odsustvo identiteta moe da znai odsustvo nekih sutnskih odredaba? Ili je re samo o kvantitativnom, o nejednakim veliinama i nejednakim formama? U stvarnosti postoji mnotvo procesa ije su sutinske odredbe relativno stabilne, a inioci sadraja, forme i obima su razliiti ili ak raznovrsni. ak pojavni varijeteti mogu da budu u raznim vidovima. Ne retko se susreemo i sa istim formama ija je sadrina i sutina potpuno suprotna. Zbog toga slinost i razliitost treba shvatiti kao polarnost odsustva identinosti nekog inioca, svojstva itd. jednog definisanog realiteta u odnosu na neko njegovo prethodno ili sledujue vreme ili u odnosu na neki drugi realitet. Stepen razlike moe da bude manji ili vei - sve do suprotnosti i moe se odnositi na bitne, sutinske odredbe i na nebitne odredbe raznog stepena znaaja za karakteristike pojave - procesa. Odsustvo sutinskih, bitnih odredaba kod jedne pojave - procesa koji se uporeuje govori i o pripadnosti pojava raznim vrstama, o njihovim raznim sutinama. Meutim, slinost i razlike mogu se ticati i sadrine, oblika, obima, uestalosti ispoljavanja itd. Ako svaku pojavu shvatamo kao jedinstvo inilaca, strukture, funkcija, odnosa i veza u prostoru i vremenu, kao i da svaka od njih ima svoju sutinu, sadrinu, obim, formu i oblike manifestacije, te da se svaka od njih moe tretirati kao realitet koji ima svoje kvalitativne i kvantitativne odredbe, opte shvatanje komparacije i komaprativne metode bie olakano. Naime, postaje jasno da su procedura i predmeti poreenja u miljenju i saznanju uopte u osnovi komparativne naunoistraivake metode. A, treba se na to podsetiti, da bi se nekom nainu saznanja priznao status metode naunog, istinoidnog saznanja, odnosno naunoistraivake metode, on mora uz opti predmet da ima konstituisan koncept sticanja saznanja, odreene norme i uputstva, odreene standardizovane misaone i druge postupke i instrumente. Komparativna metoda takav koncept, uputstva i postupke ima u skladu sa optim predmetom, o emu je bilo rei na prethodnim stranicama. Njen predmet su identinost (istost), slinost i razliitost (raznost, raznovrsnost) iste pojave u raznim vremenima i na raznim prostorima odreenim adekvatnim merilima, istovrsnih ili raznovrsnih pojava u definisanom prostoru i vremenu. Kako se sve pojave - procesi sastoje od inilaca strukture, funkcija, odnosa i veza, kako je svaka od njih sloena celina sloenih delova sa odreenim svojstvima, aktivnostima i relacijama, kako sve one imaju svoju sutinu, sadrinu, obim, oblike i forme manifestacije, svoje kvalitativne i kvantitativne, bitne i nebitne odredbe, to se mogu komparirati celine, njihovi delovi i inioci, njihova svojstva i odredbe. Meutim, komparativna metoda ne primenjuje se samo u komparativnim istraivanjima, jer ona ne mora da bude ni jedina, ni glavna, ni ravnopravna, ve samo jedna od metoda. Ona se primenjuje u svim istraivanjima. Komparativna istraivanja su samo ona u kojima je konkretizovan opti predmet komparativne metode kao neposredni predmet

189

istraivanja, a komparativna metoda je dominantna. Njoj su, njenoj svrsi, ciljevima i predmetu podreene sve druge metode primenjene u tom istraivanju. Ova metoda je veoma zavisna od izvora podataka, sistematizovanih, dovoljnih i valjanih podataka iskustvenog porekla i linog uvida istraivaa u istraivanu sredinu. "Kabinetske" komparacije i komparacije "hotelskih soba" bez neposrednog terenskog rada mogu se smatrati samo formalistikim. Komparativna analiza ima zadatke da opisuje, klasifikuje, vri tipologizaciju, da izvodi i obogauje, generalizuje, utvruje uzrono-posledine i korelacione odnose i da prognozira. S pravom joj se pripisuje karakteristike eksperimentalne metode, tj. s pravom se smatra kvazieksperimentom nazvanim "prirodni eksperiment". Da bi komparativna metoda mogla da bude prihvaena kao uzrono-posledina, prognostika i eksperimentalna, moraju da budu ispunjeni sledei uslovi: moraju da budu izraene valjane definicije, hipoteze i modeli, teorijski zasnovani i korespodentni sa manifestnim - sa realitetima. Ovo moe obaviti teorija, ili se to moe uiniti tokom izrade projekta istraivanja. Samo izuzetno se moe obavljati i tokom istraivanja - kada je "pilot" istraivanje ili predistraivanje nemogue; projekt istraivanja mora da bude odgovorno i kompetentno uraen i testiran. Poseban zahtev je da se njime: a) precizno utvrde komparabile, b) definie i objasni sistem kriterijuma poreenja; da se strogo definie sistematska hronologija i njena znaenja; da se tehnike, instrumenti i postupci usaglase sa zahtevima predmeta i okolnostima istraivanja; da se izgradi strog sistem testiranja podataka i zakljuaka. Naime, komparativna metoda nema svoje posebne metode prikupljanja podataka ve koristi postojee i njihove tehnike. Meutim, komparativna metoda formira odreene obrasce, preglede - liste slinosti i razliitosti komparabila i argumenata po hijerarhiji vrednosti; da izvede strogu proceduru dokazivanja i opovrgavanja sutinskih i formalnih, kvalitativnih i kvantitativnih, jednovremenih i raznovremenih, isto prostornih i raznoprostornih slinosti i razlika. Uzrono-posledini odnosi i prognoze mogu biti dobijeni komparativnom metodom ili komparativnim istraivanjima samo ako su obezbeeni uvidi u sistematske hronologije - sledove nizova i njihove korelacije sa sutinskim odredbama predmeta. Saznanja o uslovima, okolnostima zbivanja u tom sluaju su neophodna.

4. METODE I TEHNIKE PRIKUPLJANJA PODATAKA

Metode i tehnike prikupljanja podataka su trei deo naunog metoda. Re je, kako im samo ime kae, o onim metodama kojima se koristimo u prikupljanju podataka. Tehnike istraivanja predstavljaju sistematsko i svrsishodno jedinstvo postupaka i instrumenata. Meutim, ovaj deo naunog metoda podrazumeva: ocenu,

190

sreivanje, obradu podataka i zakljuivanje na osnovu njih. U tom pogledu postoji povezanost i meuzavisnost izmeu metoda prikupljanja i metoda obrade podataka. Svojstva podataka su ono to te metode povezuje u celinu. Sa aspekta nauke podaci, odnosno dokazni materijali sastoje se od informacija do kojih istraiva moe da doe. A, u svakodnevonoj komunikaciji, u dnevnom optenju esto se pogreno poistoveuju znaenja pojmova: podatak, injenica, informacija - obavetenje itd. Otuda je potrebno prethodno utvrditi izvesne bitne razlike izmeu pomenutih termina odnosno pojmova. U objektivnoj stvarnosti postoje i na razliite naine se manifestuju mnogobrojne injenice. Prirodni predmeti bia, prirodni, psihiki i drutveni procesi, aktivnosti, odnosi itd. i njihovi delovi (sloeni ili elementarni), okruuju oveka, odigravaju se uz njegovo uee ili bez njega, odigravaju se u njemu, pri emu su neki od njih ugraeni u sadraj njegove svesti a neki ostaju van nje. Opravdano je, sa stanovita potreba istraivanja, to nazvati realnim injenicama. Moe nam se prigovoriti da osim realnih postoje i idealne injenice, one koje su duhovne, koje su otelotvorene u stvarima. Ne ulazei u argumentaciju potrebnu za osporavanje ovog stava, smatramo da je svest ljudi realnost koja ivi sa njima - a ponekad, sadrana u njihovim tvorevinama, i nadivljava ih. Sve to se posredstvom realnih manifestacija moe opaziti, pa prema tome i naunim metodama, iskustveno, saznavati i proveravati, smatraemo realnim injenicama. Naa opaanja i saznavanja realnih injenica, ak i elementarnih, nisu u datom trenutku potpuna, kompleksna, produbljena. Po pravilu u kontaktu sa njima, mi ih opaamo i saznajemo jednostrano, delimino, manje-vie povrno, uz znatnu udaljenost od njihove sutine. Takva naa pojedinana opaanja i saznanja, koja moemo (esto samo preko indikatora) da evidentiramo, nazivamo podacima. U literaturi susreemo stav da su podaci "obavetenja o stvarnosti". U irem znaenju to je uglavnom tano. Ue znaenje, neophodno za stroga nauna istraivanja, zahteva razlikovanje podataka od obavetenja. Pod obavetenjima treba podrazumevati smisleno organizovane podatke u poruku odreenog znaenja. Naime, u okviru istraivanja, podatak je konstatovanje postojanja - nepostojanja (prisustva - odsustva) odreenog indikatora. Obavetenje ve govori i o kvantitativno-kvalitativnim svojstvima indikatora ("spoljanjih manifestacija unutranje sutine"). Razlikovanje podataka od obavetenja je veoma vano stoga to se preko elementarnih indikatora malo ta moe saznati, te su snopovi indikatora odnosno sindromni indikatori bitno sredstvo saznavanja. A indikator - sindrom podrazumeva smislenu povezanost elementarnih indikatora u obavetenju od smisleno-organizovanih podataka. Takoe, u literaturi su poznate naune injenice koje, uz odgovarajue pojednostavljivanje, moemo definisati kao nauno utvreno saznanje o realnim injenicama. Ali, ovde izraeno shvatanje naune injenice podrazumeva veliku logiku i misaonu udaljenost od podataka i obavetenja. Stoga smatramo da je korisno uvesti pojam "saznajna injenica". Pod nju bismo podveli smisleno organizovane i povezane podatke i obavetenja u celoviti deo saznanja do kojeg se dolo u toku istraivanja, ali koje jo nije dobilo vrednost verifikovane naune injenice. Na primer, uzmimo istraivanje u kome smo istovremeno koristili vie razliitih tehnika. Primenom svake od njih doli smo u vezu sa odreenom realnom injenicom - do odreenog celovitog saznanja. Meutim, to saznanje, dobijeno samo jednim istraivanjem i jednom tehnikom, jo uvek nije nauna injenica, nije nauno provereno. Stoga takva saznanja treba nazivati saznajnim injenicama. Takoe, u okviru jednog te istog istraivanja javljaju se razliiti nivoi, i razliiti stepeni istinitosti, naune verifikovanosti saznanja. Jedan deo saznanja je tim konkretnim

191

istraivanjem nauno proveren; drugi tek otkriven; trei opaen i opisan, te je potrebno dalje raditi na njegovoj naunoj verifikaciji. Oigledno je da se u svakoj od pomenutih situacija ne radi o naunoj injenici, ve o raznim nivoima saznanja o iniocima predmeta istraivanja koji prevazilaze obim i kvalitet podataka i obavetenja, ali ne dostiu kvalitet i celovitost naune injenice. To je dovoljan razlog da se uvede jedan prelazni nivo koji smo nazvali "saznajna injenica". Na osnovu kazanog postavlja se pitanje ta je sakupljanje podataka? Sakupljanje podataka jeste sistem unapred organizovanih aktivnosti usmerenih na opaanje i evidentiranje odabranih spoljnih manifestacija odreene sutine, korienjem odgovarajuih nauno verifikovanih metoda, tehnika, instrumenata i postupaka koji odgovaraju svojstvima pojave, predmetu i ciljevima istraivanja i izvorima podataka i obavetenja. 4.1. IZVORI I OSNOVNI KRITERIJUMI KLASIFIKACIJE PODATAKA Iz dosadanje istraivake prakse proizlazi da su, istina, samo u naelu izvori podataka u empirijskim istraivanjima u svim drutvenim naukama manje-vie isti. Ali, i da svi izvori podataka nemaju za sve drutvene nauke isti znaaj, niti se podjednako esto i uspeno koriste. Naime, za istraivanja najznaajniji izvor podataka je tekua, iva praksa koja je predmet istraivanja. Jer, aktivnosti, odnosno procesi su i sami po sebi praksa. To znai da je osnovni i najznaajniji izvor podataka objektivna situacija, odnosno ponaanje uesnika u akciji (akcijama), kojim izraavaju totalitet inicijalne, tekue i zavrne situacije koja je predmet istraivanja. Ponaanje, odnosno konkretni proces je istovremeno najdirektniji, najaktuelniji, najpotpuniji, najvalidniji i najverodostojniji izvor podataka. Meutim, to je za korienje u naunom radu i najsloeniji izvor podataka. U mnogom on je povezan i uslovljen izborom pravih kontakata sa pravim uesnicima u aktivnosti - akciji, sa izborom i primenom odreenih tehnika istraivanja i odgovarajuim uzorkom ispitanika. Najire uzevi, svi inioci realnosti izvori su podataka o procesima koji su predmet istraivanja. Za sve inioce procesa i za svaki proces u bilo kom vremenu nisu svi izvori podjednako pogodni. Oni su, za razliku od drugih, veoma esto manje pouzdani ili ak za izvesne vremenske periode veoma nepouzdani. Stoga je neophodno odnositi se kritiki prema svim izvorima koji se koriste u istraivanju. Sa stanovita istraivaa nisu sve klasifikacije izvora podjednako znaajne. Za poetak svakog naunog rada bitna je podela na: 1. iskustvene izvore (iskustvo subjekta); 2. naune izvore podataka; U najirem smislu nauni izvori podataka su sva dela nastala korienjem metoda naunih istraivanja. Ovi izvori se dele na: teorijske - one koji ine fond verifikovanih saznanja i na hipotetiko-empirijske - one koji su tek u fazi hipoteza koje se istrauju ili su rezultat empirijskog istraivanja, ali jo nisu postali sastavni deo teorije. Izvori se takoe mogu razvrstati i po sledeim vaeim kriterijumima: prirodi grae; predmetnosti sadraja; subjektu, autoru; obliku iskazivanja sadraja; javnosti;
192

dostupnosti; slubenosti ili oficijelnosti; izvornosti, kao i po nekim drugim za istraivaa manje znaajnim kriterijumima. Razumljivo, sve ovo su pomoni kriterijumi za valjanost i pouzdanost izvora podataka. Jer, istinito se moe zakljuivati samo na osnovu dovoljnih i dovoljno istinitih podataka. Po prirodi grae izvore podataka moemo razvrstati na: tvorevine materijalne kulture (umetnike, rekreativne i delatnooperativne). Razumljivo je da se ovi izvori podataka ne mogu uvek strogo odvajati jedni od drugih. Mogue je da jedna stambena zgrada ili javni objekt zaista bude umetniko delo; tvorevine duhovne kulture, u koje spada sve ostalo to nismo obuhvatili tvorevinama materijalne kulture; neposredno ponaanje. Po predmetnosti sadraja izvora mogue je u ovom asu izvriti razvrstavanje samo u osnovi. Ovo stoga to su blie specifikacije povezane i uslovljene predmetom istraivanja i analizom sadraja izvora. No, i ovako je mogue konstatovati sledeu klasifikaciju: izvori potpunog sadraja. To su izvori koji najneposrednije tretiraju pojave, procese. Meutim, ovi izvori, mada im je sadraj sama pojava, proces i mada su od prvorazrednog interesa i nezamenljivi u istraivanju, ne moraju biti uvek i u svemu pouzdani. Ovo naroito vai za ocene, vrednovanje odreenih aktuelnih zbivanja, kao i za opise i tumaenja nekih situacija, za koje je interes jo uvek veoma iv. Neophodno je u ovim izvorima strogo razlikovati: injenine podatke od vrednosnih, kao i analitiko-radne od propagandnih. Stoga se, pored neposrednosti odnosa sadraja prema procesu redovno utvruje i neposrednost odnosa sadraja izvora sa predmetom istraivanja; izvori kombinovane i srodne sadrine. To su izvori koji se ne bave prvenstveno ili preteno procesom, ali je njihova sadrina srodna ili je u nju ukomponovan u znatnoj meri i sadraj koji se bavi neposredno procesom. Takvi su izvori pravna akta, odnosno norme koje spadaju u pravo, bave se pravnim dimenzijama procesa. Oni su neodvojivi od procesa jer su njihov normativni okvir i izraz; izvori ija je sadrina neorganizaciona, ali u ijoj osnovnoj sadrini mogu biti prisutni mnogobrojni podaci koji se mogu koristiti za istraivanj. Na primer, takvi su izvori, nesumnjivo, statistiki izvori o razvoju privrede, tehnologije, stanovnitvu, obrazovanju itd. koji se neposredno bave drugom problematikom, ali bez kojih se rezultati jednog drutva u odreenom vremenu ne mogu sagledati. Subjekt - autor je vaan kriterijum izvora podataka. Nije neophodno imenovati sve subjekte. Dovoljno je napomenuti da to moe biti vrhovna uprava organizacije, vlasnici, dravni organ, deo organizacije, grupa, pojedinac. No, bitno je sve subjekte autore, po kriterijumu njihovih svojstava i objektivnih mogunosti da spoznaju odreenu aktivnost itd., direktno i indirektno deliti na: kompetentne, one koji su zaista u situaciji da neposredno ili posredno ostvare uvid u istraivani proces. Na primer, o opredeljenjima i istupanjima na jednoj sednici kompetentni su izvor uesnici na sednici,

193

magnetofonski snimak, stenogram itd., kao i oni koji su u njih imali neposredan uvid, i nekompetentne, one koji zaista nisu bili u situaciji da ostvare odgovarajui uvid - da u svoj sadraj ukljue relevantne podatke o istraivanoj pojavi. Oblik iskazivanja sadraja ili nain korienja izvora znaajan je zbog uslova koje zahteva da bi mogao biti korien. Osnovna klasifikacija bila bi na: auditivne, one koji se mogu koristiti aktiviranjem ula sluha; vizuelne, aktiviranjem ula vida; audio-vizuelne, koji se koriste kombinacijom ula, i ostale, koji se koriste aktivnou ostalih ula i na druge naine. Kriterijum javnosti je izuzetno znaajan, jer, zajedno sa dostupnou, determinie mogunost korienja odreenih izvora. Osim toga, ovaj kriterijum je veoma sloen, zahteva korienje mnogih sloenih elementarnih odrednica. U prvom redu potrebno je podeliti sve izvore na: javne, odnosno organizacione, i privatne. Verovatno je mogue uneti i druge meulanove u klasifikaciju, ali nam se ini da je javno/organizaciono ono to je u znatnoj meri opte i javno, a da je privatno u znatnoj meri lino i uslovno tajno. Na primer, sistem osnovnih drutvenih vrednosti, drutveni moral je javna stvar. Druga veoma znaajna klasifikacija, po istom kriterijumu je podela na: legalne, one koji su normama i propisima dozvoljeni za korienje, i ilegalne izvore, one koji nisu u skladu sa vaeim propisima, normama itd. Naravno, mogue je uneti i meulan - polulegalni izvori, ali je to sredina koja se teko moe tano definisati izmeu dozvoljenog i zabranjenog ili tanije izmeu onog to nije izriito zabranjeno ni izriito dozvoljeno. Za istraivaa je klasifikacija izvora podataka i obavetenja od izuzetnog znaaja ne samo zbog mogunosti ostvarivanja uvida u izvor, ve i sa stanovita korienja podataka i pozivanja na izvor - ako se do izvora doe. Jer, u nauci zgodna diplomatska i novinarska formulacija "saznaje se iz dobro obavetenih izvora" nije prihvaena. Stoga i ne govorimo o "anonimnim izvorima". Izvori mogu biti nedostupni istraivau iz razliitih razloga: administrativni; obrazovno-kulturni (nepoznavanje jezika i pisma, istinske situacije koje su sadraj dokumenta); ekonomsko-finansijski; tehniki (nedostatak odgovarajue tehnike opreme za korienje izvora); organizacione, prostorne i vremenske smetnje - udaljenost mesta na kome se izvor nalazi; retkost izvora; informisanost, odnosno neinformisanost o postojanju izvora itd. Slubenost i oficijelnost nisu pojmovi identinog, ve slinog sadraja ija je sutina u ovlaenosti i garancijama autora za istinitost sadraja izvora. Sa stanovita istraivaa bitno je da su to izvori iju sadrinu garantuju ovlaenje i odgovornost. To, ipak, ne znai da su svi oficijelni i slubeni izvori i apsolutno istiniti. Iako je, naroito kod odreenih predmeta istraivanja njihova vrednost vea, ipak je potrebno i prema njima imati kritiki odnos. Po ovom kriterijumu delimo izvore na: slubene oficijelne, i neslubene - neoficijelne.
194

Izvornost izvora je veoma usko povezana sa istinitou ili uopte vrednou izvora. Po ovome kriteirjumu mogue je podeliti izvore na: izvorne, ija je autentinost zbog kompetentnosti tvorca i naina nastanka izvora, po pravilu najvea - iako ima izuzetaka; interpretirane, autentine, nastale od kompetentnih tvoraca koji ne moraju biti sudionici u zbivanjima ili koji nisu formirali izvor u toku samog zbivanja, ali je sadraj u najveoj meri istinit; interpretirane neautentine, i proizvoljne. Na ovaj nain dati su i osnovni kriterijumu za vrednovanje izvora.

4.2. DOKUMENTI KAO IZVORI PODATAKA U procesu istraivanja nuno je praviti razliku izmeu radne dokumentacije i dokumenata kao izvora podataka. Radna dokumentacija jeste istraivaeva evidencija izvrenog posla i zakljuaka. Koliina, vrsta i sadraj jesu funkcija okolnosti predmeta istraivanja. U istraivanju, kao to je ve reeno, dve su osnovne vrste izvora podataka: prvo, subjekti aktivnosti sa svojim verbalnim i stvarnim ponaanjem (iskazima i delanjem), i, drugo, dokumenti koji su kao delo subjekata nastali u ve minulom vremenu, ili su u nastajanju. Pojmom dokument oznaavamo sve izvore podataka koji nisu aktuelno ponaanje (verbalno ili stvarno) subjekata. Dokumente razvrstamo na: akcione - programi i planovi i sl., evidencijske - sve vrste evidencija, knjigovodstva i sl., normativne - propisi i sl. kao i proceduralne, i radno-poslovne - ugovori, protokoli itd. Dokumenta je mogue i drukije klasifikovati, a i ovu klasifikaciju je mogue proiriti i izmeniti. Meutim, budui da se sve prethodne klasifikacije odnose i na dokumenta, sa stanovita potreba istraivanja ovakvo razlikovanje dokumenta je svrsishodno. Mogui su mnogi valjani kriterijumi za klasifikaciju akcionih (planovi, programi i sl.) dokumenata. Sa stanovita istraivaa, ini se, najvaniji su: subjekti koji izrauju i donose dokument; uloga dokumenta u procesu; mesto u procesu, i opti adresat odnosno subjekt kome se dokument obraa. Primena kriterijuma uloge dokumenta u procesu upuuje nas na dve osnovne dihotomije i jednu klasifikaciju. 1. Dihotomija po osnovnosti podrazumeva postojanje: a) osnovnih dokumenata u kojima su sadrane osnove strategije i politike, i b) izvedeni dokumenti, oni koji su razrada, konkretizacija osnovnih i koji proistiu iz osnovnih. Valjana komparacija osnovnih dokumenata daje mogunosti za zakljuivanje o razlikama u postupcima, principima, dugoronim i optim ciljevima itd. raznih subjekata u generalnim odredbama i odredbama prema pojedinim oblastima.

195

Komparacija osnovnih i izvedenih dokumenata omoguava otkrivanje sposobnosti subjekata za konkretizaciju optih postavki, doslednosti i principijelnosti itd. 2. Dihotomija po optosti podrazumeva razlikovanje: a) optih dokumenata onih koji sadre poruke namenjene svim subjektima i tiu se najoptijih pitanja; b) posebnih dokumenata koji se tiu odreenih segmenata strategije ili celine taktike. Dokumenta imaju, uz zajedniku, i mnoge posebne uloge u procesu. Prema ulogama moemo razlikovati: programska dokumenta. Osnovni sadraj programskih dokumenata je utvrivanje ciljeva, sadraja, oblika i metoda aktivnosti radi postizanja ciljeva. U ovu klasu dokumenata spadaju, programi i planovi raznih nivoa i stepena konkretnosti. Razlikovanje optih i osnovnih programskih akata potrebno je stoga to oni opredeljuju strateke, taktike i operativne odnosno instrumentalne ciljeve i aktivnosti u vezi sa njima, a iz njih se izvode i akcioni programi, periodini planovi, platforme za pojedine akcije itd.; normativna dokumenta. Sva dokumenta organizacije materije i materijalne organizacije sadre izvesne komponente normativnosti jer sadre zahteve za odreenim ponaanjem, ali su samo neki od njih sistem normi tj. normativni model organizacije i ponaanja u tom sistemu. Svaki normativni dokumenata moe da bude poseban predmet istraivanja, a pri svim istraivanjima moraju da budu tretirani kao komponente predmeta istraivanja; analitiki dokumenti. Organizacioni procesi koji ine mnotveni splet akcija, zahtevaju stalno "praenje" i "osmatranje", sistematsku tehnikotehnoloku i upravljaku analizu, koje se iskazuju u raznim oblicima. Moe se rei da svaki radni dokument sadri jedan analitiki deo. Meutim, reprezentativni dokumenti su analize (dokument koji u svom nazivu sadri re "analiza") i razne vrste izvetaja i informacija; evidenciona dokumenta koja moemo smatrati i administrativnoraunovodstvenim. U te dokumente spadaju u prvom redu delovodni protokoli koji sadre popise celokupne prepiske i popis svih dokumenata, popisi svojine i imovine, kadovske evidencije, raunovodstvene odnosno finansijske evidencije u obliku knjiga, kartoteka, disketa itd.; operativna dokumenta, tj. dokumenta koja su neposredno u funkciji organizovanja realizacije i kontrole tekuih akcija i konkretnih aktivnosti. U tom smislu moemo uslovno da razlikujemo: a) akciono-operativna dokumenta u koje nesumnjivo spadaju odluke, zakljuci, nalozi, uputstva, smernice itd. Pri tome je evidentna razlika izmeu administrativno-tehnikih i tehnoloko-akcionooperativnih dokumenata; b) operativno-informativna sredstva koja su u funkciji internog i eksternog informisanja. U organizacionom procesu dokumenta imaju svoje mesto i funkciju. Nesporno je da su mesto, funkcija i uloga meusobno povezani, ali je takoe mogue razlikovati ih. Imajui to u vidu i uvaavajui faze u organizacionom procesu, dolazimo do sledee klasifikacije: Inicijalni dokumenti, tj. dokumenti kojima zapoinje odreeni proces;
196

Radni dokumenti su oni koji su u funkciji donoenja odluka i zakljuaka, odnosno u funkciji obrazovanja i pripremanja organizacionog procesa. Tako su svi analitiki dokumenti radni; Izvrni dokumenti su, kako i sam naziv kae, oni koji se neposredno praktikuju. Mogua su dva shvatanja. Prvo, ue, ovim pojmom oznaavamo dokumente koji se bez ikakvog posredovanja sprovode u praksi. Tipian primer takvog dokumenta bio bi putni nalog, reenje itd. Drugo, ire shvatanje podrazumeva sva dokumenta koja su osnov bilo koje neposredne akcije, ak i izrade novih dokumenata na osnovu postojeeg. Da ovo shvatanje ne bi bilo preiroko, treba dodati da izvrni dokumenti ne samo da omoguavaju ve i upuuju i neposredno zahtevaju odreenu aktivnost. Meoviti dokumenti, tj. oni koji imaju komponente karakteristine za prethodne vrste ili im je izrazito svojstvo da menjaju mesta u organizacionom procesu. Vrednovanje izvora dokumenata je neophodno zbog njihove razliite upotrebljivosti u istraivanju. U tom smislu, osnovni kriterijum vrednosti izvora podataka je upotrebljivost izvora, odnosno mogunost njegovog korienja. Dve su bitne dimenzije: prvo, da postoji opta realna mogunost za korienje izvora; drugo, da sa stanovita predmeta izvor bude sadrajno adekvatan. Indikatori za upotrebljivost izvora su: dostupnost; pravovremenost (sa stanovita vremenskog odreenja predmeta i terminskog plana istraivanja); adekvatnost sadraja - da izvor sadri podatke potrebne za proveru postavljenih hipoteza; istinitost - verodostojnost podataka, koje izvor svojim sadrajem, oblikom i materijalom prua; potpunost - shvaena kao dovoljan broj meusobno smisleno organizovanih podataka da se od njih u vezi sa predmetom istraivanja, hipoteza, odnosno varijablama i indikatorima moe oformiti informacija i konstruisati jedinstven stav. Pri tom, sadraj izvora moe da se odnosi samo na jedan elementarni inilac istraivane pojave. Naravno, mogue je uvesti i druga obeleja izvora, ali su za praksu ova istraivanja najvanija. Provera upotrebljivosti izvora vri se odgovarajuim postupkom koji se kree u dva osnovna pravca: prikupljanje informacija o izvoru podataka iz drugih izvora; analiza samog dokumenta. Najlsoeniji i najtei deo postupka je utvrivanje istinitosti (verodostojnosti izvora). Osnovni inioci ovog postupka su: provera fizikog svojstva izvora (sastava, obima, teina, oblika, boje itd.); provera sadraja izvora (logike konzistentnosti, povezanosti i saglasnosti podataka i sl.); provera forme sadraja (jezika, simbola, zankova itd.). U naunim istraivanjima se vrednovanje podataka ne moe poistovetiti sa vrednovanjem izvora podataka. Postupak vrednovanja podataka zapoinje izborom indikatora. Tada se utvruje koji i kakvi podaci e posluiti za saznavanje predmeta, odreuje se njihov uzajamni odnos, funkcije itd. Zapoeti postupak vrednovanja

197

podataka nastavlja se u toku izrade instrumenata istraivanja, kada se utvruju mogui okviri i oblici pojave, opaanja i evidentiranja podataka, kao i njihova fizika, logika, psiholoka i sadrinska organizacija. Konano, vrednovanje podataka se zavrava u toku analize podataka - prilikom ocene podataka, kao i prilikom njihove interpretacije i korienja u zakljuivanju. Nezavisno od svih prethodnih ocena podataka, treba konstatovati da se konano vrednovanje podataka vri u toku zakljuivanja - kada se podaci klasifikuju po znaaju i odabiraju za argumentaciju. Vrenovanje podataka u sutini je utvrivanje njihove adekvatnosti i istinitosti. U vezi s tim koriste se termini: valjanost, validnost, pouzdanost. Tu je, po pravilu re o podacima jednog istraivanja u celini, odnosno o skupinama podataka, o emu e biti rei kada se bude razmatralo ocenjivanje podataka. Za sada emo se zadrati samo na osnovnim kriterijumima vrednovanja. Prvi kriterijum za vrednovanje podataka je koliko se podaci odnose na predmet istraivanja. Po tom kriterijumu mogue je utvrditi da se neki podaci odnose direktno na predmet, tj. da su neposredno u funkciji dokazivanja - opovrgavanja stava hipoteze; da su drugi u indirektnom odnosu, da se trei samo uslovno mogu dovesti u vezu, a etvrti uopte nemaju veze sa predmetom istraivanja, tj. sa stavom hipoteze. Adekvatni su prvenstveno oni podaci za koje moemo utvrditi da se neposredno odnose na predmet revizije, odnosno da su u neposrednoj funkciji stava hipoteze. Drugi bitan kriterijum je verodostojnost, istinitost podataka. Istinitost podataka se obezbeuje unapred, izborom izvora podataka, instrumenata i postupaka u prikupljanju podataka. Iako se poznatim naunim injnicama, koje slue kao "reperi", ne moe poricati znaaj i korisnost, u istraivanju je uputnije orijentisati se na kontrolne segmente istraivakih postupaka i instrumenata, na odgovarajue mere u toku sakupljanja podataka i prilikom izbora podataka, nego docnije, prilikom ocene podataka. U procesima i ponaanju postoje manje vrste pravilnosti nego u drugim oblastima ljudskog ponaanja, a naroito ima mnogo privida i lanih manifestacija. Stoga, ono to je nauno ve poznato, u mnogim konkretnim situacijama istraivanja uopte ne mora biti dovoljan oslonac za procenu istinitosti prikupljenih podataka. Njihovo radikalno odstupanje od ve postojeih naunih injenica moe znaiti istinito veliko odstupanje od ve uobiajenih tokova procesa. Iskustveno-praktinoorganizaciono saznanje u tom pogledu nije za potcenjivanje, a jo manje za odbacivanje. Trei bitan kriterijum je dovoljnost podataka. Pojmom dovoljnosti obuhvatamo ne samo ukupnu koliinu podataka, ve odgovarajuu potrebnu koliinu kvantitativnih i kvalitativnih podataka u vezi sa svakom bitnom hipotezom koju proveravamo. Koliko je podataka dovoljno zavisi od predmeta, cilja i hipoteza istraivanja. Moe se, kao opte pravilo, u okviru koga ima i znatnih odstupanja, uzeti da je dovoljno podataka kada su svi odabrani bitni indikatori pokriveni podacima u meri koja dozvoljava dokazivanje - opovrgavanje. Ako se istrauje korienjem uzoraka, neophodno je da broj podataka odgovara veliini i strukturi uzorka. Primenom ova tri osnovna kriterijuma mogu se, odgovarajuim postupcima i njihovim kombinovanjem, utvrivati validnost, valjanost i pouzdanost podataka.

4.3. ODREENJA METODA I TEHNIKA PRIKUPLJANJA PODATAKA Prikupljanje podataka je karakteristika svakog naunog, a moglo bi se rei i uopte svakog istraivanja. To podrazumeva u svim situacijama istraivanja analizu i
198

sintezu, indukciju, klasifikaciju, specijalizaciju i generalizaciju, apstrakciju, dedukciju i konkretizaciju i dalje, to podrazumeva u svim situacijama korienje optenaunih metoda modelovanja, hipotetiko-deduktivne i statistike, samostalno ili, to je u procesu naunog istraivanja ee i opravdanije, u punoj meusobnoj povezanosti. U odreenim sluajevima vrlo je upotrebljiva i aksiomatska metoda sa ijom se upotrebom susreemo ee nego to se pretpostavlja. U sreditu panje nalazie se prikupljanje empirijskih podataka. Pri tom, zastupamo stanovite da su empirijski svi podaci o informacijama, stavovima, ponaanju, procesima itd. koji se odnose na direktne ili indirektne manifestacije pojave, a do kojih se moe doi ulnim opaanje, posrednim ili neposrednim putem. Na ovaj nain doli smo do dva osnovna naina sakupljanja podataka: neposrednim ulnim opaanjem (ulom vida, sluha, oseta - dodira, mirisa i ukusa); posredstvom drugih - posredstvom opaanja i iskaza drugih o pojavi/procesu koji je predmet istraivanja. U procesu naunog istraivanja ova osnovna podela trpi znaajne devijacije. Po pravilu ovi se naini kombinuju. U naine prikupljanja podataka neposrednim ulnim opaanjem ubrajaju se posmatranja i eksperiment, a u posredne ispitivanje i analiza dokumenta. Pri razmatranjima i klasifikaciji metoda prikupljanja podataka treba uvek imati u vidu bitne inioce definicije "podataka". To su: manifestovanost (manifestacija koja se moe zapaziti); znaenje koje se moe utvrditi; mesto u procesu odnosno sistemu miljenja. Bitni inioci definicije pojma "podatak" ukazuju nam da nijedan ulni opaaj nije podatak sam po sebi, ve je to tek kada dobije znaenje u logikom i teorijskometodolokom miljenju. Isti osnovni podatak moe imati osnovno znaenje i znaenje u sistemu indikatora. 4.3.1. ISPITIVANJE Ispitivanje kao takva jeste metoda prikupljanja empirijskih podataka posredstvom iskaza, prvenstveno usmenih ali i pisanih, koje daju ispitanici. Ono je nain neposrednog sakupljanja podataka zato to se podaci dobijaju u neposrednom verbalnom optenju (verbalnoj komunikaciji) sa izvorom podataka - davaocem iskaza, ali je istovremeno i nain posrednog sakupljanja podataka zato to izmeu dogaanja i podataka o dogaanju posreduje ispitanik, davalac iskaza. Podaci koje dobijamo od njega rezultat su njegovog opaanja, iskustva i svesti, naroito kada se ne odnose iskljuivo na njega, na njegova neposredna saznanja i doivljavanja. Istinitost i vrednost podataka dobijenih ispitivanjem otuda su ogranieni subjektivnou kako onoga ko saoptava tako i onoga ko prima podatke. Istraivanje mnogih predmeta mogue je samo ispitivanjem, dok gotovo da se ne moe nai predmet istraivanja koji se ne bi mogao istraivati ispitivanjem. Predmet ispitivanja mogu da budu prolost, sadanjost i budunost, realni dogaaji, ponaanja, oseanja i zamisli, jednom reju sve ono to moe da bude sadrina smislenog iskaza oveka. Ispitivanje je istovremeno najee koriena i istovremeno najee kritikovana metoda prikupljanja podataka. Njoj se zamera nedovoljna pouzdanost, nizak stepen prodornosti, odsustvo izvornosti itd. Argumenti u prilog ovih tvrdnji bili su da iskazi ispitanika ne moraju da budu istiniti, da su esto nekompetentni, da se iz iskaza saznaju samo delimini stavovi ispitanika itd. S druge
199

strane, u istraivakoj praksi dolo se do saznanja da je to esto jedina mogua metoda, da je najire primenjiva i najekonominija. Takoe, iskazi ljudi ne moraju da budu i esto nisu neistiniti i nekompetentni i oni u masi iskazuju izvesno proseno iskustvo i saznanje o realnosti. Pokazalo se da je mogue odgovarajuim merama otkloniti mnoge nedostatke ispitivanja. Prema vaeim definicijama, ispitivanje jeste nain prikupljanja podataka od drugih subjekata izazivanjem njihovog verbalnog reagovanja verbalnom provokacijom. Dakle, dve su bitne odredbe definicije: podaci se prikupljaju posredno i do njih se dolazi verbalnom provokacijom, kojom se izazivaju verbalne reakcije (verbalni odgovori). Ova definicija, kao i definicija posmatranja, je samo okvirna i ne daje sve potrebne kriterijume za razgranienje od drugih naina prikupljanja podataka. Jer, verbalna provokacija ne izaziva uvek samo verbalnu reakciju. Osim toga, verbalna provokacija moe da usmerava verbalnu reakciju, pa se u tom sluaju javlja eksperimentalna situacija, a verbalna provokacija dobija znaenje eksperimentalnog inioca. Opta granica izmeu eksperimenta i ispitivanja se u ovom sluaju gubi. U istraivanju opaeni problem postaje jo sloeniji, jer se gubi i opta granica izmeu ispitivanja i posmatranja. To je dovoljan razlog da se pojam "verbalna provokacija", bar u metodologiji naunog rada, iskljui iz definicije i zameni pojmom "upitni iskaz". Na poetku razmatranja izgledalo je da je za definisanje ispitivanja pogodnija i preciznija re "pitanje". Meutim, pitanje mora imati strogo utvren sadraj i oblik (upitni), a ne samo upitni smisao. Na primer, zahtev da se od pet navedenih tvrdnji oznai jedna kao tana ili netana po smislu jeste pitanje, ali po sadraju i obliku nije. Stoga smo se opredelili za pojam, odnosno jeziki izraz "upitni iskaz", naglaavajui njegov upitni smisao, bez obzira na formu. Definicija ispitivanja bi, prema tome, mogla da glasi: ispitivanje je nain sakupljanja podataka preko iskaza drugih subjekata (ispitanika), a putem verbalnog optenja sa njima upotrebom "upitnih iskaza". Izloena definicija ne insisttira na posrednom prikupljanju podataka ispitivanjem stoga to se mnotvo neposrednih saznanja o jednoj pojavi moe stei upravo ispitivanjem. Klasifikacija ispitivanja Iz metodoloke literature proizlazi da su kriterijumi klasifikacije ispitivanja mnogobrojni, mada se najee kao kriterijum uzima rad ispitivaa odnosno postupak ispitivanja. Pomenuti kriterijumi primenjuju se i u klasifikaciji ispitivanja kao naini sakupljanja podataka i u klasifikaciji tehnika ispitivanja. Uobiajena je podela na: blago, neutralno i otro ispitivanje. Blago ispitivanje podrazumeva ponaanje ispitivaa koje dovodi kod ispitanika do uspostavljanja poverenja znatnog stepena, prisnosti i otvorenosti tako da ne postoje prepreke za razgovor ni o najosetljivijim, intimnim problemima. Moe se, na osnovu empirijskih iskustava, rei da je tip blagog ispitivanja zadrao prednosti, ali i nedostatke klinikih ispitivanja. Prednosti su: iskrenost i mogua istinitost iskaza ispitanika u vezi sa pitanjima na koje se, po pravilu, drugim metodama ne dobija odgovor. Nedostaci su: velika ekstenzivnost (potrebno je mnogo vremena), nedostatak odgovarajuih kadrova i mogunost pogrenog tumaenja mnogobrojnih iskaza, odnosno odabiranja meusobno razliitih iskaza o istom predmetu. Neutralno ispitivanje podrazumeva utiv, korektan, poslovan odnos ispitivaa prema ispitaniku. Bilo koji oblik sugerisanja reenja ili orijentisanje ispitanika izvan strogo predvienog postupka unutar odabrane tehnike ispitivanja, kao i bilo kakvi

200

oblici uticanja, zabranjeni su. Dok u blagom ispitivanju imamo izvesne blage oblike navoenja ispitanika na serije moguih razloga i posledica, na kompariranje i procenjivanje, na traenje dokaza i protiv dokaza, na tezu i kontratezu, u neutralnom ispitivanju od svega toga nema nita. Neutralno ispitivanje podrazumeva neposredno obraanje, neposredno pitanje i prihvatanje - evidentiranje dobijenog odgovora kako je dat. Otro ispitivanje podrazumeva stavljanje ispitanika u psihiki vrlo sloene situacije u kojima ispitiva vri psihiku presiju, izlae ispitanika delovanju "ukrtenih pitanja", zatim sistematskom ponavljanju pitanja uz promenu ritma ispitivanja, itd. Ispitiva ukazuje na zaista postojee, kao i na izmiljene sadrinske i logike protivurenosti u iskazima ispitanika; izrazito oscilira ton obraanja od nadmenog, preteeg, preko podsmeljivog, saaljivog do blagonaklonog i prijateljskog - od kvalifikovanja svakog iskaza kao lai do prihvatanja svkog iskaza kao istinitog. Ovaj tip ispitivanja se u literaturi esto poistoveuje sa "policijskim" ispitivanjem. U praksi, a i u literaturi mogue je naii na pojmove direktnog i indirektnog ispitivanja. Pod direktnim ispitivanjem se, pri tom, podrazumevaju dva razliita sluaja. Prvo, direktnim se smatra svako ispitivanje u kojem se ispitiva neposredno obraa ispitaniku, pri emu se ispitanik prethodno saglasio da bude ispitan. Drugo, direktnim ispitivanjem se smatra svako ispitivanje u kojem se pitanja i odgovori direktno odnose na predmet istraivanja i u kojima se, na osnovu odgovora, neposredno zakljuuje (neposredna indukcija i generalizacija). Posredna ispitivanja bi se, takoe, po istim kriterijumima mogla razlikovati kao: prvo, ispitivanje u kojem ispitanik nije prethodno dao saglasnost da bude podvrgnut ispitivanju, ve je doveden u situaciju da o predmetu ispitivanja daje iskaze bez namere da to ini; drugo, pitanja koja se ispitaniku postavljaju, nezavisno od toga da li je dao pristanak da uestvuje u ispitivanju ili nije, ne odnose se direktno na predmet istraivanja, ve se o predmetu istraivanja zakljuuje posredno. Istraivaka praksa govori o veoma rairenom praktikovanju indirektnog ispitivanja u obliku analize sadraja dokumenata, neformalnih uea u razgovorima, i td. Treba napomenuti da se, ponekad, strogo razlikuje primena metoda u naunim istraivanjima od korienja naunih metoda u praktikovanju odreenih delatnosti. Ovo je samo uslovno opravdano. Jer, sa stanovita ukupne prakse, bitno je unoenje naunih metoda u sve oblike saznanja ivota i delanja ljudi. Ispitivanje se moe vriti kao: individualno (jedan ispitanik - jedan ispitiva), grupno (nekoliko ispitanika - jedan ili vie ispitivaa) i kolektivno (jedna manja zajednica koja daje zajedniki dogovoren odgovor ili jedan ili vie ispitivaa). A, po nainu optenja mogue je: usmeno, pismeno i kombinovano ispitivanje. Usmeno ispitivanje podrazumeva usmeno postavljanje pitanja i usmeno davanje odgovora u neposrednoj komunikaciji izmeu ispitivaa (intervjuera, anketara) i ispitanika. U ostvarivanju usmenog ispitivanja javlja se modalitet korienja tehniki posredujuih sredstava kao to su telefon, razmena audio-trake ili drugih audio-vizuelnih sredstava. Oigledno je da postoje znaajne razlike pri neposrednom optenju ispitivaa i ispitanika i posredovanom optenju na ta deluju svojstva korienja tehnikih sredstava. Korienje tehnikih sredstava u ispitivanju omoguava i specijalne vidove ispitivanja populacije. Na primer, mogue je odreena

201

pitanja postaviti preko raunarske mree i njihovih sistema (Internet, Intranet, Ekstranet i sl.) bez neposrednog optenja ispitivaa i ispitanika. Pismeno ispitivanje podrazumeva postavljanje pitanja i davanja odgovora u pismenoj formi. Kombinovano ispitivanje podrazumeva usmeno postavljanje pitanja a pismeno davanje odgovora. Modaliteti ovog ispitivanja su mnogobrojni, pa ih je bolje obraditi u okviru tehnika ispitivanja. Tehnike ispitivanja U osnovne tehnike ispitivanja ubrajaju se intervju i anketa. Kao poseban njihov rod mogu se u ispitivanje uvrstiti i odreeni oblici testova, mada neki od njih mogu biti uvrteni u eksperiment stoga to zahtev za reenjem odreenog zadatka moe da se javi kao eksperimentalni inilac. Intervju i anketa se esto nedovoljno pojmovno razlikuju ne samo u dnevnom optenju ve i u strunoj i u naunoj literaturi. Pojam intervjua esto se identifikuje sa pojmom ankete, a anketa sa svakim oblikom ispitivanja uzorka odreene populacije. Korektna primena ispitivanja kao naunog naina sakupljanja podataka podrazumeva razlikovanje tehnika ispitivanja. Bitni kriterijumi za razlikovanje intervjua od ankete su svojstva instrumenta i postupka ispitivanja. Instrument intervjua je "osnova za razgovor" koja se u praksi jo naziva i "podsetnik za razgovor", to nije potpuno korektno ni dovoljno obuhvatno. Ovo zbog toga to je instrument intervjua obrazac, koji sadri pitanja koje e ispitiva postaviti ispitaniku i mesta za ubeleavanje odgovora ispitanika. Bitna je karakteristika svake osnove za razgovor da koncipira i zahteva neposrednu komunikaciju ispitivaa i ispitanika i njihovu obostranu aktivnost u interakciji. Iz toga proizilazi i oekivanje da e se dobiti vie neformalizovanih odgovora, te se konstrukcijom instrumenta i grafikim reenjem njegovog izgleda predvia posebno mesto za upisivanje takvih netipiziranih - neformalizovanih odgovora. Anketni upitnik, kao instrument ankete, ne postavlja takve zahteve i takve mogunosti ne predvia. Postupak u voenju intervjua znatno se razlikuje od postupka prilikom anketiranja po svojoj sloenosti i po zahtevima prema ispitivau i ispitaniku, kao i po sloenosti sadraja i nivou saznanja koja se primenom intervjua stiu. Sloenost postupka intervjua je vea, ankete manja. Zahtevi prema intervjueru i intervjuisanom su vei nego prema anketaru i anketiranom. Intervju je prodorniji, mogui nivo saznanja i stepeni mogue istinitosti saznanja vei su primenom intervjua nego primenom ankete. Navedeni kriterijumi razlikovanja su dovoljni da oformimo definicije intervjua i ankete, koje e, izvedene iz definicije ispitivanja kao optije, izraziti postojee posebnosti. Intervju ili nauni razgovor, je tehnika prikupljanja podataka ispitivanjem putem neposrednog usmenog i linog optenja istraivaa i ispitanika. Moe se prigovoriti da se datom definicijom jako suava obuhvat pojma "intervju", jer iskljuuje pismene oblike optenja. Takva primedba je opravdana i tana je, ali je bez veeg znaaja za definisanje naunog razgovora. Pojam "razgovor" podrazumeva neposredno dvostrano lino razmenjivanje poruka izmeu dvojice uesnika uz njihovo obostrano aktivno odnoenje. "Nauni razgovor" podrazumeva da taj razgovor, to optenje obezbeuje dobijanje istinitih iskaza o sadraju stavova, sudova, zakljuaka, saznanja, ideja itd. ispitanika. To, dalje, praktino, ne znai da se vodi razgovor ravnopravnih ili jednakih, podjednako motivisanih uesnika u razgovoru, ve

202

podrazumeva izvesnu superiornost ispitivaa koja proizilazi iz njegove obuenosti i odabranih i razvijenih osobina linosti specijalnim pripremanjem, ali koja ne sme biti manifestovana tako da je sagovornik opazi, nego treba da se izrazi u rezultatu ispitivanja. Stoga je neophodno ostvariti linu neposrednu situaciju optenja u kojoj se aktiviraju sve prednosti linosti intervjuera, prednosti postupka i instrumenta. Sve mnogobrojne prednosti gube mogunost delovanja u optenju posredstvom odreenih tehnikih aparata (npr. telefona) ili u pismenom optenju (pismeno postavljena pitanja na koja se takoe pismeno odgovara) itd. Stoga, svako ispitivanje koje ne podrazumeva neposrednu linu komunikaciju izmeu ispitivaa i ispitanika ili iskljuuje neformalizovan i kreativan odnos u meusobnoj komunikaciji (to je takoe smetnja za aktiviranje pozitivnih sposobnosti linosti ispitivaa) ne smatramo istinskim naunim razgovorom. Pogreno bi bilo apsolutizovati nadmonost intervjuera koja proizilazi iz poloaja onog koji pita i koji zna ta su drugi odgovarali. I ispitanik ima neke oblike nadmonosti. On daje pristanak da se razgovor obavi, utie na mesto i vreme razgovora, on bira sadraj, forme i intonaciju odgovora i opredeljuje ukupnu atmosferu razgovora. Osim toga, ispitanik je kompetentniji za materiju koju sadre mnoga pitanja koja mu se postavljaju. Nadmonost intervjuera je samo u proceduri radnoj sferi. Iz teorije i empirije proizlazi da postoji vie tipova intervjua i vie kriterijuma njihovog razvrstavanja. Uobiajeni su kriterijumi: rad intervjuera i broj i odnos istovremeno ispitivanih ispitanika od strane jednog ispitivaa. Po prvom kriterijumu imamo podelu na: neusmereni i usmereni intervju. Neusmereni intervju je nauni razgovor u kome ispitiva samostalno odabira sadraj, oblik i redosled postavljanja pitanja, saglasno sopstvenoj proceni karakteristika ispitanika i situacije u kojoj se vodi razgovor. Naziv "neusmereni intervju" mogue je samo uslovno prihvatiti, kao i naziv "slobodni intervju". U nauci, s izuzetkom orijentacionih istraivanja - pa i tada samo uslovno i sa znatnim ogranienjima - neusmerenih, odnosno slobodnih intervjua nema, intervjuer nikada nije sasvim slobodan i neusmeren. Projekat istraivanja kroz operacionalizaciju predmeta, hipoteze, i indikatore strogo je determinisao mogui sadraj i oblike pitanja. Stoga su pitanja nuno koncentrisana na odreene predmete. Predistraivanje, po pravilu, daje dovoljno osnova za izgraivanje osnove za razgovor i koncipiranje postupaka. Iz naziva "neusmeren", "slobodni" intervju proizilazi pitanje da li se za takav intervju priprema instrument (osnova za razgovor) i planira postupak, kao i kakva je uloga psiholoke i logike strategije u primeni te vrste intervjua? U procesu istraivanja neusmereni, tj. slobodni intervju je u upotrebi zbog svoje elastinosti i prilagodljivosti situacije. To je posebno upotrebljiva tehnika u tzv. indirektnim ispitivanjima. Prema empirijskim iskustvima u naunim istraivanjima osnova za razgovor treba uvek da se konstruie u pisanom obliku. Po pravilu, to su opta pitanja, odnosno kljuno pitanje, baterije pitanja koja mogu biti samo evidentirana ili se, ak, mogu podrazumevati. Ipak, preporuljivo je oznaiti bar glavne segmente sadraja tih pitanja. Bitna karakteristika tih pitanja je da ona iskazuju o emu e se razgovarati, a ne ta e se pitati. Otuda je i izveden drugi naziv za instrument - podsetnik za razgovor. Formulacija tih pitanja krajnje je elastina stoga to ne obavezuje intervjuera na odreene forme postavljanja pitanja. A, psiholoka i logika strategija se i ovde primenjuju. Psiholoka - za planiranje ponaanja u moguim situacijama, a na osnovu modela (tipova) poznatih situacija u takvim istraivanjima. Logika - u koncipiranju organizacije sadraja osnove za razgovor, posebno sadraja pitanja.

203

Obrazac osnove za razgovor nuno sadri i mesta predviena za unoenje odgovora. Neusmereni, tj. slobodni intervju odgovara svim tipovima ispitivanja, ali u prvom redu blagom i otrom. U prikupljanju saznanja o odreenim praktinim delatnostima ne sainjava se uvek osnova za razgovor, odnosno obrazac za evidentiranje iskaza u pisanoj formi. Meutim, i u tim situacijama postoji osnovni zamiljeni model moguih pitanja, te se ni u kom sluaju ne moe govoriti o neusmerenom, tj. slobodnom intervjuu u apsolutnom znaenju. Usmereni intervju, za razliku od neusmerenog, ima u svakom pojedinanom sluaju veoma precizno i svesno razraen instrument i postupak. Sloboda izbora sadraja i oblika pitanja i ponaanja ispitivaa znatno je ogranienija nego u neusmerenom intervjuu. Ipak, mogunosti naunog saznanja odgovarajuom primenom ovog intervjua u istraivanju pojava nisu manje nego pri neusmerenom intervjuu. Naprotiv, reklo bi se da su ak vee. Naime, prednosti usmerenog intervjua u odnosu na neusmereni su u prvom redu u neposrednosti veza sa predmetom istraivanja, hipotezama i indikatorima - pa, prema tome, i u adekvatnosti, valjanosti podataka sakupljenih ovom tehnikom. Druga prednost mu je u obezbeivanju sistematinosti u prikupljanju podataka i sistematinosti prikupljenih podataka, trea u ekonominosti i etvrta u preciznosti. Nazivom "usmereni intervju", u stvari, obuhvataju se dva, odnosno po nekim klasifikacijama tri tipa intervjua: usmereni orijentacioni; dirigovani i rigorozni intervju. U procesu istraivanja usmereni orijentacioni intervju ima prednosti nad ostalima. Njegove bitne karakteristike su: razvijen instrument (osnova za razgovor u obliku obrasca, sa formulisanim pitanjima i mestima za beleenje odgovora), organizovan u skladu sa normama psiholoke i logike strategije i sa odgovarajuim grafikim reenjem i oblikom, i precizno razvijen postupak na osnovu prethodno izuenih i tipologiziranih situacija i konstruisanja modela oekivanih situacija. Meutim, razvijene odredbe postupka elastine su i podrazumevaju kreativnu samostalnost ispitivaa naroito u: a) izboru konkretnog naina (u skladu sa koncepcijom) uspostavljanja kontakta sa ispitanikom i stvaranju komunikacione situacije; b) izboru redosleda pitanja u okviru baterije odnosno levka; c) objanjenju - tumaenju sadraja pitanja i izboru sadraja i oblika potpitanja kada je to potrebno radi jasnijeg i preciznijeg odgovora; d) klasifikaciji odgovora ili formulisanju iskaza koji se ne moe podvesti pod ve date alternative (modalitete) odgovora predviene u osnovi za razgovor. Ispitiva, intervjuer je obavezan da postavi sva pitanja sadrana u osnovi za razgovor, i to prvo u obliku u kome su ona data. Uputno je da ih, pri tom, ne ita ve ih zna napamet, to je, kada osnova za razgovor sadri manji broj pitanja (do 40), sasvim mogue. Prilikom postavljanja pitanja zabranjeno mu je da navodi "alternative" (modalitete odgovora) sadrane u potki pitanja, ve date odgovore podvodi (klasifikuje) u jedan od predvienih modaliteta. Ako oni nisu dovoljni ili ako nije siguran gde bi trebalo podvesti dobijeni iskaz, upisuje sutinu tog iskaza uz to potpunije potovanje originalnog oblika na, za to predvieno, odgovarajue mesto u osnovi za razgovor. Ova vrsta intervjua odgovara svim tipovima ispitivanja.

204

Dirigovani intervju podrazumeva takoe precizno razvijen instrument i postupak, ali i znatno ogranienje samostalnosti ispitivaa. Njegova samostalnost se svodi na aktivnosti u uspostavljanju kontakta i komunikacione situacije (u skladu sa usvojenom koncepcijom strategije). U toku razgovora mora se striktno pridravati redosleda i formulacije pitanja. Ovlaen je da, kada je to preko potrebno, saglasno psiholokoj i logikoj strategiji, postavi odgovarajua potpitanja i dopunska pitanja, ali ne odstupajui bitno od ve datog okvira pitanja formulisanog u osnovi za razgovor. Kao i kod orijentacionog, tako i ovde, ne nudi alternative (modalitete), ve odgovore klasifikuje ili, kada to ne moe, unosi izvorni oblik odgovora na za to predvieno mesto u osnovi za razgovor. Ovaj tip intervjua prvenstveno odgovara neutralnom tipu ispitivanja. U odnosu na prethodne vrste intervjua, on je manje prodoran, ali je sistematiniji i ekonominiji. Kao varijanta daljeg smanjivanja zahteva za kreativnou ispitivaa i ograniavanja njegove slobode u postupku ispitivanja, javlja se tzv. rigorozni intervju. Instrument i postupak u ovom intervjuu su jo potpunije i preciznije razraeni, te ispitiva u toku ispitivanja ne sme da odstupa od redosleda i formulacije pitanja, niti da postavlja dopunska pitanja. Stavljajui ispitaniku na uvid predviene modalitete odgovora, intervjuer je ovlaen da, samo kada je zaista neophodno, objasni pravi sadraj pitanja ili modaliteta odgovora. Pri tom, ne sme da unosi nove pojmove niti da koristi nove logike konstrukcije. Ova vrsta intervjua podsea na anketu, te je razliku esto teko opaziti. Bitna razlika u odnosu na anketu je vea sloboda intervjuera u uspostavljanju situacije komuniciranja, zatim, u obavezi intervjuera da lino unese sve odgovore u obrazac, i kao i kod drugih vrsta naunog razgovora, da unese svoje opaanje o ispitaniku, o njegovoj predusretljivosti, iskrenosti itd. Po svojim bitnim obelejima rigorozni intervju odgovara neutralnom ispitivanju. A, prednost ovog intervjua su sistematinost i ekonominost, ali su mu nedostaci znatno smanjena prodornost i verodostojnost iskaza. Intervjui se mogu klasifikovati i po broju ispitanika s kojima jedan intervjuer istovremeno opti, odnosno broju ispitanika koji sudeluju u formiranju odgovora i njihovom uzajamnom odnosu. Po tom kriterijumu naune razgovore moemo podeliti na: individualne, grupne i kolektivne. Individualni intervju je nauni razgovor u kome, u jednom vremenskom odseku, isptiva neposredno verbalno opti samo sa jednim ispitanikom. U istraivanju ova vrsta intervjua ima prednosti nad ostalim vrstama intervjua. Ukoliko je materija sloenija i obimnija i ukoliko je predmet ispitivanja vie linog, intimnog karaktera, prednosti individualnog intervjua su vee. Ispitiva moe da se koncentrie na jednog ispitanika i da, po pravilu, zapazi i najsitnije detalje u iskazu ispitanika na koje se moe osloniti u daljem toku razgovora. Individualni intervju dozvoljava kombinovanje sa posmatranjem, pri emu se opaanja koriste kao orijentacioni oslonac za ponaanje u razgovoru ili kao kontrolni pokazatelj istinitosti iskaza ispitanika i njegove ukupne iskrenosti. Specijalan i retko primenljiv oblik individualnog intervjua je onaj u kome vie ispitivaa (tim ispitivaa) ispituje jednog ispitanika. Mogu se javiti (u primeni naunih metoda u istraivanju za praktikovanje pojedinih delatnosti ovo se javlja ee) dve varijante: prva, vie ispitivaa, u jednom vremenskom nizu, ija ritmika moe da bude pravilna ili nepravilna, vremenski razmaci krai ili dui, a situacija ispitivanja ista ili razilita, ispituje jednog ispitanika o istim sadrajima. Postupak ispitivanja svakog ispitivaa moe biti isti, ali i sasvim razliit. Svaki ispitiva upoznat je sa rezultatima prethodnog ispitivanja. Ovakva ispitivanja su veoma prodorna i konano

205

sakupljeni iskazi su provereni i prilino pouzdani, ali je postupak neekonomian, a pristanak ispitanika je dosta teko pribaviti, osim kada se radi o indirektnim ispitivanjima. Za ovakva ispitivanja podesni su u prvom redu neusmereni, pa potom i orijentacioni intervju. U ovom sluaju oni su preteno oblik primene otrog ispitivanja; druga situacija je kada istovremeno vie ispitivaa ispituje jednog ispitanika menjajui uloge i ponaanje prema ispitaniku. Kao i u prethodnoj situaciji moe se konstatovati velika prodornost ovako primenjenog otrog ispitivanja upotrebom neusmerenog ili orijentacionog intervjua, ali i neekonominost ove varijante ispitivanja. Naime, na ovaj nain se intervju ne moe primeniti masovno, a javljaju se i drugi problemi. Izloene varijante individualnog intervjua mogu se stoga smatrati podesnim samo za specijalna i metodoloka istraivanja. Grupni intervju podrazumeva istovremeno komuniciranje jednog ispitivaa sa vie ispitanika na istom mestu i u isto vreme ili vie ispitivaa sa vie ispitanika. U oba sluaja odgovori su individualni. Prvi sluaj (jedan ispitiva - vie ispitanika) ei je i njegova osnovna vrednost je u ekonominosti. Meutim, svi ostali nedostaci ispitivanja su znatno izrazitiji nego prilikom primene ostalih vrsta intervjua. Prodornost grupnog intervjua je manja od prodornosti individualnog, a on odgovara vie neutralnom ispitivanju nego blagom. Otro ispitivanje je mogue samo izuzetno u specijalno araniranim situacijama. Na primer, u sluajevima intervjuisanja jedne male grupe o malom broju ili samo o jednom pitanju ispitiva moe, vodei neformalan razgovor, da sueljava iskaze uesnika u razgovoru, da im suprotstavlja ranije date iskaze itd. i da na taj nain sprovede grupni intervju kao tehniku otrog ispitivanja. Meutim, ovde se javljaju ozbiljniji problemi organizaciono-tehnike i etike prirode. Grupni intervju nije naroito podesan za istraivanje obimnih, sloenih i osetljivih pitanja, te se stoga ne moe smatrati naroito pogodnim. Kolektivni intervju podrazumeva komuniciranje izmeu jednog ispitivaa i jedne zajednice kolektiva, odnosno dela organizacije koji na postavljeno pitanje daje jedinstven zajedniki odgovor. I ovde se moe javiti vie oblika, ali dva su osnovna. Prvi oblik ovog intervjua je optenje ispitivaa i kolektiva preko "spikera" lica koje u ime zajednice formulie i saoptava odgovore poto je kolektiv svoj odgovor konstituisao. Uloga intervjuera je tu mala, njegovo optenje sa ispitanicima veoma je ogranieno. Stoga je za ovaj oblik podesan dirigovani ili rigorozni intervju ali odgovara neutralnom ispitivanju. Ovaj intervju ima znaaja prvenstveno u verifikaciji nekih ve poznatih stavova. Prodornost mu je mala, ali ekonominost velika. Drugi oblik je znatno funkcionalniji, naroito ako se u tom ispitivanju pojavi tim ispitivaa. Za uspeh takvog intervjua potrebna su najmanje dva ispitivaa. Ova varijanta kolektivnog intervjua ostvaruje se tako to jedan ispitiva vodi razgovor sa kolektivom postavljajui pitanja (osnovna, dopunska i potpitanja) i uestvuje u formulisanju odgovora iju sadrinu izgrauje kolektiv kroz diskusiju. Istovremeno drugi ispitiva u prvom redu evidentira sve odgovore koji bi mogli da budu od interesa za istraivanje, odmah ih razvrstava na one koji odgovaraju na pitanje neposredno, posredno i na one koji se odnose na pitanje. Unutar njih na one odgovore sa kojima postoji opta saglasnost ispitivanog kolektiva (nije bilo protivljenja), na one sa kojima postoji saglasnost veine, i na one sa kojima ne postoji saglasnost veine. Kao kolektivni odgovor se prihvata onaj oko koga postoji saglasnost veine, a izostaje

206

aktivno protivljenje manjine. Glavna vrednost ove vrste intervjua je bogatstvo podataka o predmetu istraivanja koji se dobijaju za raspravu u procesu konstituisanja zajednikog odgovora kolektiva. Sa stanovita predmeta istraivanja, svaki ovakav intervju je istovremeno i ozbiljan oblik posmatranja sa uestvovanjem zato to se tu, pred oima intervjuera (u ovom sluaju i posmatraa) razvijaju procesi usaglaavanja i opredeljivanja. Prodornost ovakvog intervjua je velika, ali su veliki i problemi u odabiranju uzorka ispitanika, kao i problemi kadrovske i tehnike prirode. Ovaj oblik intervjua podrazumeva neusmereni ili orijentacioni intervju u prvom redu, s tim to su mogua sva tri tipa ispitivanja. U metodolokoj leteraturi intervjui se klasifikuju i sa stanovita prodornosti dubine u saznanju pojave i stepena istinitosti saznanja. U vezi s tim javljaju se nazivi kao to su "produbljeni intervju" itd. Ne odbacujui u potpunosti celishodnost ovakve klasifikacije, smatramo da je svaki intervju uslovljen odabranom i razvijenom psiholokom i logikom strategijom, razvijenou i konkretnom primenom instrumenata i postupaka. Istinitost, potpunost i dubina saznanja rezultat su svega toga. To je razlog to unapred nijedan intervju ne oznaavamo kao produbljen ili neprodubljen, odnosno to unapred ne koristimo kriterijum klasifikacije koji bi bio uslovljen postignutim rezultatima ili za njih neposredno vezan. Slian stav treba uzeti i prema tzv. "intenzivnom" intervjuu. Intervju i anketa najee su anonimni. Ispitanicima se garantuje da se nee voditi evidencija na osnovu koje se moe utvrditi autor odgovora, kao i da se o tome nee niko obavetavati. U metodolokoj literaturi najee su u upotrebi sledea dva znaenja pojma anketa: prvo, veoma je rasprostranjeno i opte usvojeno u nauci i praktikovanju razliitih delatnosti da anketom, anketnim ispitivanjem smatramo svako ispitivanje na osnovu uzorka, i drugo, ue znaenje odnosi se na tehniku ispitivanja. Po tom shvatanju, koje nije u suprotnosti sa prethodnim, ali je preciznije i konkretnije, i, takoe, zasnovano na drugaijem pristupu, anketa je tehnika sakupljanja podataka ispitivanjem u kome ne dolazi do kreativnosti, osamostaljenog rada ispitivaa i ispitanika, ve je njihova aktivnost strogo posredovana instrumentom, tj. uputstvom, sadrajem i formom anketnog upitnika. Isto tako je injenica da se, delimino zbog vaenja ireg pojma anketa, kao i zbog odreene istraivake prakse, javljaju i neki prelazni oblici koji unose tekoe u razlikovanje ankete od intervjua. Ankete se mogu, prema razliitim kriterijumima, klasifikovati na vie naina. Sa stanovita nauke dva kriterijuma, koja smo koristili i za klasifikovanje intervjua, bitna su i ovde. To su: rad anketara i karakteristike instrumenta, tj. anketnog upitnika. Prema kriterijumu rada anketara, ankete moemo klasifikovati kao usmene i pismene. Usmene ankete podrazumevaju usmeno optenje izmeu isptivaa - anketara i ispitanika - anketiranog posredstvom odreenog tehnikog i drugog sredstva. Unutar ove vrste javljaju se razne podvrste anketa kao to su: telefonska, kompjuterska itd. Pismena anketa podrazumeva pismeno optenje izmeu anketara i anketiranog. Tako se, kao podvrste pismene ankete, javljaju potanska, novinarska, statistika itd. esto se u praksi javlja komibnovani tip anketa, koji dobija ak i svojstva prelaznog oblika izmeu ankete i intervjua. To su, po pravilu, ankete u kojima anketari uruuju neposredno anketne upitnike ispitanicima i, posle popunjavanja, sakupljaju ih. Dodir i komunikacije izmeu anketara i anketiranih u ovakvim sluajevima imaju isto tehniki karakter i ni na koji nain ne utiu na sadraj

207

odgovora, iako podsticajno deluju na odnos ispitanika prema anketi. Meutim, ima i drukijih sluajeva. Na primer, anketar dobije zadatak da objasni postupak popunjavanja anketnog upitnika ili da ga demonstrira, da objasni pojedina pitanja koja ispitanik posle itanja anketnog upitnika proglasi nedovoljno razumljivim, da, ukoliko proceni da je to potrebno ili ako takav zahtev postavi ispitanik, ak popuni upitnik po diktatu ispitanika. Ima sluajeva da se anketa sprovodi na taj nain to su anketari obavezni da proitaju pitanja ispitanicima i da unesu njihove odgovore u anketni upitnik. Ovakve ankete istraivai - praktiari nazivaju "intervju-anketa". Oigledno je da se prava sutina ankete ne remeti sve dok anketar koji stupa u neposredan lini kontakt sa ispitanikom nema nikakve druge zadatke osim da urui i, posle popunjavanja, prikupi anketne upitnike. Meutim, od momenta kada se zadaci i uloga anketara proiruju na istraivaku komunikaciju koja deluje na obim i karakteristike podataka, anketa poinje da dobija karakteristike intervjua. Ukoliko je situacija takva da se zbog odreenih tekoa (npr., zbog slabe pismenosti ispitanika) uloga anketara pribliava ulozi intervjuera, bolje je opredeliti se za pravi intervju. Prelazni oblici umnogome devalviraju prednosti i ankete i intervjua. Pismena anketa ima znatne prednosti, posebno zbog ekonominosti, kada se radi o ispitanicima dobre pismenosti i sa razvijenim navikama za pismenu komunikaciju. To, naalost, nije masovna pojava. Iako brojni, ispitanici dobre pismenosti po pravilu nemaju ni dovoljno razvijenu naviku, ni dovoljnu motivaciju za pismenu komunikaciju. ak i veoma pismeni ispitanici u nekim sluajevima nerado prihvataju popunjavanje upitnika. Usmena anketa je, stoga, znatno pogodnija, ali su i opasnosti odstupanja od sutinskih odredaba ankete izrazitije. Po kriterijumu karakteristika anketnog upitnika moemo utvrditi postojanje formalizovanih (standardizovanih) i, nasuprot njima, neformalizovanih (nestandardizovanih) anketa. Ankete sa formalizovanim (standardizovanim) pismenim upitnikom jesu sve one koje imaju precizno konstruisan upitnik i precizno definisana pitanja i modalitete odgovora. Tei se da u formalizovanim upitnicima broj modaliteta svuda bude priblino isti, i da modaliteti odgovora istog smisla budu dati istim redosledom u svakoj potki. Broj alternativa (modaliteta) odgovora je najee dva, tri, pet, najvie do devet. Ovo je posledica nunosti da se u anketni upitnik (a i u osnovu za razgovor kod intervjua) ugrade razne vrste skala, dihotomija i klasifikacija, naroito kada se anketa koristi kao tehnika u kvantitativnim istraivanjima, odnosno kada se predvia statistika obrada podataka. Neformalizovane (nestandardizovane) ankete nisu retke ni neupotrebljive. To su ankete iji se upitnik sastoji samo od relativno malo bitnih pitanja kod kojih je data samo osnova pitanja, dok je potka (alternative, modaliteti odgovora) u potpunosti izostavljena ili je samo okvirno data. U uslovima dobro odabranog uzorka kompetentnih i pismenih ispitanika, njihov obrazloen pismeni odgovor moe da omogui mnogo veu prodornost od formalizovane (standardizovane) ankete. Ovu podobnost obezbeuju mogua ili zahtevana obrazloenja, opisi uzrono-posledinih veza i odnosa, strukture i funkcija predmeta istraivanja. Neformalizovane ankete ne mogu se smatrati ni neekonominim. Naime, neto vei obim poslova prilikom obrade podataka i zahtev za veom strunou kadrova (to dovodi do poveanja trokova) znatno se kompenzuju smanjenim angaovanjem i trokovima u izradi upitnika i vrednou podataka. Sve dosad pomenute vrste anketa odgovaraju iskljuivo neutralnom direktnom ispitivanju. Ipak, jedan oblik neformalizovane pismene ankete moe se javiti i kao indirektno ispitivanje. To je tzv. kvalitativna analiza sadraja dokumenata koji verbalno izraavaju sudove, stavove, kroz pisane iskaze u vezi sa predmetom

208

istraivanja, slino indirektnom intervjuu u kome evidentiramo usmene iskaze o predmetu istraivanja bez neposrednog, direktnog postavljanja pitanja. U metodologiji postoje i shvatanja da je indirektno ispitivanje ono u kojem pitamo ispitanika o svojstvima drugih ljudi. Ovakav stav je neprihvatljiv stoga to se neposredno obraamo ispitaniku s ciljem pribavljanja njegovog iskaza. Prema tome, sa ispitanikom imamo direktnu komunikaciju, a to to je predmet naeg interesovanja i stav (sud, zakljuak) o sobinama nekog drugog subjekta, ne umanjuje neposrednost odnosa u komunikaciji ispitiva - ispitanik - predmet istraivanja. U klasifikaciji anketa mogue je kao kriterijum primeniti i broj sa kojima jedan ispitiva istovremeno ostvaruje anketiranja. Tu vai ista podela kao i pri intervjuisanju. Prema metodolokoj literaturi postoji bitna razlika izmeu intervjua i ankete, s jedne, i testa, s druge strane. Ta se razlika ogleda u svrsi, pa i u postupku konstruisanja. Intervju i anketa se koriste da bi se saznali stavovi, sudovi, zakljuci i doivljaji (oseanja), elje, tenje, namere, itd. ispitanika kako bi se u skladu sa njima, izgraivala akcija. Test se koristi da bi se saznalo koliko je od onog to je definisano kao pravo reenje, stav, znanje, vrednost itd. prisutno u svesti ispitanika i kolike su njegove sposobnosti da to iskae, interpretira i upotrebi. Stoga moemo rei da je test tehnika utvrivanja i merenja poetnog stanja i situacije nastale posle delovanja odreenih inilaca, pri emu se polazi od strogo utvrenih modela. Na osnovu uvida u istraivaku praksu moe se konstatovati da je test veoma rairena i vrlo upotrebljavana metoda. Njeno najrasprostranjenije znaenje je provera, metoda provere sposobnosti znanja, umenja i psihofizikih reakcija. U drutvenim naukama najee je koriena u pedagokim istraivanjima i kao sredstvo provere znanja i umenja uenika. Naziv test odnosno testiranje kao procedura ostvarivanja testa izveden je iz latinske rei testor-ari ije je osnovno znaenje posvedoiti, dokazati. U engleskom jeziku (koji je sada najraireniji svetski jezik u nauci zahvaljujui globalizmu) znaenje testa je ire i neodreenije, jer obuhvata pojmove proba, iskuavanja, analiza, pokuaj, ogled, ispitivanje. Razna pridavana znaenja nazivu "test" i njegova svojstva naune metode i sredstava praktikovanja struke odnosno odreene delatnosti doveli su i do neujednaenih shvatanja testa. Tako je za jedne test isto to i eksperiment, za druge je ispitivanje, za tree posmatranje, za etvrte metod analize (sadraja) dokumenata. Procedura i instrument realizacije testa u njegovim raznovrsnim oblicima objektivno sadre komponente svih metoda prikupljanja podataka, ali se ne moe smatrati oblikom ili tehnikom nijedne od njih, mada se moe smatrati da je najsrodniji eksperimentu. To znai da: logiki deo teksta sadri sva osnovna pravila i procedure istinitog miljenja; epistemoloki deo sadri saznanja o predmetu nauke i predmetnoj nauci i metodoloka saznanja, a u metodsko-tehnikom delu utvrena su pravila, postupci i instrumenti istraivanja. Takoe, predmete istraivanja testom moemo identifikovati kao drutvene rezultate i kao predmete postojeih nauka i naunih disciplina. Osnovni koncept testa, po kome se on razlikuje od svih ostalih metoda je u postavljanju zadataka (zadatka) koje (koji) subjekt izloen istraivanju treba da izvri, odnosno da rei. Istraivani subjekt tako manifestuje svoje sposobnosti koje se, na odreene naine, tom prilikom mogu meriti. Posebne vrste testova koriste se i za proveru valjanosti odreenih drutvenih i naunih tvorevina (npr., projekta istraivanja, instrumenta, itd.).

209

Osim konstruisanja zadataka, koncepcija testa podrazumeva i konstruisanje kljua za konstatovanje i ocenu reenja zadataka (zadatka) i za tumaenje rezultata testa. Testovi se mogu klasifikovati po vie kriterijuma. Meu njima su najvaniji sa stanovita metodologije: sloenost, predmet istraivanja, svojstvo zadataka (zadatka) i oblici izvrenja (tj. postupci i instrumenti realizacije testa). Po sloenosti moemo razlikovati tri potkriterijuma: prvi potkriterijum bio bi broja zadataka. Tako bi jednostavan test sadrao samo jedan zadatak. Sloen test bi sadrao vie zadataka, pri emu bi se mogao meriti stepen sloenosti brojem zadataka. Drugi potkriterijum bio bi istovrsnost zadataka. Jednostavnim testom smatrao bi se test koji sadri istovrsne zadatke i istovrsne aktivnosti prilikom njihovog reavanja, dok bi sloen test sadrao razvnovrsne zadatke ije reavanje zahteva razne aktivnosti. Trei potkriterijum bio bi istorodnost materije. Test iji zadaci sadre srodnu materiju (materiju jedne definisane oblasti) smatrali bi se jednostavnim, a oni iji zadaci sadre nesrodnu materiju koja pripada raznim oblastima bili bi sloeni. Sloenost testa ne treba poistoveivati sa teinom testa. Teina testa samo delimino zavisi od sloenosti. Sloeniji testovi su, po pravilu, tei. Ipak, teina testa u prvom redu zavisi od sadrine zadatka (zadataka) i naina njihovog reavanja. Drugi kriterijum koji smo nazvali predmetom istaivanja delom je obraen u napred datoj klasifikaciji. Meutim, bliim odreenjem testovi po predmetu mogli bi se identifikovati kao: 1. testovi informisanosti, 2. testovi znanja, 3. testovi vrednosne opredeljenosti, 4. testovi akcione sposobnosti odnosno osposobljenosti. Svaki od ovako predmetno odreenih testova, moe se i u primeni mora dalje sadrinski i predmetno razviti. Iz metodolokih istraivanja proizlazi da kriterijum predmetnog odreenja testa ima smisla i opravdanja prvenstveno u tome to svaki predmet testa zahteva strogo odreeni odnos izmeu njegove konkretne odreenosti, sloenosti instrumenata i postupaka realizacije, sadrine i forme zadataka i reenja i kljua za utvrivanje rezultata testa i njihovo tumaenje. Trei kriterijum podrazumeva vie potkriterijuma. Prema bitnim svojstvima postavljanja zadatka i njihovog reavanja razlikujemo: 1. testove praktinih radnji; 2. testovi iskaza u pisanoj, usmenoj ili likovnoj ili u kombinovanoj formi koji se realizuju kao: o testovi koji zahtevaju konstruisanje iskaza (interpretativnog ili originalnog); o testovi izbora ponuenog reenja (odgovora); o prepoznavanje iskaza; o dopunjavanje; o vrednovanje. Test konstruisanja iskaza moe postaviti zahtev u dva oblika. Prvo, u upitnom obliku koji zahteva odgovor odreenog sadraja i u odreenoj formi. Postavljanje pitanja na koje testirani treba da konstruie odgovor pogodno je za testove znanja,

210

asocijacija i sl. Klju za vrednovanje rezultata i njegova tumaenja jednostavno se prave kao pregled tanih (sadrinski ili sadrinksi i formalno) odgovara. Ovi odgovori se mogu vrednovati odnosno meriti. A, druga varijanta ovog testa postavlja zahtev da se izvre odreene radnje. Izvrenje te radnje odnosno izvrenje tog zadatka moe da bude izrada odreenog akcionog ili drugog dokumenta, usmeno izlaganje na odreenu temu itd. Ova varijanta testa povoljna je za testiranje akcione sposobnosti. Meutim, izrada kljua je veoma sloena i podrazumeva izradu modela ("idealnog tipa") i ocenjivanje kompetentnog irija. I ovde se izvrenje zadatka moe meriti. Test izbora ponuenog reenja podrazumeva zahtev da testirani od vie ponuenih modaliteta iskaza odabere i oznai odgovarajui. U testovima znanja treba da odabere izmeu vie ponuenih odgovora onaj koji smatra tanim. U nekim sluajevima mogue je ponuditi duu listu odgovora (uobiajeno je od 3 do 7) od kojih su vie od jednog tani. Ovaj tip testa pogodan je za istraivanje znanja i obavetenja o organizaconim zbivanjima. Izrada kljua je jednostavna i sastoji se od pregleda tanih odgovora i njihovog eventualnog vrednovanja. Prednost ovog testa je ekonominost. Naalost, evidentne su i njegove mnogobrojne slabosti meu kojima je najvea nedovoljan i nedovoljno precizan uvid u znanje testiranih. Velike su mogunosti sluajno oznaenih tanih odgovora. Po zakonima verovatnoe to je manje modaliteta moguih odgovora vea je verovatnoa sluajnog izbora tanih odgovora. S druge strane, zbog zamora testiranih, dugog trajanja testa i neekonominosti nije preporuljivo unositi vie od sedam modaliteta. Test prepoznavanja iskaza, tanije konstatovanja autora ili pripadanja dela ponuenog testa odreenom dokumentu ili organizacionom procesu, slian je po osnovnoj ideji prethodnom. Meutim, u odnosu na prethodni postoje i znatne razlike u nainu reavanja zadataka. U obe varijante predoava se odreeni tekst testiranom i od njega zahteva da o njemu da taan iskaz. Ovaj iskaz moe da bude oznaavanje ve ponuenog modaliteta, u prvoj ili davanje samostalnog odgovora, u drugoj varijanti. Ovaj test je pogodan za istraivanje pamenja, za istraivanje obrazovanosti, opredeljenosti i osposobljenosti za delovanje. Izrada kljua je i ovde, u osnovnom, jednostavna jer se liste tanih odgovora lako prave, ali je vrednovanje i tumaenje rezultata znatno sloenije, naroito ako se radi o testiranju opredeljenosti. Navedeni tipovi testova mogu se kombinovati u odreenim situacijama, u skladu sa zahtevima projekta istraivanja. Osim ove klasifikacije testova, koja je pola od shvatanja da je test metoda istraivanja kojom se neposrednim uvidom stie nauno i praktino znanje o svojstvima, osobinama, sposobnostima i ponaanjima testiranih, ima i drugih definicija i klasifikacija testova i testiranja. To je normalno jer je ova metoda nastala u ovkiru psihologije i psihijatrije, a primenjivana je i tamo u istraivanju i praksi obrazovanja mnogo vie nego u drugim drutvenim naukama. Raireno je shvatanje da je test standardizirani postupak pomou kojeg se izaziva neka odreena aktivnost, a onda se uinak te aktivnosti meri i vrednuje tako da se individualni rezultat uporedi sa rezultatima koji su dobijeni kod drugih individua u jednoj situaciji. Ova definicija podlona je mnogim kritikama, a glavna slabost joj je to izjednaava test sa eksperimentom. Test se, prema ovom shvatanju primenjuje u nauci i praksi. Kao najvanije vrste testova navode se: 1. testovi znanja kojima se istrauje znanje, obrazovanje, vetine i navike. Njime se meri efekat obrazovnog uticaja utvrivanjem razlike izmeu inicijalnog i finalnog stanja. Ovi testovi se klasifikuju po podrujima obrazovanja, a razlikuju se: a) testovi poznavanja injenica i b) testovi primene znanja.

211

2. testovi sposobnsoti, kojima se mere senzorne, mentalne, mehanike i motorne sposobnosti. Pod senzornim sposobnostima podrazumevaju se vid, sluh itd. Pod mentalnim opta i posebna inteligencija itd. 3. testovi linosti kojima se mere sloenije osobine linosti kao to su interesi, stavovi, karakter, karakteristike temperamenta, emotivne karakteristike itd. Specifinost ovog testa je da operie pitanjima umesto zadacima i da mu je osnova u tenji linosti za iskrenou ili na neinformisanosti linosti o pravom predmetu i ciljevima istraivanja. 4. projektivni testovi, iji je predmet linost. On je problematine valjanosti i niske pouzdanosti. Zasniva se na tematskoj apercepciji, Rorahovim testovima i I.P.A.T. testovima. Sve pobrojane vrste testova su na odgovarajui nain i u odreenoj meri, uz odgovarajuu adaptaciju, pogodni za istraivanja. Test se u istraivanjima moe javiti u raznim ulogama: u ulozi metoda u predistraivanju, samostalne jedine metode istraivanja, glavne metode ili samo jedne od metoda istraivanja. Meutim, veoma je teko uspostaviti odgovarajue povezanosti izmeu metoda sakupljanja podataka i testa sa izuzetkom ispitivanja naunim razgovorom. Procedura sprovoenja testa je fazna i u skladu sa procedurama projektovanja, realizacije, obrada i analize podataka i zakljuivanja u istraivanju. Meutim, kad god test nije jedina metoda istraivanja, neophodan je plan i uputstvo o izradi instrumentarija i sprovoenja testa. Plan i uputstvo treba da sadre konkretno i razraeno odreenje predmeta istraivanja testom, izbor tipa testa, izbor sadraja, forme instrumenta (obrasca) testiranja, postupka u uspostavljanju i izvravanju zadataka, kljua i postupka vrednovanja rezultata testa i za njegovo tumaenje. U tom smislu, tri su bitna metodolokometodska zahteva bez ijeg ispunjenja test ne moe da bude valjan. To su zahtevi za relijabilnou, badarenou i diskriminativnou. Zahtev za relijabilnou podrazumeva korespondentnost testa sa predmetom istraivanja i njegovim drutvenim realitetom u globalu i u svakom delu i detalju. To podrazumeva unutranju sistematinost, koherentnost i konzistentnost testa. Badarenost je u sutini nauna i praktina proverenost valjanosti testa. Imajui u vidu da je bitna komponenta testa neki od oblika merenja, to podrazumeva i proveru valjanosti odabranog merenja, mera i merila. Zahtev za diskriminativnou insistira na spreavanju vieznanosti zadataka i njihovih reenja i kolebanja oko njihove valjanosti i vrednosti. Ovaj zahtev je veoma vaan i prema kljuu za validaciju, evaluaciju i tumaenje rezultata. Iz prakse istraivanja proizlazi da su prednosti testa u njegovoj velikoj prodornosti, sistematinosti, standardizovanosti, osnovanosti, ponovljivosti i u velikoj pouzdanosti rezultata. Svojstva eksperimentalnosti daju mogunosti saznanja visokog stepena izvesnosti odnosno relativno niskog stepena posredovanosti o istraivanoj promeni. Tekoe valjanog konstruisanja i sprovoenja testa su relativno velike. Dva su osnovna izvora tekoa: prvo, masovnost, sloenost i varijabilnost predmeta istraivanja i drugo, problemi valjane izrade instrumenata i kljua testa. U procesu istraivanja ispitivanjem se moe istraivati svaka prola, sadanja (aktuelna) i budua pojava o kojoj ljudi mogu imati svoj stav. Prema tome, isptivanjem prvenstveno prikupljamo iskaze ispitanika o njihovim stavovima u vezi sa pojavama, procesima, situacijama, aktivnostima, tendencijama, itd. Pri tom postavljamo zahtev da nam u vezi s tim neto opiu, kvalifikuju (ocene), otkriju,

212

objasne ili prognoziraju. To postiemo tako to traimo da nam odreene iskaze u instrumentu: potvrde - negiraju; dimenzioniraju proirivanjem - suavanjem; pojaavanjem - slabljenjem; identifikacijom - negiranjem; razvijanjem ograniavanjem; prihvatanjem - odbijanjem; saglaavanjem - protivljenjem; itd. Iz toga proizilazi da moemo u vezi sa stavovima ispitivati: objekt stava: situaciju, in, dogaaj, proces, subjekt, metod, sredstvo, cilj itd.; obim stava: jednostavni, sloeni viepredmetni (sa vie objekata) i konstrukt; sadrinu stava: ocena (procena), elja, oekivanje, namera, tenja, zahtev, konstatacija, sumnja, itd.; znaenje stava: inicijativa, usmeravanje, podrka, protivljenje, suprotstavljanje; usmerenost stava: pozitivni-negativni, progresivni-regresivni, konstruktivni-destruktivni, itd.; izgraenost stava: dovreni-konstituisani, stavovi u procesu konstituisanja, inicirani, stavovi u procesu raspadanja - nastajanja, stavovi u procesu transformacija, itd.; trajnost stava: trajni, stavovi izloeni menjanju, trenutni stavovi (reakcije); stabilnost stava: stabilnost unutranjih komponenata i njihovih odnosa, promenljiva svojstva njihovih odnosa, promenljiva svojstva unutranjih komponenata i odnosa itd. intenzitet stava: visok, srednji i mali intenzitet u svim ili pojedinim komponentama; uloga stava u sistemu opredeljenja: osnovni stavovi, orijentacioni, izvedeni stavovi i operativni stavovi; osnove stava: instinktivni, spontani, racionalni, organizovani, itd.; istinitost stava: istiniti-autentini, originalni, neistiniti, itd. Zajedniki opti predmet istraivanja, kako je ovde dat, podrazumeva neke inioce sastava koji su svojstveni svim tehnikama ispitivanja. To su: psiholoka strategija, logika strategija, pitanja, ili, uoptenije reeno, instrument i postupak. Meutim, i instrument i postupak proeti su navedenim iniocima koji ih tako pretvaraju u jedinstvenu smisaonu celinu. Instrument je, bilo da je re o intervjuu, anketi ili testu kao tehnici ispitivanja, obrazac specijalno konstruisan prema pravilima psihologije, naune discipline u okviru koje se istrauje, logike i grafiki tako reen da je pogodan da se lako uoe pitanja i evidentiraju odgovori. Po pravilu, taj obrazac sadri sva pitanja (zadatke) organizovane u adekvatne logike-sadrajne celine i mogunosti za odgovarajue modalitete odgovora. Postupak su sve radnje koje neposredno prethode ili se ine u toku primene instrumenata. Njime se obuhvataju sve radnje svih uesnika u primeni instrumenata. Pri tom, razlikujemo teorijski model postupanja (izraen u obliku uputstava, pravila, normi i predvianja za uesnike prema utvrenoj tipologiji ponaanja - ukljuujui ispitanika, ispitivaa, kontrolora itd.) od neposrednog postupanja, koje je znatno sloenije i razliitije. Od ova dva modela (misaono-teorijskog modela sadraja i oblika, strukture i funkcija pitanja i odgovora i teorijsko-tipolokog odnosa
213

normativnog modela postupaka) imamo konstruisanu odgovarajuu tehniku kao njihovo jedinstvo. Sloenost sastava svake od ranije pomenutih tehnika ispitivanja proizilazi iz svojstava predmeta i procesa ispitivanja, i tekoa u vezi s njim koje se, u najkraim crtama, mogu odrediti na sledei nain: Tekoe epistemoloke prirode nastaju otuda to svoje iskaze (obavetenja o stvarnosti) daju lica koja, esto, nisu u odgovarajuoj meri osposobljena i struna za nauno opaanje pojava, procesa, odnosa. S obzirom na to da su sposobnost i strunost ispitanika razliiti, njihovi verbalni iskazi o pojavi koja se istrauje imaju takoe razliitu vrednost, pa je time svakako oteana i njihova nauna upotreba. Pored toga, ove tekoe svoje uzroke imaju i u injenici da obavetenost ispitanika o pojedinim pojavama nije podjednaka, a isto tako su i razliita njihova opredeljenja (verbalna i stvarna) u vezi sa tim pojavama; Tekoe psiholoke prirode izviru iz razliite mentalne zrelosti, nivoa inteligencije, psihike sreenosti, stepena i vrste obrazovanja ispitanika, mogunosti da razumeju i shvate verbalne simbole date u pitanjima, kao i da odgovorima u potrebnoj meri verbalno izraze svoje vlastito iskustvo; Tekoe drutvene prirode su, najee, posledica injenice da je ispitivanje specifian vid simbolikog drutvenog optenja, u kome se, prilikom prenoenja poruka, javljaju razliite drutvene prepreke (u jeziku kojim se komunicira, sistemu vrednosti, obiajima, tradiciji, ivotnom iskustvu, itd.) koje mogu da deformiu, pa ak i onemogue komuniciranje izmeu ispitivaa i ispitanika. Naravno, nijedna od navedenih prednosti i nedostataka ispitivanja nema univerzalni karakter, ve je njihov znaaj razliit u svakom konkretnom sluaju istraivanja. To znai da su za svako ispitivanje bitni sadraj, oblik i nain razmene poruka izmeu ispitivaa i ispitanika. Neto pojednostavljeno, to se moe, radi lakeg razumevanja, svesti na sadraj, oblik i nain postavljanja pitanja, davanje i evidentiranje odgovora. Meutim, u praksi istraivanja takva pojednostavljivanja nisu korisna. Naprotiv, sloenost pojave, procesa, koji je poseban totalitet, trae oprezan i selektivan pristup u svakom konkretnom sluaju. Stoga su sadraj, oblik i nain razmene poruka izmeu isptivaa i ispitanika usmereni konceptom psiholoke i logike strategije, izraenim na tipologiji poznatih situacija, osobina ispitanika i svojstava njihovog ponaanja. Ukoliko je sistem stereotipa i tipova ponaanja manje proveren, utoliko predvien model mora biti otvoreniji i elastiniji. Psiholoka strategija je koncept ponaanja ispitivaa usmeren na ruenje psihike barijere, psihikog otpora i otklanjanje nelagodnosti kod ispitanika koje se mogu javiti kao tekoa, prepreka ostvarivanja istinitih saznanja o stavovima, sudovima, zakljucima ispitanika o predmetu istraivanja. Stoga se psiholoka strategija bavi pitanjima: uspostavljanje kontakta i stvaranje povoljne situacije za razmenu poruka; odravanja i daljeg razvijanja komunikacione situacije; zavravanja komunikacione situacije, njenog zatvaranja i izlaza iz nje, s tim da ispitanik ni u kojoj oblasti koja je bila obuhvaena sferom komunikacije ne ostane u zabludi, osim u izuzetnim sluajevima kada drutveni i nauni interes to nalau.
214

U sklopu toga psiholoka strategija obavezno reava sledea konkretna pitanja: mesto, vreme i tip situacije identifikacije ispitanika; mesto, vreme i tip postupka u uspostavljanju kontakta sa ispitanikom. To podrazumeva utvrivanje situacije predstavljanja ispitivaa, obavetenja ispitanika o potrebi da komunicira sa ispitivaem i objanjenja o razlozima komuniciranja. U literaturi, uz pozivanje na etike razloge, insistira se na upoznavanju ispitanika sa pravim sadrajem i ciljevima ispitivanja. To moe imati jako pozitivne efekte, ali u nekim posebnim sluajevima moe stvoriti i nepremostive tekoe. Stoga psiholokom strategijom treba utvrditi: nain pribavljanja pristanka ispitanika da uestvuje u ispitivanju; poetna pitanja i varijante redosleda pitanja ili tvrdnji koje e stvoriti situaciju kontinuiranog rasta otvorenosti i iskrenosti. U vezi s tim vana su uvodna opaanja i konstatacije koje e pogodovati formiranju uzajamne naklonosti i poverenja; ritam i trajanje ispitivanja sa nunim predasima i prelazima; naine provere istinitosti iskaza (kontrolna pitanja, vraanje na pitanja na koja nije odmah dobijen odgovor itd.); prisustvo i uee drugih subjekata u ispitivanju pored ispitivaa i ispitanika, i oblik i ton postavljanja pitanja. Iako tip ispitivanja determinie psiholoku strategiju, treba imati na umu sledea osnovna pravila: ukoliko je problematika o kojoj se ispitivanjem prikupljaju osetljiviji podaci i ima vie lini karakter, ili se kao takva moe shvatiti, mesto i vreme ispitivanja treba da budu takoe to manje oficijelni - to "privatniji". Slubena prostorija i radno ("slubeno") vreme su u takvim sluajevima velika barijera; to je problematika osetljivija, to je prisustvo drugih lica manje poeljno, a pogotovu njihovo uee. Meutim, okruenost drugim istinski bliskim linostima koje ne prisustvuju i ne uestvuju direktno u procesu ispitivanja, moe da bude korisno; sloenost i osetljivost problematike izaziva znatnu napetost i zahteva neuobiajen mentalni i emocionalni napor. Za neka pitanja ispitanik nema gotove stavove iako ima bitne inioce njihove strukture, pa ih konstituie na licu mesta. To zahteva postepenost u ispitivanju, predahe i prelaze i ogranieno trajanje ispitivanja; nain postavljanja pitanja i evidentiranje odgovora reava se tako da ispitivanje dobije to izrazitiji i uverljiviji privid spontanosti. Eventualno postavljanje pitanja bez podseanja gledanjem u osnovu za razgovor i bez unoenja odgovora na licu mesta, pred ispitanikom, samo su krajnji dometi intervjua koji nisu bez opasnosti po potpunost i preciznost. Psiholoka strategija vodi rauna i o karakteristikama ispitivaa. To je razlog da se psiholoka strategija formira pre izbora i obuke terenskih saradnika - intervjuera i da se koristi kao jedan od kriterijuma izbora i sadraja obuke. Prilikom predistraivanja proverava se, u okviru provere valjanosti projekta istraivanja i valjanost psiholoke strategije. Logika strategija se odnosi na organizaciju sadraja ispitivanja. Njome se utvruju logiko-sadrajne celine kao i sadraj pitanja, meusobni odnosi znaaja i

215

znaenja odreenih logikih-sadrajnih celina i pitanja. Poznata su tri tipa organizacije sadraja ispitivanja: tip levka, tip baterije i polideterministiki tip. Tip levka podrazumeva organizaciju sadraja od irih, optijih, ka uim i konkretnijim, i, moe se rei dubljim sutinskim pitanjima. Podtip obrnutog levka podrazumeva kretanje sadraja od konkretnog, pojedinanog, razvijanjem u posebno i opte. Tip baterije podrazumeva definisanje jednog osnovnog, centralnog pitanja i, oko njega, rasporeivanja uih pitanja koja ga razvijaju i objanjavaju. Centralno pitanje ak ne mora biti eksplicitno izloeno, ve moe biti implicitno sadrano u pitanjima koja su u vezi s njim konstituisana odnosno koja su celoviti inioci njegovog sadraja. Polideterministiki tip je svojevrsna kombinacija ve pomenutih tipova usmeren na otkrivanje determinantni sadraja iskaza ispitanika (u sutini determinante konkretno datih varijabli - nezavisne i zavisne). No, to je, iako manje oigledno, smer i ostalih tipova organizacija sadraja instrumenata. Pitanja, misaona pojmovno-terminoloka konstrukcija koja inicira i stimulie verbalni iskaz ispitanika u vezi s predmetom istraivanja, bitna su osnova svakog ispitivanja. Sastav pitanja ine: osnova pitanja, koja sadri iskaz kojim se ispitiva obraa ispitaniku, sutinu pitanja u upitnom obliku, obliku tvrdnje ili nekom drugom obliku; i potka, koju ine alternative-modaliteti moguih odgovora ispitanika. Dodali bismo da je sastavni deo pitanja i grafiki oblikovan prostor - mesto za evidentiranje iskaza ispitanika. Takoe je, ini se, vano naroito u anketnom upitniku i testu, razlikovati sadrinu i oblik iskaza sadrine pitanja od takoe vanredno znaajnog izgleda - grafikog reenja oblika pitanja (veliina znakova, njihov raspored, praznine itd.). Pitanja se mogu klasifikovati na razne naine. ini se da je bitno imati na umu sledee kriterijume klasifikacije: objektivnost: neutralna i sugestivna pitanja; predmetnost: objektivna stvarnost, drugi subjekti, subjekt-ispitanik; usmerenost: prolost, sadanjost, budunost-realnost, hipotetika mogunost; karakter stavova: zakljuci, injeniki, zakljuci vrednosti, injeniki sudovi, vrednosni sudovi, stavovi; originalnost: originalna-autentina, izvedena, konstruisana. Za istraivanje svaki od pomenutih kriterijuma je vanredno znaajan. Ipak, posebnu panju zasluuju tzv. sugestivna pitanja, projektivna pitanja i hipotetika pitanja. Sugestivna pitanja, osim kod specijalnih istraivanja i metodolokih istraivanja, nanose dvostruku tetu. Prvo, ona navode ispitanika da da iskaz saglasno smeru pitanja, ime se dobija lano saznanje o pravom stavu ispitanika. Drugo, zadravajui se u svesti ispitanika, ono moe da utie na trajno formiranje stava saglasnog stavu koji sugerie pitanje. Ovo je mogue stoga to sugestija ne mora biti izraena u obliku direktne poruke u osnovi pitanja, ve ju je mogue nametnuti kroz odabrane modalitete, kroz njihov broj, intenzitet, izbor termina itd. Projektivna pitanja se razliito definiu. Mi emo pod projektivnim pitanjima podrazumevati pitanja koja od ispitanika trae iskaz o moguem ponaanju drugih koji su im poznati u njima poznatim situacijama. Saznajna vrednost ovakvih pitanja je

216

as osporavana, as isticana. Svakako, u postavljanju ovakvih pitanja treba biti strogo selektivan i oprezan. Ipak, ako se poe od injenice da o iskustvenim stvarima ovek preteno sudi na osnovu sopstvenog iskustva, kao i na osnovu iskustva onih u koje ima poverenja, moe se smatrati da projektivna pitanja imaju veliku orijentacionu vrednost, ali ne i dovoljnu pouzdanost za sigurna prognostika zakljuivanja. Njihova vrednost raste kada se povezuju sa pitanjima koja zahtevaju konkretne injenike iskaze - sudove. Hipotetika pitanja se mogu smatrati varijantom projektivnih pitanja. Tim pitanjima se zahteva od ispitanika da zamisli jednu situaciju koja mu ne mora biti iskustveno poznata, ali o kojoj mora imati odgovarajue osnovne predstave, zatim se trai da saopti kako bi se u toj situaciji ponaao. Odgovori na takva pitanja su jo manje pouzdani i upotrebljivi za bilo kakvo prognostiko zakljuivanje. Dobijeni iskaz se odnosi na aktuelni stav formiran na predstavi o pretpostavljenoj situaciji koja moe biti sasvim pogrena. Izgleda da je ak realniji iskaz o moguem ponaanju drugih u hipotetikoj situaciji nego iskaz o sopstvenom ponaanju stoga to je zasnovan na iskustvu i opaanju ponaanja drugih u situaciji koja ima iste ili sline komponente sa hipotetikom situacijom. U svakom sluaju, ni korisnost ovih pitanja se ne moe argumentovano osporavati ako se upotrebljavaju uz dunu opreznost i u vezi s drugim pitanjima koja se bave injenicama realnosti. Osim optevaeih pravila da svako pitanje treba da obrauje odreeni indikator, da treba da bude jasno, razumljivo i precizno, da bude u vezi sa predmetom ispitivanja, da se bavi bar jednim iniocem pojave je vano potovati jo i sledea pravila: pitanja treba prvenstveno da zahtevaju iskaz (sud) o realnoj injenici u obliku konstatacije bez vrednosne dimenzije (iskaz - opis ina, dogaaja, situacije itd.); pitanja koja zahtevaju vrednosne iskaze treba postavljati ili na poetku ili na kraju injeninih iskaza o istom - istovrsnom osnovnom sadraju u funkciji klasifikacije, vrednovanja i u kontrolnoj funkciji. Sva pitanja u osnovi za nauni razgovor ili u anketnom upitniku nemaju istu ulogu i funkciju. Psiholoka i logika strategija zahtevaju pitanja bar u sledeim ulogama: a) osnovnih pitanja. To su bitna pitanja koja se odnose na bitne, sutinske odredbe predmeta istraivanja i stoga su neizbena; b) optih pitanja. Ona su ira od osnovnih i odnose se na opte odredbe situacije predmeta istraivanja i osnovnih pitanja. Optim pitanjima se faktiki situiraju osnovna pitanja u opti okvir istraivanja i instrumenata istraivanja; c) paralelnih pitanja, koja mogu da se jave kao posebno postavljena ili su sadrana u optim i osnovnim pitanjima. Ona se najee javljaju u okviru multidisciplinarnih istraivanja ili u istraivanjima u kojima ima vie potprojekata odnosno projekata u okviru generalnog projekta istraivanja; d) pomonih pitanja koja su povezana sa optim i osnovnim pitanjima i doprinose njihovom povezivanju, razjanjavanju, konkretizaciji itd. Specifilna je situacija kada je instrument postavljen po principima logike strategije koja se naziva baterija, a koja ne sadri ni osnovna ni opta pitanja, ve se pomona pitanja stvarno javljaju kao segmentarni ili elementarni delovi osnovnog pitanja;

217

e) kontrolnih pitanja koja se ugrauju u instrument da bi se s jedne strane obezbedila istinitost odgovora ispitanika, a s druge kontrola rada intervjuera - anketara. U okvirima pitanja osnovnih uloga, mogu se konstatovati znatne razlike u funkcijama pitanja. Najea pitanja su: radna, koja su u funkciji pribavljanja to neposrednijih odgovora o predmetu istraivanja; uvodna ili pripremna pitanja u funkciji uspostavljanja kontakta sa ispitanikom i njegove pripreme za ispitivanje o predmetu istraivanja; vezna - povezujua pitanja kojima se povezuju grupe prethodnih i sledujuih pitanja u okviru baterije srodnih sadraja; prelazna koja imaju funkciju obezbeivanja lakog prelaza s jednog tematskog sadraja na drugi. Vezna i prelazna pitanja se ponekad proimaju i teko se meusobno razlikuju; pitanja predaha i odmora u funkciji regeneracije ispitanikovog strpljenja i mentalnih potencijala. Prema sadrini zahteva izloenog u potki pitanja susreemo se sa vie tipova pitanja. Uobiajena su: aktuelna pitanja, ona iji sadraj ine savremena, tekua zbivanja. Ona su po pravilu, zasnovana na pretpostavci o kompetentnim iskustvenim osnovnim saznanjima i uvidima ispitanika u tekuu realnost; rekonstruktivna pitanja kojima se zahteva aktiviranje seanja o prolosti i davanje iskaza o njoj. Pretpostavlja se da se u pamenju uesnika zadravaju saznanja i obavetenja o prolim zbivanjima odreene vanosti; komparativna pitanja, kojima se zahtevaju odreena poreenja. Ova pitanja se esto javljaju kao oblik rekonstruktivnih ili aktuelnih pitanja ili kao njihova kombinacija; prognostiko-projektivna pitanja, koja mogu da zahtevaju: prognozu situacije - sopstvene ili situacije drugih; prognozu sopstvenog ili ponaanja drugih; pitanja ocene i procene, odnosno pitanja kvalifikacije ili kvantifikacije kojima traimo da se ispitanik izjasni o odreenom kvalitetu ili kvantitetu. U ova pitanja, po pravilu, su ugraeni instrumenti merenja. Prema osnovnom predmetnom sadraju moemo konstatovati postojanje sledeih tipova pitanja: injenina pitanja koja pitaju o injenicama stvarnosti; vrednosna pitanja koja trae odgovore o vrednosnim injenicama, drutveno orijentacionim, etikim-moralnim vrednostima; pitanje evaluacije (vrednovanja). Ako kao kriterijum uzmemo formulaciju osnove pitanja, nalazimo sledee tipove pitanja: stroga (precizno formulisana); interpretativna, koja dozvoljavaju ili ak zahtevaju izvesna objanjenja i razrade. Ova pitanja mogu da budu stimulativna, kada su valjanim uputstvom, visokom sposobnou i odgovornou intervjuera mogunosti interpretacije limitirane. U protivnom ova pitanja mogu da

218

prerastu u sugestivna, veoma tetna pitanja po istinito nauno saznanje. U okviru ovakvih pitanja mogua su potpitanja; orijentaciona pitanja - kojima se panja ispitanika posebno orijentie na odreenu komponentu osnovnog pitanja; slobodna konstruktivna pitanja kojima se otvara mogunost ispitanika da izloi iscrpan i istinit odgovor. Vano je napomenuti da istinitost odgovora ispitanika mora da se shvati bar dvojako: da ispitanik govori, iskazuje ono to zaista smatra istinom. U tom smislu, odgovori "ne znam" ili "neu da odgovorim" takoe mogu da budu istiniti. istinitost odgovora podrazumeva da je iskaz o predmetu pitanja, o predmetu istraivanja istinit. Ove dve istinitosti ne moraju se podudarati. Mogue je da ispitanik da sasvim istinit iskaz o svom saznanju, uverenju o nekoj injenici realnosti, a da to saznanje, uverenje bude sasvim pogreno. Valjana upotreba odabrane tehnike ispitivanja moe da obezbedi verovatnu istinitost odgovora u smislu da ispitanik svoj iskaz daje smatrajui ga istinitim. Meutim, tehnika ne moe da obezbedi da iskaz istinito prikazuje, odslikava predmet istraivanja. Najvie to moe to je da omogui razlikovanje verovatno istinitih od neistinitih odnosno pogrenih odgovora. Formulisanje raznih modaliteta odgovora u toj je funkciji. Prema formama modaliteta odgovora uobiajena su pitanja sa: otvorenim odgovorima, bez unapred utvrenih moguih modaliteta odgovora koji bi se mogli predloiti ispitaniku ili pod koje bi se mogli podvesti slobodni odgovori ispitanika; zatvorenim odgovorima u kojima su u potki modaliteta odgovori strogo formulisani. U nekim sluajevima oni se predlau ispitaniku koji odabira jedan ili vie predloenih modaliteta, a u drugim se odgovori koje je formulisao ispitanik podvode pod unapred formulisane modalitete; meovitim odgovorima, tj. jedan deo modaliteta odgovora je zatvoren, unapred formulisan, a drugi deo otvoren. Ovo je karakteristina situacija za usmereni orijentacioni intervju. Razna pitanja, zavisno od sadraja zahteva, modaliteta odgovora i drugih svojstava pitanja, zahtevaju razne stepene psihikih napora. Po tom kriterijumu razlikujemo sledea pitanja: teka, koja zahtevaju velika psihika naprezanja i dovode do napetosti. Po pravilu to su pitanja koja zahtevaju konstruisanje odgovora od vie raznih inilaca koji se tiu osetljivih i delikatnih momenata ivota, aktiviraju emocije i zahtevaju povezivanje raznih znanja, obavetenja, seanja i pretpostavki; prosena, uobiajena pitanja koja ne zahtevaju odgovore van standarda i stereotipa; laka pitanja na koja ve postoje standardni, mnogo puta davani odgovori u raznim prilikama. Na primer, pitanja koja se tiu sociodemografskih obeleja. U odreenim situacijama kada je lini drutveni poloaj ispitanika optereen negativnim momentima i ova pitanja mogu da izazovu nelagodnosti i napetosti.

219

Pitanja se razlikuju ne samo po stepenu intenziteta psihikog angaovanja, ve i po vrsti angaovanja. Tako nailazimo na pitanja: memorije; prepoznavanja; uverenja ili verovanja; izbora selekcije; konstrukcije, kreacije. Razumljivo je da pitanja mogu da budu razne sloenosti. Tako su neka pitanja: jednostavna i ona podrazumevaju u svom sadraju samo jedan upitan iskaz i samo jedan mogu odgovor; sloena vieslojna pitanja u ijem se sadraju nalaze, u okviru iste tematske odredbe, razni stepeni saznanja o predmetu istraivanja koje demonstrira kroz izbor modaliteta odgovora; sloena viestruka pitanja u ijem se sadraju nalaze, u okviru iste tematske odredbe, pitanja o dve ili vie komponenata o kojima treba kroz izbor modaliteta dati odgovor; sloena kontinuirana pitanja u kojima su odgovori na deo pitanja zahtev da se odgovori na drugi deo pitanja. Istraivaka praksa kazuje da su sva sloena pitanja optereenje i za ispitanika i za ispitivaa, te ih, kad god je to mogue, treba izbegavati. Naalost, to ponekad nije mogue zbog ouvanja smisla i uloge pitanja, a ponekad zbog ekonominosti ispitivanja. U osnovi za nauni razgovor, anketnom upitniku i obrascu za verbalni test znanja izmeu pitanja se uspostavljaju razni odnosi meuzavisnosti. Tako imamo pitanja koja su: nezavisna u koje spadaju pitanja koja se mogu postaviti samostalno od drugih i iji odgovori nisu uslovljeni odgovorima na prethodna, niti uslovljavaju odgovore na sledujua pitanja. Ovakva su pitanja o starosti, polu, itd.; zavisna-kontinuirana, koja se postavljaju samo ako je na prethodno pitanje dobijen bilo kakav odgovor; zavisna-uslovljena pitanja, koja se mogu postaviti samo ako je na prethodno pitanje dobijen odgovor odreenog sadraja; zavisna-vezana pitanja, koja imaju pravi smisao i znaenje samo u okviru odreene baterije pitanja. Njihovo pravo znaenje ne moe se utvrditi ukoliko bi se ona javila kao potpuno samostalna. Sve ove vrste pitanja mogu se javiti u istom obliku, ali se esto javljaju sa elementima drugih vrsta, a proimaju se i prelaze iz jednog u drugo. Za nauna ispitivanja vano je imati u vidu postojanje manipulativnih istraivanja i postojanje manipulativnih pitanja u naunom istraivanju. Manipulativna pitanja, ma kakva bila po formi i unutranjoj organizaciji, sugestivna su po tome to navode ispitanika na odreeni stav ili ponaanje. Dva su tipa takvih pitanja: direktno manipulativna, koja su svojom osnovom i potkom postavljena tako da sugeriu odreen stav ili ponaanje, indirektno manipulativna kod kojih nijedno pitanje posebno uzeto ne deluje kao manipulativno, ali kad su organizovana u sistem, efikasno deluju na stavove i ponaanje ispitanika.

220

Ma kako bio dobro izgraen instrument istraivanja, pitanja se ne postavljaju sama. Stoga je ton razgovora bitan inilac uspenog ispitivanja, naroito neusmerenog intervjua. Nauni razgovor se moe voditi stabilnim, istim "ravnim" tonom, a moe da se menja od jednog do drugog dela ili od momenta do momenta. Oscilirajui, varirajui ton razgovora po pravilu karakteristian je za blago i otro ispitivanje. U praksi ispitivanja, evidentne su dve grupe razgovora: stimulirajui i destimulirajui. Osnovni varijeteti stimulirajueg tona naunog razgovora bili bi: ton neutralne panje, koji ispitivaa predstavlja kao dobrog i objektivnog sluaoca; ton zainteresovanosti koji daje mogunost ispitaniku da stekne utisak da je njegovo izlaganje zaista vano i interesantno za sluaoca; ton blagonaklonosti, simpatija i razumevanja kojim se izraava odreen stepen saoseanja i mogue saglasnosti sa izjavama ispitanika odnosno sa ansom da ispitanik neometano i slobodno izloi svoje stavove; usmeravajui ton kojim se panja ispitanika usmerava na odreene sadraje pitanja (osnove) ali ne i potke. Cilj usmeravanja je da se dobiju odgovori, ali da se na njihov sadraj ne utie; insistirajui odnosno ohrabrujui ton kojim se ispitanik neposredno podstie da stupi u razgovor i da odgovara na pitanja. Ovaj se ton najee upotrebljava u prvim kontaktima sa ispitanikom, ali moe da bude koristan i prilikom postavljanja delikatnih pitanja. Mnoge su mogue varijante ovog tona - od veoma blagih do veoma agresivnih i provokativnih. Da li e ovaj ton da bude korien pre svega zavisi od vrste ispitivanja, tipa intervjua, ispitanika i ispitivaa i od situacije nastale u toku ispitivanja; smirujui ili umirujui ton u sluajevima u kojima je tok razgovora izazvao uznemirenje ispitanika do stepena koji vodi deformisanim odgovorima ili prekidu razgovora. Destimulativan, destimulirajui ton takoe se javlja u vie varijanata. Meu najprepoznatljivije spadaju: provokativan, izazivaki ton koji kod ispitanika izaziva oseanje nelagodnosti i pritiska, to podstie otpor ispitanika; potcenjujui, uvredljiv ton kojim se izraava odsustvo uvaavanja ispitanika ili njegovo nipodatavanje; agresivan ton koji nagovetava neprilike po ispitanika ako ne prihvati ispitivanje na oekivan nain. Ovakav ton moe da izazove odbijanje ispitanika da uestvuje u razgovoru ili da samo prividno uestvuje; pretei ton kojim se neposredno ukazuje na nepovoljnosti po ispitanika ako se u ispitivanju ne ponaa na poeljan nain. Ovakav ton vodi esto odbijanju uea u razgovoru ili davanju odgovora za koje ispitanik veruje da se oekuju, tj. netanih odgovora ili pribegavanju odgovora "ne znam". Praksa naunih istraivanja kazuje da se ne moe psiholokom strategijom i uputstvom jednostavno obezbediti ton koji e biti korien u odreenom ispitivanju. Moe da bude korisno da se u kontaktu sa ispitanicima koristi ton koji je najvie primeren njihovim karakteristikama i koji je u skladu sa pitanjima koja postavljamo. Ova se preporuka teko moe osporavati, ali ju je veoma teko primeniti. Nije svaki ispitiva dorastao tome da svaki od pobrojanih tonova valjano primeni, niti je mogue

221

za veoma kratko vreme utvrditi karakteristike ispitanika. To je dovoljan razlog da se preporui korienje prve dve varijante stimulirajueg razgovora na poetku svakog ispitivanja i da se, ako se ikako moe, ne ide dalje od korienja tree i etvrte varijante. Destimulirajui ton se koristi samo u izuzetnim sluajevima. Mogue je ak da se jave sluajevi u kojima e biti koriena cela skala stimulirajuih i destimulirajuih tonova. Na osnovu kazanog moe se zakljuiti da je ispitivanje nezamenljiv nain skupljanja podataka kao i da mnogobrojne kritike tzv. anketomanije, koje poriu vrednost ispitivanja kao iskljuivog naina prikupljanja empirijskih podataka samo su delimino osnovane. Naime, znaajna slabost ispitivanja, pogotovu svih vrsta intervjua, potie od intervjuerskih odnosno anketarskih greaka. Ove greke (ili tanije obavljanje posla u neskladu sa metodskim normama i uputstvima) mogu da budu tehnike i sadrinske, namerne i nenamerne. Najea odstupanja na terenu su: a) deformisanje uzorka ispitanika time to se ne ispita planiran broj ispitanika; to se ispitivanjem obuhvataju sve lake dostupne rezervne jedinice (i ispitanici), ime se deformie struktura; b) povran i nesavestan rad ispitivaa, to se ispoljava kao: nejasno upisivanje podataka, upisivanje podataka na pogrena mesta, izostavljanje nekih podataka, povrno postavljanje pitanja, pogreno razumevanje odgovora, sugestivno ponaanje, nadmeno ponaanje, popunjavanje nekih obrazaca bez ispitivanja ili unoenje podataka prepisivanjem iz upitnika - osnova za razgovor koji su popunjeni na osnovu rada sa ispitanikom itd. Svi ovi nedostaci, uz kabinetske nedostatke koji su nastali prilikom projektovanja i usmeravanja realizacije istraivanja mogu se i moraju se spreavati u toku skupljanja i obrade podataka. Subjektivitet istraivaa ne moe se sasvim potrti, ali se moe objektivizirati i raunajui s njim, negativne posledice se mogu otkloniti.

4.3.2. POSMATRANJE Posmatranje spada u metode naunog sakupljanja podataka neposrednim ulnim opaanjima manifestacija pojave. U svim, pa i u drutvenim naukama posmatranje ima izvanredan znaaj i velike mogunosti uz, istovremeno, znatna ogranienja. Definisanje posmatranja korienjem pojma neposrednog ulnog opaanja (opaanja ulom vida, sluha, oseta, mirisa, ukusa - pa i doivljavanjem) unosi znatne tekoe u blie odreenje pojma posmatranja. Pomenute tekoe uzrokovane su svojstvima odreenja sadranim u sutini neposrednosti i u sutini ulnog. Naime, neposredno, dosledno tumaeno, znai izostavljanje svakog posredovanja. Ovako strogo shvatanje posmatranja iskljuilo bi: korienje bilo kakvih tehnikih pomagala, instrumenata; mogunosti za korienje saradnika - posmatraa. Nesumnjivo je da na dananjem nivou razvoja iskljuivanje tehnikih pomagala (instrumenata) dovodi do znatnog suavanja mogunosti posmatranja u prikupljanju podataka, a naroito kad je re o merenjima. Ni strogi zahtev za iskljuenje ljudi i njihovih iskaza iz posmatranja, tj. stroga zabrana posredovanja svesnih subjekata izmeu pojave i subjekta koji formira nauno-istraivako saznanje
222

o pojavi nije potpuno odriva. U protivnom, masovne pojave ne bi bilo mogue posmatrati, odnosno o njima prikupljati podatke posmatranjem. Jer, pri posmatranju masovnih pojava nuno je koristiti vei broj posmatraa. I kada posmatra lino, neposredno, ulnim dodirom opaa i evidentira pojavu, nije mogue izostaviti subjektivnu komponentu. Posmatra opaenom pridaje znaenje i smisao. Takoe ula svih posmatraa nisu uvek u istom stanju i ne moraju da budu optimalno osetljiva. I, na kraju, ostaje pitanje kojim ulima se posmatranje prvenstveno slui: vidom, sluhom, dodirom ili kombinacijom ula? Ako je vie ula aktivirano u opaanju i evidentiranju manifestacije pojave, koje ulo ima prednost? Uzmimo primer izjanjavanja o jednom predlogu. Oni koji se izjanjavaju raspravljaju o jednom predlogu, daju o njemu svoje iskaze, ne glasaju, ve se o prihvatanju predloga zakljuuje na osnovu datih iskaza uesnika. Ako su iskazi pokazatelji opredeljenja, a iskazi su osnov dobijanja podataka ispitivanjem, kakva je sutinska razlika, u ovom sluaju, izmeu posmatranja i ispitivanja? Izloene injenice govore dovoljno ubedljivo o uslovnosti definicije, ali i o tekoama razlikovanja posmatranja od nekih drugih naina sakupljanja podataka. To naroito dolazi do izraaja kada se eli napraviti razlika izmeu ispitivanja (posebno intervjua) i masovnog posmatranja. Prilikom sprovoenja intervjua ispitanici kazuju svoja opaanja o pojavi koja ispitiva evidentira. Posmatra - saradnik opaa pojavu i evidentira sopstvena opaanja. U oba sluaja evidentirani podaci dospevaju pred naunog istraivaa kao iskazi drugih o pojavi, na osnovu kojih on o njoj zakljuuje. I, u oba sluaja posredovali su ljudi sa svojim opaajnim mogunostima, sveu i sposobnou interpretacije. Slini problemi se javljaju i prilikom razlikovanja posmatranja od odreenih oblika kvazieksperimenata. Odnos posmatranja i drugih metoda otvara veoma sloeno pitanje eksperimentalnosti metode. Naime, izgleda da sve metode empirijskih istraivanja imaju svojstva eksperimentalnog jer, i kada ne uspostavljaju vetaku situaciju za odigravanje pojave, pri svakom sakupljanju podataka nastaje vetaka, organizovana situacija. Nije prirodna ni spontana situacija odgovarati na unapred sroena pitanja o osetljivim stvarima nepoznatom oveku koji je to zatraio. Osim toga, i ispitivanje i posmatranje su metode prikupljanja podataka u eksperimentu. U tom smislu treba shvatiti "eksperimentalnost kontrolisanih istraivanja". Osnovni predmeti posmatranja mogu biti: spoljni predmeti i pojave koje nezavisni posmatrai mogu opaziti na slian ili identian nain. Za ovaj predmet se vezuje pojam posmatranja u uem smislu; posmatra moe biti sam sebi predmet posmatranja. To je samoposmatranje - introspekcija, i spada u ire shvaeno posmatranje. Predmet posmatranja mogu biti sve pojave ije se spoljanje manifestacije mogu ulno opaati. To znai da se posmatranjem mogu istraivati samo aktuelne pojave za vreme njihovog trajanja. Time se odreuju osnovne karakteristike posmatranja, njegove prednosti, tekoe primene i nedostaci u prikupljanju podataka. Iz metodolokih nalaza proizlazi da je osnovna bitna karakteristika posmatranja kao naina prikupljanja podataka u tome da se njime dolazi neposredno do originalnih, autentinih podataka bez protoka vremena i prenosilaca podataka koji bi mogli da ih deformiu. To je osnovna prednost posmatranja. Istovremeno, uz injenicu da je verodostojnost i pouzdanost podataka dobijenih posmatranjem vea od onih koji su dobijeni drugim nainima, posmatranje ima brojna ogranienja, tekoe i nedostatke u primeni. Najvea su u pogledu mogunosti izbora predmeta i postizanja sistematinosti posmatranja.

223

Iz napred datog odreenja posmatranja proizilazi da se kao predmeti istraivanja ne mogu javiti pojave koje su prole, a javljaju se znatne tekoe u istraivanju unutranjih psihikih pojva, vrednosti, stavova, doivljavanja, itd., kao i kod istraivanja dugotrajnih, iroko rasprostranjenih, masovnih i veoma sloenih pojava. Tekoe vezane za masovne, dugotrajne, iroko rasprostranjene i veoma sloene pojave su, u sutini, problemi ostvarivanja sistematinosti posmatranja. Osnovne tekoe bile bi: ogranienost opaajnog polja istraivaa, koje proizilazi iz injenice da se prikupljanje podataka posmatranjem sastoji od niza pojedinanih opaanja delova manifestacija realnog toka stvarnog zbivanja - bez ometanja ili uz minimum ometanja spontanosti posmatrane pojave od strane istraivaa; podreenost procesa istraivanja spontanom ritmu dogaaja, to proizilazi iz injenice da ritam opaanja zavisi u potpunosti od brzine odigravanja dogaaja; sloenost pojava i istovremenost mnogobrojnih raznovrsnih manifestacija pojave, koje je teko, zbog obima, brojnosti i raznovrsnosti opaati, pamtiti i registrovati. Ovo vodi selektivnom odnosu istraivaa i nuno osiromaenju podataka i umanjivanju sistematinosti i preciznosti; nepravilnost, odnosno neujednaenost pravilnosti odigravanja razliitih pojava, to oteava predvianje, planiranje i pripremanje za posmatranje naroito neregularnih, neuobiajenih, retkih i kratkotrajnih pojava u kojima se mogu ispoljiti neki latentni odnosi i svojstva (na primer: suprotnost interesa, zajednitvo, akcioni potencijali, vrstina i postojanost itd.); teorijsko-metodoloki nedostaci, meu kojima su najznaajniji: a) nedovoljna metodoloka prouenost posmatranja; b) nerazraenost klasifikacionog sistema razvrstavanja podataka, to je povezano sa nerazvijenou tipologije ponaanja; c) neprilagoenost operacionalnih definicija pojmova koji se u istraivanju koriste (vie odgovaraju verbalnim iskazima), iz toga nedovoljna razraenost moguih indikatora; d) nerazvijenost metoda formiranja vremensko-prostornog uzorka u istraivanju dugotrajnih i disperzivnih pojava; e) nerazvijenost i nedovoljna proverenost pravila rada posmatraa. Sve ovo doprinelo je da se kao najpovoljniji predmet istraivanja posmatranjem smatraju: male organizacione, institucionalizovane ili eksperimentalne grupe; procesi odluivanja u organizacijama, institucijama i organima; proces rada, organizacija, podela rada i sadraj pojedinih zanimanja u podeli rada itd. Sve tekoe i nedostaci ne ispoljavaju se u istoj meri pri svim posmatranjima, niti su sve vrste posmatranja podjednako pogodne za sve predmete istraivanja. U procesu naunog istraivanja, kao i drugi naini (metodi) sakupljanja podataka, posmatranje se ostvaruju primenom odgovarajuih tehnika. A, s obzirom na

224

injenicu da smo tehnike istraivanja definisali kao sistematsko, svrsishodno jedinstvo instrumenata i postupaka, moramo konstatovati da smo na taj nain obavezni da koristimo kriterijume: a) instrumenta, i b) postupka. Za sva posmatranja moemo konstatovati da se kao instrumentom slue protokolom ili evidencionim obrascem i kodeksom (klasifikacijom) pojmova. To im je zajedniko. No, tu sada zajednitvo prestaje. Po kriterijumu instrumenta moemo sva posmatranja podeliti na: posmatranje bez korienja tehnikih pomagala u procesu opaanja; posmatranje sa korienjem tehnikih pomagala kao pomonih u procesu opaanja; posmatranje sa intenzivnim korienjem tehnikih pomagala, tj. instrumenata. Posmatranja sa iskljuivim posredovanjem tehnikih pomagala, tj. instrumenata veoma su esta u prirodnim naukama, a i u nekim specijalnim oblastima drutvenih i ekonomskih nauka. To su posmatranja pomou automatske kamere, prislunih ureaja, itd., to nije uobiajeno u redovnim naunim istraivanjima, te oko kojih postoje znaajni etiko-moralni problemi. No, ivotna praksa ih poznaje i pri tom koristi naune metode, te ona ne mogu ostati izvan nae panje. Drugi kriterijum (kriterijum postupka) zahteva primenu dva potkriterijuma: a) neposrednost, i b) uee. Zbog injenice da u izvesnoj meri odstupamo od uobiajene klasifikacije, koja e docnije biti prikazana, moramo napomenuti da je uobiajeno govoriti o neposrednom posmatranju i posmatranju sa uestvovanjem. Prema stepenu neposrednosti posmatranja, smatramo pravilnom podelu na: neposredna posmatranja u kojima je posamtra jedno isto lice koje opaa, evidentrira, obrauje podatke i zakljuuje na osnovu njih; posredna posmatranja u kojima revizor prikuplja podatke posredstvom opaanja pojave preko vie saradnika, ak i kad sudeluje u posmatranju. Meutim, kriterijum uea je prilino neodreen kriterijum. Naime uee u nekom procesu podrazumeva nuno odreeni stepen aktivnosti u ostvarivanju pojave. Prema tome, to nije prosto prisustvovanje pojavi - procesu bez uloge i mesta u njoj. Stoga je celishodno napraviti sledeu klasifikaciju: 1. posmatranje s uestvovanjem; 2. posmatranje s prisustvovanjem, i 3. posmatranje bez prisustvovanja. Prema ovoj klasifikaciji: posmatranje s uestvovanjem podrazumevalo bi samo ona posmatranja u kojima posmatra ima odreenu ulogu u ostvarivanju procesa; posamtranje sa prisustvovanjem bilo bi ono u kojem posmatra nema nikakvu ulogu u procesu, ali je neposredno prisutan zbivanjima, aktivnostima - u koje nije ukljuen; posmatranje bez prisustvovanja podrazumeva posmatranje u kome je opaanje obavljalo neko drugo lice ili odgovarajui instrument, a da posmatra neposredno ulnu vezu s pojavom uopte nije uspostavio. U istraivakoj praksi uobiajena je klasifikacija na: 1. sintetiko (kompleksno) posmatranja; 2. neposredno posmatranje; 3. masovno posmatranje, i
225

4. prouavanje pojedinanih sluajeva. Ova klasifikacija, inae, mea kriterijume neposrednosti i kriterijume karaktera predmeta posmatranja. Priroda naunog rada zahteva da posebno obradimo sintetiko-kompleksno posmatranje i neposredno posmatranje. Sintetiko ili kompleksno posmatranje ima sledee bitne karakteristike koncentrisane oko predmeta i postupka sprovoenja posmatranja: Predmet kompleksnog posmatranja je, po pravilu, jedna globalnija, sloenija i dugotrajnija pojava, na primer: radna organizacija, njeni delovi i sl.; Postupak u sprovoenju ovog istraivanja posmatranjem karakteristian je po sledeem: a) projekt istraivanja je nuno elastiniji od ostalih i dozvoljava u toku rada znatnije promene kako u korienju pojedinih instrumenata i postupaka, tako i smera i koncepcije istraivanja, saglasno podacima koji se, po fazama, prikupljaju i obrauju; b) po fazama se vri sekvencijalna analiza, na osnovu koje mogu da se menjaju polazne postavke i zakljuci prethodnih faza istraivanja; v) po fazama je korisno vriti tzv. "kvazistatistiko" sreivanje podataka s ciljem otkrivanja praznina u prikupljenoj grai i utvrivanja praktinih mogunosti na osnovu prikupljenih podataka. Iz metodoloke grae proizlazi da sprovoenje kompleksnog posmatranja podrazumeva etiri osnovna zadatka koji se vremenski meusobno prepliu. To su: odabiranje problema, definisanje osnovnih pojmova i izrada instrumenata za prikupljanje i sreivanje podataka (klasifikacija, obrasci, tehniki aparati za evidentiranje podataka itd.); prikupljanje podataka posmatranjem o uestalosti, rasprostranjenosti i svojstvima (o manifestacijama) raznih pojava, odnosno odreenih pojava u posmatranoj sredini; ukljuivanje podataka u teorijski model, to podrazumeva u toku rada i potrebno rekonstruisanje modela, i sinteza podataka. Treba imati u vidu da tokom rada neprekidno preti opasnost od hroniarskog opisivanja dogaaja, od ega je brana sekvencijalna analiza po fazama. Meutim, to ne znai zapostavljanje hronologije. Neposredno posmatranje je ono u kome istraiva neposredno ulno uspostavlja odnos sa stvarnim injenicama i na taj nain dolazi do podataka o njima. Neposredno posmatranje moe se klasifikovati, prema radu i ulozi posmatraa, u dve grupe: 1. posmatranje bez uestvovanja, i 2. posmatranje sa uestvovanjem. Posmatranje sa uestvovanjem se deli u pet podgrupa: 1. potpun uesnik, je tip posmatranja u kome se, po pravilu, u posmatranoj grupi ne zna da je izloena posmatranju, niti joj je poznato ko od njenih lanova, pored redovne uloge u grupi, vri i ulogu posmatraa. Ovaj tip posmatranja je vrlo efikasan za prikupljanje istinitih podataka o ponaanju grupe, a kada se radi o zatvorenim grupama, i jedino mogu. Meutim, ovaj nain izaziva odreene dileme etike prirode: da li je dozvoljeno vriti nauno
226

istraivanje nad subjektima koji za to nisu dali svoju saglasnost. Ova dilema se otklanja ako se poe od vitalnih interesa i potreba kao od kriterijuma na osnovu koga se opredeljujemo. Postoji stav da se ta dilema, u odreenim sluajevima, moe reavati naknadnim obavetavanjem i naknadnom saglasnou; 2. uesnik - posmatra - lan je posmatrane grupe, u njoj obavlja svoju redovnu ulogu, ali, sa znanjem grupe, preuzima i ulogu posmatraa. U njegovom redovnom radu preovlauje njegova redovna, odnosno radna uloga; 3. posmatra uesnik, je po svojoj ulozi i poloaju u svemu isti sa uesnikom posmatraem, osim to je on slobodniji u kretanju i kod njega preovladava uloga posmatraa; 4. ist posmatra - po pravilu, nije lan grupe, nema u njoj stalnu (na primer, radnu) ulogu, ve je prisutan, po pravilu pasivan, uesnik u zbivanjima sa iskljuivim zadatkom da obavi posmatranje. Posmatrana grupa je informisana o njegovoj ulozi; 5. nauni posmatra - je tip koji je u klasifikaciju uneo dr. V. Mili. Posmatrana sredina je prihvatila i rad posmatraa u ulozi istraivaa, te on nema nikakve zadatke osim da komunicira sa sredinom i obavlja posao posmatraa. Prednosti ovog tipa posmatranja sa uestvovanjem su u tome to je mogue doi do autentinih, verodostojnih i iscrpnih podataka o zbivanjima u grupi, do kojih je znatno tee doi licima izvan grupe. Meutim, postoje opasnosti od pristrasnosti posmatraa zbog interesne povezanosti s grupom, te je potrebno preduzimati mere s ciljem obezbeivanja objektivnosti opaanja posmatraa. Te mere se svode na: a) razvijanje instrumentarija i postupaka; b) obuku posmatraa; c) strogu kontrolu rada posmatraa koja se javlja i u vidu alternacija (posmatraa - parova koji rade nezavisno). Metodoloka je pretpostavka da su dva poslednja tipa posmatranja, po prirodi stvari, objektivnija, jer nemaju povezan interes sa posmatranom grupom. Prednosti tehnike posmatranja su u mogunostima opaanja i korienja indikatora koji se, po pravilu, ne koriste u ispitivanju, a ni u primeni analize sadraja. Mogue je opisivati ponaanje cele skupine ili itavog sastava odreenog segmenta, ime se moe, u odreenim okolnostima, stei tanije saznanje o stvarnom znaenju odreenih postupaka i drugih vidova ponaanja. Osim toga, ako se posmatranje obavlja kroz dui period i, posebno, ako je posmatranju izloen dovoljno veliki broj odgovarajuih subjekata i procesa tada je mogue stei saznanje o razvoju i kontinuitetu odnosno oscilacijama aktivnosti. Ako u duem vremenskom periodu (na primer, od nekoliko godina) imamo ili permanentno ili ciklino ponovljeno posmatranje istih subjekata u razliitim akcijama i razliitim fazama tih akcija, skupljeni podaci mogu biti veoma pouzdani i predstavljati odgovarajuu osnovu za prognostiku. Najverodostojnije podatke, po pravilu, moe obezbediti neposredno posmatranje sa uestvovanjem - bilo da je posmatra - uesnik ili uesnik - posmatra. Disperzija organizacione aktivnosti zahteva da se istovremeno vre posmatranja ponaanja razliitih organizacionih subjekata. Otuda neophodnost da se u takvim situacijama angauje veliki broj posmatraa (nazovimo ih pomonim) koji e raditi primenjujui istovetne postupke i istovetne kriterijume. Tu lei osnovna opasnost i tekoa strunog kadrovskog i organizacionog karaktera. Poznato je da i

227

jedan isti posmatra tokom dueg vremena ne uspeva da odri potpuno iste kriterijume usled zasienja, razliitog stepena koncentracije, neoekivanosti situacije, i slinih uzroka. Stoga su neophodni struno obrazovanje posmatraa i odreena lina svojstva koja se niim drugim ne mogu nadoknaditi. U posmatranim sredinama esto nije mogue nai odgovarajue linosti, a i kada se mogu nai i angaovati, javljaju se gotovo nereivi problemi oko njihovog izdvajanja na odreeno vreme s ciljem obuavanja. To je jedan od prvih razloga to se dobijaju podaci razliitih vrednsoti. Drugi razlog je u zainteresovanosti uesnika posmatraa za tokove organizacione aktivnosti koji utiu i na njegov realni poloaj. Ma koliko to eleo, posmatra se ne moe potpuno osloboditi subjektivnosti, a to daje odreenu interesnu obojenost podacima. Trei razlog je u mogunosti razumevanja sredine i procesa u njoj, sposobnosti pravilnog izbora kljunih podataka to predstavlja izuzetan napor. etvrti razlog je u dinamici zbivanja i prilaagoenosti instrumentarijuma koji se koristi, kao i u izdrljivosti (psihikoj i fizikoj) posmatraa. Izbor predmeta posmatranja od velikog je znaaja za uspenu primenu metode posmatranja. A, metod posmatranja ne mora se smatrati iskljuivo metodom prikupljanja podataka. On ima i komponente operativnog metoda, to se i samo na osnovu metode posmatranja moe izvesti nauni zakljuak o predmetu istraivanja. Posmatranje kao metod prikupljanja podataka moe se koristiti istovremeno sa drugim metodama (ispitivanjem, analizom dokumenata) prikupljanja podataka. Pri tom se moe obuhvatiti: a) u celosti isti predmet koji se istrauje i drugim metodama; b) samo delimino, samo one komponente koje se ne istrauju drugim metodama; v) deo predmeta koji se ne istrauje drugim metodama. Predmet i uslovi istraivanja determiniu izbor izmeu navedenih mogunosti.

4.3.3. EKSPERIMENT

U prolom veku upotreba eksperimenta u drutvenim naukama je osporavana, jer se pod eksperimentom uglavnom podrazumevalo nauno posmatranje pojava koje su vetaki, laboratorijski izazvane radi utvrivanja njihovih uzroka. Zbog toga je isticano da je eksperiment u drutvenim naukama nemogu, jer se ponaanje ljudi kao svesnih bia u vetakim, eksperimentalnim uslovima menja, odnosno da se ljudi, kada znaju da se njihovo ponaanje posmatra, ne ponaaju prirodno, i da su zato rezultati dobijeni eksperimentom krajnje nepouzdani. Ovo klasino stanovite prema eksperimentu i mogunostima njegove primene u istraivanju drutvenih pojava zastupala je veina sociologa - poev od Konta preko Marksa do Dirkema. Ogist Kont je smatrao da eksperiment nije tako plodan zato to se svako eksperimentisanje protivi spontanom razvitku drutva i to remeti njegov organski tok. "Drugi fundamentalni nain umijea posmatranja ili eksperimentisanja u pravom smislu, pie Kont, na prvi pogled kao da treba da bude potpuno zabranjeno u novoj nauci koju ovde konstituiramo, to je, uostalom, nita ne bi spreavalo da bude pozitivna.

228

Marks je, takoe, bio skeptian u pogledu ire upotrebe eksperimenta u drutvenim naukama. On je smatrao da eksperiment u drutvenim naukama treba da zameni metod razumne apstrakcije. U predgovoru prvog toma Kapitala on pie: "Kod analize ekonomskih odnosa ne moe se posluiti ni mikroskopom ni hemijskim reagencijama. Njih mora zameniti mo apstrahovanja." Emil Dirkem, koji je bio vatreni pristalica upotrebe komparativnog metoda u sociologiji, sasvim je poricao korienje eksperimenta u sociolokim istraivanjima. On je verovao da je uporedna metoda u sociologiji prava zamena za eksperiment, koji se koristi u prirodnim naukama. Za razliku od klasinog shvatanja, koje je pod eksperimentom podrazumevalo nauno posmatranje pojava iskljuivo u vetaki stvorenim uslovima, savremeno shvatanje stoji na stanovitu da je eksperimentalno posmatranje mogue i izvan laboratorije, u prirodnim uslovima. Imajui u vidu upravo uslove u kojima se eksperiment izvodi, danas se u drutvenim naukama najee koriste tri vrste eksperimenta: laboratorijski, eksperiment u prirodnim uslovima, i prirodni eksperiment. Laboratorijski eksperiment je nauno posmatranje odreenih drutvenih pojava u vetaki stvorenim uslovima koji omoguavaju to povoljnije sagledavanje njenih uzroka. U granicama u kojima to dozvoljava nauna etika, eksperimentator u laboratorijskom eksperimentu stvara odgovarajuu eksperimentalnu situaciju da bi obezbedio neposredno izuavanje dejstva jednog ili vie inilaca za koje se pretpostavlja da su uzroci odreene drutvene pojave. U sociologiji ovaj tip eksperimenta najee se sprovodi u obliku tzv. " sociodrame". To je, u stvari, jedna vrsta pozorine igre u kojoj lanovi jedne grupe igraju pred publikom, odnosno lanovima druge grupe, odreene uloge iz ivota na to je mogue stvarniji nain. Publika se uivljava u dotine uloge i spontanim reakcijama poinje uestvovati u igrama. Posmatranjem i analizom reakcija publike eksperimentator dolazi do saznanja o uticaju pojedinih drutvenih uloga na ponaanje ljudi u grupi. Meutim, valja imati u vidu da su saznajni dometi laboratorijskih eksperimenata u izuavanju drutvenih pojava veoma ogranieni, jer je teko stvoriti vetaku situaciju koja bi u potpunosti odgovarala situaciji u stvarnom ivotu. Obino se smatra da saznanja dobivena ovom vrstom eksperimenta nemaju veu teorijsku vrednost i da uglavnom mogu da poslue kao plodonosne pretpostavke koje treba dalje ispitivati i proveravati u realnim drutvenim situacijama. Eksperiment u prirodnim uslovima izvodi se u stvarnim prirodnim uslovima u kojima eksperimentator kontrolie dejstvo eksperimentalnog inioca. Konkretno: ova vrsta eksperimenta izvodi se tako to se odaberu dve grupe koje su po svim svojstvima to je najvie mogue izjednaene. U jednoj od tih grupa (eksperimentalna grupa) deluje inilac kojim se eksperimentie, dok je u drugoj grupi (kontrolna grupa) dejstvo tog eksperimentalnog inioca iskljueno. Uporednim posmatranjem situacije u eksperimentalnoj i kontrolnoj grupi dolazi se do saznanja o dejstvu inioca kojim se eksperimentie. Ova vrsta eksperimenta se veoma esto koristi u sociologiji, naroito za izuavanje drutvenih odnosa u procesu rada. Na primer, ovom vrstom eksperimenta se moe utvrditi da li organizacija rada utie na produktivnost rada. Da bi se to ispitalo, potrebno je odabrati dva preduzea koja se bave istom vrstom proizvodnje, koja su na priblino istom tehnolokom nivou i koja imaju priblino istu kvalifikacionu strukturu zaposlenih i istu produktivnost rada. U jednom od tih
229

preduzea zadri se klasina organizacija rada (kontrolno preduzee), a u drugom se uvede nauna organizacija rada (eksperimentalno preduzee). Posle odreenog vremenskog perioda, koji ne sme biti suvie kratak zbog adaptacije radnika na nove uslove, uporedi se produktivnost rada u jednom i drugom preduzeu. Ako se pokae da je u eksperimentalnom preduzeu produktivnost rada porasla, moe se zakljuiti da je to rezultat nove naune organizacije rada. Na isti nain moe se eksperimentalno ispitati i uticaj stila rukovoenja ili participacije radnika u upravljanju na produktivnost rada i sl. Napomena: Eksperiment u prirodnim uslovima ima veliku prednost nad laboratorijskim, jer se izvodi u realnim i normalnim uslovima, u kojima se ljudi ponaaju mnogo prirodnije i stvarnije nego to to ine u vetaki stvorenoj situaciji, pa su zato i njegovi rezultati mnogo pouzdaniji od rezultata dobivenih laboratorijskim eksperimentom. Prirodni eksperiment nije eksperiment u pravom smislu rei. To je u stvari kvazieksperimentalno istraivanje nekog drutvenog procesa u njegovom spontanom toku na onim mestima i u onim vremenskim momentima kada se on pojavljuje u svojim najizrazitijim oblicima. Prouavanje ponaanja pojedinaca ili drutvenih grupa za vreme velikih prirodnih katastrofa kao to su zemljotresi, poplave, veliki poari itd. jeste jedan od oblika prirodnog eksperimenta. Jo dramatiniji oblik ove vrste eksperimenta jeste ispitivanje razliitih sadraja i dimenzija ljudskog ponaanja u ratnim uslovima. Pored ovih dramatinih situacija, prirodni eksperiment se moe koristiti i za izuavanje svakodnevnih drutvenih procesa koji se odvijaju u specifinim uslovima. Prouavanje procesa nastajanja jedne nove lokalne zajednice ili nove radne zajednice su primeri takvog oblika prirodnog eksperimenta. Napomena: Prirodni eksperiment je znatno manje pouzdan od eksperimenta u prirodnim uslovima. Osnovna tekoa sa kojom se on suoava sastoji se u tanom snimanju poetne situacije koja je postojala neposredno pre nego to je u njoj poeo da deluje inilac ije se dejstvo istrauje. Ta tekoa se znatno smanjuje ako se prirodnim eksperimentom prouavaju tok i posledice drutvenih pojava iji je poetak poznat, jer se kod njih moe potpunije i preciznije snimiti poetna situacija. Prema rezultatima teorijsko-empirijskih istraivanja upotreba eksperimenta u drutvenim naukama jeste mogua, ali ne u onoj meri i u onom stepenu kao to je to sluaj u prirodnim naukama. Ovo zbog toga to: U osnovi drutva i drutvenih pojava jeste ovek, koji je svesno i voljno bie, i on se kao takav u svim eksperimentalnim situacijama, bilo da su one laboratorijske ili prirodne, drugaije ponaa nego u svakodnevnim realnim situacijama. Kod drutvenih pojava je znatno tee i sloenije nego kod prirodnih eksperimentalnim putem otkriti njihove uzroke, jer su deterministiki odnosi kod drutvenih pojava veoma kompleksni i sloeni. U pozadini svake drutvene pojave uvek se nalazi mnotvo raznovrsnih uzroka i veoma je teko eksperimentom otkriti dejstvo svakog od tih inilaca. Ukratko, upotreba eksperimenta u drutvenim naukama je mogua, ali je ona mnogo sloenija i nauno manje plodotvorna nego u prirodnim naukama. 4.3.4. STUDIJA SLUAJA Prema istraivakim iskustvima ispoljenost odnosno spoljanje manifestacije procesa - pojave uslov su za valjanu primenu metode studije sluaja. Mada se u ne

230

mnogo bogatoj istraivakoj praksi metoda studije sluaja pokazala kao primenjiva, ona se jo ne moe smatrati ire afirmisanom, tavie, jo ne postoji saglasnost o njenom nazivu, ni o njenoj pripadnosti metodolokim pristupima, ni o njenoj naunosaznajnoj vrednosti. Otuda pitanje da li je metoda studija sluaja uopte uzev metoda? Opravdanost pitanja je u injenici da ona nema svoje tehnike prikupljanja podataka, a nema ni jasno izraene druge delove (logiki i epistemoloki) metode. Metoda studije sluaja je metoda po metodolokoj koncepciji, po koncepciji istraivanja ije su bitne doredbe: Predmet istraivanja ovom metodom mogu biti samo celine realnosti koje se u ukupnoj realnosti mogu identifikovati i definisati kao celovite posebnosti u vremenu i prostoru. Ove celine mogu da budu manje ili vee sloenosti, manje ili vee rasprostranjenosti, manjeg ili veeg obima, manje ili vee trajnosti, itd., ali se nezavisno od toga mogu istraivati, shvatiti i saznavati kao celine koje se potpuno jasno razlikuju od okruenja. I kada se u predmet istraivanja ukljuuju odnosi i veze sa okruenjem, naglasak je na posebnoj celini i njenim odredbama; Raznovrsnost sastava svakog celovitog procesa odnosno pojave i razni obimi i nivoi saznanja o njima i o odnosima sa okruenjem podrazumevaju raznovrsne izvore podataka, raznovrsne podatke i stoga razne naine prikupljanja podataka. Iz toga proizilazi konceptualni zahtev o veoma visokom stepenu sadrajne usklaenosti tehnike i metode prikupljanja i obrade podataka; Metod studije sluaja podrazumeva veoma jak oslonac na nauno formulisan model pojave (makar u projektu istraivanja) i vodi rekonstruisanju postojeeg ili konstituisanju novog modela. Iz ovog odreenja metode studije sluaja kao metode, proizilaze odgovori i na pitanje o valjanosti korienja naziva. U metodolokoj literaturi pominju se nazivi "metod sluaja" (case method), "studije sluaja" (case study), "analiza sluaja" (case analysis). Njihova upotreba nije dosledna, a bilo je ideja i pokuaja da se u postojee nazive umetnu odreeni dodaci ili da se izvre promene odreenih rei u nazivu. Bez prouavanja sadraja i znaenja pojmova upotrebljenih za odredbe naziva neemo moi da pravilno odaberemo valjan naziv. Sam pojam metoda studije sluaja daje mogunost za dva shvatanja koja odgovaraju i duhu srpskog jezika: 1) postoji sluaj koji ima svoj metod, te se radi o njegovom metodu metodu sluaja; 2) postoji metod u iji koncept je ugraen sluaj kao metodoloko-metodski princip. Nijedno od ova dva znaenja ne izraava sutinu metoda i njegovog odnosa prema predmetu istraivanja. Naziv "analiza sluaja" blii je istinskom pojmovnom sadraju i duhu jezika, ali je obim pojma preuzak. Naime, ovaj metod ne podrazumeva, ak ne doputa upotrebu samo jednog metoda. A analiza je upravo samo jedan od osnovnih metoda. To je dovoljan razlog da nam ovaj naziv ne bude prihvatljiv. Pojmovni sadraj "studija sluaja" veoma je blizak sutinskim odredbama i po obimu pojma. Naime, ovim nazivom se tvrdi da je to metod koji prouavanjem sluaja (kao celine) omoguuje ostvarivanje naunog saznanja. To je razlog da usvojimo naziv "metod studije sluaja". U svim nazivima upotrebljena je re sluaj. ta je njen pojmovni sadraj i ta je njeno bitno znaenje? Odgovor je sledei: radi se o jednoj celini ukupne realnosti, ili o jednom procesu;
231

ta celina je ograniena prostorno i vremenski i svojim kvalitativnim i kvantitativnim odredbama, bitnim iniocima, sadrajem, sutinom i formom; ona nije i ne moe da bude preteno namerni proizvod bilo kog subjekta, ve je posledica raznovrsnih okolnosti i dejstva inilaca realnosti; sluaj u sebi sadri odreeni aktivitet izraen ka ispoljavanje svojstava (karakteristika), kao dogaanje, odnos, ponaanje, akcija itd. Na taj nain se "sluaj" kao odredba metoda i generalna odredba predmeta moe prihvatiti kao osnova za izvoenje i konkretizaciju istraivake tematike. Metodu studije sluaja stavljene su mnoge zamerke u cilju osporavanja. Najee su: nedovoljna valjanost, nepouzdanost, nepodesnost za uoptavanje, to je posledica niskog stepena standardizovanosti i pripadanja pristupu "kvalitativne metodologije" umesto pristupa "kvantitativne metodologije". Pobrojane zamerke vae onoliko koliko vae i za sve druge metode istraivanja u drutvenim naukama. Problemi na koje one ukazuju valjano se reavaju konceptualizacijom i izradom projekta istraivanja u kome su sadrane sve definicije, kategorije, pojmovi i termini, operacionalizovan predmet istraivanja, razvijeni svi nivoi radnih hipoteza i definisani indikatori, razraene metode i tehnike istraivanja (prikupljanja obrade i analize podataka), izraeni odgovarajui planovi i uputstva za rad i obezbeena odgovarajua kontrola. Razumljivo je da standardizacija zavisi od standardizacije metoda prikupljanja i obrade podataka. ak ni zahtevi za utvrivanjem relacija i rangova (saznajne vrednosti) izvora podataka i podataka ne odnose se samo na metod studije sluaja, ve na svako istraivanje u kome je korieno vie vrsta podataka i metoda njihovog sakupljanja. Izvesne specifinosti, zahtevi za prilagoavanjem, javljaju se samo pri shvatanju pojave kao celine. Pripisivanje manjkavosti metodi studije sluaja zbog toga to ne pripada "pristupu kvantitativnih metodologija" zaista je neosnovano. Naime, istinsko nauno istraivanje ne opredeljuje se za kvalitativni ili kvantitativni pristup, ve je jasno usmereno na saznavanje kvaliteta i njihovih kvantiteta i na meusobne eksterne i unutranje kvalitativno-kvantitativne odnose. Metoda studije sluaja neosporno ima znaajne prednosti u primeni. Bitne prednosti ine komponente njenog osnovnog koncepta o istraivanju celine, orijentacija na raznovrsnost izvora i podataka, ouvanje pojedinanog, veliku prodornost i elastinost obuhvata. Meutim, ova njena svojstva nisu dovoljan razlog da se ona kvalifikuje kao metoda koja se jedino afirmie u istraivanju uzroka, odnosno u pribavljanju odgovora na pitanje "kako" i "zato", mada redosledi odigravanja i hronologije imaju bitnu ulogu u realizaciji istraivanja, to je svojstvo genetskih istraivanja. Njena bitna ogranienja su mogunost obuhvata predmeta istraivanja, problemi projektovanja i realizacije istraivanja i naroito, ekonominosti. Predlozi i pokuaji otklanjanja nedostataka ove metode kao to su zahtevi za razvijanjem odgovarajueg pojmovnog sistema, obezbeivanjem valjanog kodiranja kvantitativnih podataka, stvaranjem sistematiskih tipologija, formulisanjem proceduralnih pravila, valjanog utvrivanja "poetne" i "krajnje" take sluaja izradom planova realizacije i uslova primene planova kojima se obezbeuje njihova unutranja valjanost, izrada protokola i baze podataka, relevantnim izvorima podataka i relevantnim podacima, ouvanjem lanca evidencije izradom klasifikacionih sistema, konstruisanjem mera i merila, izborom statistikih postupaka, itd. opravdani su ukoliko se ne previa da se ta pitanja reavaju projektom istraivanja, izradom odgovarajuih instrumenata, planova obrade podataka i uputstava, kao i kada izrada razliitih pregleda, lista i obrazaca nema svojstva preteranog, odnosno nepotrebnog administriranja u realizaciji istraivanja.
232

"Sluaj" se moe shvatiti ue i ire. Kada je re o metodi studije sluaja, "sluaj" se mora shvatiti vrlo elastino: kao "mikro" i "makro" sluaj. Prema tome, metodom studije sluaja mogu se istraivati individualni sluajevi (sluajevi pojedinaca), mikrosluajevi, tj. manje grupe, odnosno celine i makrosluajevi, tj. sama organizacija. Kritika obuhvatnosti time je izgubila neto od svoje osnovanosti. Metodom studije sluaja mogue je istraivati prole, tekue i budue sluajeve. Prole "zavrene" sluajeve moemo rekonstruisati na osnovu rspoloivih podataka sadranih u dokumentima ili u seanju ljudi. Tekue ili "ive" sluajeve mogue je koristiti kao predmet istraivanja zapoinjanjem istraivanja dok jo sluaj traje, ukljuujui se u njega u nekoj od njegovih faza razvoja. Istraivanje "budueg" sluaja moe se shvatiti na dva naina: prvo, istraivanje uslova, uzroka i tendencija nastajanja sluaja, to ima karakteristike egzaktnog prognostikog istraivanja; drugo, na osnovu ranijih istraivanja slinih srodnih sluajeva formiranjem modela sluaja koji se u slinim situacijama moe oekivati. Tako je otrica kritike o mogunostima obuhvata metodom studije sluaja izgubila jo deo svoje vrednosti. Jer istraivanje istovrsnih sluajeva iz prolosti, sadanjosti i budunosti nesumnjivo govori o sposobnosti metode da obuhvati genezu i uzrono-funkcionalne odnose. Postavlja se pitanje reprezentativnosti istraivanja metodom studije sluaja? Jer, neosporno je da jedan sluaj nije dovoljno reprezentativan za pojavu sa mnotvom pojavnih oblika i svojstava. Prvo, ini nam se da se pri ovakvoj kritici zaboravlja: da se neke pojave, dogaaji, procesi javljaju periodino kao pojedinane; da nepotpuna indukcija dozvoljava zakljuivanje i od jednog lana na celu skupinu; da je za istraivanje mogue odabrati izrazito razvijen i razuen sluaj koji sadri sve bitne i karakteristine inioce struktura, funkcija, veza i odnosa i sva bitna karakteristina svojstva istraivane pojave. Meutim, najvanije za raspravu o obuhvatnosti i reprezentativnosti saznanja do kojih se dolo metodom studije sluaja jeste to da se taj metod ne mora prihvatiti iskljuivo u istraivanju pojedinanog sluaja, ve da se moe postaviti i kao longitudinalno-panel istraivanje, a i kao tzv. "metoda studije sluaja u nizu" ili "mozaik metoda studije sluaja". A, metoda studije sluaja u nizu moe se javiti u dve osnovne varijante. Prva ima karakteristike longitudinalnog istraivanja i podrazumeva periodino ponavljanje istraivanja istog sluaja u razliitim fazama, odnosno etapama njegovog razvoja (npr.: prvo istraivanje u vreme pojavljivanja sluaja, drugo u vreme njegove kulminacije, tree u vreme njegove stagnacije, itd.), ime se vanredno tano saznaju inioci razvojnog procesa. Otuda za istraivanje odreenih elemenata organizacije ova je metoda nezamenljiva. Druga varijanta podrazumeva istraivanje u isto vreme istovrsnih sluajeva na razliitim prostorima uz primenu istog projekta istraivanja. Kompariranje podataka s ciljem saznavanja slinosti i razliitosti ima u obe varijante izuzetan znaaj. "Mozaik metod studije sluaja" podrazumeva strogo definisanje jednog ili nekoliko, nikako veeg broja bitnih pitanja u okviru neke pojave. Tako strogo odreenom predmetu istraivanja pristupa se istovremeno, na celoj teritoriji, po istom projektu istraivanja dobijeni rezultati meusobno uporeeni, sreeni i povezani, jedinstveno obraeni i analizirani daju, ako je uzorak odabranih jedinica istraivanja odgovaraju, zaista reprezentativan osnov zakljuivanja i saznanja. A, mogua je i jedna posebna varijanta "mozaik metoda studije sluaja" kojom se dolazi do idealnog teorijsko-praktinog modela, naroito kada se radi o saznavanju novih ili tek

233

nastajuih pojava. Prethodnim orijentacionim istraivanjem utvrdi se jedan broj sluajeva koji su: tipini, pa mogu posluiti za izgraivanje tipolokog, klasifikacionog ili mernog modela, ili jedno od odabranih bitnih svojstava je razvijenije kod jednog subjekta nego kod svih ostalih (pri emu se u svakom od odabranih sluajeva trai drugo svojstvo, dimenzija, deo). Rezultati takvog istraivanja dozvoljavaju izgraivanje idealnog tipa te pojave. Prva podvarijanta dozvoljava ocenu (klasifikaciju) i objanjenje, pa i otkrie odreenih pravilnosti u pojavi i u njenom odnoenju. Druga podvarijanta dozvoljava i nauno zasnovanu prognozu. Metod studije sluaja u nizu i mozaik metod studije sluaja mogu se primeniti i kombinovano, ime svi prigovori u pogledu obuhvatnosti i reprezentativnosti objektivno gube osnov. U literaturi nailazimo i na druge klasifikacije metode studije sluaja. Tako se pominju one sa "atomistikim" i "holistikim" pristupom u skladu sa svojstvima plana istraivanja. Zatim prema ciljevima i zadacima istraivanja razlikuju se ona koja se koriste kao preliminarna, opisna i za objanjenje prouavanog predmeta. Svrhe korienja metoda studije sluaja odnosno sticanje naunog saznanja tom metodom, mogu biti veoma razliite - od naunih (za naunu orijentaciju, opis, klasifikacije, otkrie, objanjenje, prognozu), preko obrazovnih, do prakticistikih. Istraivanja ostvarena metodom studije sluaja imaju u odreenim situacijama eksperimentalni znaaj i znaenje. Obuhvatnost tehnika - postupaka i instrumenata koji se nuno koriste prilikom primene studije sluaja ako se poe od stanovita da je neophodno koristiti razne izvore podataka, omoguuju stvarno detaljno izuavanje uzroka i posledica. To jasno pokazuje dalje prikazani minimum zahteva u izboru problema, predmeta i sredine istraivanja u sprovoenju istraivanja. Problem, odnosno predmet istraivanja treba da bude ili veoma aktuelna, ili veoma znaajna ili tipina pojava, odnosno akcija ili komponenta akcije. Odabrana pojava istrauje se, po pravilu, u sredini u kojoj je u datom momentu, po odreenim svojstvima najizrazitija ili najtipinija. Kao i u svim drugim istraivanjima, zapoinje se korienjem naunog fonda i prikupljanjem prethodnih podataka o izvorima podataka i o samoj pojavi, kako bi se mogao izraditi projekat istraivanja. Razumljivo je da se pretpostavlja visoki stepen i potpunost informisanosti istraivaa, kao i poznavanje problematike. Kada je u pitanju "ivi sluaj", a pojava odnosno akcija je nova, prethodna obavetenja sakupljaju se posredstvom prethodnih informacija, linim kontaktima sa dobro obavetenima i poznavaocima, neposrednim uvidom u situaciju na mestu zbivanja i sl. Na osnovu prethodnih informacija istraiva priprema osnovnu idejnu skicu naune zamisli i instrumentarija, posebno skicu osnove za razgovor koji e voditi sa posebno upuenima na terenu, popis izvora podataka i dokumenata, elemente za kvalitativnu analizu sadraja dokumenata, elemente za protokol u neposrednom posmatranju i listu moguih sagovornika (ispitanika). Ovako opremljen istraiva (ili, to je jo bolje, istraivaka ekipa od vie lanova) odlazi na mesto istraivanja i zapoinje terenski rad. Prvo, obavljaju se individualni intervjui sa informisanim licima. Na taj nain se formiraju tri pregleda osnovnih podataka na osnovu iskaza ispitanika: 1. hronologija dogaaja; 2. pregled najznaajnijih aktera;

234

3. pregled moguih i dostupnih izvora podataka, posebno pisanih, od kojih se neki istovremeno i pribavljaju. Prva etapa prve faze sakupljanja podataka zavrava se formiranjem i sreivanjem pomenutih pregleda. Druga etapa je verifikacija pregleda, koja se, po pravilu, obavlja kolektivnim intervjuom sa grupom uesnika odabranih po kriterijumu obavetenosti i ostvarivanjem uvida u raspoloive pisane i sline izvore. Druga faza sakupljanja podataka zapoinje razradom instrumentarija i izborom uzorka dokumenata i ispitanika. U nekim sluajevima mogue je istraivanjem obuhvatiti sva izvorna dokumenta, dok u drugim sluajevima to nije mogue, bilo zbog dostupnosti, bilo zbog obima dokumenata. Instrumentarij se razrauje za: individualni i kolektivni intervju, najee usmereni orijentacioni, analizu sadraja (kvalitativnu i kvantitativnu), protokol za neposredno posmatranje (tip "posmatra - uesnik"). Ovo bi se moglo smatrati minimumom zahteva u primeni metode studije sluaja. Razumljivo, od prirode akcije i situacije bie stavljen naglasak na odreene tehnike i njihovu upotrebu. Druga etapa druge faze je sakupljanje podataka - primena instrumenata i postupaka. Trea faza je obrada podataka, njihova analiza i sinteza i izrada deskriptivne verzije izvetaja koja sadri hronoloki opis zbivanja i konstatuje, preteno u obliku pitanja, odreene inioce pojave i njihove uzajamne veze i uticaje, bez zauzimanja stavova ili saoptavanja sudova. Ovakav tip izvetaja stavlja se na javnu raspravu (kolektivni intervju) sa odgovarajuim predstavnicima svih struktura ispitanika. Ova rasprava je, u sutini, verifikacija pravilnosti izbora grae, pravilnosti izbora i naina posmatranja inilaca aktivnosti - akcije. Na taj nain, izgrauje se pouzdana osnova za zakljuivanje. Posle prikazane verifikacije pristupa se izradi konanog teksta izvetaja koji, pored razmatranja pojave i osnovnih zakljuaka, sadri i pregled pitanja od ireg znaaja, a posebno ukazivanje na ona koja je neophodno dalje i potpunije obraditi. Taj konani izvetaj razmatra se jo jednom na irem skupu na kome uestvuju i predstavnici nauke, kao i odgovarajui predstavnici sredina u kojima se moe opaziti odigravanje istovrsnog (ako ne i identinog) procesa. Rezultati dobijeni ovim postupkom dozvoljavaju i nauna uoptavanja, pogotovu ako je re o "sluajevima u nizu" ili "mozaik-sluajevima" za koje se nuno radi svodna komparativna i sintetika studija. Metoda studije sluaja ne samo da je veoma pogodna i efikasna u dubinskim istraivanjima u preteno naune svrhe ve je veoma upotrebljiva i za akciona istraivanja, za reviziju, za operativnu politiku. U toku jedne dugotrajne akcije mogue je rezultate dobijene ovim metodom koristiti za modifikovanje preduzetih mera u skladu sa potrebama i ciljevima. 4.3.5. ANALIZA SADRAJA DOKUMENATA ILI POSMATRANJE DOKUMENATA Iz naunih nalaza proizlazi da ova dva naziva u naslovu jasno ukazuju na injenicu da je jo sporan i sam naziv metode, kao i da su u vezi s njom jo uvek otvorena mnoga pitanja. O emu se radi? Uobiajeni naziv u metodologiji je "analiza sadraja dokumenta", ali on ima bar dve slabosti. Prvo, on insistira na analizi kao jedinoj metodi, mada se u proceduri realizacije naunih istraivanja, kako pokazuje istraivaka praksa, javljaju i indukcija, generalizacija i sinteza. One nisu analitike. Naglaavanje analize kao bitne odredbe metode moe se opravdati time to je osnova koncepcije u analitikim postupcima 235

analizi i klasifikaciji. Ideja o "ralanjavanju", mrvljenju sadraja dokumenata jo je dominantna u shvatanju metodologa i istraivaa. Ipak, to nije dovoljan razlog da se zapostave druge neanalitike komponente metode. Druga slabost naziva je u insistiranju iskljuivo na sadraju dokumenta. Ne sporei da je mogui sadraj dokumenta bitan, forma, sastav i druga svojstva dokumenta (na primer, starost, poreklo) nisu zanemarljivi. Oni se u mnogim istraivanjima javljaju kao neizbeni nosioci podataka i obavetenja naroito u itoriji i arheologiji. Isticanje sadraja u nazivu mogue je opravdati shvatanjem da sve to je smisleni iskaz o neemu, a sadri podatke, kao sastavni deo dokumenta jeste sadraj. Meutim, ovakvo shvatanje sadraja je preiroko. Ako bismo ostali pri pristupu i kriterijumu korienim u formiranju naziva "analiza sadraja-dokumenta" (osnovna metoda + opti predmet istraivanja + izvor podataka) mogli bismo doi i do tanijeg naziva. Na primer, metoda "prouavanja dokumenata". U upotrebi je i naziv "posmatranje dokumenta". Ovaj naziv je blii najire primenjenom nainu ulnog opaanja dokumenta. Meutim, on zapostavlja misaone procese karakteristine za osnove metode i injenicu da se saznanje o predmetu istraivanja stie uvidom u verbalne iskaze sadrane u zapisima raznih vrsta i oblika. A iskazi nesporno pripadaju ispitivanju nezavisno od toga to su odgovori i na sopstvena pitanja. Dokumenti sadre i razliite poruke o tvorcu dokumenata i o zbivanjima koje je tvorac dokumenata zabeleio, a koja su ulazila u krug njegovog saznanja posrednim ili neposrednim ulnim putem. I tu se javljaju tri osnovne situacije: tvorac dokumenta (u daljem tekstu "autor") govori o sebi; autor govori o dogaajima iji je aktivni uesnik ili samo prisutni oevidac; autor govori o dogaajima o kojima je saznao preko drugih. Oigledno, saznanja dobijena iz dokumenata o autoru i zbivanjima o kojima autor govori u dokumentu vie ne moemo smatrati posmatranjem. Jer, o dogaaju i autoru vie ne saznajemo neposredno, iskustveno ulnim opaanjem, ve posredstvom iskaza autora. Dakle, to bi bilo ispitivanje - indirektno, pismeno. Izvan date klasifikacije nalazi se jedan prelazan oblik: kada u dokumentu imamo originalno evidentiranu jednu celovitu akciju ili jednu dimenziju akcije autora. U ovom sluaju moe se govoriti i o posmatranju sadraja dokumenata - ali i o ispitivanju sadraja. To zavisi od predmeta istraivanja. Ve izloeni problemi dovoljni su da "posmatranje dokumenata" odnosno "analizu sadraja dokumenata" ne definiemo jednostavno kao tehniku sakupljanja podataka ve kao specifinu operativnu metodu. Dodamo li tome da ova metoda ima i svoju specifinu logiku odnosa prema hipotezama projekta istraivanja, da se moe javiti kao samostalna metoda istraivanja sa specifinim normama i postupcima zakljuivanja ili zajedno sa drugim metodama, ini se da smo izloili dovoljno dobrih argumenata u prilog tretiranju ove metode kao operativne metode. Pobrojani nazivi, oigledno, posle iznetih razmatranja, vie ne odgovaraju. I jedan i drugi su jednostrani i nedovoljno obuhvatni, ali je bolji naziv zaista teko nai. Izgleda da bi u ovom asu mogao da poslui neto taniji naziv "metod analize sadraja dokumenata" koji obuhvata i posmatranje i ispitivanje, pa i eksperimenat, to je neophodno zbog karakteristika ex post facto eksperimenta. Analiza se, inae, smatra, zajedno sa analogijom, najosnovnijom posebnom metodom i njome se moe istraivati dokument kao stvar i dokument kao oblik ljudskog komuniciranja, sveobuhvatno. Nedostaci u nazivu proizvod su shvatanja metoda uopte, a posebno ovog metoda, ako i shvatanja o njenom nastanku. U definisanju "analize sadraja
236

dokumenata" ne govori se o njoj kao o metodi ve kao o tehnici i instrumentu. U novije vreme pominje se i kao pomona metoda, a ree kao samostalna metoda istraivanja. Iz toga proizilaze bar dva pitanja: 1. da li je "analiza (sadraja) dokumenata" metoda; 2. ako jeste, kakva je to metoda? Analiza (sadraja) dokumenata je samostalna metoda po sledeim komponentama i svojstvima: 1. logika osnova metode je jasno definisana. Ona je zasnovana na logikim pravilima definisanja, suenja i zakljuivanja i odredbama zakona istinitog saznanja. Moe da podnese i sve logike sisteme; 2. epistemoloki deo je dovoljno razvijen tako da su evidentna dva podsistema naunog saznanja: o predmetu nauke u okviru koje se primenjuje kao metoda i o metodu kao posebnom predmetu, kao i o relacijama sa metodologijom i predmetnom naukom; 3. metodsko-tehniki deo je postuliran i nalazi se u razvoju. Poznata su dva vida ove metode: kvantitativna i kvalitativna analiza (sadraja) dokumenata, a evidentni su i postupci i isntrumenti prikupljanja i obrade podataka ukljuujui i raunske. Po svim ovim svojstvima i iniocima pogrena su sva odreenja ove metode, kao tehnike i instrumenta. Metoda analize (sadraja) dokumenata tretirana je kao pomona, prethodna, itd... Po svim odlikama ona je samostalna, operativna metoda koja se moe nai u istraivanjima u raznim ulogama. Tako se ona koristi: u istraivanju postojeeg naunog fonda pre izrade projekta istraivanja u kojem se koristi vie raznih metoda; kao jedna od metoda prikupljanja podataka u takvom istraivanju; kao metoda obrade podataka u ispitivanju; kao samostalna jedina metoda prikupljanja i obrade podataka i formiranja naunog saznanja, a neretko i kao jedino mogua metoda naunog saznanja odreenih metoda istraivanja. Izvori njenih podataka su strogo definisani i mogu se identifikovati kao realiteti. Ona je empirijsko-teorijska metoda, ali specifina po karakteristikama opaanja u empirijskim istraivanjima. Predmeti istraivanja ovom metodom mogu se odrediti kao opti, posebni i pojedinani. Opti predmeti istraivanja su predmeti nauka, nauke, metode i metodologije ukljuujui i izvore. Meutim, svi ovi predmeti istrauju se posredstvom iskaza sadranih u raznim dokumentima, u raznim oblicima, raznog sadraja i obima, razne strukture i sistematizacije. Osnovna svojstva iskaza su njegova smislenost i znaenje, celovitost i odreenost vremenom, prostorom, sadrajem i formom. Pitanje da li se analizom (sadrajem) dokumenata predmet istraivanja istrauje neposredno, tj. da li se istrauje sam "dogaaj" ili se istrauje kako se dogaaj prezentira, pogreno je pitanje kada se na njega gleda sa stanovita drutvenih nauka. Naime, ne istrauju se samo dogaaji (u pravom smislu rei) ve se istrauju i prirodne i drutvene tvorevine koje su drutveni realiteti, ali nisu dogaaji. Zatim, istrauju se stanja, svojstva, aktivnosti itd. Kao i u svim istraivanjima i u ovom sluaju izmeu predmeta istraivanja i naunog saznanja posreduju izvori podataka, manifestacije predmeta, indikatori istraivake (metodoloko-metodske) i druge procedure itd. U primeni analize (sadraja) dokumenata u drutvenim naukama imamo vie situacija. Prva situacija je kada je sam dokument, kao inilac
237

organizacije, predmet istraivanja. Na primer, istraivanje programa jednog procesa u organizaciji. Taj program je dokument koji ima fizike i intelektualne, formalne i sadrajne karakteristike. Oigledno je da se on istrauje, uslovno reeno, neposredno, "kao dogaaj" a ne posredovano "kako je prezentiran". Istina, mogue ga je istraivati i "kako je prezentiran". Druga situacija je kada se neki organizacioni realitet istrauje posredstvom dokumenata raznih vrsta. Tu se moe govoriti o posredovanju dokumenata i iskaza sadranih u njima, ali se ne moe prevideti da postoji ogromna razlika izmeu izvornih dokumenata organizacije kao izvora podataka i drugih dokumenata. Oigledno je da je stepen posredovanja u drugim dokumentima znatno vei. Trea situacija je kada je dokument kao realitet predmet istraivanja. I tu nema posredovanja, jer je dokument izvor podataka o sebi. Kao predmet istraivanja analizom (sadraja) dokumenata pominjane su i poruke. Nesumnjivo je da veina smislenih iskaza sadri poruku. Meutim, poruka, koja je bitan deo sloenijih iskaza, je preuska odredba predmeta. I znaenje je takoe kandidovani predmet analize (sadraja) dokumenata. Nesumnjivo je da nijedan smisaoni iskaz ne moe da bude bez znaenja, ali, iako je sutinsko, znaenje nije jedina komponenta iskaza. Osim toga, kada se znaenje razmotri kao predmet istraivanja, nameu se mnoga pitanja kao to je na koje znaenje se misli? Da li se radi o znaenju neposredno iskazanom ili o znaenju konteksta? O znaenju za koga? Ne moe se osporavati da se znaenje mora shvatiti kao bitna odredba i komponenta predmeta, ali ne i kao sam predmet. Sva ova i druga pitanja potekla su i iz shvatanja i datiranja nastanka metode analize (sadraja) dokumenta. Iz rezultata metodolokih istraivanja i teorijsko-empirijskih analiza proizlazi da je analiza dokumenata nezamenljiv, prodoran i pouzdan operativni metod sakupljanja i tretmana podataka o prolim, sadanjim i buduim pojavama, o teritorijalno i vremenski bliskim, ali i veoma udaljenim pojavama. Neposredni predmet istraivanja primenom analize dokumenata moe biti svaki inilac, deo ili celovita pojava, njeno kvantitativno ili kvalitativno svojstvo, itd. ako je na bilo koji nain zabeleeno. O izvorima saznanja u istraivanjima primenom analize dokumenata govori sam naziv. Izvor su dokumenti. Terminom dokument oznaavamo svaki neivi izvor podataka koji sadri na bilo koji nain smislene iskaze. Dokumenti kao izvori podataka u analizi (sadraja) dokumenata mogu se klasifikovati na razne naine. Nain ostvarivanja ulnog kontakta kao kriterijum klasifikacije omoguav razlikovanje: 1. vizuelnih - dokumenata, sa kojima se ostvaruje kontakt ulom vida; 2. auditivnih dokumenata, sa kojima se kontakt ostvaruje ulom sluha; 3. taktilnih dokumenata - sa kojima se ostvaruje kontakt ulom dodira (pipanja) i 4. kombinovani. U metodolokoj literaturi je uobiajeno da se govori o tri tipa "analize sadraja dokumenata": o "klasinoj" analizi sadraja, o "kvalitativnoj" i o "kvantitativnoj" analizi sadraja dokumenata. Pominju se, takoe "spoljanja" i "unutranja" analiza dokumenata, kao i valentna analiza, statistika, dinamika, kontigencijska, frekventna, nefrekventna, univarijantna, multivarijantna itd. Prilikom klasifikacije korieni su razni kriterijumi. Tako je valentna analiza definisana na osnovu predmet aanalize. Ova analiza obuhvata istraivanje usmerenja i intenziteta iskaza (poruke). Statiska analiza istrauje stanja odreena vremenom i prostorom, a dinamika procese. Kontigencijska se bavi utvrivanjem koliina (kontigenata). Za razliku od

238

njih frekvencijska i nefrekvencijska, varijantna i univarijantna kao kriterijum imaju i procedure tj. instrumente i postupke istraivanja. Tako je frekvencija i primena odgovarajuih statistikih metoda u vezi s njima, dok nefrekvencijska ne izraunava frekvencije. Univarijantna analiza podrazumeva proceduru obrade inilaca svakog posebno, dok multivarijantna podrazumeva obradu vie inilaca (varijabli) istovremeno odnosno povezano. Za svako diferenciranje unutar jednog metoda neophodno je prethodno utvrditi kriterijume (svojstva) razlike i slinosti. U dosadanjim razmatranjima koristili smo kao kriterijum svojstva instrumenta i postupka u prikupljanju podataka odreenom metodom. Nema razloga da i ovde tako ne postupamo. Primenom kriterijuma karakteristika instrumenata, moemo konstatovati postojanje dve osnovne tehnike sakupljanja podataka analizom dokumenata: prvo, kvalitativna ili kako se jo naziva "nefrekvencijska" i drugo, kvantitativna, "frekvencijska" ili "statistika". Kvalitativna analiza dokumenata, tj. "nefrekvencijska" odgovara na dva pitanja: "ta" i "kako" je neto reeno. Kvantitativna odgovara na tri pitanja: "ta", "kako" i "koliko" je reeno. I jedno i drugo moemo primeniti u istraivanju dokumenata bilo "spolja" (njihovih spoljnih karakteristika), bilo "iznutra" (karakteristika njihovog sadraja). Kvalitativna analiza sadraja se ne moe smatrati samo prethodnom i pomonom u odnosu na kvantitativnu. Naprotiv, kvalitativna analiza je jedina u istraivanju pojedinih dokumenata, a u teorijskim istraivanjima ona je nezamenljiva. Bez nje nema ni valjanih istraivanja kontekstualnih iskaza i znaenja. Pogreno je misliti da se kvalitativna analiza ne bavi nikakvim merenjem. Naprotiv, ona se slui intuitivnim merenjem (ocenjivanjem), koristi nominalnu skalu. Savremena kvalitativna analiza ne zasniva se samo na utisku i sve vie se orijentie na tzv. tematsku analizu koja podrazumeva odreenu kodifikaciju (definisanje i klasifikovanje tema) i odgovarajue evidentiranje. U celini gledano, naroito sa razvojem informacione tehnologije, raunara i njihovih postupaka, kao i korienja statistikih potupaka i neparametarskim obradama, evidentne su tendencije smanjivanja razlika izmeu kvalitativne i kvantitativne metode analiza (sadraja) dokumenata. Tome znatno doprinosi i savremeno stanovite da su istraivanje i kvantifikacija samo objektivno datog sadraja nedovoljni, jer je istinit sadraj esto u kontekstu. Izloena svojstva kvalitativne i kvantitativne analize dokumenata dozvoljavaju nam da govorimo o dve razliite tehnike metoda analize sadraja dokumenata o direktnoj i indirektnoj analiza. A, ovi pojmovi mogu imati po dva znaenja. Za direktnu analizu to su: 1. da prilikom primene metode analize dokumenata ve postoji utvren predmet istraivanja i postavljene hipoteze, za ije dokazivanje se koriste podaci sadrani u dokumentima; 2. to znai da se u postupku istraivanja hipoteza neposredno dokazuje iskazanim sadrajima - podacima, tj. "manifestnim" sadrajima. A, na indirektnu analizu se odnose dva druga znaenja: 1. nije precizirano ta se istrauje u dokumentu ve se nastoji utvrditi ta sve dokument sadri, i 2. kada postoje hipoteze u okviru istraivakog projekta, u postupku analize se, na osnovu uvida u poruku formira vie alternativnih hipoteza o njenom znaenju. Ove hipoteze se nalaze u uzajamnoj zavisnosti i dokazivanje (tanost) jedne znai opovrgavanje odnosno odbacivanje druge.

239

Obe tehnike nisu podjednako podesne za korienje u tzv. direktnim, odnosno indirektnim istraivanjima metodom analize dokumenata. Kvalitativna metoda analize dokumenata podesnija je za indirektna, kvantitativna za direktna istraivanja. Osetljivost materije koju istraujemo zahteva odgovarajue uslove i postupke u toku analize dokumenata. Opti uslovi su zajedniki za obe tehnike. To su u prvom redu: profil i broj kadrova adekvatan i srazmeran istraivakom zadatku. Za analizu dokumenata neophodno je dobro poznavanje ukupne problematike i posebnih pitanja koja se istrauju, kao i dobro poznavanje jezika uopte i posebnog jezika poruke. Analizu dokumenata ne moe dobro da radi osoblje neodgovarajueg nivoa i strukture obrazovanja; odgovarajui materijalno-finansijski i organizaciono-tehniki uslovi, jer analiza dokumenata, naroito kvantitativna, zahteva dosta vremena i odgovarajuu opremu, to moe i znatno da kota. Meutim, u celini gledano, to je jedna od najekonominijih metoda. Osim optih postoje i posebni uslovi koji su ve u nekoliko razmatrani za svaku od postojeih tehnika. Kvalitativna (nefrekvencijska) analiza dokumenata podrazumeva orijentaciju na otkrivanje znaenja "onog to je komunikator eleo da kae" oslanjajui se u prvom redu na kontekst iskazanog sadraja. To podrazumeva prethodno utvrivanje odreenih inilaca konteksta, kao to su: kontekst odnosa komunikatora i publike i njihove karakteristike; kontekst situacije - okolnosti u kojima se govori; kontekst ponaanja (u irem smislu) u okviru o kome se govori; jeziki kontekst - jeziki izrazi i stil komunikatora (govornika); kontekst strukture iskaza (govora odnosno teksta). Tek kada se sve ovo izgradi, analitiar e moi da konstatuje, kvalifikovano i istinito i, da na osnovu prisustva i odsustva malog broja ili samo jednog iskaza zakljuuje o znaenju i poruci. Bitan problem ove tehnike je razlikovanje opisa sadraja iskaza od zakljuivanja o znaenju, kao i dokazivanje sopstvenih hipoteza, odnosno njihovih provera. Naime, osnova zakljuivanja je ocena dokaza svakog od moguih zakljuaka o znaenju iskaza. Stoga je naglasak na postavljanju hipoteze. Nasuprot tome, kvantitativna analiza prikuplja podatke - iskaze korienjem kodiranih kategorija, a zakljuuje o hipotezama na osnovu frekvencije. U vezi s tim se javlja vie tekoa. Prvo, javljaju se problemi prilikom izrade kodeksa oko identifikacije relevantnih odnosno irelevantnih kategorija, a zakljuuje se o hipotezama na osnovu frekvencije. U vezi s tim se javlja vie tekoa. Najpre, javljaju se problemi prilikom izrade kodeksa oko identifikacije relevantnih odnosno irelevantnih kategorija sadraja analize i nivoa njihovog preciziranja. Budui da se kodeks pravi pre uvida u sve izvore podataka, mogue je da ne obuhvati sve relevantne inioce poruke. Zatim, ako se insistira na preciznosti, mogue je da se dobiju uske kategorije ija e frekvencija biti mala, to e ometati pravilno zakljuivanje. Drugi tip problema javlja se u vezi sa dokumentima operativno-akcione prirode. Strategija iskazivanja i organizacija iskaza i sadraja dokumenata podreena je ciljevima u ijoj su funkciji (ije su sredstvo), to se moe relativno brzo menjati. Te dinamine promene ukoliko su bre i suptilnije, ne moraju biti vidljive u okvirima ve postojeih kategorija i ne moraju se manifestovati frekvencijom srazmernom njihovom znaaju.

240

Trei skup problema javlja se sa poveanjem ili smanjivanjem broja relevantnih inilaca iskaza odnosno sadraja dokumenata. U tom sluaju kodeks postaje bilo preuzak, bilo preirok. Mogua je i trea situacija: da u toku istraivanja doe do zamene u sastavu skupa relevantnih inilaca, pri emu skup ostaje isti po dimenziji, ali po sastavu mu kategorijalni sistem ne odgovara. Osim ovih najvanijih i, ponekad, predimenzioniranih problema mogu se javiti i drugi. Uzrok predimenzioniranja u isticanju problema je u jednostranosti pristupa razmatranju problematike metoda analize dokumenata i shvatanja te metode. Pri isticanju izvesnih tekoa koje se vezuju za izgraenost nekih naunih zakonitosti, jednostavno se gubi iz vida da se metod analize dokumenata javlja i kao predmet i metod i metodolokih istraivanja, kao i metod kako teorijskih, tako i empirijskih istraivanja, i najzad, kao metod sakupljanja, primarnih, ali i kao metod korienja sekundarnih podataka. Isticanje i prenaglaavanje tekoa u primeni metoda analize dokumenata, a naroito njene kvantitativne tehnike, ije su prednosti vanredno znaajne, proistie delom iz zanemarivanja potrebe da se prethodno razvije odgovarajui projekt istraivanja ija e jedina ili samo jedna izmeu ostalih metoda sakupljanja podataka biti ova metoda. Razrada nacrta naune zamisli umnogome olakava i razreava probleme. Saglasno tome, u dalja razmatranja ulazimo polazei od stanovita da je projekt istraivanja napravljen, te da su hipoteze i indikatori dovoljno precizni. I kada je sve to uraeno, neophodno je izraditi poseban plan i uputstvo za primenu ove metode. Kada je analiza (sadraja) dokumenata jedina metoda kojom se projekat istraivanja realizuje, predmet, hipoteze i indikatori se moraju uskladiti sa zahtevima i mogunostima metoda. Pri tom se moraju uvaiti bitne razlike koje nastaju u procedurama istraivanja kada je predmet dokument i kada je predmet proces - pojava o kojoj dokument sadri podatke. Osnovni tok analize dokumenata tee po fazama, od kojih se najee pominju: 1. izuavanje odgovarajue literature; 2. formulacija predmeta i hipoteza; 3. utvrivanje dimenzija i pravaca istraivanja i definisanje istraivakog polja; 4. izbor dokumenata; 5. konstrukcija osnovnog skupa i uzorka dokumenata; 6. pripremanje materijala za obradu; 7. pripremanje jedinica analize; 8. elaboracija indikatora; 9. utvrivanje pravila preseka, kategorizacije i kodiranja; 10. testiranje pripremljenih tehnika; 11. eksploatacija materijala. Ne ulazei u valjanost ovako prikazanog toka analize (sadraja) dokumenata obavezni smo da ukaemo na to da se problemi od 1 do 10 reavaju u toku konceptualizacije i projektovanja istraivanja, a da taku 11 treba razdvojiti na bar tri take: a) postupak prikupljanja podataka iz dokumenata; b) metodi sreivanja, obrade i analize podataka, i c) dokazivanje hipoteza i zakljuivanje. Naime, uz puno uvaavanje specifinosti ove metode, istraivako iskustvo i metodoloka literatura upuuju na stanovite da je proces istraivanja u osnovi stabilne strukture.

241

Kodeks kategorija je bitan uslov korienja metoda analize dokumenata kao naunog naina sakupljanja podataka. On se neposredno izvodi iz indikatora iji izbor determinie i izbor kategorija, stepen njihove razrade, njihov meusobni odnos i njihovu elastinost. Stoga je pravilan stav koji zahteva izradu okvirnog ili preliminarnog kodeksa (sistema kategorija - pojmova i termina) odmah po postavljanju hipoteza i izboru indikatora. On vai, dakle slui, kao okvirni usmeritelj do zavretka predistraivanja - to znai do ostvarivanja uvida u jedan manji broj izvora (dokumenata) koji e posluiti za reviziju i rekonstrukciju kodeksa. Prema tome, moe se govoriti o: planiranom kodeksu i o primenjenom kodeksu pojmova i ifara. Izrada kodeksa spada u najsloenije, najodgovornije i najtee poslove u primeni metoda analize dokumenata. On je sistem strogo definisanih osnovnih kategorija i potkategorija u njihovom osnovnom, najire vaeem znaenju i znaenju koje im se pridaje odnosno prihvata u datom istraivanju. Istovremeno kodeks je instrument pretvaranja verbalnih iskaza koji prelaze u podatke, u numerike date. Osnovni problemi i tekoe u izradi kodeksa su u shvatanju njegove strukture i uloge u istraivanju i u karakteristikama jezika. Kodeks se prvenstveno definie kao sistem kategorija i ifara, i vezuje se prvenstveno za kvantitativnu analizu (sadraja) dokumenata. Kategorije se shvataju kao bitne osnovne rei kojima se iskazuju odreeni drutveni realiteti, a ifre numerama - ciframa (numerikim znacima) kojima se kategorije oznaavaju. Razlog oznaavanja je, po optem shvatanju olakavanje evidentiranja i manipulacije podacima i omoguavanje primene statistikih postupaka u tretmanu podataka. Ideja da se mogu izraditi renici posebne namene u kojima bi se rei mogle definisati, opisati njihovi pojavni oblici, varijacije njihovog znaenja, njihove veze sa drugim reima itd. kao znaajna osnova za izradu posebnih kodeksa, ali i kao neka vrsta generalnog kodeksa, veoma je korisna naroito u vreme ubrzanog razvoja raunara i njihovih programskih i obradnih mogunosti. U tom smislu injeni su i ine se pokuaji u skladu sa ovom osnovnom idejom. Ve je tradicija izrada enciklopedija, leksikona i njima slinih dela ireg i ueg obuhvata, optijeg ili ue strunijeg karaktera. Poznati su i pokuaji izrade renika za posebne namene odnosno za analizu (sadraja) dokumenata upotrebom raunara. Uprkos znaajnim rezultatima ostale su mnoge tekoe. Prva veoma znaajna tekoa je viestruka transformacija i simplifikacija, odnosno viestepeno posredovanje u sticanju saznanja o realitetu. Dokument i iskaz u dokumentu je ve znatno odstupanje od izvornosti i pojednostavljivanje. A, izrada kategorijalnog sistema (kodeksa) i njegova primena su faktiki dalje pojednostavljivanje i formalizacija, jo vee udaljavanje od izvornosti pojave. Insistiranje na injenici da se ouvaju i ak naglaavaju bitne odredbe realiteta u iskazima, da je selekcijom odstranjeno ono to je sporedno, nevano itd. teko je prihvatiti bez dovoljno uverljivih naunih i metodolokih dokaza. Meutim, ako se uspostavi odgovarajua povezanost sa optenaunom hipotetiko-deduktivnom metodom, takve je dokaze mogue nai. Druga tekoa proizilazi iz jezika i njegovih karakteristika. U svetu je trenutno u upotrebi preko 2.000 jezika raznih stepena razvijenosti, raznih osnova i konstrukcija. Osim toga, unutar istih jezika postoje njihove razne varijante izmeu kojih su ponekad veoma velike razlike. Unutar govornih i knjievnih jezika postoje veoma velike razlike. Takoe, u svakoj sredini postoje specifine kulturno-jezike tvorevine kao to su poslovice, izreke, figurativni izrazi sa prenosnim zanenjem itd. Ideja o povezivanjima znaenja i formi iskaza veoma je plodotvorna. Naime, pokazalo se da je mogue utvrditi standardne forme, strukture i znaenja govornog jezika, jezika politiko-pravnih akata i naunog jezika u okvirima jezika jednog naroda.

242

Meutim, ovim standardima koji su bitan uslov za izradu valjanih kodeksa, tekoe nisu otklonjene. One se multiplikuju u odnosima izmeu jezika raznih naroda otvarajui i produbljujui pitanje jezike dominacije kao osnove kulturne i druge dominacije. Prodor raunara to jasno pokazuje upuujui na pojednostavljenu unifikaciju. Trea tekoa je u kocepciji "mrvljenja" teksta odnosno u neophodnosti da se ova koncepcija prevazie. Naime, pojedinane rei, ma bile i kategorije, ne iskazuju odreena saznanja o stvarnosti. Tek kada su smisleno povezane u celinu - u iskaz, one imaju pravo znaenje. Dakle, kodeksom treba ouvati celinu iskaza odnosno bitne odredbe sadrine, znaenja i smisla. To se pokualo izradom kategorijalnih sistema koji su se postepeno irili i u kojima su pokuavana povezivanja kategorija. Istraivaka iskustva u korienju metoda (analize) dokumenata upuuju nas na sledea reenja: veoma detaljna razrada kategorijalnog sistema u kome je svaki pojam, a pogotovu svaki bitan kategorijalni pojam, strogo definisan i opisan; izrada standardnih izraza posebnih znaenja, standardnog korienja figura i standardnih najee korienih struktura iskaza sa njihovim znaenjem; kategorijalni sistem (kodeks) mora uvaavati vreme i prostor, tj. sadrati periodizaciju, ija e karakterizacija biti jasna, i lokaciju, ija e odreenja biti dopunjena znaenjima; izradom detaljnog uputstva za primenu, kako bi se obezbedilo valjano dekodiranje kodiranog materijala. tavie, u posebno sloenim sluajevima dobro je da izvoai analize (sadraja) dokumenata uestvuju u izradi kodeksa i u diskusiji o njemu, a ne samo da budu formalno obueni za njegovu primenu. Uprkos svemu, prilikom evidentiranja i kodiranja podataka verovatne su primetne razlike izmeu obraivaa, pa ak i u raznim periodima rada istog obraivaa. Primena kodeksa podrazumeva da su prethodno utvreene jedinice analize. To moe da bude ceo dokument, pasus, reenica, re, znak, ili posebno definisana celina kao to su lanak, stav, govor itd... Postojanjem dva osnovna oblika (tehnike) analize (sadraja) dokumenata opravdano je stanovite dr ivana Tania o potrebi razlikovanja jedinica analize sadraja kao delova sadraja (na gramatikoj i negramatikoj osnovi) i po nainu upotrebe (jedinice klasifikacije, obeleavanja, prebrojavanja, teksta i konteksta). A, s obzirom na shvatanje "manifestovanog iskaza" odnosno "reenog" i onog "to se htelo da kae", kao i na razlike u gledanjima na "direktnu" i "indirektnu" analizu, ini se da bi bila korektna klasifikacija na: 1. Jedinice analize "reenog", odnosno teksta po kriterijumu celine, a u okviru toga: 1.1. gramatikih celina: 1.1.1. jedinice analize reenog 1.1.2. jedinice klasifikacije 1.1.3. jedinice obeleavanja 1.1.4. jedinice tretmana (prebrojavanja) 1.2. jedinice analize "onog to je hteo da kae" odnosno konteksta. Kvalitativna analiza ne obavezuje na jedinice prebrojavanja.

243

Podrazumevamo, takoe, da su u okviru naina istraivanja utvreni poimenino dokumenti koji e biti podvrgnuti analizi i perfektuirane jedinice analize (ceo dokument, pasus, reenica, re, stav, ideja, poruka itd.). Kodeks se sastoji od kategorija, potkategorija i ifara koje slue za obeleavanje jedinica sadraja, odnosno jedinica analize. Mogue je formirati tri tipa kodeksa: statian, sukcesivan i kontinuiran - dinamian. U sutini, kodeks je sistem klasifikacija i definicija pojmova za koje se manje-vie osnovano pretpostavlja da e se javiti u dokumentima koji su podvrgnuti analizi. Karakteristike dokumenata istraivanja, predmeta istraivanja i primenjene tehnike determiniu vrstu kodeksa. Tako, ako je primenjena kvantitativna tehnika u istraivanju odreenih stavova, ili vrednosti, mogua je konstrukcija statikog ili sukcesivnog kodeksa. Meutim, jedan niz akcionih dokumenata uz korienje kvantitativne tehnike podrazumeva zahtev za sukcesivnim ili, jo radije, kontinuiranim- dinaminim kodeksom. Kodeks u metodi analize dokumenata je nuno u odreenoj meri stabilan, ali je elastinost razliita kod raznih vrsta kodeksa. Statiki kodeks je najmanje elastian. Sistem osnovnih kategorija je utvren, a sve eventualne dopune su dozvoljene samo unutar njih. Sukcesivni kodeks podrazumeva proveru posle pojedinih faza analize, reviziju i, po potrebi, rekonstrukciju, u prvom redu dopunjavanje. I ovde su na poetku osnovne kategorije definisane. Kontinuirani-dinamini kodeks sadri samo nekoliko teorijski izvedenih polaznih odreenja kategorija. Inae se kontinuirano gradi tokom analize dokumenta. Svaki od pomenutih kodeksa ima svoje prednosti i nedostatke. Statiki kodeks obezbeuje preciznost i pouzdanost i omoguava relativno lako identifikovanje jedinica analize, jedinica sadraja, kategorija, poruka. Ali, on je istovremeno relativno krut i zahteva podjednostavljivanje, tako da se gube mnoge znaajne suptilnosti. Sukcesivni kodeks dozvoljava uvoenje novih kategorija, ali je njegova primena posle rekonstrukcije mogua tek od momenta kada je ona izvrena. Tako jedna ili vie prethodnih faza ostaju njime neobuhvaene ili zahtevaju ponavljanje. Kontinuirani kodeks je, veoma obuhvatan i osetljiv, vrlo je neprecizan i vie lii na popis kategorija po redosledu njihovog javljanja, nego na istinski kodeks. Na taj nain kodeks ne ispunjava dovoljno svoju funkciju. Osim kada su u pitanju akcioni dokumenti, smatramo statiki kodeks (koji je inae i najei) najcelishodnijim. On se moe uiniti jo efikasnijim ako se uz kategorije koje su ve utvrene obezbedi i dodatni kriterijum razvrstavanja: da li su se kategorije, pojmovi ili iskazi ve javljali, da li su se javljali u tom kontekstu. Na taj nain bili bi izbegnuti mnogobrojni prigovori frekvencijskoj analizi sadraja. Inae, nuno ogrubljivanje prilikom uoptavanja i statistike obrade bilo bi znatno umanjeno, a nikako ne bi mogli biti prenebregnuti ili previeni novi inioci i svojstva iskaza. meusobnih veza, promena u strukturi, itd. Jer, za svaku od njih mogue je, ako se nauno istraivanje shvati kao sistematian kontinuitet, formirati kategorije uobiajenog (po stepenima i trajanju) i kategorije neuobiajenog i novog (originalnog). Da li bi to bila "bastard metoda"? Neka preterana zalaganja za potpuno "iste" metode i tehnike prikupljanja podataka su, po naem saznanju, bez mnogo osnova upravo stoga to se te metode uzajamno proimaju. U pismenoj anketi obrada podataka se slui analizom sadraja koja je nastala time to je prethodno ispitanik odnosno ispitiva izvrio analizu sadraja upitnika! Stoga, ako je to potrebno, govorimo i koristimo i kombinovanu tehniku metode analiza sadraja (dokumenata). Kodeks se formira od dve osnovne vrste kategorija:

244

 od kategorija onog to je reeno - kategorija sadraja; od kategorija kako je reeno - kategorija forme. Treba naglasiti da se ove dve vrste kategorija i kada su u kodeksu odvojeno date, koriste zajedno. Kategorije forme se javljaju i kao informacije o kontekstu u kome je iskaz dat, te su vanredno znaajne za utvrivanje "onoga pto je hteo da kae". Razvoj kibernetike je na tom planu znatno proirio mogunosti i istovremeno postavio i znatno vee zahteve, koji se veoma jasno mogu opaziti u tretmanu kodeksa - kategorijalnog sistema. Kategorije sadraja ("ta je reeno") su: Kategorije materije (supstancije) - kategorije i pojmovi koji su upotrebljeni u saoptavanju predmeta kojim se sadraj bavi (koji ima karakteristike predmeta u reenici); Kategorije usmerenosti - onog to je reeno - tj. kategorije osnovnog odnosa prema predmetu (kvalifikacije predmeta kao pozitivnog negativnog, odnosa prema predmetu kao: odobravanje - neodobravanje; sklono - nesklono; optimistiko - pesimistiko; itd.); Kategorije standarda ili optih merila - koje se koriste kao osnovni kriterijumi klasifikacije ili procene usmerenosti sadraja (npr., odgovornost, demokratinost, autokratinost, birokratizam itd.); Kategorija vrednota - kategorije ciljeva i elja, najue povezane za kategroije standarda. Moe se rei da su to kategorije kojima se kroz ciljeve subjekta izraavaju njegove drutvene osobine i orijentacione vrednosti kao to su ljubav (ovekoljubiv, human) herojstvo, slava, uspeh, samoportvovanje, autoritet itd. Ove kategorije se, po pravilu, odnose na krajnje ciljeve, elje, namere i sl.; Katgorije metoda ili sredstava koje se bave nainom na koji se eli da se postigne odreeni rezultat delovanja; Kategorije osnovnih crta - karakteristika subjekta koji su tretirani u poruci. Kategorije aktera - nosilaca radnji u poruci, koje se odnose na uesnike u procesu tretiranom u poruci, na njihove uloge, funkcije i mesta u procesu. Kategorije autoriteta - koje se odnose na one subjekte ili inioce na koje se autor iskaza poziva kao na autoritet s ciljem pojaavanja vrednosti svojih stavova ili izvora informacija. Kategorije porekla - koje se odnose na poreklo informacija - sredinu iz koje je ona potekla. Kategorije cilja - koje se odnose na adresata kome je poruka upuena. Ovde prikazane kategorije sadraja su nesumnjivo znaajan doprinos formalizaciji (standardizaciji) metoda analize dokumenata. Takoe, one su mogu opti osnov izrade kodeksa, jer definiu zahteve prema sadraju kodeksa. Upravo stoga neophodno je posvetiti im dunu panju u primeni, razradi i tumaenju. Analiza moguih kategorija kodeksa ukazuje na sledee probleme: na neophodnost razlikovanja kategorija koje slue za kvalifikovanje od kategorija za konstatovanje (za utvrivanje injenice postojanja - prisustva ili nepostojanja - odsustva) odreenih inilaca: dokumenta kao takvog; procesa odnosno pojave kao takve; na neophodnost razlikovanja delova, odnosno slojeva dokumenata ijim istraivanjem saznajemo o:

245

1. .1. .2. .3.

3.

.1. .2. .3. .4.

.1. .2. .3. .4.

.1. .2.

uesnicima procesa i procesu; tvorcu (autoru) sadraja i oblika osnovne poruke; interpretatoru - emitentu jedne osnovne poruke i njegovoj interpretaciji te poruke; primaocima poruke i interpretaciji, i sadrini i formi u koju oni uobliavaju poruku i interpretaciju. Na osnovu kazanog proizlazi da kodeks treba da sadri: o definicije osnovnih kategorija sadraja onog to je reeno, onog to je sadrano u dokumentu o predmetu naeg istraivanja kao stav, sud - (injeniki i vrednosi), i argumentacija u napred pobrojene etiri situacije ili etiri sloja sadraja dokumenta, i o kriterijume i merila za vrednovanje kategorija u dokumentu. A, sve dosad izloeno upuuje nas na zakljuak o celishodnosti izvesnog pojednostavljivanja (ili moda, ipak, uslonjavanja) osnovnog kategorijalnog sistema sadraja iskaza u kodeksu na sledei nain: Uslovi i povodi: nastanak iskaza (dokumenta), ponaanje autora, ponaanje interpretatora, 1.4. ponaanje sudeonika u politikom procesu na koje se iskaz odnosi, 1.5. ponaanje adresata (onih kojima je iskaz upuen). 2. Uesnici u nastanku dokumenata u procesu koji dokument obrauje po svojim ulogama, funkcijama, mestu (poloaju): 2.1. autor, 2.2. interpretator, 2.3. sudeonik - uesnik u tretiranom procesu, 2.4. adresat. Motivi, interesi, ciljevi, orijentacione vrednosti: 3.1. autora, 3.2. interpretatora, 3.3. uesnika, 3.4. adresata. 4. Aktivnosti, delatnosti, funkcije, radnje, inovi, postupci, operacije - po sadraju i obliku: autora, interpretatora, uesnika adresata 5. Metodi i sredstva ostvarivanja aktivnosti i ciljeva (po obliku i sutini): autora, interpretatora, uesnika, adresata. 6. Posledice i rezultati aktivnosti i primena metoda - sredstava u ostvarivanju ciljeva: autora, interpretatora,
246

.3. .4.

uesnika, adresata. Ovaj pojednostavljeni kodeks izveden iz sheme opte strukture predmeta istraivanja podrazumeva u svim sluajevima: istraivanje vremena, prostora, intenziteta i usmerenosti, kao i dimenzija kvantitativnih i kvalitativnih svojstava. Razumljivo je da je ovo mogue shvatiti samo kao opti okvir sistema kategorija sadraja iskaza dokumenata koji, u primeni, mora da omogui i razlikovanje direktnih podataka od indirektnih (onih koji se odnose na druge pojave, ali mogu da se koriste i za zakljuivanje o istraivanoj pojavi u veoj ili manjoj meri, samostalno ili u sprezi sa drugim podacima). Kategorije "kako je neto reeno" (kategorije forme) nisu manje znaajne od kategorija sadraja. One ponekad izraavaju pravo znaenje iskaza. Znaajne su samo u funkciji iskazivanja sadraja. Berelson ih deli na: Kategorije oblika saoptavanja i naina saoptavanja, koje se bave samo najoptijim oblicima; Kategorije oblika izjava i sudova (injeniki, preferencijalni i identifikacioni, koji se meu sobom mogu dalje deliti po kriterijumima vremena, izvesnosti itd.); Kategorije intenziteta, koje se odnose na snagu iskaza (emocionalnost, angaovanost itd.); Kategorije trikova, koje se odnose na upotrebljene konstrukcije, simbole, figure i sl. u iskazu. Razvijanje ovih kategorija, koje se odnose na sadraj u celini imaju razliite oblike manifestacija u stvarnosti i veoma veliki znaaj za razumevanja prave sutine pojave. Njihovo formalno izdvajanje i nije neophodno. Ispravnije je, izgleda, svrstati ih, ako se primenjuje napred navedeni primer klasifikacije kategorija sadraja u peti segment: "metodi i sredstva ostvarivanja aktivnosti i ciljeva (po obliku i sutini)". U celini posmatrano, rad na kategorijalnom sistemu - kodeksu za potrebe primene metoda analize dokumenata nuno je kritiki razvijati istovremeno i na osnovu kako kategorijalnog aparata nauke tako i kategorijalnog aparata svakog konkretnog istraivanja. Funkcije kodeksa su viestruke: da sistematizuje i formalizuje aktuelno okvirno saznanje o predmetu istraivanja; da usmeri napore u istraivanju; da poslui kao osnova za izradu obrasca za sakupljanje podataka; da poslui kao osnova za opisivanje poajve, tj. za tretman dokumenata, podataka i saznanja. Obrazac za analizu dokumenata (analitiki obrazac, evidencioni list, itd.) je naredni ozbiljan i teak zadatak, tei kada je re o kvantitativnoj tehnici. On je, po sadraju slian kodeksu - mora sadrati podatke o autoru, dokumentu i iskazu saglasno sa sadrajem kodeksa. Mogue je formirati pojedinani i skupni obrazac. Pojedinani se pravi u sluajevima kada imamo sloen predmet istraivanja i sloen dokument. Skupni podaci se prave kada je broj dokumenata mali, a predmet istraivanja relativno uzak. Principi i pravila izrade obrasca su u oba sluaja isti. Razlika je u tome to e se u prvom sluaju svaki dokument ili jedan njegov deo koji predstavlja celinu evidentirati na posebnom obrascu, u drugom sluaju nee. Obrazac za sakupljanje podataka neophodan je samo u situacijama u kojima nije mogue vriti neposredno obeleavanje na izvornim dokumentima, njihovo

247

kopiranje, ili unoenje u memorije raunara. Po pravilu, evidencioni obrazac izrauje se prilikom runog obavljanja tehniko-administrativnih poslova zato to omoguuje kontrolu brojanja, fiziko klasifikovanje po odreenim obelejima podataka u odreene skupine itd. Izrada obrazaca moe vie da kota nego kopiranje izvornog materijala. Naalost, u nekim sluajevima nije dozvoljeno kopiranje ili nije mogue prepisivanje izvornog materijala, pa nam obrazac ostaje jedina mogunost. Neposredan rad na analizi dokumenata, inae, ima sve faze kao i svako drugo istraivanje. Osnovna je razlika u fazi sakupljanja podataka koja podrazumeva: ostvarivanje uvida u dokument i konstatovanje pristustva - odsustva podataka; identifikaciju i klasifikovanje podataka; selekciju i obeleavanje relevantnih podataka; unoenje podataka u obrazac. Na osnovu kazanog moe se zakljuiti da je analiza sadraja, iako relativno nova metoda, do sada veoma esto upotrebljavana za prouavanje najraznovrsnijih drutvenih pojava. Ovom metodom najvie su prouavane kulturne delatnosti i kretanja u oblasti kulture. Njome su ispitivani tematski sadraji knjievnih i umetnikih dela, karakterne crte junaka pojedinih knjievnih dela i filmova, osobito crtanih, stilovi pojedinih knjievnih pravaca itd. U novije vreme analiza sadraja se sve vie koristi za izuavanje sredstava masovnog komuniciranja - programa radija i televizije, tampe, asopisa i sl. Tokom Drugog svetskog rata grupa amerikih naunika, okupljenih oko Lasvela, ovom metodom je veoma uspeno prouavala faistiku propagandu Nemake i Italije. Ona je na bazi analize sadraja propagandnih govora faistikih funkcionera izvodila veoma tane zakljuke o stanju u ovim zemljama i politikim i vojnim namerama njihovih rukovodstava. Analiza sadraja je vrlo vaan, moglo bi se rei neophodan istraivaki metod za svako kompleksnije prouavanje drutvenih pojava, procesa i odnosa. Meutim, da bi ovaj metod po svom karakteru bio socioloki, mora se uvek nastojati da se razni tokovi simbolikog optenja tretiraju kao sastavni deo drutvenih delatnosti i odnosa. Samo na taj nain analiza sadraja moe biti pouzdano i nauno plodotvorno sredstvo za istraivanje drutvenih pojava. 4.3.6. BIOGRAFSKA METODA Ova metoda37, koja je poznata i pod nazivima metod linih dokumenata, metod ljudskih dokumenata, ivotna pria, ivotna istorija, istorija sluaja, veoma se malo koristi u istraivanjima. Ovo zbog toga to: su trokovi njene primene srazmerno vei nego u primeni drugih metoda; istraivanja dugo traju; do odreenih izvora se relativno teko dolazi; stalno prisutna brojna pitanja o reprezentativnosti i pouzdanosti podataka i valjanosti zakljuaka.
37

Biografska metoda je konstituisana posle Prvog svetskog rata kao metoda sociolokih istraivanja. Meutim, izvesna iskustva u primeni ove metode znatno pre njenog konstituisanja imale su u istorija (naroito starija) i knjievnost. A koncepcijske razlike izmeu ranije i u drugim naukama primenjivane biografske metode i savremenog metodolokog koncepta relativno su velike. I u toku razvoja ove metode, koja ima dva naglaena afirmativna perioda (prvi od 1914-1934. godine, i drugi od 1960-1978. godine), javljaju se znatne unutranje razlike u shvatanju i primeni. 248

Osnovna ideja biografske metode je da se na osnovu linih dokumenata, koja imaju sva bitna svojstva valjanih izvora, sazna i subjektivna vienja objektivnih situacija. Naime, polazi se od toga da svaki subjekt uspostavlja lini odnos sa i prema objektivnim dogaajima i situacijama iste razumeva, tumai i doivljava na svoj nain i u skladu sa tim razvija svoje aktivnosti. Prema tome, iz linih dokumenata saznaju se ne samo faktika ponaanja ve i razlozi takvih ponaanja. Pored ovog, lina dokumenta sadre iskrene iskaze i zbog toga su ona uglavnom istinita. Njihov autor je sam ispitanik koji voljno uestvuje u procesu istraivanja. Iz metodoloke literature proizlazi da su lini dokumenti pogodan i dovoljan izvor za mikro i makro istraivanja i da se ovom metodom prevazilaze manjkavosti funkcionalizma, strukturalizma, a posebno ortodoksnog marksizma. Postoje sledee dve osnovne vrste linih dokumenata: dokumenta koja nastaju po slubenoj evidenciji u odreenim institucijama, i lina dokumenta iji je stvaralac jedinica posmatranja. Onda kada su u pitanju lina dokumenta pisma i autobiografije. A u novijoj metodolokoj literaturi pravi se razlika izmeu autobiografije i biografije. Autobiografijom se smatraju izvorni pisani iskazi autor o sopstvenom ivotu, a biografijom se smatraju koje je docnije oblikovao posrednik, recimo istraiva. Isto tako je znaajna razlika izmeu biografije (autobiografije) nastalih spontano i onih koje su nastale po zahtevu. Naime, autobiografije nastale po zahtevu mogu biti usmeravane upostvom kojim se trai opis ivota sa stanovita potreba i cilja istraivanja. A ovakve biografije istraiva lake koristi, ali je spontana iskrenost u njima smanjena. Ovi i ovakvi tipovi biografija mogu se jako pribliiti tzv. neusmerenom intervjuu. Princip komplementarnosti je veoma znaajan u primeni biografske metode. Naime, on zahteva da se: meusobno porede i dopunjuju sva lina dokumenta, i da se meusobno porede i dopunjuju sva lina i sva institucionalna dokumenta. Iz metodoloke lektire proizlazi da postoje sledee osnovne situacije primene biografske metode: kada su lini i institucionalni dokumenti jedini izvori; kada su lini i institucionalni dokumenti glavni izvori, ali se koriste i pomoni izvori (primera radi: podaci dobijeni anketom, posmatranjem, itd.), i kada se lini i institucionalni dokumenti javljaju kao pomoni izvori.38 Prema tome, sutina biografske metode nije u izboru izvora ve u saznavanju individualnih biografija, i, posredstvom njih, sticanja saznanja o drutvenim grupama, organizacijama, i td., odnosno drutvenim pojavama, procesima i odnosima. U protivnom izmeu biografske metode i studije sluaja ne bi bilo znaajnih razlika, a onda kada je u pitanju individualni sluaj, znatnijih razlika ni nema. Bitna ideja biografske metode je vezana za ponavljanje obrazaca ponaanja u autobiografskim (biografijama) istraivanih pojedinaca - pripadnika iste grupe, ime se postie tzv prag zasienosti podacimaa i otklanjaju prigovori o nedovoljnoj reprezentativnosti i valjanosti iskustvene osnove podataka. Prema metodolokim nalazima procedura istraivanja biografskim metodom odvija se sledeim redom:
38

V.Gud i P. Het: Metode socijalnog istraivanja,Vuk Kardi, Beograd, 1966., str. 278-296. 249

A analiza. Ova metoda nema svoje postupke i instrumente prikupljanja podataka. Istine radi, ona ima jednu specifinost a to je proizvodnja dokumenata po zahtevu istraivaa u obliku autobiografija, biografija, dnevnika, belaaka, itd. A kada se uz korienje dokumenta koriste i intervjui, posmatranje, komparacije objektivnih podataka o subjektu sa subjektivno datim podacima, tada imamo metod studije sluaja. Ovakva korienja instrumenata i postupaka drugih metoda usklaenih sa potrebama biografske metode ne spreava da se ona posmatra posebnom i podesnom da se kombinuje sa drugim metodama u naunom radu.

Detaljna informisanja o predmetu istraivanja i sredini realizuje se projektom istraivanja; izbor izvora podataka i naina dolaenja do podataka realizuje se projektom istraivanja i o tome postoji vie mogunosti: a) predmet istraivanja i izvor podataka moe da bude samo jedno lice ili vie njih povezanih nekim osnovnim svojstvima u grupu, b) odabrani uzorci subjekata koji e biti obuhvaeni istraivanjem i koji e odgovarati statistikoj reprezentativnosti, c) veliki primarni uzorak stimulisan konkursom39 objavljenim u tampi ili na neki drugi nain iz koga se mogu izvoditi manji uzorci; Prikupljanje podataka, odnosno linih dokumenata i formiranje od njih baznih podataka. Ovakva baza podataka moe se formirati runo, formiranjem pisanih dokumenata ili pomou raunara, unoenjem podataka u memoriju. Pri formiranju baze podataka mogu se upotrebiti sledei registri: a) glavni, u koji se upisuju svi dokumenti (svi izvori podataka, odnosno evidentirani podaci po izvorima) po redu pristizanja, b) analitiki registri, kojima se evidentiraju iskazi koji se ponavljaju i oni koji se retko ili sporadino javljaju, a njima se obezbeuje veza izmeu podataka i mogunosti njihovog praenja u vremenu i uopte u kontekstu, c) dnevnik istraivaa, d) evidencija prepiske; Analiza i ocena prikupljene grae, njeno izuavanje, povezivanje, uporeivanje, konstatovanje iskaza i znaenja iskaza, njihovo klasifikovanje i tipologizacija, konstatovanje stepena pouzdanosti, pravilnosti javljanja i razlika u iskazima i obelejima subjekata obuhvaenih istraivanjem; Formiranje zakljuka. u sloenim i dugotrajnim istraivanjima celishodna je izrada sekvencijalnih

4.4. OCENA I ANALIZA PODATAKA

39

Dosadanja istraivaka iskustva pokazuju da se uzorci koji se javljaju na konkursu uglavnom pribliavaju osnovnoj strukturi populacije, kao i da je za rezultate istraivanja bolje imati mali uzorak samo nekolicinu kompetentnih subjekata, nego masu onih koji nisu dovoljno svesni dogaaja. 250

Dobijene podatke u procesu teorijsko-empirijskog istraivanja, prema naunim sugestijama, valja uoptiti u "saznajne injenice" i formirati odgovore na ona pitanja koja sadre hipoteze. Ovo je, u sutini, proveravanje (verifikacija) hipoteza korienjem sakupljenih i obraenih podataka. Meutim, prema istraivakim iskustvima, pre ovog potrebno je srediti i analizirati podatke. U sreivanje podataka spada: logika i tehnika kontrola podataka; klasifikacija obeleja podataka prema njihovim svojstvima; obrada i iskazivanje podataka u vidu standardnih, grupnih iskaza kao to suserije, tabele, grafikoni i sl. Analiza podataka, kao misaona aktivnost, jeste faza naunog saznanja koja prethodi naunom zakljuivanju. Naime, istraiva stie mogunost da oceni podatke tek u postupku analize, sreivanjem i njihovim povezivanjem. On, misaonom aktivnou dolazi do odreenih "injenica". U toj aktivnosti podaci i injenice se razlikuju po tome to su podaci obavetenja (= istinita ili neistinita, dovoljna ili nedovoljna) o realno postojeem, o stvarnim injenicama koje postoje nezuavisno od saznanja istraivaa o njima. Analititki postupak kao misaona aktivnost ostvaruje se kroz: razlaganje podataka na predmete (identifikovane po obliku) i na odnose (relacije) izmeu predmeta, procesa, odnosa koji su predmet analize; poreenje istovrsnih podataka, proveravajui njihovu logiku koherentnost; konstatovanje injenica u vidu odreenih iskaza o predmetima, procesima, realcijama, svojstvima i aktivnsotima ispoljenim u stvarnosti. Znai: analizom se dolazi do konstatacije o injenicama koje slue za verifikaciju pojedinanih hipoteza. Iz istraivake prakse proizlazi da se analiza izvodi po unapred utvrenom analitikom konceptu i planu, a na osnovu analitikih pravila, ime se obezbeuju valjanost (objektivnost i pouzdanost) misaone aktivnosti istraivaa. Analitiki koncept odreen je u ciljevima istraivanja i kao cilj istraivanja, i on je stepenast. Naime, on je unapred determinisan konceptom istraivanja, ciljevima i, posebno, sistemom hipoteza, ija se provera i vri putem konstatovanja injenica. Zato se moraju obezbediti prodornost, pouzdanost i ekonominost analitikog postupka. Sama realizacija analitikog koncepta uslovljena je kvantitetom i kvalitetom fonda prikupljenih podataka. Stoga, analizi neposredno prethodi, odnosno javlja se kao prva faza analize, ocena podataka. Ocena valjanosti podataka, kako govori istraivaka praksa, treba da bude izvedena, kao i da je saglasna sa postupkom verifikacije hipoteze. Za verifikaciju hipoteza (prihvatanje ili odbacivanje) bitne su samo tzv. krucijalne saznajne injenice. Ocenom se utvruje da li podaci omoguuju, sreivanjem i obradom, konstruisanje potrebnih krucijalnih saznajnih injenica. Ocenom podataka, prema tome, utvruje se da li su podaci dovoljni, adekvatni i validni za predmet i hipoteze istraivanja. Poto u sakupljenom fondu podataka imamo kvalitativne i kvantitativne, neophodno je za kvalitativne podatke utvrditi: da li se odnose sadrajno na predmet istraivanja, i da li valjano izraavaju smer i svojstva pojava, koja je predmet istraivanja? A, za kvantitativne podatke nuno je utvrditi: da li valjano izraavaju meru
251

(rasprostranjenost, intenzitet itd.) istraivane pojave? Samo tom analizom dolazimo do saznanja da li podaci zaista izraavaju prouavanu pojavu, njen obim i dubinu, smer i intenzitet, potrebna svojstva i dimenzije. U metodologije naunog rada poznato je i priznato vie postupaka za ocenu podataka. Najjednostavniji je logika ocena sadraja podataka, koja se vri po pravilima logikog miljenja. No, ona je najmanje egzaktna. Drugi postupak je slaganje sadraja prikupljenih podataka - injenica na osnovu teorijskih koncepata o predmetu istraivanja. Ispravnost ocene podataka ovim postupkom zavisi od ispravnosti teorije - teorijskog koncepta. Stoga se na ovaj nain ne moe utvrditi ta je zaista istinito! Trei postupak je utvrivanje sadraja podataka sopstvenog sa sadrajem podataka ranijih istraivanja, iji su predmet i ciljevi istraivanja isti ili slini. Slaganje sadraja podataka odnosno razlike mogu biti proizvod greaka, promena u predmetu istraivanja itd. etvrti postupak je pribavljanje ocene valjanosti podataka od grupe eksperata za predmet istraivanja. Pokuaj objektivizacije ocene podataka je, po pravilu, uspeniji ukoliko je sastav grupe eksperata po naunim disciplinama u okviru kojih se bave predmetom istraivanja raznovrsniji. Problemi se javljaju zbog toga to se esto ne moe postii jedinstvena ocena svih eksperata. Ako su svi eksperti iste strukem mogue je oceniti podatke i tzv. "prosenim miljenjem". Ipak, ovaj se postupak smatra egzaktnijim od prethodnih. Peti postupak je utvrivanje stepena meusobne povezanosti podataka (koeficijentom relacije) u okviru istog istraivanja - ali prikupljenih posredstvom razliitih, meusobno nezavisnih indikatora. Problemi koji se u ovom postupku javljaju zbog toga to je veoma teko nai identine indikatore, pa se stoga koriste slini, prevazilaze se u odreenoj meri povezivanjem nekoliko indikatora u simetrinu celinu, ime se formira tzv. kompleksni indikator (kao to su, npr. indeksi). No, ovo prvenstveno vai za kvantitaitvne podatke i statistiku metodu. Svi ovi postupci ne omoguuju da se sa sigurnou zakljui o valjanosti prikupljenih podataka, zato to prethodno nije poznata valjanost indikatora kojim se sluimo u oceni podataka. Iste je nuno otkloniti, ili, bar, umanjiti. A, prema saznanjima metodologije naunog rada to je mogue uiniti korienjem veeg broja postupaka, kojima se greke znatno umanjuju ili otklanjaju. Meutim, valja imati u vidu da su u svakoj fazi istraivanja, pa i u fazi analize, mogue greke pa je minimum zahteva prema istraivau da iste oceni, ako ve ne moe da ih potpuno izbegne ili otkloni. Greke do kojih dolazi u fazi analize mogu biti prouzrokovane grekama u ranijim fazama ili u toku primene analitikih postupaka. Po posledicama koje izazivaju, razlikujemo dve osnovne vrste greaka: greke koje se u uzajamnom odnosu uveavaju, pa je ukupna greka ravna njihovom zbiru ili umnoku; pojedinane greke se uzajamno potiru. Izvori greaka su najee u pristrasnosti istraivaa, koja moe da proistie iz: pogrenog teorijskog koncepta (teorijska pristrasnost), nepotovanja metodolokih pravila i postulata (metodoloka pristrasnost), neadekvatnog postupka u prikupljanju podataka (terenska pristrasnost), neadekvatnog postupka u sreivanju, iskazivanju, analizi podataka (kabinetska pristrasnost).
252

Svi oblici pristrasnosti daju: sistematsku greku, odnosno sistematske greke, koje se meusobno ne kompenzuju ve umnoavaju, sluajne tehnike treke, preteno pojedinane, koje se mogu uzajamno kompenzovati, potirati, tako da u ukupnom konanom rezultatu nemamo znaajnu greku. A, uzajamnim delovanjem sistematske i sluajne greke u istom smeru i sistemu podataka dolazi se do znatno vee greke nego to je to njihov zbir. Da bi se smanjila mogunost pravljenja sluajnih greaka, koje je inae teko otkriti, preduzimaju se mere predupreivanja: ozbiljno, precizno projektovanje, rigorozna primena pravila metoda, obuka saradnika, sistematska kontrola rada svih saradnika itd. Osim ovog, potrebno je istraiti dovoljan broj jedinica uz uee racionalnog broja saradnika. Da bi se smanjila mogunost sistematske greke, istraiva koristi - razvija to precizniji teorijski koncept i naunu zamisao, rigorozno utvruje i proverava indikatore, razvija i proverava to detaljnije planove i uputstva za rad u svakoj fazi istraivanja, nastoji da to potpunije obui saradnike itd. Osim toga, korienjem obilja podataka - dovoljne koliine podataka, dobija se tzv. "prava srednja vrednost" ime se obezbeuje da i drugi parametri skupa budu "pravi". U tome veliku ulogu igra valjano predistraivanje i njegova kritika analiza. Izbor analitikih postupaka zapoinje ocenom mogunosti njihove primene na raspoloivi fond podataka, a u skladu sa predmetom i ciljevima istraivanja. Pri tome se nuno uspsotavlja veza izmeu prodornosti analitikog postupka i vrste podataka (na primer, izvesni analitiki potupci su primenjivi samo na kvantitativne ili samo na kvalitativne podatke ili i na jedne i na druge). Analitiki postupci razlikuju se po nainu na koji se svojstva pojave iskazuju, ali neki od njih sadre i ogranienja u pogledu poretka izraavanja svojstava pojave. Svojstva pojave mogu biti izraena: a) diskretnim poretkom, b) kontinuiranim poretkom, c) poretkom varijeteta. Svi ovi poreci izgraeni su od modaliteta svojstava - izraavaju prisutnost ili meru svojstava. Modalitetima se ispoljava i promenljivost pojava, svojstava ili odnosa izmeu ili unutar pojava, na emu se zasnivaju tehnike verifikacije hipoteza. U tom smislu, "kvalitativni podaci" izraavaju svojstva koja najee pripadaju diskretnim ili tipolokim porecima modaliteta, a "kvantitativni" uvek kontinuirani poredak. Naime, kontinuirani poredak uvek zapoinje "ishodinom takom", a svaki modalitet zauzima odreeno mesto - vrednost u odnosu na nju i na sve druge modalitete istog kontinuuma u relacijama "vei od", "jednak", "manji od". Udaljenost na mernom kontinuumu ograniava mogunost korienja nekih analitikih tehnika. Na primer, ako je udaljenost nejednaka (neekvidistalnost), mogue je koristiti samo nominalnu i ordinalnu skalu. Prema metodologiji naunog rada, u analizi podataka, tj. utvrivanju odreenih svojstava pojave, njenih odnosa, itd. koriste se mnogobrojne analitike tehnike. Uobiajeni postupci u tretmanu prikupljenih podataka su: prebrojavanje kojim se utvruje broj jedinica obuhvaenih istraivanjem, broj ispravno obraenih jedinica,
253

broj greaka, itd., i izraunavanje proporcije i procenata. U tom smislu valja se prisetiti da se proporcijama izraava kvantitativan odnos dela prema celini korienjem raspona od 0 do 1. Procenti su, najkrae reeno, iznos proporcije pomnoeni sa 100 ili jednostavnije broj stotih delova bilo koje celine iskazane brojem. Za proporcije i procente moe se konstatovati da su, u odnosu na apsolutne brojeve, nova, kvalitativno drukija i potpunija inforamcija o ueu pojedinih grupa ili kategorija u razdeobama, koje omoguavaju poreenja vie razdeoba (serija) sa istim kategorijama razliitih veliina. Koeficijenti odnosa slue, takoe, za opisivanje skupa iskazivanjem odnosa kategorija izmeu sebe (na primer: mukih i enskih lanova organizacije), kao i utvrivanjem srazmere jedne kategorije prema drugoj od koje zavisi. Koeficijent odnosa slui za konstruisanje stopa rasta (progresivnih - rastuih i regresivnih opadajuih). Numerike razdeobe frekvencija nisu samo opis ve i mera opisa skupa. Njima se vri statistiko kondenzovanje inilaca razdeobe otkrivanjem reprezentativne veliine, tj. mere centralne tendencije ili prosene, srednje vrednosti razdeobe: izraunate srednje vrednosti - u koje spadaju aritmetika geometrijska i harmonijska vrednost; pozicione srednje vrednosti - u koje spadaju medijana i modus. Za opis skupa, osim srednje vrednosti (centralne tendencije), neophodne su i varijacije odstupanja od srednjih vrednosti i izmeu sebe. Aritmetika sredina, veoma esto koriena u nauci i u naunoj komunikaciji, kolinik je izmeu zbira svih vrednosti obeleja u skupu jedinica i broja tih jedinica. Prednost srednje aritmetike vrednsoti je kondenzovanost i jednostavnost utvrivanja i saoptavanja, a nedostatak znatno pojednostavljivanje i ogrubljavanje karakteristika skupa. U nekoj meri se ovo ogrubljavanje umanjuje izraunavanjem ponderisane aritmetike sredine, pri emu se ponderom smatra broj jedinica koje nose jednu odreenu karakteristiku - obeleje. Za vremenske serije potrebno je utvrivati geometrijsku ili harmonijsku srednju vrednost. Geometrijska srednja vrednost je n-ti koren iz proizvoda dobijenog mnoenjem svih vrednosti razdeobe, pri emu je n jednako broju jedinica u skupu. Osim za prostu razdeobu, u nekim sluajevima, moe se, kao to je to sluaj sa aritmetikom sredinom, utvrditi geometrijska srednja vrednost i za intervalne razdeobe, mada su tu mogunosti esto ograniene. Harmonijska srednja vrednost je u mnogo manjoj upotrebi nego prethodne dve. Koristi se povezano sa aritmetikom sredinom za utvrivanje i otklanjanje razlika izmeu rezultata dobijenih aritmetikom sredinom i stvarnih vrednosti. Harmonijska sredina, kao ni geometrijska, nije mogua ako je vrednost bilo kog lana jednaka nuli. Medijana je mera centralne tendencije koja svojom vrednou deli na dva jednaka dela razdeobu (seriju) sreenu po veliini. To je vrednost obeleja za tipinu jedinicu. Na nju ne utiu promene vrednosti obeleja. Prednost toga je njena neosetljivost na ekstremne vrednosti obeleja, ali je njen zahtev da serija bude sreena po veliini. Modus je najee ponavljana vrednost obeleja u razdeobi jednog skupa. Upotrebljava se u svim sluajevima istraivanja tipine vrednosti obeleja. Mere proseka, iako veoma znaajne kao pokazatelj u opisu strukture u razdeobi i za komparaciju vie razdeoba, budui da otkrivaju samo jednu karakteristiku razdeobe (centralnu tendenciju), nisu dovoljne za opis osnovnih karakteristika u razdeobi, te im se dodaju i mere razlika i vrednosti poloaja.

254

Mere centralne tendencije se i izraunavaju zato da bi se sagledale razlike. Ovo je neophodno i zato to veoma razliite razdeobe (serije) mogu imati iste srednje vrednosti, to moe dovesti do aspurdnih predstava. Za utvrivanje varijacija postoje dva tipa mera: apsolutne, u koje spadaju: razmak varijacije, interkvartilni razmak, proseno odstupanje i standardna devijacija; relativne: koeficijent varijacije i koeficijent kvartilne varijacije. Razmak varijacije je razlika izmeu najvie i najnie vrednosti obeleja, bilo da je razdeoba data u pojedinanim ili grupnim razmacima. Ova najprostija i najlaka za utvrivanje mera varijacije, nuno je gruba, ali ipak ima znatnu primenu. Interkvartalni razmak, koji predstavlja razliku izmeu treeg i prvog kvartila, znatno ublaava uticaj ekstremnih vrednosti ispoljen u prethodnom razmaku varijacije. Ipak, i prvi i drugi razmak varijacije vie su pokazatelji granica varijacija nego prikaz varijacija unutar granica. Proseno apsolutno odstupanje predstavlja odstupanje pojedinih vrednosti obeleja u razdeobi od svoje aritmetike sredine. No, i ova mera, zbog svojstava aritmetike sredine, nema vei znaaj. Varijansa je centralni momenat, dat kao oblik kvadratnog odstupanja srednjeg apsolutnog odstupanja. Pogodna je za dalju matematiku obradu i statistiku analizu, ali je sloena za tumaenje i neophodna za uporeivanje u razilitim serijama. Standardna devijacija spada u najznaajnije apsolutne mere varijacije. Ona se moe odrediti kao kvadratni koren iz prosenog kvadratnog odstupanja (varijanse) pojedinih vrednosti obeleja u razdeobi od njihove aritmetike sredine. Koeficijent varijacije je odnos izmeu standardne devijacije i aritmetike sredine, izraen u procentima. Osim ove elementarne informacije o poetnim postupcima statistikog opisivanja pojave, izgleda, neophodno je ukazati na injenicu da su istraivanja organizacionih procesa zasnovana na zakonima veovatnoe, to podrazumeva korienje i pridravanje pravila verovatnoe, podrazumevajui da verovatnou u njihovom izuavanju, zbog toga to spadaju u drutvene pojave, nije mogue primeniti a priori, ve a posteriori. To znai da se verovatnoa shvata kao relativna frekvencija, kao odnos meu jedinicama koje poseduju karakteristiku prema ukupnom broju svih jedinica u skupu. Ovde emo se zadrati samo jo na veoma znaajnom pitanju regresije i korelacija. Jer, prethodno evidentirani statistiki postupci odnosili su se na tretman jednog obeleja, to nikako nije dovoljno kada su u pitanju pojave koje se nalaze u odnosu meusobne uslovljenosti i uslovljenosti razliitih obeleja iste pojave izmeu sebe. Regresijom se smatraju stohastike zavisnosti, s tenjom da se zavisna varijabla oceni nezavisnom, ustanovljavanjem matematike relacije i odreivanjem njihovog oblika i pravca. Korelacijom se iskazuje (izraavaju) stepeni jaine odnosa, kojim se uzajamna zavisnost pojava, njihovih karakteristika, manifestuje, ali se zavisna varijabla ne moe objanjavati nezavisnom. Primene regresione i korelacione analize zahtevaju se prethodno odreenje osnove izlaganja. Ako se, to je za istraivanje pojava odgovarajue, usvoji sistem kombinacije tipova obeleja i njihovog broja, razmatranje se moe ovako organizovati: Kombinacija pojava (obeleja) i njihovi izvori Metodi Mere i pokazatelji

255

Dva ili vie pojava sa atributima (kvalitativnim izrazom)

Kontigencija

Hi-kvadrat Yule-ov koeficijent udruivanja Fi-koeficijent Koeficijent kontigencije Koeficijent korelacije ranga Dijagram rasturanja Regresiona jednaina Standardna greka - regresije Koeficijent determinacije Koeficijent korelacije - Eta koeficijent Regresione ravni linijska i krivolinijska viestruka korelacija Koeficijent viestruke korelacije Koeficijent delimine korelacije

Dve pojave sa numerikim Totalna korelacija (kvantitativnim) izrazom. Linijska regresija Serije sa grupisanim ili negrupisanim obelejem nastalim iz akcija potpunog posmatranja ili preko uzorka. Tri ili vie pojava kvalitativnog izraaja. Viestruka korelacija Delimina korelacija

Procesi i odnosi mogu da budu: funkcionalni (=korelacioni), uzroni (=kauzalni), sluajni itd. Za nas su bitni korelacioni (= funkcionalni) i uzroni (=kauzalni) oblici odnosa. Osnovna obeleja korelacionih (=funkcionalnih) veza su: Tamo gde postoji uzronost postoji i korelacija, ali tamo gde postoji korelacija na mora da postoji i uzronost (R.M. MacIver). Ovo znai da pojave koje su u korelaciji ne moraju da budu jedna drugoj uzrok. Njih moe da uslovljava neka trea. Ova vrsta determinizma (=metodoloki determinizam) odreuje da zastupajui jednu teoriju u isto vreme odluujemo i koji od inilaca ima odluujuu ulogu u datom sluaju. Time se izbegava vrtenje u krugu objanjavanje jedne pojave drugom, jednog procesa drugim, jednog odnosa drugim; Pojave mogu da budu uzajamno povezane, ali da nam ta veza nita ne zbori o vremenskom redosledu pojava: one su po pravilu istovremene. Isto tako u utvrenoj i esto potvrenoj povezanosti: ukoliko je vii poloaj koji neko zauzima u jednoj grupi, utoliko vie njegove delatnosti moraju biti u skladu sa normama grupe kojoj pripada, veoma je teko utvrditi vremenski redosled, jer se ne zna da li je pokoravanje normama grupe uslov da bi pojedinac dospeo do vieg poloaja u grupi, ili je vii poloaj u grupi uslov da se pojedinac pridrava grupnih normi; E. Direkem e upozoriti: Jednostavan paralelizam kvantitativnih promena kroz koje prolaze dve pojave, samo ako je on utvren u dovoljnom broju dovoljno razliitih sluajeva, jeste dokaza da izmeu njih postoji odnos... Ova saradnja, dakle, sama po sebi dovoljna je da dokae da one nisu jedna drugoj strane... im se dokae da se u izvesnom broju sluajeva dve pojave menjaju jedna kao druga, moemo biti sigurni da pred sobom imamo jedan zakon. Iz ovog nalaza proizlazi: menjanje pojava u organizaciji i menjanje pojava u njenom okruenju jeste obostrano. Znai: promenom jedne menja se i druga. A te promene mogu da budu:

256

 porast jedne pojave praen je porastom druge i obratno, porast jedne pojave praen je padom druge i obratno; Pojave koje stoje u korelaciji veoma esto su posredno povezane; Posredna veza izmeu pojava moe da bude relatvno stalna.Kada se dve pojave redovno menjaju jedna kao druga, treba ostati pri ovom odnosu ak i onda kada bi se u izvesnim sluajevima jedna od ovih pojava pokazala bez druge (E. Dirkem); Ono to korelacija moe da pokae jeste stepen (jainu) povezanosti izmeu pojava. A ono to korelacija ne moe da pokae jeste odnos snaga tih pojava jedne prema drugoj. Zato opte iskaze ove vrste uzimamo sa puno opreza, izbegavajui tvrdnje A je uzrok B, ve se radije sluimo izrazima A se menja sa B, A varira sa B itd; Korelacijom se vaspostavlja zavisnost izmeu pojava, ali se ona ne objanjava. Pa u emu je onda teorijska i praktina vrednost korelacionih veza koje otkriva i razotkriva, utvruje i opisuje istraiva? Ta vrednost se, prema nalazima moe iskazati u nekoliko stavova: korelacije su esto deskriptivnog karaktera i nemaju eksplikativnu snagu (njima se otkriva pravilnost i izraavaju izvesne opte i postojane veze izmeu veliina i vrednosti, ali one ekaju da i same budu objanjene); bitni nedostatak korelacije jeste gubljenje iz vida proizvodne, stvaralake, genetike osobine: uzronost svakako pripada teoriji promene, dok je korelacija u vezi sa teorijom strukture; odnosi izmeu pojava ili njihovih obeleja obino se izraavaju kvantitativno, to znai da korelacije zanemaruju kvalitativnu odreenost pojava; korelacija izraava izvesnu pravilnost javljanja skupnih pojava, ali ostavlja neodreenim ponaanje pojedinanog sluaja, poznavanje korelacije samo je polazna taka za daljnju analizu, to jeste otkrivanje uzroka, funkcija itd.; osnovna praktina korist od upoznavanja korelacija sastoji se u mogunosti predvianja: kada se javi jedna pojava, javlja se i druga, to znai da se pojave mogu uspeno predviati, iako ne znamo objasniti njihovu vezu. Pored korelacionih veza za nauna rad su i bitni i aktuelni uzroni oblici povezanosti pojava. Ono to je, prema teorijskim nalazima i iskustvenim ferifikacijama, osobeno za ovaj oblik povezanosti jeste: da jedne pojave proizvode druge; da pojava uzorka uvek vremenski prethodi pojavi posledice (u organizaciji ili drutvu organizacija) ma koliko vremenski razmak bio neznatan; da smer proizvoenja ili izazivanja pojave ide uvek od uzroka prema posledici, iako se naknadno vaspostavlja odnos uzajamnog delovanja povratno delovanje posledice na uzrok; da su uzrok i posledica po pravilu neposredno povezani; da je uzrona veza ne samo stalna nego i nuna; da su uzrok i posledica pojave nejednakih snaga, i da
257

 uzroni tip veze ima eksplikativnu snagu. Uzrok jeste, na osnovu navedenog, dinamian pojam. ta to znai? To znai da uzrok u sebi sadri sposobnost da proizvodi promene pojava i da izaziva nove pojave. Prema nalazima . unjia: Naa re posledica upuuje na to da uzrok vremenski prethodi posledici. Posledica se javlja iz uzroka, a to logino znai posle uzroka: kasnija pojava ne moe biti uzrok ranije. Uzrok i posledica po definiciji ne mogu nastati u isto vreme. Ako ne bi bilo vremenskog razmaka, onda uzrok i posledicu ne bi bilo mogue razlikovati, a naelo uzronosti bilo bi besmisleno. Da li iz injenice to jedna pojava vremenski prehodi drugoj sledi zakljuak da je prva uzrok drugoj? Na ovo pitanje ve je D. Hjum odgovorio negativno. Uzrok i posledica mogu da postoje istovremeno, ali ne mogu se pojaviti istovremeno: drutvo je puno posledica iji uzroci jo nisu prestali da deluju, to znai da postoje u isto vreme sa svojim posledicama. Ne samo da posledice postoje u isto vreme sa svojim uzrocima, ve i povratno deluju na te uzroke. Smer delovanja ne sme se brkati sa smerom poizilaenja: iz posledice ne moe nastati njen uzrok! Posledica moe da deluje povratno na uzrok, da izmeni njegov tok, oblik, snagu delovanja itd., ali ne moe da ga stvori. U jednom uzronom lancu u kome jedna pojava utie na drugu, ova na treu itd. potrebno se ograniiti na one neposredne uzroke koji su za potrebe konkretnog objanjenja nuni i dovoljni. Valja upozoriti da se u uzronom odnosu radi o odnosu nejednakih snaga, pri emu se obino misli da je dejstvo uzroka na posledicu snanije od dejstva posledice na uzrok, to uopte ne mora biti sluaj. Iako je re o odnosu nejednakih snaga, ponekad posledica moe da ima daleko ire razmere i mo nego to je sadrano u njenom uzroku... I na kraju, jedno od kljunih obeleja uzronog odnosa sastoji se u tome da jedna pojava (uzrok) objanjava drugu pojavu (posledicu). Nije ni potrebno nadugako govoriti o tome da svaka priroda, drutvena i duhovna pojava moe biti uzrok, razlog, motiv svakoj drugoj pojavi iz naeg ivota. Zbog toga se i pravi razlika izmeu uzroka kao ontoloke kategorije, razloga kao gnoseoloke kategorije i motiva kao psiholoke kategorije. I, na samom kraju, samo da pomenemo potrebu statistike analize vremenskih serija preko indeksa dinamike, modela vremenskih serija i varijacija u njima (obuhvatajui sekularne, sezonske i cikline varijacije, kao i korelacijom vremenskih serija i njihovom komparacijom). Ovi postupci su sastavni delovi primene statistike metode.

5. PRAVILA IZRADE INSTRUMENATA I TEHNIKA ISTRAIVANJA

Da bi se na validan nain realizovala istraivanja od instrumenata zahteva se: valjanost, adekvatnost predmetu istraivanja i saglasnost sa osnovnim bitnim odredbama svojstava upotrebljenih metoda istraivanja. To, praktino, znai da se tim instrumentom upravo sakupljaju podaci koji se, posredstvom indikatora, odnose direktno na stavove hipoteza i da su tako sakupljeni podaci pogodni za dalji tretman i zakljuivanje na osnovu njih, primenom optenaunih, osnovnih, posebnih i drugih metoda predvienih nainom istraivanja;

258

pouzdanost (relijabilnost) instrumenata je sposobnost da obezbedi dosledno istinite podatke o istom predmetu u nepromenjenom stanju i uslovima. Ako se isti instrument (na primer, anketni upitnik) primeni na isti uzorak ispitanika, u neizmenjenim uslovima, on mora da da iste ili priblino iste vrednsoti iskaza. U istraivanju utvrivanje pouzdanosti instrumenata veoma je teko zbog specifinosti njihovih karaktera. Stoga se, esto, umesto utvrivanja koeficijenta stabilnosti, homogenosti i ekvivalentnosti, pristupa logiko-epistemolokom testiranju pouzdanosti; objektivnost, tj. jednoznanost instrumenata, nemogunost odstupanja od utvrenog okvira jednog znaenja ili vrednsoti, to se proverava viekratnim tretmanom istog subjekta - ispitanika istim instrumentom od strane istog ili od strane razliitih ispitivaa. Testiranje objektivnosti u nekim sluajevima zamenjuje veoma teko testiranje pouzdanosti; osetljivost, podobnost instrumenata da evidentira i nijanse u razlikama unutar istog svojstva, a ne samo grube razlike izmeu razliitih svojstava; diskriminativnost, sposobnost svakog dela instrumenta da obezbedi jedno slaganje - neslaganje ispoljavanja istovrsnih - raznovrsnih svojstava u podacima tog dela instrumenta. Moglo bi se rei da se radi o sposobnosti koncentracije istovrsnog u svakom delu instrumenta (pozitivnog negativnog, uspenog - neuspenog itd.). To je, nesumnjivo, dimenzija prethodnih svojstava instrumenata, karakteristina u prvom redu za test; badarenost (standardizovanost, normiranost, formalizovanost) je svojstvo karakteristino za instrumente merenja i za formalizovane instrumente. Nije primenjiva za instrumente neusmerenog intervjua i slino. Badarenost faktiki znai utvrivanje istih, stalnih merila stabilne vrednosti u instrumentu i odnosi se prvenstveno na upotrebljene skale, to se moe postii na vie naina (na primer, primenom kriterijuma odreenog svojstva ili svojstva ispitanika, rezultata koje ispitanici postiu, standardizovanog odstupanja, transformacije normalne distribucije, itd.); praktinost, to podrazumeva lako rukovanje u primeni instrumenata prilikom sakupljanja podataka i u daljem tretmanu; prodornost, to podrazumeva kompleksnu podobnost za saznavanje istinitih i prikrivenih podataka o pojavi, podesnost za otkrivanje i onog empirijski postojeeg, to je kao mogue bilo samo naslueno ili ak ni to prilikom izrade instrumenata; elastinost, prilagodljivost instrumenata prema karakteristikama ispitanika i situacije, to se kao zahtev u drugim naukama ne mora da javlja; komparabilnost, tj. podesnost da se dobijeni podaci porede sa podacima iz drugih istraivanja ili sa podacima dobijenim razliitim instrumentima u ovkiru istraivanja; ekonominost, to podrazumeva to manje vremena i to manje sredstava za to vee rezultate. Ovaj zahtev nikako se ne sme shvatiti kao opredeljenje za kratkotrajno angaovanje malo sredstava nezavisno od rezultata. U nauci ekonominost se meri u prvom redu naunim saznanjem. Stoga, ekonomian je onaj instrumetn ija primena garantuje izbegavanje sistematske greke i pristrasnosti bilo koje vrste, zatim olakava kontrolu i ini je sigurnom te nema potrebe za zamenom i dopunom podataka ili za dopunskim i ponovnim istraivanjem. I, na kraju,

259

ekonomini su samo oni instrumenti iji rezultati dozvoljavaju pozitivni razvoj organizacione prakse; praktina svrsishodnost je, stoga, jedno svojstvo na kome se u drugim naukama posebno ne insistira, ali koje u istraivanju drutva i njegovih organizacija, odnosno procesa ima vanredan znaaj. Svaki instrumet istraivanja, osim kodeksa i obrasca za analizu dokumenata, jeste i instrument organizacionih odnosa. Ve samo uspostavljanje kontakta povodom odreenih pitanja stimulie subjekte organizacije da o pravoj sutini stvari postave pitanja, a nosioce i usmeritelje organizacionih procesa da se upitaju zato je ba sad tom procesu kao predmetu istraivanja poklonjena panja i zato se ba sada i upravo sa njima tim povodom kontaktira. Dakle, svrsishodan instrument je onaj s kojim u kontaktu nee doi do nepovoljnih reagovanja i raspoloenja. Iako se postupak u izradi svakog instrumenta istraivanja razlikuje od svih ostalih, postoje neka opta pravila postupanja. Naime, ceo tok izrade instrumenata sastoji se iz: izbora vrste instrumenata, izbora osnovnog sadraja instrumenata, izbora i konstrukcije osnovnih pitanja i strategije u njihovom korienju, izrade skala, pregleda, itd., koji se u instrumentima prikupljanja podataka koriste, oformljivanje instrumenta i procene njegove podesnosti da se upotrebljava saglasno sa predvienim postupkom, provere funkcionisanja instrumenata, dorade instrumenta otklanjanjem uoenih slabosti ili daljim moguim poboljanjima pozitivnih strana instrumenata. Prema iskustvima, onda kada se radi o korienju vie metoda i instrumenata (u istom vremenskom periodu) u istraivanju istog predmeta ("baterija instrumenata") tada je neophodno usaglasiti sadraj, oblik i svojstva sa funkcijom svakog instrumenta u okvirima te jedinstvene, kompleksne funkcionalne celine. U tom smislu tipine su sledee situacije: iste subjekte, izvore podataka i pojave tretiramo korienjem vie instrumeanta i postupaka: - istovremenom primenom, - sukcesivnom primenom; razliite subjekte i pojave tretiramo razliitim instrumentima. U naunim istraivanjima instrumenti u procesu sakupljanja podataka mogu, u okviru baterije, da imaju razliitu ulogu: svi korieni instrumenti mogu biti smatrani podjednako znaajnim u sakupljanju podataka o predmetu istraivanja. Tada se svaki od njih podjednako razvija i zahvata, saglasno karakteristikama tehnika i metoda kojima pripada, predmet istraivanja u celini, tj. tanije onih delova predmeta za koje se mogu prikupljati podaci tim instrumentom; jedan instrument je osnovni, a ostali su dopunski ili pomoni. U tom sluaju se razvija osnovni instrument tako da obuhvata ceo predmet istraivanja, a dopunski odnosno pomoni su usmereni samo na one delove predmeta koje je teko istraiti osnovnim instrumentom ili podaci koje moemo dobiti osnovnim instrumentom nisu sigurni;

260

 jedan ili vie instrumenata su orijentisani na sakupljanje podataka o predmetu istraivanja, a jedan instrument je kontrolni, usmeren na proveru podatka koji se dobijaju drugim instrumentima, kao i na proveru postupaka. Takav instrument je usmeren samo na nekoliko osetljivih taaka drugih instrumenata koje produbljeno tretira. Istraiva se po pravilu opredeljuje za jedna ili najvie dva instrumenta najee, za obrazac za analizu dokumenata u okviru kvalitativne tehnike i za osnovu za razgovor. Indikatori i instrumenti Vie puta je insistirano na uslovljenosti instrumenata predmetom i ciljevima istraivanja, osnovnim optenaunim i posebnim metodama, prvenstveno, pojedinanim u okviru hipotetikog sistema i, naroito, indikatorima. Indikatorima se ostvaruje neposredna veza izmeu: nacrta naune zamisli, s jedne, realnosti kao izvor podataka, s druge, istraivake aktivnosti, s tree, i instrumenata za prikupljanje podataka, s etvrte strane. Indikator i podatak se u literaturi i istraivakim projektima nedovoljno razlikuju, a ponekad i poistoveuju. Ta razlika ipak postoji i veoma je znaajna. Indikator je nuno smisaon i odreen kontekstom hipoteze. Podatak je neutralna i dobija svoj smisao (u istraivanju) u relaciji sa indikatorom. Indikator postoji i kada podataka o njemu nema, i kada su podaci nesigurni ili nedovoljni, i obrnuto. Podataka ima i kada indikatora za jednu pojavu nema. Jer, podaci o nepostojanju, odsustvu i slino su podaci koje smo prikupili, ali indikatora o postojanju te pojave nema. Ima stavova da je indikator jednog stava, jedne situacije itd. i odsustvo neke manifestacije. To je tano. Ali, kada imamo u vidu grupe, zajednice, organizacije i sl., indikator je manifestacija koja se odnosi na grupu - kolektivitet i sl., a formira se nizom smisaono povezanih i organizovanih podataka. Ovo je posebno izrazito u analizi dokumenata i prilikom ispitivanja. Uzmimo za primer angaovanost lanova organa u radu organa. Jedan od znaajnih i nezaobilazbnih indikatora je redovno prisustvovanje sednicama organa. Podatak da je lan A prisustvovao prvoj sednici nije jo nikakav indikator. Tek podaci o njegovom prisustvovanju prvoj, drugoj, treoj i ostalim sednicama, meusobno povezanim u celinu i osmiljeni, su indikator. Uslovno, moe se prihvatii da je elementarni indikator, kada je predmet istraivanja pojedinac, jednak podatku. Iz prakse proizlazi da priroda predmeta istraivanja determinie mogunosti korienja odreenih izvora, a izvori mogue podatke. O istim indikatorima je mogue sakupljati razliite podatke i razliitim instrumentima. Stoga se izradi instrumenata i pristupa polazei neposredno od indikatora. Indikatori se misaonim postupkom pretvaraju u pitanje: ima li (postoje li), koliko, kakvo, zato. Neophodno je shvatiti da se u ova etiri pitanja ukljuuju i uzroci i posledice (ima li: inilaca, svojstava, veza, odnosa, a to znai i uzrono-posledinih odnosa). Ovako shvaena navedena etiri pitanja ukazuju na pogrenost shvatanja istraivanja kao iskljuivo merenja. Takvo shvatanje iskljuivalo bi mogunost istraivanja pojedinanih sluajeva, a kvalitativnu analizu dokumenata uinilo bi nemoguom. Stoga treba prihvatiti stanovite da svako konstatovanje pristustva - odsustva, i pored najireg shvatanja merenja, nije merenje. Postavljanje pitanja u vezi sa indikatorima, tj. njihova transformacija u pitanja nije opredeljenje za ispitivanje. Ono je samo prethodna nuan radnja da bi se moglo

261

postaviti pitanje: kako to utvrditi? Prilikom postavljanja ovih pitanja javljaju se uglavnom tri osnovne situacije: indikator je sloen, te zahteva dalje razlaganje, to praktino znai da u vezi sa svakim njegovim iniocem treba razviti pitanja: ima li, kako, zato, koliko, kako to utvrditi? indikator je jednostavan, te ga ne treba razlagati, dovoljna su jednom postavljena pitanja; indikator je elementaran i nesamostalan, te ga treba povezati s drugim indikatorima i formirati celinu, za koju e biti postavljena napred navedena pitanja. U prvom sluaju indikator u instrumentu nuno zahteva celoviti deo instrumenta - segment. Na primer, u upitniku ili u osnovi za razgovor moe se javiti kao sistematski niz vezanih pitanja, iji se odgovori nalaze u odnosu meusobne uslovljenosti, a moe se javiti i kao centralno pitanje baterije. U drugom sluaju jedan indikator zahteva jednostavnu celinu u instrumentu. Na primer, jedna indikator u jednom anketnom upitniku ili u osnovi za razgovor predstavlja jedno pitanje. U treem sluaju jedna jednostavna celina instrumenta obuhvata vie indikatora, a svaki od njih se javlja kao varijanta, paralelna i istovremeno mogua, sa ostalima. Na primer, u anketnom upitniku ili osnovi za razgovor, vie indikatora je obuhvaeno jednim pitanjem, a svaki od njih se javlja kao modalitet mogueg odgovora. Na pitanje: ima li, postoji li, odgovor se pribavlja neposrednim opaanjem ili iskazom (usmenim, pismenim ili posredovanjem nekog drugog znaka odnosno simbola - ili ak posredstvom gesta ili mimike). Prema tome, pitanje: "ima li", znai samo zahtev da se o tome pribavi odgovarajui podatak instrumentom za koji smo se opredelili. Pitanje: "koliko", ako se postavlja, po pravilu se integrie sa pitanjem, "ima li". No, tako postavljeno pitanje, pri klasifikaciji modaliteta iskljuuje princip "divizije", a podrazumeva princip "participacije". Naime, "nema" ne moe se ukljuiti u klasifikaciju veliina "ima". Ovo pitanje se moe odnositi na razliite stvari, ali prvenstveno na jedinice prostora, supstanicje (inioce strukture i sastava), inioce funkcije (delatnosti, aktivnosti), veza i odnosa. Po prvilu, pitanja glase: "koliko prostora" (jedinica prostora) obuhvata, "koliko vremena" traje, "koliko inilaca" sastava - strukture ih sainjava (subjekata, materije, iskaza, itd.) "koliko veza odnosa", odnosno inilaca veza - odnosa. Sadrina pitanja, osim ovoga moe da podrazumvea i "koliko jako", "koliko esto", "koliko mnogo", a to dalje podrazumeva i "po kom redosledu". inioci pitanja, ovde dati, mogu se kombinovati unutar jednog pitanja i jednog instrumenta. U svakom sluaju, ovo pitanje zahteva merenje i ugraivanje mernih jedinica - odnosno odgovarajuih mera u instrument sakupljanja podataka. Najee, to su odreene skale koje mogu biti u celini date u okviru pitanja, ali se mogu i podrazumevati, kako bi se mogle koristiti prilikom analize podataka. Pitanje: "kako", moe da ima dva osnovna smisla. Prvi, identifikacioni smisao (konstatovanje prostog - sloenog, velikog malog, jakog - slabog, itd.). Drugi, smisao vrednovanja (dobro - loe, korisno - tetno, prihvatljivo neprihvatljivo). Vanredno je znaajno ova dva smisla razlikovati. Pitanje orijentisano na prvi smisao ne mora se iskazivati posebno, ve moe biti integrisano u prethodno "koliko", stoga to se odgovori na ovakvo pitanje "mogu" dobiti posredno, odgovorima na pitanje "koliko". Moe se rei da se tu radi o "objektivnom kvalitetu". Drugi, vrednosni smisao zahteva poseban tretman, ipak se i
262

on moe kombinovati sa prethodnim, mada je uputnije formirati skale unutar njih. Vrednosni smisao se prvenstveno usmerava na sakupljanje subjektivnih podataka i koristi se uglavnom u okvirima ispitivanja, analize dokumenata i ex post facto eksperimenta. No, mogue je koristiti ga i u protokolu posmatranja, s tim to je tada nuno precizno definisati svako pojedinano znaenje i raunati sa znatnim neujednaenostima. Ima istraivaa koji opravdano, pored osnovnih navedenih pitanja, unose i druga kao to su gde, kada, kako itd. Neposredno prikupljanje podataka obavlja se neposrednjim uspostavljanjem veze - dodira izmeu istraivaa i izvora podataka o pojavi, zatim komunikacije odnosno istraivanja stanja u kojima se sutina istraivanog predmeta manifestuje preko indikatora ili jednostavno prisustvovanja pojavi (manifestacija pojave) odgovarajueg evidentiranja podataka o pojavi i prenoenja podataka do mesta odreenja, sabirnog mesta podataka. U radu se koriste predvieni instrumenti i ine potrebni postupci. Aktivnost istraivaa ima razliite oblike, zavisno od metode i tehnike istraivanja: ako je nain sakupljanja podataka ispitivanje, imaemo verbalno (usmeno ili pismeno) optenje (koje moe biti propraeno razliitim fizikim reakcijama); ako je nain sakupljanja podataka posmatranje, imaemo uestvgovanje ili prisustvovanje i opaanje spoljanjih manifestacija pojave; ako je nain sakupljanja podataka eksperiment, imaemo aktiviranje eksperimentalnog inioca i stvaranje - izazivanje eksperimentalne situacije. Zajedniko je svim pomenutim aktivnostima injenje odreenih postupaka i korienje odreenih instrumenata: u ispitivanju - osnove za razgovor ili anketnog upitnika, koji istovremeno slue i kao obrasci za evidentiranje podataka; u posmatranju - razliita tehnika pomagala koja omoguuju pribliavanje predmeta posmatranja ili ona kojima se momenat i tok zbivanja posmatrane pojave mogu autentino zabeleiti, i, na taj nain, stvoriti mogunost za ponovno posmatranje pojave u vienoj situaciji (na primer, razne kamere, i sl.) i obrasci za beleenje podataka; kod eksperimenta to su razliita tehnika sredstva za izazivanje eksperimentalnog inioca i eksperimentalne situacije, kao i za beleenje odreenih podataka. Rad istraivaa podrazumeva i kontrolu ponaanja saradnika. Pod kontrolom se podrazumevaju dva podsistema aktivnosti. Prvo, to je neposredan nadzor nad ispravnou rada i ponaanja svih saradnika. Drugo, to je permanentna kontrola podataka, priticanja podataka i rada sa njima. U tom smislu, kontrola rada na terenu je organizovan i planski sistem. Ona je viestruka. Prvo, to je kontrola koja se ostvaruje kroz odreenu evidenciju, uputstva i rad sa instrumentarijem. Drugo, to je kontrola koju svakodnevno vodi odreeni organizator rada jedne manje - osnovne - radne grupe. Tree, to su specijalizovani saradnici koji se javljaju na terenu i vre neposrednu proveru ponaanja i rada saradnika.

263

264

265

PETI DEO

NAUNOG PROJEKTOVANJE I FAZE ISTRAIVANJA

1. OPTI POSTUPAK U NAUNOM ISTRAIVANJU

Opti postupak naunog istraivanja u svim naukama je istovetan. On proizlazi iz sutinskih odredbi naunog saznanja. Za nauno saznanje bitne odredbe su sledee: odreenost predmeta saznanja koja je dovoljna da se ono razlikuje od svih drugih predmeta saznanja; nauno saznanje je saznanje koje se stie verifikovanim procedurama; ono je sistematsko i sistematizovano; ono je preteno usmereno i plansko;
266

nauno saznanje je provereno i podlono stalnoj proveri pouzdanije od drugih; ono je kritiko i razvojno, i stie se naunim istraivanjima. Postupak naunog istraivanja polazi od logikih naela i principa, koji jednako vae za sve nauke, i vri se po utvrenim fazama (radnjama) koje su zajednike za sve nauke. Naime, nauno istraivanje je sloen organizovan, sistematski, svrsishodan proces sticanja naunog saznanja o strogo definisanom predmetu istraivanja verifikovanom vaeom naunom procedurom, odnosno odgovornom primenom naunih metoda. Prema tome, istraivanje je sloena celina sistem misano-fizikih, stvaralakih, rutinskih i operativno-tehnikih, intelektualnih i manuelnih procesa i radnji. Ono je istovremeno istinski najoptiji nain istinitog naunog saznavanja drutvene prakse i svih oblika realnosti i sama drutvena realnost i praksa. Ve je kazano da su nauna istraivanja ona koja se: izvode u okviru prepoznatljive paradigme; odnose se na predmet odnosno definisane predmete definisanih nauka ili naunih disciplina, i primenjuju odgovarajue metode naunog istraivanja. Bitna svojstva naunog istraivanja su sledea: Svako istraivanje je nuno saznavanje novog o predmetu i metodu nauka ak i kada se ponovo utvruje staro saznanje time se saznaje o valjanosti postojeeg saznanja; Sistematino je i samo je funkcionalan svrsishodan sistem; Ono je organizovan proces, jasno predmetno i ciljno usmeren; Istraivanje je sloena i unutar sebe struktuirana smislena, konzistentna delatnost intelektualnih i fizikih inilaca; Ono je funkcionalan sistem veza i odnosa nauno-istraivake delatnosti i drutvene realnosti i prakse. U metodolokoj literaturi susreu se razliite klasifikacije naunih istraivanja, a najea su po kriterijumu: optosti; svojstava predmeta; masovnosti pojava; vremena obuhvata jedne pojave pripadnosti nauci, odnosno naunim disciplinama; aktuelnosti predmeta; odnosu subjekta i objekta prema predmetu istraivanja; ciljeva i svrhe istraivanja; funkcija istraivanja u razvoju nauke ili uloga naunog istraivanja u nauci; sloenosti istraivanja, i trajanja istraivanja. 1. Po kriterijumu optosti razlikujemo: opta obuhvataju celinu pojave, procesa, odnosa i celinu prostora i vremena u kojima se odigravaju; posebna - zahvataju samo jedan segment pojava, procesa i odnosa i samo na jednom segmentu prostora i vremenu;

267

 nivoa:

pojedinana obuhvataju samo jednu komponentu pojave, procesa, odnosa u stvrogo odreenoj jedinici vremena i prostora. Sloenija klasifikacija istraivanja po optosti obuhvata sledeih sedam

svetskog, ukupnog, ljudskog drutva; regionalnog ljudskog drutva; posebnih ljudskih drutava; irih jedinica posebnih ljudskih drutava; osnovnih jedinica; osnovnih grupa, i nivo individualnog pojedinca. Po optosti zavreuje panju i sledea klasifikacija: opta totalna; opta globalna; opta generalna; posebna potpuna; posebna nepotpuna; posebna parcijalna-delimina, i individualna-pojedinana. 2. Po kriterijumu svojstava predmeta razlikujemo: empirijska istraivanja ona koja se bave saznavanjem drutvene stvarnosti na osnovu iskustvenih, ulnih podataka; teorijska zasnivaju se na miljenju o ve postojeim naunim saznanjima iskazanim na neki nain u nekom obliku. Meutim, poto nema isto empirijskih i isto teorijskih istraivanja (zbog povezanosti i meuzavisnosti teorije i prakse) opravdano je formirati sledeu klasifikaciju: preteno teorijska (teorijsko-empirijska); preteno empirijska ( empirijsko-teorijska); kompleksna - ujednaeno uee teorijskog i empirijskog. 3. Po kriterijumu masovnosti pojava, procesa, odnosa razlikujemo: istraivanja iji su predmet masovne pojave, procesi, odnosi, i masovna istraivanja. 4. Po kriterijumu vremena obuhvata jedne pojave (jednog procesa, jednog odnosa) razlikujemo: longitudinalna obuhvataju vie vremenskih intervala jedne pojave, procesa, odnosa; transverzalna bave se presekom pojava (procesa, odnosa) u jednom vremenskom odseku, i panel istraivanja koja se bave ili slojevima ili istim pitanjima u raznim vremenskim intervalima istog predmeta istraivanja na istim ili slinim uzorcima. 5. Po kriterijumu pripadnosti nauci, odnosno naunim disciplinama mogu se razlikovati: multidisciplinarna predmet istraivanja spada u vie disciplina koje pripadaju dvema ili veem broju nauka; interdisciplinarna predmet istraivanja spada u vie disciplina jedne nauke;
268

intradisciplinarna - predmet istraivanja pripada jednoj disciplini jedne nauke. 6. Po aktuelnosti predmeta istraivanja delimo na: rekonstruktivna predmet istraivanja ine proli dogaaji; aktuelna predmet istraivanja je savremena pojava (proces, odnos) koja je deo savremenog tekueg ivota; projektivna predmet istraivanja su dalja ili blia budunost. Re je o prognostikim istraivanjima, i kombinovana iji je predmet istraivanja istovremeno prolost, sadanjost i budunost. 7. Po odnosu subjekta i objekta prema predmetu istraivanja ista delimo na: entrospektivna jasno se razlikuje objekt predmet istraivanja i subjekt istraiva koji istrauje odreeni predmet istraivanja, i introspektivna subjekt i objekt istraivanja su integrisani, tj. subjekt istraivanja je istovremeno i sopstveni predmet istraivanja jer istrauje samog sebe. 8. Svrha i ciljevi istraivanja su veoma vaani kriterijumi posredstvom kojih se izraava zahtev za odreenim naunim nivoom saznanja koja e biti steena istraivanjem i oekivanje odreene upotrebljivosti. 8.1. Po svrsi, istraivanja delimo na: heuristika usmerena na sticanje potpuno novih saznanja o dotad nepoznatim dimenzijama, formama, strukturama, svojstvima i odnosima predmeta istraivanja, i verifikatorna usmerena na proveru postojeeg naunog saznanja; 8.2. Po naunim ciljevima, istraivanja delimo na: orijentaciona izgraivanje naunih osnova za izradu projekta istraivanja koji ima preteno heuristike karakteristike, a o ijem predmetu nema dovoljno saznanja u teorijskom naunom fondu i u rezultatima do tada izvedenih srodnih istraivanja. Zadatak ovih istraivanja je da svojim rezultatima orijentiu, usmere istraivanja kako u postavljanju projekta tako i u realizaciji istraivanja; deskriptiva da opiu jedan proces, pojavu, odnos; klasifikatorska da izvre klasifikaciju ili tipologizaciju predmeta istraivanja, da utvrde bitna obeleja predmeta istraivanja i na osnovu njih njegovo mesto u odreenom poretku. Tipologizacija podrazumeva utvrivanje odlika reprezentativnih tipova odreenih pojava, procesa, odnosa, odnosno njihovih delova, svojstava i td., kao i utvrivanje odreenih standarda i kriterijuma pojava, procesa i odnosa, a, isto tako, podrazumevaju i poetne oblike merenja; inovatorsko-heuristika usmerena na otkrivanje nepoznatih, neotkrivenih inilaca, svojstava i odnosa predmeta istraivanja ili momenata i etapa njegovih promena i oblika ispoljavanja; eksplikativna nauno objanjenje pojave (procesa, odnosa): uzronoposledini odnosi, pravilnosti, zakoni i td.,i prognostika nauno predvianje kretanja i razvoja pojava, procesa i odnosa u blioj ili daljoj budunosti. 9. Po funkciji istraivanja u razvoju nauke ili ulozi naunog istraivanja u nauci, razlikujemo:

269

fundamentalna istraivanja su usmerena na osnovna, bitna nauna saznanja koja se tiu razvoja nauke i, u prvom redu naune teorije; primenjena istraivanja nastoje da nauna saznanja naune teorije odnosno objedinjeno i sistematizovano saznanje fundamentalnih istraivanja obrade tako da utvrde mogunosti njihove praktine primene; razvojna istraivanja dalje razvijaju i usavravaju praktina reenja primenjenih istraivanja, i akciona istraivanja reavanje konkretnog aktuelnog problema na osnovu izgraenih naunih saznanja. 10. Po kriterijumu sloenosti istraivanja razlikujemo: 1. po obuhvatu materije: a) generalna, i b) detaljistika; 2. po broju metoda primenjenih u sakupljanju podataka: a) polimetodska, i b) monometodska; 3. po sloenosti projekta sitraivanja na: a) jednostavna sa samo jednim jedinstvenim projektom, b) sa jednim sloenim projektom i vie potprojekata, c) sa generalnim projektom u okviru koga postoji vie posebnih projekata i, u okviru njih, potprojekata; 4. komparativna istraivanja valja identifikovati predmete, kriterijume i postupke poreenja, i 5. panel istraivanja obuhvataju vie slojeva i mogu vie puta da se ponove u raznim vremenima, na istom ili istovetnom uzorku istraivanja istog predmeta i primenom istih metoda. 11. Po kriterijumu trajanja istraivanja na: blic istraivanja; kratkorona traju do tri meseca; srednjorona traju od est meseci do godinu dana; dugorona traju due od jedne godine, i permanenta viestruko ponovljena istraivanja istog predmeta (najee globalnog) pa su po tome veoma slina panel odnosno longitudinalnim istraivanjima. Metodolozi smatraju da postoji vie faza naunog istraivanja. Oko broja tih faza nema saglasnosti. Dosta je rasprostranjeno miljenje da postupak naunog istraivanja ima sledee faze: odreivanje predmeta istraivanja; postavljanje hipoteza; prikupljanje podataka i njihova obrada; nauni opis pojave (procesa, odnosa) koja se istrauje, i nauno objanjenje. Nauno istraivanje zapoinje odreivanjem predmeta istraivanja. Na osnovu analize postojeeg naunog znanja, istraiva u njemu otkriva neke praznine i nereene probleme, koje formulie kao predmet svog istraivanja. Nakon formulacije

270

predmeta istraivanja, sledi njegovo teorijsko i radno (operacionalno) definisanje. Teorijsko definisanje je logika operacija kojom se pomou apstraktnih pojmova odreuje sutina pojave koja se istrauje. Operacionalno definisanje je u funkciji konkretizacije teorijskog odreenja pojave. Ono se sastoji u odreivanju indikatora (pokazatelja) koji se mogu iskustveno ispitivati i proveravati i koji predstavljaju spoljanje manifestacije teorijskog, apstraktnog koncepta pojava Druga faza u postupku naunog saznanja je postavljanje hipoteza, pretpostavki na kojima istraivanje poiva. Na bazi prethodnih teorijskih saznanja ili novootkrivenih empirijskih injenica, formuliu se hipoteze, misaone pretpostavke o odnosima meu pojavama ili meu iniocima jedne pojave koja je predmet istraivanja. Da bi hipoteze bile teorijski i nauno zasnovane one ne mogu biti ni ue ni ire od predmeta istraivanja, ve moraju biti primerene i simetrine operacionalnom odreenju predmeta istraivanja. Hipoteze u svakom naunom istraivanju, pa i sociolokom, predstavljaju smeu istine, verovatnoe ili neistine. Pri ispitivanju i odreivanju vrednosti pojedinih hipoteza, prednost treba da imaju one koje: koje dublje i potpunije objanjavaju pojave to ranije nisu bile objanjene; na osnovu kojih se moe predvideti izvesno dogaanje; koje se potpunije mogu proveriti kroz praksu; koje su plodnije, odnosno mogu objasniti vei broj pojmova i fenomena; koje su logiki koherentnije; koje u prilog svoje osnovanosti imaju vei broj argumenata, i za koje statistika istraivanja pokazuju da su verovatne. Prikupljanje podataka i njihova obrada, o emu je ve bilo rei, obuhvata sve one radnje i postupke kojima se pribavljaju i na odgovarajui nain sreuju i klasifikuju iskustvene injenice i podaci na osnovu kojih se moe ispitati da li su i u kojoj meri polazne hipoteze, odnosno pretpostavke opravdane. To znai da svako prikupljanje podataka, da bi imalo naunu vrednost, mora, pre svega, da: bude u to tenjoj vezi sa hipotetikom osnovicom istraivanja. Jer, ako se odvoji od nje, ono se neminovno pretvara u puki i bespredmetni empirizam; prikupljanje grae treba da bude i sistematino: treba da sadri obavetenja o svemu to se smatra relevantnim za objanjenje pojave koja se istrauje, i svi iskustveni nauni podaci koji se prikupljaju u toku istraivanja moraju biti i objektivni, odnosno mora postojati mogunost da ih provere nezavisni i za to kompetentni pojedinci. U svakom istraivanju nakon prikupljanja i sreivanja grae sledi opis pojava (procesa, odnosa). Cilj naunog opisa je stvaranje to tanije slike pojave koja se istrauje pomou odgovarajueg naunog jezika. Nauni opis pojave je utoliko vredniji ukoliko je objektivniji, detaljniji i svestraniji. Meutim, valja imati u vidu da je u mladim i nerazvijenim naukama veina istraivanja se uglavnom zavrava opisom pojave. Ovo je posebno karakteristino za onu nauku u kojoj ne postoji jedna celovita i nauno pouzdana teorija koja bi sluila kao osnova za uoptavanje empirijskih injenica i nauno objanjenje pojava. Zbog toga je preteni deo bavljenja takvom naukom neka vrsta sabiranja injenica, tj. statistikih podataka, opisa pojedinih sluajeva i sl. bez kontrole koja bi se bavila proveravanjem injenica. To se

271

ne da izbei. Takav postupak sigurno prikuplja grau sa kojom teoretiar moe da gradi, ali u isti mah treba priznati: dok su hipoteze bez osnove i bez proveravanja, zbirka injenica je slepa. Nauno objanjenje je najvanija, ali i najtea faza u celom procesu naunog istraivanja. Svako nauno objanjenje ja uvek sloen, delikatan i stvaralaki in, koji objedinjava mnotvo misaonih i logikih radnji kojima se otkrivaju novi, do tada nepoznati odnosi i veze meu pojavama koje se istrauju. Glavne misaone i logike radnje koje prate svako nauno objanjenje su: analiza njom se vri ralanjavanje pojave koja se istrauje na njene sastavne delove, kako bi se oni dublje i svestranije prouili; sinteza - obezbeuje stvaralako povezivanje i objedinjavanje saznanja o pojavi kao celini; apstrakcija, kao specifian misaonologiki postupak, omoguava i obezbeuje izdvajanje bitnih od nebitnih osobina pojave koja se istrauje i time uoavanja njene sutine,i generalizacija - uoptavanjem te opte osobine, svojstva pojedinih pojava do kojih se dolo apstrakcijom prenose se na celu vrstu pojava. Nauno objanjenje, zavisno od ciljeva koji se pred njega postavljaju, moe biti: strukturalno - Sadraj strukturalnih objanjenja sastoji se u tome da se pojava koja se istrauje smesti u iri sistem, strukturu, i da se pomou te strukture objasni njena priroda; funkcionalno - Smisao funkcionalnog objanjenja pojave sastoji se u utvrivanju njene funkcije, odnosno uloge koju vri u odnosu na sistem, u smislu da li doprinosi njegovom jaanju, slabljenju ili je pak neutralna u odnosu na sistem; uzrono - Uzrono objanjenje usmereno je na otkrivanje uzrono posledinih veza i odnosa meu pojavama ili iniocima pojave koja se ispituje, dijalektiko - Dijalektiko objanjenje je najvii i najpotpuniji tip naunog objanjenja. Ono tei da pojavu objasni u totalitetu i kao takvo objedinjava strukturalno, funkcionalno i uzrono objanjenje. Dijalektiki objasniti pojavu znai otkriti njenu unutranju strukturu, njene funkcije, kao i uzroke njenog nastanka i menjanja.

2. FAZE NAUNOG PROJEKTOVANJA I ISTRAIVANJA

U metodolokoj lektiri rasprostranjeno je stanovite o konceptualizaciji istraivanja kao o optoj zamisli, optem planu predstojeeg istraivanja. A u okviru
272

konceptualizacije smetene su sve faze istraivanja - od izbora teme do rekonceptualizacije. Prema tome, i projekat istraivanja i rad na njemu su deo konceptualizacije rekonceptualizacije. Nain izrade projekta naunog istraivanja i njegova uloga u istraivanju, kao i njegove druge karakteristike, zahtevaju objanjenje odnosa konceptualizacije rekonceptualizacije i projekta istraivanja. Konceptualizacijom se oznaava izrada, izgradnja, razvijanje najoptije naune zamisli o pretpostavljenom, predstojeem istraivanju. Ova i ovakva najoptija zamisao otpoinje optom idejom o opaenom odnosu, o zapaenom problemu naune ili praktine prirode, odnosno o naqunoteorijskom ili empirijskom problemu. Na osnovu formulisane ideje imamo preliminarno definisanje istraivakog problema koje nas upuuje na blie i potpunije informisanje o njemu. Postojee nauno i empirijsko saznanje do kojeg smo doli ukazuje nam na mogunosti istraivanja definisanog problema. Znai, formira se koncepcija istraivanja koja se izraava u najoptijim crtama. Meutim, valjano nauno istraivanje, po pravilu, ne moe se izvesti na osnovu optih odredaba koncepcije, ve zahteva dublju i detaljniju naunu obradu. Takva obrada se realizuje kroz sledee faze naunog projektovanja i istraivanja:

I IDEJA, idejno i teorijsko zasnivanje projekta i istraivanja.

- Rezultat: odreenje problema istraivanja, tj. preliminarno definisanje istraivakog problema idejna skica i/ili idejni projekat

273

istraivanja kojima se ostvaruje prelaz od intuitivnog ka stvarno saznajnom, intelektualnom miljenju koje odlikuje strukturalnost opteg i objektivnog, intersubjektivnost i komunikabilnost.

1. Teorijski izvori i inspiracije istraivanja i istraivakog projekta (inventarisnje drutvenih teorija: teorija sistema, teorija promena, razvoja i modernizacije, teorija informacija,) i uvoenje istih u istraivaki projekat.

2. Empirijski (ivotni) izvori i zasnivanje istraivanja i istraivakog projekta na ivotnim inspiracijama na savremenim iskustvima organizacija sveta ivota i sveta rada. Pri tome valja polaziti od toga da su organizacije sveta ivota i sveta rada: konkretne (njene veze s okruenjem se uspostavljaju preko kokretnih eelemenata, to znai da se elementi tih veza ne mogu proizvoljno menjati. Izbor veza se uvek kree unutar ogranienih mogunosti), dinamine (prilagoavajui se promenama, razvoju i modernizaciji i same se menju), vrlo konkretne, nedeterminisane (njihovo ponaanje se moe predvideti samo sa izvesnom verovatnoom. Otuda valja ukazati na odnos izmeu teorijskog i empirijskog. 3. Definicija problemu i pojmova o predmetu

II Predtestiranje idejnog projekta.

-Rezultat: rekonceptualizacija.

274

2. Empirijsko predtestiranje idejnog projekta - prethodna provera analitike vrednosti dokumentacije i drugih izvora spoznaje i informisanja (rekonstrukcija i prethodna analiza ivotnih iskustava organizacija sveta ivota i sveta rada).

1. Teorijsko predtestiranje idejnog projekta, teorijske definicije, teorijski limiti saznanja. Provera teorijske opremljenosti i teorijske zasnovanosti projekta i istraivanja.

III Izvor i formulacija predmeta istraivanja.

- Rezultat: tekst definicije ireg i ueg predmeta istraivanja (TA istraivati).

275

rmacija teorijskih sugestija na nivo prakse (na nivo predmeta istraivanja) na pojave, procese i odnose u organizacijama i organizacija sveta ivota i sveta rada. Inventarisanje i sastavljanje liste svih pojava, procesa, odnosa koji ulaze u sadraj (predmet) istraivanja.

1. Teorijska zasnovanost predmeta (sadraja) istraivanja. Teorijska lokacija sadraja (predmeta) istraivanja. Izbor i definisanje teorijskih istraivakih polja i deonica. ire teorijske ekskurzije i izleti i teorijsko disciplinovanje predmeta istraivanja. Transformacije svih ili glavnih teorijskih sugestija na nivo predmeta istraivanja - na ue objekte istraivanja.

IV

Cilj istraivanja.

- Rezultat: tekst definicije naunog i operacionalnog cilja istraivanja (ZATO se istrauje?).

2. Empirijska zasnovanost pre-dmeta istraivanja - inventarisanje i transfo-

276

2. Operacionalni cilj naunog istraivanja - transformacija nauno definisanog cilja istraivanja na nivo prakse i upotrebe naruioca istraivanja, spoznaja i edukativna dimenzija operacionalnog cilja istraivanja (organizovanje seminara za korisnike rezultata istraivanja, izrada posebnih separata za potrebe prakse u kome e se konkretizovati rezultati naunog istraivanja za potrebe prakse organizacione prakse).

1. Nauna zasnovanost naunog cilja istraivanja - izvoenje naunog cilja istraivanja iz teorijskih sugestija i informacija. Transformacija teorijskih sugestija na definisanje naunog cilja istraivanja i postavljanje pitanja: kako u istraivanju otkriti tendencije i zakonitosti izmeu pojava, procesa, odnosa koje su predmet istraivanja, koje su tendencije i zakonitosti ve otkrivene?

V Metod istraivanja (KAKO istraivati?).

- Rezultat: tekst definicije metoda istraivanja i izbor, najava i opis svih

277

odabranih metoda, istraivakih tehnika i instrumenata istraivanja.

2. Operacionalizacija i detaljni opis upotrebe metoda. Transformacija odabranih metoda na nivo istraivakih tehnika i instrumenata. Izrada liste metoda, tehnika i instrumenata opti, posebni (specifini) i pojedinani metodoloki pristup.

1. Teorijska zasnovanost metoda (naunih metoda) istraivanja u zavisnosti od predmeta, cilja i karaktera istraivnja. Teorijsko predtestiranje upotrebljivosti odabranih metoda naunog istraivanja, analiza pre-thodnih iskustava i spoznaja. Rasprava o ogranienosti spoznaje prodornosti odabranih metoda u donje, u dubinske, u manje vidljive slojeve i spratove, ekonomske, politike, kulturne i ukupne drutvene stvarnosti.

VI

Generalna hipoteza.

- Rezultat: tekst generalne hipoteze koja e integrisati predmet, cilj i metod istraivanja i najaviti strukturu varijabli.

278

2. Operacionalizacija generalne hipoteze na zavisne, intervenirajue i nezavisnu varijablu i izrada teksta srtkture varijabli (konceptualizacije istraivanja). Drugim reima, operacionalizacija opte hipoteze pomou i preko posebnih i pojedinanih hipoteza.

1. Generalna hipoteza kao sinteza teorijske zasnovanosti projekta i istraivanja, kao teorijska nadmo teorije nad empirijom, kao integracija definisanog i usvojenog predmeta (sadraja), cilja i metoda istraivanja, kao teorijski orijentir u istraivanju.

VII Definisanje sistema hipoteza izvedenih iz teksta i sadraja generalne hipoteze.

-Rezultat: tekst liste svih hipoteza operacionalizovanim na nivo varijabli:

279

opte, posebnih i pojedinanih, ili nezavisne, intervenirajue i zavisne.

2. Definisanje liste hipoteza i najava liste varijabli koje se mogu kasnije transformisati na nivo indikatora.

1. Uvoenje teorijskih podsistema, uih teorijskih oblasti u listu hipoteze koje su zasnovane na generalnom teorijskom konceptu, ali koji oekuje i svoju teorijsku konkretizaciju i uu specijalizaciju teorijsko predtestiranje uih istraivakih oblasti i transformacija na nivo istraivakih i operacionalizovanih hipoteza.

VIII Izrada liste indikatora za nezavisnu, interenirajuu i zavisnu varijablu.

-Rezultat: tekst liste svih indikatora (nekoliko stotina indikatora).

280

2. Izrada liste indikatora za sve elemente hipoteze (za nezavisnu, zavisnu i intervenirajuu - najmanje 510 indikatora za svaku varijablu).

1. Teorijsko ispitivanje moguih indikatora kao konkretnih drutvenih pojava pomou kojih je mogue snimiti one pojave koje su navedene u predmetu istraivanja.

IX Transformacija indikatora na istraivake postupke, tehnike i instrumente.

Rezultat: tekst istraivakih postupaka, tehnika i instru-menata.

281

2. Za svaki indikator ponuditi listu istraivakih postupaka, instrumenata i tehnika sa minimalnim opisom ili sa punom operacionalizacijom.

1. Prethodna teorijska kontrola odabranih istraivakih metoda, tehnika i instrumenata. Teorijski testovi, na primer, da li se i kako se mogu istraivati vrednosti, moral, sadraji kulturnog obrasca pomou: upitnika, interjua, analize sadraja, neposrednog posmatranja i slino.

X Izrada istraivakih instrumenata.

- Rezultat: tekst svih instrumenata.

282

2. Predtestiranje svih gore navednih instrumenata od broja 1 do 9. - Korekcija istraivakih instrumenata pod uticajem predtestiranja (konana varijanta instrumenata).

1.1. Metod posmatranja: -neposrednog, -posrednog. 1.2. Metod analize sadraja. 1.3. Metod studije sluaja. 1.4. Monografski metod 1.5. Intervju. 1.6. Upitnik. 1.7. Eksperiment. 1.8. Statistiki metod. 1.9. Ostali metodi, postupci i instrumenti.

XI Definisanje prostora istraivanja.

- Rezultat: tekst definicije i opisa prostora.

283

2. Empirijske naznake svake prostorne jedinice lokalne, regionalne, proizvodne, demografske, vojne i druge.

1. Teorije o prostoru istraivanja, teorijska zasnovanost izbora i formulacije prostora istraivanja: - drutvenog, - ekonomskog, - geografskog, - administrativnog, - politikog, - kulturnog, - fizikog, - vojnog, - .

XII Definicija vremena istraivanja.

- Rezultat: tekst definicije vremena istraivanja.

284

2. Definisanje vremena istraivanja: kada poinje, a kada se zavrava istraivanje, dinamika istraivanja.

1. Definicije vremena u kome su locirane pojave, procesi, odnosi koje su predmet istraivanja.

XIII Definisanje uzorka istraivanja.

- Rezultat: tekst uzorka.

285

2. Empirijska dimenzija uzorenja, odnos uzorka prema masi, vrste uzoraka i nain izrade istih.

1. Teorije uzorka, teorijski dometi i sugestije uzorenja.

XIV Izbor i definisanje jedinice analize.

- Rezultat: tekst izbora i opisa jedinice analize.

286

2. Empirijske osnove izbora i definisanja jedinice analize (ta je, na primer, jedinica analize upravljakog poslovnog informacionog sistema?, ).

1. Teorijske osnove za izbor i nauni opis jedinice analize (za razliku od jedinice posmatranja, anketiranja i slino).

XV Nivo istraivanja.

- Rezultat: tekst informisanja i opisa svih nivoa istraivanja.

287

2. Empirijski aspekti istraivanja: a) individualni, b) grupni, c) institucionalni istraivanja.

nivoa

nivo

1. Teorijski osnovi definisanja i izbora nivoa istraivanja.

XVI Izrada plana ukrtanja tabela (podataka).

- Rezultat: Tekst plana ukrtanja.

288

2. Struktura varijabli (konceptualizacija studije i plan ukrtanja operacionalna dimenzija plana ukrtanja.

1. Nauni cilj istraivanja i izvoenje iz tog cilja plana ukrtanja teorijska dimanzija plana ukrtanja.

XVII Predtestiranje instrumenata projekta istraivanja.

289

- Rezultat: tekst plana pre-dtestiranja i izvetaja o predte-stiranju.

2. Plan predtestiranja (koji je u osnovi identian planu istraivanja samo se izvodi na ogranienom lokalitetu). Predistraivanje kao mini istraivanje. Pisanje istraivakog izvetaja. Korekcija prvobitnog istraivakog projekta. Ponuda konane varijante instrumenata istraivanja.

1. Teorijski osnovi tekstova i predtestiranja, izbor vremena, mesta i naina predtestiranja instrumenata. Teorijska proba istraivakog postupka.

XVIII Plan kadrova.

- Rezultat: Tekst plana kadrova.
290

2. Plan kadrova obino obuhvata ui i iri tim istraivaa, svih ili nekih gore navedenih profesija, glavnog autora i rukovodioca projekta, poduu listu strunih i tehnikih saradnika kao to su tehniki i struni sekretar, anketari, statistiari, eksperti za kompjutersku obradu podataka, recenzenti i drugi vrhunski eksperti u ulozi savetnika.

1. Zavisnosti od toga kakvo je istraivanje (multidisciplinarno, interdisciplinarno, intradisciplinarno), odnosno zavisno od toga koje su sve teorije uvedene u istraivaki koncept (filosofske, socioloke, ekonomske, pravne, politikoloke, istorijske, psiholoke, demografske, ekoloke, organizacioloke, etike, upravaljanja, komunikacija, sistema, ) planiraju se profesionalni profili istraivaa. Navedene teorije opredeljuju angaovanje: ekonomista, sociologa, pravnika, psihologa, komunikologa, statistiara, eksperata za oragnizaciju i upravljanje,

XIX Finansijski plan.

291

2. Plan trokova svih faza realizacije istraivanja, dinamika uplata i isplata. Naini kontrole finansijskih trokova. Finansijska revizija.

1. Sadraj i forme izrade finansijskog plana prema kriterijima istraivake kue (organizacije, instituta), kao i prema kriterijima finansijera.

XX Korekcija naunoistraivakog projekta, odnosno istraivanja.

292

- Rezultat: Tekst korigovanog projekta.

2. Korekcija svih istraivakih instrumenata i plana terenskog istraivanja.

1. Teorijska korekcija izvrena pod uticajem: eksperata, teorijskih rasprava unutar istraivakog tima, naunih recenzija i odluke, odnosno sugestije naunog vea istraivake organizacije.

XXI Nauna verifikacija istraivakog projekta.

293

2.

Empirijska verifikacija projekta: a) politika kao svrsishodna procena definisanog predmeta, cilja i metoda istraivanja tzv. drutveni koeficijent razdraljivosti, odnosno osetljivosti istraivanja, b) procena i ocena invenstitora i korisnika ponuenog projekta i istraivanja.

1. Teorijski nivo verifikacije konane varijante projekta istraivanja: a) naune recenzije, b) nauni skup o projektu, c) nauno vee kao konani recenzent.

XXII Plan istraivanja

Rezultat: istraivanja. Tekst plana

294

priprema terena za prihvat istraivaa predtestiranje analitikoistraivake dime-nzije jedinice istraivanja na terenu; izbor i obuka istraivaa; formiranje timovaekipa istraivaa prema vrsti istraivanja (anketari, analit-iari sadraja dokumenata, ); rukovoenje neposrednim istraivanjem kontrola istraivakog procesa u toku neposrednog istraivanja; prihvat i sistematizacija sakupljenog materijala.

1. Plan teorijskog istraivanja: pretraivanje Interneta, izbor i prevod literature sa stranih jezika, izbor i sistematizacija literature sa srpskog jezika, izrada malog i/ili velikog glosara pojmova, teorijsko istraivanje prema skici projekta.

2. Plan istraivanja na terenu:

295

XXIII Priprema podataka (rezultata istraivanja) za obradu.

- Rezultat:

a) Plan pripreme. b) Izvetaj o izvrenim kontrolama.

2. Tehnika kontrola upitnika i drugih dokumenata i tehnike intervencije i korekcije.

1. Logika kontrola upitnika i drugih sakupljenih dokumenata i logika korekcija korekcija koja ima teorijski nivo intervencije.

XXIV Statistika (kompjuterska) i druga obrada podataka.

296

- Rezultat: Plan obrade podataka.

2. Izrada programa statistike obrade podataka na kompjuterima: tehnika priprema upitnika za kopjutersku obradu podataka: numerisanje, ifriranje i slino; obrada ostalih podataka i dokumenata.

1. Ponovna teorijska kontrola ranije usvojenog plana ukrtanja tabela i obrade podataka i naknadne korekcije pod uticajem novih saznanja u toku teorijskog i terenskog istraivanja.

297

XXV Konstituisanje istraivakih tema i distribucija obraenih podataka po temama i istraivaima.

- Rezultat: Plan za svaku temu.

2. Izrada proirenih skica (plana interpretacije) za svaku temu i usvajanje istih u timu istraivaa.

1. Teorijski osnovi konstituisanja tema (poglavlja) prema usvojenoj konceptualizaciji studije ili na osnovu novih saznanja u toku teorijskog istraivanja.

298

XXVI Statistika interpretacija rezultata istraivanja (kvantitativni metod analize).

- Rezultat:

Plan analize. Izvetaj o rezultatima analize.

2. Prethodna i naknadna (=konana) interpretacija statistikih podataka i korekcija prvobitnog plana interpre-tacije podataka i distribucije na pojedine teme.

1. Teorijski osnovi za statistiku obradu podataka teorijska edukacija tima istraivaa.

299

XXVII Izrada plana vie statistike obrade podataka (korelacija i dr.).

- Rezultat: Tekst plana.

2. Izrada plana statistike obrade podataka prorauna korelacija ( Hikvadrat testa, koeficijent korelacije, nomogram i drugi statistiki metodi) i priprema materijala za statistiku obradu.

1. Teorijski osnovi za statistiki metod nain verifikacije korelacija (odnosa) izmeu zavisnih i nezavisne varijable.

300

XXVIII nauna korelacija.

Statistika i interpretacija

- Rezultat:

Plan interpretacije. Izvetaj o analizi.

2. Statistika interpretacija (oitavanje) korelacija edukacija istraivakog tima i nauna kontrola.

1. Teorijski osnovi za interpretaciju statistikih prorauna korelacija veza, povezanosti, odnosa,

301

XXIX Pisanje istraivakog izvetaja.

- Rezultat: Tekst izvetaja.

2. Empirijski osnovi za teorijsku verifikaciju polaznih hipoteza empirijska korekcija polaznih hipoteza i konstituisanje novih hipoteza.

1. Teorijska verifikacija polaznih hipoteza potvrivanje ili odbacivanje.

302

XXX Nauna verifikacija konanih rezultata istraiva-nja

2. Korekcije u istraivakom izvetaju nakon naunog skupa: a) pisanje recenzija, b) verifikacija na naunom skupu, c) korekcije prema sugestija-ma recenzenata i naunog vea.

1. Nauni skup na kome se vri nauna verifikacija rezultata istraivanja.

303

XXXI Drutveno - politika

verifikacija rezultata istraivanja.

2. Izrada posebnih eparata za potrebe korisnika i invenstitora, organizovanje seminara i savetovanja, edukacija korisnika naunih rezultata istraivanja implementacija rezultata istraivanja u organizacijama sveza ivota i sveta rada.

1. Teorijski osnovi za transformaciju naunih saznanja za potrebe prakse ekonomske, kulturne, politike i druge.

304

teorijske verifikacije rezultata naunog istraivanja.

XXXII Publikovanje rezultata istraivanja.

- Rezultat: Tekstovi za publikovanje.

2. Plan publikovanja u toku i nakon zavretka istraivanja knjige, asopisi i druge strune publikacije. Izrada finansijskog plana publikovanja. Naune recenzije rukopisa. Ugovori sa izdavaima. Nain promocije i distribucije publikovanih dela.

1. Publikovanje rezultata istraivanja kao oblik vie (javne)

305

RE-TAKE i drugih ponovljenog istraivanja.

planova

XXXIII Zavrni radovi na istraivanju.

- Rezultat: Plan zavrnih radova. 2. Likvidacija radova na izvedenom projektu: sreivanje dokumentacije; sklapanje ugovora i isplata nadoknada saradnicima i lanovima tima; pisanje i podnoenje izvetaja o zavrenom istraivanju teorijskog i finansijskog; plan komunikacija plan plasmana rezultata istraivanja nakog zavrnih radova.

1. Izrada plana naknadne, dopunske teorijske i empirijske verifikacije ve verifikovanog ( RE - TAKE) ponovljeno istraivanje, izrada plana

306

3. ORGANIZOVANJE PROCESA REALIZACIJE ISTRAIVANJA

Prema empirijskim iskustvima realizacija istraivanja jeste proces sistematskog praktikovanja istraivakog programa, u koji je ukljuena i strategija, u realnosti, naroito njenog dela koji nazivamo nainom istraivanja, s ciljem prikupljanja, obrade i korienja podataka. To podrazumeva primenu predvienih metoda, tehnika, postupaka i instrumenata s ciljem sticanja naunog saznanja o predmetu istraivanja. Realizacija istraivanja ima svoje faze: planiranje istraivanja, preduzimanje praktinih mera, organizovanje i izvoenje (sprovoenje) istraivanja. Planiranje istraivanja je sloen i odgovoran posao kojim se povezuje zamisao sa praktinim delatnostima u istraivanju. To je strogo umni rad. Ovaj i ovakav rad se, u osnovi, sastoji od procena i prognoza na osnovu prethodnog istraivakog i praktinog iskustvenog saznanja. Rad na planiranju moe se kvalifikovati kao nauno-kreativni i struno-rutinski, pri emu uee ove dve vrste rada nije uvek podjednako. Naime, u heuristikim istraivanjima iji je predmet obiman i sloen, a metode i tehnike istraivanja mnogobrojne, kreativni rad nuno pretee, stoga to nema unapred utvrenih i sigurnih, proverenih normi koje bi se direktno mogle primeniti, pa je neophodno vriti mnogobrojne procene i izvoditi konstrukcije aplikacijom i prilagoavanjem postojeih standarda. Isti je sluaj i sa metodolokim istraivanjima, koja su, inae veoma retka i, uz to, predmet njihovog istraivanja su upravo norme i pravila istraivanja, njihova upotrebljivost i efikasnost. U verifikatornim istraivanjima stvar stoji neto drugaije. Tamo je struno-rutinskog znatno vie, a u nekim sluajevima ak struno-rutinsko pretee. Iskustveno je utvreno da su najvee tekoe, pa prema tome i najizrazitiji zahtev za stvaralakim u izradi terminskog plana i plana kadrova, dok je najvie rutinskog u izradi planova sredstava. Osnovna funkcija planiranja istraivanja je sinhronizacija svih delatnosti, uesnika i sredstava u odreenom prostoru i vremenu. Stoga moemo rei da su planovi istraivanja determinisani vremenskim i prostornim odreenjem predmeta istraivanja, nainom istraivanja utvrenim u nacrtu naune zamisli, kao i realnom situacijom i raspoloivim sredstvima i kadrovima i drugim uslovima. Rezultat procesa planiranja je operativni plan istraivanja. Zadatak tog plana je da odgovori na sledea pitanja: ko, ta, kada, gde, kako, ime i s kojim rezultatom. O operativnom planu istraivanja moe se govoriti u uem i u irem smislu. U irem smislu, operativni plan istraivanja obuhvatio bi:

307

nacrt zamisli "nain istraivanja", a u nekim sluajevima, kada istraujemo aktuelne - tekue pojave i vremensko i prostorno odreenje predmeta istraivanja; terminski, kadrovski i plan sredstava, i instrumentarij sakupljanja i obrade podataka. Izloeno ire shvatanje ini nam se preiroko, jer obuhvata i ono to bi se moglo nazvati "naunim planom", obuhvata odreena naunoteorijska i naunoinstrumentalna reenja sadrana u nacrtu naune zamisli i u instrumentariju. Skloni smo da prihvatimo ue odreenje operativnog plana istraivanja kao onog koje obuhvata dimenzioniranje vremena trajanja istraivanja, konkretno utvruje uesnike - saradnike i njihove zadatke u istraivanju, i najzad, utvruje materijalna i finansijska sredstva potrebna za realizaciju istraivanja. Otuda se smatra da se operativni plan istraivanja sastoji iz tri dela, kao i da se svaki od ovih delova, dalje, sastoji od tri svoja posebna dela. Uobiajeno je da se u literaturi govori o tri plana istraivanja: terminskom planu, planu kadrova i planu sredstava. Polazei iskljuivo od kriterijuma sadraja, mogue je ostati pri pomenutom stanovitu, mada bi teko bilo braniti odredbu terminskog plana. ini se da je kriterijum sadraja, uzet sam za sebe, nedovoljan, iako nuan. U projektu istraivanja plan (planovi) ima svoju funkciju i svoje mesto. Treba govoriti o planu istraivanja kao celovitom i sistematskom delu projekta koji ima sledee delove: plan pripreme realizacije istraivanja; plan prikupljanja podataka; plan obrade podataka, izrade izvetaja i prezentacije rezultata istraivanja. Moe se prigovoriti da je potrebno izneti jau, potpuniju argumentaciju u prilog naputanju ve uobiajene i ovde predloene klasifikacije. U tom smislu razmotrimo sledee injenice: a) terminski plan sadri precizno odreenje vremena trajanja istraivanja od poetka rada na projektu do prezentacije rezultata istraivanja. Unutar tog vremenskog perioda, terminski plan utvruje, manje-vie tano ili, u odreenim sluajevima samo orijentaciono, trajanje odreenih faza i poslova istraivanja. Prema tome, terminski plan nuno sadri popis svih funkcija, delatnosti, radnji, postupaka, inova i operacija koje e se obavljati u odreenim rokovima i trajanju. Kako se poslovi vre na odreenom prostoru, to terminski plan mora specifikovati u kojim rokovima i u kom trajanju e se obavljati odreeni poslovi na pojedinim prostorima - i na svim prostorima na kojima se istraivaki poslovi ukupno obavljaju. Dakle, terminski plan ne sadri samo vreme ve i popise poslova i prostora. Iz toga proizilazi zakljuak da naziv "terminski plan" ne odgovara u potpunosti. b) plan kadrova proizilazi iz jednostavne injenice da istraivanje obavljaju ljudi, ma koliko ih bilo i u ma kojoj ulozi u konkretnom istraivanju bili. Razumljivo je stoga da se planom kadrova odreenog strunog profila, linih psihofizikih, moralnih, karakternih osobina, uslova, mesta i vremena angaovanja, uloge, funkcije - preciziraju zadaci nadlenosti i odgovornosti kadrova. Dakle, ostvaruje se misaono povezivanje ljudi

308

(kadrova), vremena, prostora, njihove aktivnosti i ukupnih uslova pod kojima e se aktivnost obavljati. c) plan sredstava sadri odredbe o materijalno-tehnikim sredstvima i o potrebnom iznosu novca. Oigledno je da ljudi u svom radu u procesu istraivanja koriste odreene prostorije, nametaj, aparate, vozila itd. iji je izvor i vrstu takoe neophodno utvrditi. Takoe sve to iziskuje odreene trokove, te plan utvruje izvor, obim, strukturu i dinamiku priticanja sredstava, kao i trokova. A to, opet, znai povezivanje sredstava, subjekata, aktivnosti, mesta i vremena, i zato, kao to je to sluaj i sa dva napred navedena plana, naziv ne odgovara u potpunosti jer je ui od sadraja. Poslovi se obavljaju uz uee odreenih kadrova, korienjem odreenih sredstava, na odreenom prostoru i unutar odreenih rokova kontinuirano, sukcesivno, jednokratno ili viekratno, sa odreenim trajanjem i prilikom pripreme realizacije, tokom prikupljanja i obrade podataka, izrade izvetaja i prezentacije rezultata. S obzirom na uesnike u poslovima, mestu, vremenu, sredstvima i bitnim funkcijama poslova, posebne celine ine: a) pripremanje realizacije istraivanja; b) prikupljanje podataka; c) obrada podataka, izrada izvetaja i prezentacija rezultata istraivanja. Postupak planiranja je stoga potrebno sprovesti u skladu sa odgovarajuim principima i pravilima. Moe se smatrati da su bitni sledei principi: 1. potpunost plana, podrazumevajui pod tim obuhvatanje svih bitnih inilaca postupaka realizacije; 2. realistinost plana, podrazumevajui pod tim objektivnost procene stvarnih mogunosti i potreba u ostvarivanju istraivanja u postojeoj situaciji; 3. koherentnost i konzistentnost plana, podrazumevajui saglasnost zahteva istraivanja, linih i timskih sposobnosti istraivaa i, najzad, sredstva istraivanja; 4. elastinost plana, to podrazumeva predvianje moguih svrsishodnih alternativa predvienih osnovnih reenja u izmenjenim situacijama; 5. pravovremenost, to podrazumeva potovanje osnovnih rokova vremenskih odseaka u kojima je pojava najpodesnija za istraivanje, uslovi rada najpovoljniji i rezultati rada najupotrebljiviji; 6. ekonominost i rentabilnost, to podrazumeva planiranje najjeftinijih reenja koja e obezbediti ostvarivanje ciljeva: valjanosti, potpunosti cutoff, procene, mehanike tanosti. Princip ekonominosti se u ovom sluaju mora posmatrati primenom dvostrukih kriterijuma. Prvo, angaovanje i koncentracija uesnika - saradnika i sredstava u prostoru i vremenu treba da obezbedi optimalno ispoljavanje njihovih pozitivnih svojstava. Drugo, angaovanje saradnika i sredstava u prostoru i vremenu mora da obezbedi odgovarajui stepen upotrebljivosti - mogunosti korienja rezultata istraivanja u praktine svrhe. U vezi s ovim postoje u praksi mnogobrojne zablude. Tako se, na primer, smatra da je krae trajanje istraivanja ekonominije, da su nii honorari saradnika ekonomski povoljniji, da je manje angaovanje tehnikih sredstava ekonomski povoljnije itd. injenica je da i

309

ovde apsolutno vaeih pravila nema, ali se, ipak, mogu uoiti odreene pravilnosti. Prema dosadanjim iskustvima najznaajnije su sledee: 1. Najekonominije je, osim kada su u pitanju longitudinalna - panel istraivanja, da sva potrebna finansijska sredstva budu na raunu izvrioca pre poetka realizacije. Svako zadocnjavanje sredstava nuno usporava ili ak odlae odreene faze realizacije projekta, to izaziva poskupljivanje istraivanja na dva naina: prvo, produava se angaovanje kadrova i tehnikih sredstava, to nuno poveava trokove; drugo, ako se eli ostvariti ugovoreni rok, odreene faze se realizuju u prenapregnutoj situaciji, to umanjuje tanost rada ili se itave faze preskau, tako da iz toga proizilaze potreba za dotinim ili ponovljenim postupcima, a adekvatnost i verodostojnost rezultata istraivanja se smanjuje. Postoji i trei nain poskupljivanja istraivanja zbog zadocnjenja srestava u uslovima inflacije i nedostataka odgovarajuih kadrova, naroito ako istraivanje due traje. Prvo, to dovodi objektivno do smanjenja realnog iznosa sredstava za istraivanje u skladu sa stopom inflacije. Drugo, to onemoguava odravanje kontinuiteta sastava i intenziteta radne aktivnosti istraivakog tima. 2. Niskim naknadama za rad saradnika ne postie se ekonominost istraivanja. Prvo, niske nagrade po pravilu ne stimuliu na poveanu angaovanost, ve, naprotiv, orijentiu saradnike na istovremeno angaovanje na vie mesta, ili na produavanje vremena rada i povrnost u radu. Stoga visina naknade za rad saradnika mora biti dovoljno visoka da dozvoli odabiranje najsposobnijih i najangaovanijih kadrova koji e kontinuirano, sa odgovarajuim intenzitetom, biti iskljuivo ili bar preteno angaovani na tom istraivanju. 3. Ekonominost se u prvom redu ostvaruje pravilnim sastavom istraivakog tima, tj. pravilnim izborom kadrova i organizacijom rada u procesu realizacije istraivanja. U vezi s tim javljaju se mnogobrojna pitanja, od kojih su najznaajnija dva: prvo, definisanje sastava istraivakog tima utvrivanjem uloga, funkcija, odnosa i veza, ovlaenja i odgovornosti unutar tima; drugo, izborom saradnika odgovarajuih osobina. Saradnici na prikupljanju podataka, u principu su: analitiari - oni koji obavljaju analizu razliitih dokumenata u kojima su sadrani potrebni podaci. Po pravilu to su ljudi visoke spreme odgovarajue struke, osposobljeni za definisanje i klasifikovanje; posmatrai - oni koji neposredno posmatraju (opaaju) pojavu koja je predmet istraivanja po unapred utvrenim pravilima i evidentiraju manifestacije pojave unoenjem zapaanja u za to unapred pripremljen obrazac. I to su, kada se radio o sloenim pojavama, po pravilu, ljudi odgovarajueg visokog obrazovanja i potrebnih linih osobina. No, to ne mora da bude u svakom pojedinanom sluaju. Korienje posmatranja sa uestvovanjem, naroito potpunog uesnika ili uesnika - posmatraa, dozvoljava uz odgovarajue pripremne mere, angaovanje saradnika bilo kog nivoa obrazovanja, pod uslovom da je sposoban da steeno iskustvo na odgovarajui nain primeni i saopti. S obzirom na masovnost svake od politikih pojava, ova je mogunost vrlo znaajna;

310

intervjueri - oni koji neposredno stupaju u kontakt sa ispitanicima i svojim pitanjima (razgovorom) izazivaju odgovore ispitanika ("verbalnom provokacijom izazivaju verbalnu reakciju"). I ovde je nesumnjivo potrebno visoko obrazovanje odreene struke, ali ne u svakom pojedinanom sluaju. Sredina i karakteristike ispitanika dozvoljavaju i odstupanje od visoke strune spreme; anketari - ija je obaveza da uspostave kontakt sa ispitanicima i da, strogo se pridravajui upitnika, evidentiraju njihove odgovore, po pravilu su saradnici srednje strune spreme; instruktori - kontrolori su, po pravilu saradnici visoke strune spreme, bogatog praktinog iskustva i posebno obueni za razreavanje strunih, drutvenih, organizacionih i tehnikih problema svakog pojedinog podrunog saradnika, ovlaeni da vre nadzor na odreenom prostoru organizacije. Pod pojmom "praktine mere organizovanja realizacije istraivanja" obuhvatamo sistem odabiranja, usmeravanja, koordiniranja i sinhronizovanja meusobno povezanih, uslovljenih i saglasnih praktinih delatnosti, radnji i inova uesnika (saradnika u realizaciji procesa istraivanja i lanova sredine koji e biti obuhvaeni istraivanjem), sredstava, prostora i vremena u skladu sa ciljevima istraivanja. Proces organizovanja zapoinje utvrivanjem organizacionog mehanizma, tj. preciziranjem poslova, uloga, funkcija, ovlaenja, odgovornosti, naina informisanja, odluivanja, komuniciranja i vrednovanja svih aktivnosti u procesu realizacije istraivanja. To, dakle podrazumeva definisanje sadrine ovlaenja u pogledu davanja nareenja (optih i konkretnih) drugima, direktiva, uputstava, instrukcija i informacija. Potom, to podrazumeva i davanje ovlaenja za ostvarivanje uvida u rad drugih i za vrednovanje tog rada. Takoe, to podrazumeva i utvrivanje sadrine i karakteristika odgovornosti ukljuujui odreene oblike sankcija, njihovu sadrinu i domet. Ovlaenja i odgovornosti dimenzioniraju se, naravno, utvrivanjem jedinice, odnosno prostornog, vremenskog, socijalnog i predmetnog okvira i nivoa ovlaenja i odgovornosti u vezi sa radom drugih i sa sopstvenim radom. Treba rei da su to ovlaenja i odgovornosti u oblasti strunog rada, "tehnologija" istraivanja. Sva reenja u okviru organizacije realizacije istraivanja zasnovana su i usklaena iskljuivo sa pravilima i normama, to je u istraivanju vrhovni interes. Izbor i rasporeivanje konkretnih uesnika u istraivanju je bitan in organizovanja istraivanja. Izbor kadrova uslovljen je svojstvima: predmeta istraivanja; odabranih metoda, tehnika, instrumenata i postupaka; izvora podataka; uslova rada u koje ukljuujemo i organizacionu situaciju; raspoloivih sredstava za istraivanja. Zahtevi u pogledu linih osobina i sposobnosti raznoliki su i zavise od poslova za koje se saradnik angauje, ali se u svim sluajevima vodi rauna o: nivou i vrsti stvarnog i formalnog obrazovanja saradnika; fizikom zdravlju i izdrljivosti (naroito kada se radi o saradnicima koji se angauju za terenski rad); inteligenciji - nivou i strukturi inteligencije;
311

 karakternim osobinama - linom potenju, savesnosti, tanosti, odgovornosti, poverljivosti i sl; komunikativnosti, adaptabilnosti, sposobnosti za koncentraciju, pamenje, odravanje panje i sl. Mogunost angaovanja saradnika u odreenom trenutku ograniavaju ove elje i namere. Ako nije mogue angaovati saradnike odreenih svojstava - one koji ispunjavaju sve zahteve i udovoljavaju svim kriterijumima u potpunosti, biraju se oni koji najmanje odstupaju od prihvaenih kriterijuma. Pozitivna praksa kazuje da izvoenje istraivanja podrazumeva sve aktivnosti od poetka prikupljanja podataka primenom odabranih tehnika do primene rezultata istraivanja u praksi.

4. DOKAZIVANJE I OPOVRGAVANJE
Procedura provere (= dokazivanja ili opovrgavanja) hipoteze je sloena obuhvata postupke konstatovanja i shvatanja odnosa varijabli, stavova hipoteze i indikatora. Stavove hipoteze treba potvrditi ili odbaciti. Naime, stav hipoteze je iskazan odnos izmeu varijabli hipoteze. Iz teorijsko-empirijskih istraivanja proizlazi razliita mogunost stava hipoteze: od najjednostavnijeg koji je iskazan kao odnos dveju variabli (jedne nezavisne i jedne zavisne) do sloenog stava koji proizlazi iz odnosa tri ili vie varijabli. Prema rezultatima tih istih istraivanja proizlazi da to je stav sloeniji najmanje za toliko je procedura verifikacije (dokazivanja ili opovrgavanja) sloenija. Iz istraivakih iskustava proizlazi da stav hipoteze izloene proveri moe da bude formiran: odnosima jedne nezavisne varijable sa vie zavisnih. Re je o hipotezama koje se bave uticajem jednog faktora na vie pojava; odnosima vie nezavisnih varijabli sa jednom zavisnom, ime se izraava pretpostavka o vie uzroka (uticaja) i jedne posledice; odnosom jedne nezavisne i jedne zavisne varijable. Svi ovi odnosi mogu biti dati kao direktan, neposredan i kao indirektan, posredan odnos izmeu nezavisne i zavisne varijable, tj. bez uea i sa ueem tzv. intervenirajuih varijabli. Istraivaka praksa zbori da se u svim sluajevima provere hipoteze podrazumevaju zahtevi za: proveru stava (stavova) hipoteze vie varijabli podrazumeva vie stavova odnosno jedan sloeni stav hipoteze; proveru varijabli, njihovog sadraja, strukture, usmerenosti, intenziteta, uloge u hipotezama; proveru indikatora, njihovog sadraja, svojstava itd., a posebno meusobnih odnosa i odnosa prema varijablama. Indikatori se odnose na stav hipoteze i njima se ona potvruje ili opovrgava. Ali odreeni

312

indikatori moraju pokazivati da varijable, svaka pojedinano, zaista postoje, da su karakteristine po odreenim svojstvima, sadrajima itd.; proveru podataka, njihovog sadraja, znaenja i odnosa sa indikatorima. Mogue je da podaci ne potvruju postojanje nekih (nekog) indikatora, ali dozvoljavaju izvoenje nekog drugog itd. Provera hipoteza zahteva potovanje sledeih proverenih i potvrenih pravila: jedna hipoteza mora da bude u celini svoga sadraja proverena na isti nain, a uzastopno moe da bude proveravana na vie naina; priroda istraivanja uslovljava nain provere hipoteza: relaciona (misaona) istraivanja podrazumevaju proveru misaonim postupkom i operacijama sa pojmovima, a empirijska isustvenim podacima, injenicama; jednom hipotezom moe se proveravati samo jedan istorodni sadrajni okvir, pa je samo takva hipoteza proverljiva; posle provere hipotetike tvrdnje ne sme da ostane nereen nijedan iskustveno zapaen sluaj; mogue je proveravati samo pojedinane konkretne hipoteze, a preko i pomou njih se proveravaju posebne i opte; svaka samostalna hipoteza proverava se nezavisno i pojedinano osim optih i posebnih hipoteza koje se proveravaju preko pojedinanih; izmeu rezultata provera hipoteza o istom predmetu ne sme da postoji protivurenost; istim podacima ne mogu se dokazivatidva meusobno razliita i suprotna analitika rezultata; potvrivanjem ili odbacivanjem jedne hipoteze nisu potvrene odnosno odbaene hipoteze sa njoj suprotnim sadrajem. Poto su naune spoznaje istinoidne, valja ukazati i na to da uslovnost rezultata analitikog postupka kojim verifikujemo hipoteze (kojima dolazimo do odluka o prihvatanju ili odbacivanju hipoteze) proizlazi i iz: mnotva jedinica obuhvaenih pojavom. Istraiva nije u mogunosti da sve obuhvati istraivanjem. To se reava odgovarajuim uzorkom, ali samo u odreenim granicama verovatnoe; postojanje mogunosti grke iju veliinu ne moe sa sigurnou da utvrdi u vezi s rasprostranjenou relativnog svojstva istraivane pojave u stvarnosti, odnosno kod istraivanih jedinica; karakteristika analitikih postupaka i tehnika, kod kojih je unapred poznato da u odreenim uslovima ne daju taan rezultat, ve je potrebno koristiti korektivni faktor. Metodoloka literatura i konkretna istraivaka iskustva da je provera hipoteza u sutini stroga procedura dokazivanja odnosno opovrgavanja u kojoj hipoteza dobija status teze koja se dokazuje, indikatori i podaci status argumenta, a postupak status demostracije dokaza.U tom procesu mora se obezbediti valjanost argumenata i njihova adekvatnost, kao i valjanost postupaka. Dokazivanje i opovrgavanje je, kao i analogija, sastavni deo svakog miljenja kojim se dolazi do istinitog ili verovatnog saznanja o predmetu miljenja. Subjekt koji

313

misli o predmetu miljenja mora da odredi pretpostavku o predmetu i da formira valjane razloge koji potvruju da je pretpostavka o predmetu istinita. Osnovni oblik logikog miljenja u kome se ostvaruje proces dokazivanja je zakljuivanje u svakodnevnom i u naunom saznanju. Proces dokazivanja je vrhunski proces u koji su ukljuene sve osnovne analitike i sintetike metode istraivanja i miljenja. Zbog toga se u logici dokazivanje i opovrgavanje smatra najsloenijom i najoptijom osnovnom metodom. U definisanju dokazivanja i opovrgavanja evidentne su izvesne dileme. Prvo, da li je dokazivanje i opovrgavanje metoda i ako jeste da li je to jedna metoda? Isti autori u nekim sluajevima govore o postupku a u nekim o metodama dokazivanja i opovrgavanja. injenica je da se u tom procesu mogu nai mnoge bitne odredbe metode, kao i bitne odredbe postupka kao sastavnog dela metode. Tako su stroge norme o postupanju u sprovoenju dokazivanja - opovrgavanja i utvrivanje strukture toka bitna obeleja metoda. Ona se smatra i bitnom metodom provere istinitosti odreenih stavova posredstvom istinitosti drugih stavova. Ne moe se osporiti da su dokazivanje i opovrgavanje karakteristine po strogo utvrenoj proceduri i strukturi. Prihvatimo li da je ovde re o metodu, ostaje pitanje da li je to jedna ili su u pitanju dve metode. Osnovna struktura i proceduralna pravila su ista, a i osnovni opti predmet (istinitost stava) i osnovni misaoni postupak (dokazivanje) su u sutini isti. Bitna je razlika samo u usmerenosti procedure. U prvom sluaju se dokazuje istinitost stava usmeren na dokaze da je stav istinit. Suprotno tome u drugom sluaju se dokazivanje istinitosti stava usmerava na dokaze da stav nije istinit odnosno da je laan. U okvirima dvovalentne logike izloen stav je valjan. Meutim, u vievalentnim logikama dokazivanje vodi tvrdnji o stepenu istinitosti, a opovrgavanje o verovatnoj neistinitosti, odnosno lanosti. Nauna praksa i istraivanja po pravilu operiu sa pretenom i deliminom verovatnou i istinitou. Izloena svojstva dokazivanja i opovrgavanja imaju jo jednu vanu odredbu: dokazani stav istovremeno znai da su svi suprotni stavovi o predmetu dokazivanja opovrgnuti. Opovrgnut stav o predmetu ne znai da je bilo koji suprotan stav dokazan. Navedeni argumenti govore u prilog zakljuku da se radi o jednoj sloenoj sintetikoj metodi ija sloenost i sintetinost proizilaze iz njene strukture, objedinjavanja osnovnih metoda i izvoenja jednog stava o istinitosti na osnovu istinitosti drugih stavova. Druga dilema je da li je procedura dokazivanja iskljuivo teorijsko proveravanje? Ovo pitanje je veoma znaajno jer se opravdano postavlja pitanje kako se proveravaju (opovrgavaju) hipoteze u empirijskim istraivanjima koje raspolau empirijskim podacima. Na potrebu potpunijeg i argumentovanijeg obrazloenja stava o dokazivanju i opovrgavanju kao bitnog oblika teorijske provere ukazuje i stav da se ono odigrava ne samo u naunom ve i u svakodnevnom miljenju koje se veoma teko moe smatrati preteno teorijskim. Meu definicijama nalazi se i iskaz da je dokazivanje - opovrgavanje "logikoteorijsko obrazloenje odreene postavke". Ako u procesu provere (dokazivanja i opovrgavanja) hipoteza u jednom teorijsko-empirijskom istraivanju imamo u vidu da su stavovi o indikatorima, koji su zasnovani na empirijskim podacima, teorijske tvorevine nastale tokom projektovanja istraivanja i naunom obradom podataka, argumenti stava hipoteze, tvrdnja o teorijskoj proveri postaje prihvatljiva.

314

U naunom radu strukturu procesa dokazivanja ine: 1. Teza - stav koji se dokazuje; 2. Argumentacija tj. demonstracija argumenata kroz a) navoenje - izlaganje argumenata, i b) misaoni logiki proces o argumentima i njihovom odnosu sa tezom. Dokazivanje se odigrava po sledeim pravilima: A - Stav teze mora da bude: a) predmetno odreen, jasno i precizno iskazan i po mogunosti jednoznaan; b) u toku dokazivanja stav teze ne sme se menjati kako ne bi dolo do greke; c) stav teze mora da ima odreeni smisao i znaaj za saznanje (nauno saznanje). Ti uslovi su ispunjeni ako stav teze ine hipoteze o predmetu istraivanja; ako imaju osnovu u ranijem naunom saznanju ili ako nova teza otklanja protivrenosti ili nedostatke stare teorije. Opti uslov je da teza bude proverljiva; B - Stavovi argumenata moraju da budu: a) odreeni po znaenju, jasni, saznajno vredni i dovoljno verovatni, odnosno istiniti; b) nezavisni i razliiti od stavova teze, ali u potrebnom odnosu. V - Demonstracija - izlaganje argumenata i logiko miljenje o njima i na osnovu njih mora da bude to stroije i u odreenom sistemu logike. Neke istine se, meutim dokazuju u svakom sistemu logike i imaju iste karakteristike i vaenja nezavisno od sistema logike. Naime, u dokazivanju vai pravilo da se empirijski stavovi ne mogu i ne moraju potpuno strogo dokazati jer oni imaju "dostojanstvo" realne istine. Za aksiome teorije vae stavovi da oni ne podleu proveravanju u okviru istog sistema jer su to najosnovniji stavovi. Ako se prihvati Aristotelova definicija aksioma, ovaj stav je ispravan. Meutim, ako se aksiomi shvataju kao proizvod naunog saznanja, kao sutinski nauni zakon, onda se i aksiom moe proveriti posredstvom empirijskih i teorijskih istraivanja. Paradigmatske promene i tzv. naune revolucije upravo su zasnovane na ovim principima.

4.1. VRSTE DOKAZA

Argumenti - dokazi bitan su inilac dokazivanja. Oni se razlikuju po dokaznoj snazi, znaaju i nainu izvoenja. Meu dokazima moe postojati hijerarhija te se moe utvrditi postojanje glavnog dokaza ("nervus probandi"). Meutim, ima situacija u kojima se dokazi meusobno razlikuju po dokaznoj moi i znaaju, ili se "glavni dokaz" u smislu jednog iskaza kojim se teza dokazuje ne moe utvrditi. To je uglavnom sluaj sa empirijskim istraivanjima u kojima dokaz o istinitosti teze (generalne hipoteze) ini sistematizovan skup proverenih posebnih odnosa pojedinanih hipoteza. Ova situacija

315

otvara pitanje obogaivanja standardne klasifikacije dokaza i pojmom "empirijskih" dokaza. Uobiajena klasifikacija dokaza poznaje sledee vrste dokaza: analitike dokaze do kojih se dolazi droz dve procedure: a) analizom stavova argumenata (Dekartov analitiki dokaz). Moe da bude izveden i iz aksioma i naunih zakona. Takvim deduktivnim dokazom dokazuju se naune teoreme; b) analizom stavova teze. Ova podvrsta dokaza naziva se "Antiki analitiki dokaz" i esto se koristi u raspravama. U naunim analizama nailazi se na obe podvrste, a ima sluajeva u kojima se one kombinuju; sintetike dokaze koji nastaju sintezom stavova razloga; induktivne dokaze - do kojih se dolazi indukcijom na osnovu stavova razloga; deduktivne dokaze koji se dedukuju iz stava teze ili stava razloga; direktne dokaze koji se izvode neposredno iz istinitosti stava - stavova razloga; indirektne dokaze koji proizilaze iz nestabilnosti stava antiteze. Indirektni dokazi su mogui, po shvatanju predstavnika dijalektike logike, samo u dvovalentnoj logici. Na ovom stavu se vredi zadrati. Naime, ve smo konstatovali da opovrgavanjem jedne teze antiteza jo nije dokazana zato to i teza i antiteza mogu da budu pogrene. Time ni dokaz o neistinitosti antiteze jo nije dokaz o istinitosti teze, osim u sluaju da su teza i antiteza polarne dihotomije istog osnovnog sadraja i znaaja, ali suprotne usmerenosti. Mada su takve situacije retke, na njih se u praksi i nauci moe naii. U klasifikaciji se ne pominju kvalitativni i kvantitativni dokazi, to bi, s obzirom na razvoj raunara i tenji za kvantitativnim proverama statistiko-matematikim postupcima, bilo korisno otvoriti kao pitanje. Bitna svojstva valjanih dokaza su: da se zaista odnose na tezu, na stav i predlog koji se dokazuje; da je dokaz dovoljan; da je dovoljno odreen, jasno iskazan i precizan i, posebno da je istinit ili dovoljno verovatan.

4.2. POGREKE U DOKAZIVANJU

Sloenost procedura dokazivanja i raznovrsnost dokaza u procesu naunog rada dovode do sluajnih, a ponekad i namernih greaka. To su dva tipa greaka: greke razloga, i greke demonstracije razloga. Najee pogreke su: neodreenost i konfuznost razloga to se javlja u vidu:

316

a) neodreenosti i nepreciznosti iskaza koji moe da bude viesmislen ili nepotpun ili jeziki - gramatiki nekorektan; b) u iskazu se mogu nalaziti neodreeni pojmovi, sinonimi i homonimi ili drugi nejasno definisani pojmovi ije se pravo znaenje ne moe valjano utvrditi ni iz konteksta; c) mesto pojma u konstrukciji iskaza takoe moe da bude uzrok nejasnosti i nepreciznosti; jednostranost razloga koji se moe odnositi na stav teze - predmet dokazivanja i tano tvrditi o sporednom, ali izostaviti sutinske odredbe; razlog moe da bude slab, odnosno nedovoljan; razlog moe da bude pogrean, pa je i dokaz na osnovu takvog razloga pogrean. Pogreke demonstracije su u sutini pogreno shvatanje veza izmeu stavova teze i stavova razloga - nenamerno ili namerno. To su uglavnom sledee pogreke: "pars pro toto" - pogreka uoptavanja u kojoj se deo tretira kao celina; "non sequitur" - zakljuak ne sledi, odnosno nema odgovarajue veze izmeu razloga i teze; "petitio principii" koji se manifestuje kao pogreka zahteva razloga ili kao "circulus vitiosus" - situacija pogrenog kruga odnosno odsustvo razloga; izmene i zamena teza u okviru ega se javljaju "paralelogizmi" i "sofizmi"; promaaj u predmetu dokazivanja - kada proces dokazivanja odstupa od pravog predmeta dokazivanja. Sve pobrojane greke u dokazivanju, a naroito pogreke demonstracija nalazimo u naunoj komunikaciji. 4.3. OPOVRGAVANJE Osnovna pravila o svojstvima teze (antiteze), argumenta i postupaka su ista u opovrgavanju kao i u dokazivanju. Sutinska odredba opovrgavanja i osnovna razlika u osnovu na dokazivanje je u tome to je ono dokazivanje neistinitosti teze odnosno istinitosti antiteze. U vezi s opovrgavanjem i dokazivanjem od interesa je koncepcija K. Popera o opovrgljivosti koja istovremeno izraava i stav o istinitosti naunih saznanja u drutvenim naukama. Poper smatra da u tim naukama nema naunog saznanja koje jednom dokazano (odnosno konfirmirano) kao istinito (verovatno) ima svojstvo trajnog. Naprotiv, ono se uvek iznova podvrgava pokuajima opovrgavanja i ima status istinitog (verovatnog) sve dok ne bude opovrgnuto. Prema tom shvatanju opovrgavanje je samo oblik dokazivanja istinitosti (verovatnosti) jer istinito je samo ono to nije opovrgnuto. Neuspeh opovrgavanja je dokaz istinitosti. U opovrgavanju, osim direktnog dokazivanja lanosti teze imamo jednu posebnu podvrstu indirektnog dokazivanja neistinitosti teze koja se slui tzv. "apagokim " dokazom. To je, u sutini, postupak kojim se teza kvalifikuje kao apsurdna (reductio ab absurdum). Evidentan je u sistemu dvovalentne logike. Sve to smo do sada izloili o dokazivanju i opovrgavanju odnosi se prvenstveno na injenine stavove, sudove i zakljuke. Podruje vrednosnog zahteva razmatranja jo nekih pitanja.
317

4.4. PROVERLJIVOST VREDNOSNIH SUDOVA U logici i nauci uopte postoje dva dijametralno suprotna stanovita o proverljivosti - dakle o mogunosti dokazivanja i opovrgavanja vrednosnih sudova. Prvo stanovite ljudske - drutvene vrednosti shvata kao neto potpuno subjektivno, neto to se ne moe objektivizirati, pa nije podlono dokazivanju, opovrgavanju, merenju, ocenjivanju, itd. To je u sutini aksioloko stanovite koje se moe nazvati stanovitem subjektivnog aksiologizma. Ono previa dve bitne injenice: vrednosti nisu potpuno nezavisne od drutvene stvarnosti jer u njoj nastaju, postoje i deluju. Naime, ljudi su i drutvena bia, a kako su oni tvorci i korisnici vrednosti u drutvenom odnosu i optenju, to su i same vrednosti injenice drutvene stvarnosti manifestovane u raznim formama (od norme propisa do pravila ponaanja oformljenih moralom ili tradicijom); vrednosti nisu strogo individualne ve su po pravilu objektivne individualne interpretacije grupnih i kolektivnih vrednosti. U protivnom se ne bi moglo objasniti kako to da mnogi pojedinani subjekti uvaavaju iste vrednosti i odreena ponaanja, stvari, iskaze itd. smatraju dobrim ili ravim, lepim ili runim. Istina je da se mogu konstatovati znatna odstupanja i variranja vrednosti pojedinaca u odnosu na "opteljudske", "opteprihvaene", "nacionalne" i druge vrednosti, ali je to dokaz da se neka svojstva vrednosti mogu istraivati, dakle dokazivati i opovrgavati. Suprotno prethodnom je stanovite tzv. "objektivnog aksiologizma". Po njemu vrednosti su objektivne, one se mogu objektivno proceniti, a vrednosne injenice se mogu prosuivati isto kao i empirijske injenice. Kao i prethodno i ono stanovite je previe jednostrano jer se ne mogu injenice realnosti kao to su npr. materijalne tvorevine ili ljudska ponaanja tretirati potpuno isto kao vrednosni sudovi. Uee subjektivnog i objektivnog u injeninim i vrednosnim sudovima nije isto. Kada se razmatraju vrednosni sudovi neophodno je razlikovati sudove o vrednostima i sudove zasnovane na vrednostima. Vrednosti se ne mogu smatrati ni isto subjektivnim, ni isto objektivni, ve specifinim jedinstvom prirodne i drutvene realnosti u relacijama subjekt-objekt-subjekt i subjekt-subjekt. Stepeni zavisnosti te duhovne-emotivne tvorevine koja se naziva vrednou od drugog oblika drutvene realnosti razliiti su i uslovljeni njihovom ulogom u drutvenoj egzistenciji. Suprotnost polarizovanih gledita pokuava da prevazie stanovite kritikog aksiolokog realizma koji se saeto moe izloiti: vrednosti i norme su specifina jedinstva subjektivnih i objektivnih inilaca stvarnsoti; vrednosti i norme su manje-vie zajedniki i grupni; vrednosti i norme ne samo da potiu iz objektivne osnove, ve su i njeni inioci, i izazivaju nesuglasice. Dakle, one podleu istraivanju, dokazivanju i opovrgavanju. U nauci uopte vrednosti i norme su stalni i bitan predmet istraivanja. Istrauju se njihovi sadraji, oblici, poreklo, nosioci, sistematizacija, odnosi, rasprostranjenost, itd.

318

i sve to moe da bude predmet dokazivanja i opovrgavanja. U tom smislu javljaju se dve vrste dokaza: a) injenini - fakti o rasprostiranju, itd. b) vrednosni - postularni u odreenim sistemima vrednosti hijerarhijski organizovanim i s pozivanjem na njih.

5. MERILA, NORME ILI KRITERIJUMI NALAZA

Prema savremenim teorijsko-metodolokim nalazima i iskustvima da bi se neki nalaz, neka nauna misao o pojava, procesima, odnosima mogla smatrati validnom ona mora da zadovolji odreena merila odreene norme ili kriterijume. Naime, od merila istine zavisi koja e misao o pojavama, procesima, odnosima biti prihvaena a koja ne. Da bi se misao o prirodi, oveku i drutvu razlikovala od drugih sistema ideja, verovanja i prakse ona mora da bude: objektivna, logina, sistematina, proverljiva, merljiva, i skladna. Iz dosadanjih rezultata teorijsko-empirijskih istraivanja namee nam se pitanje: da li je uopte mogua objektivnost naune misli? Valja nam jasno kazati: apsolutna objektivnost je ist mit, ali tenja ka istini nije. Istraiva je sklon da misli kako on opaa samu stvar bez ikakvih apriornih primesa. On esto nije svestan da takvo opaanje nije mogue. Zato? Odgovor glasi: Nema neposrednog odnosa prema stvarima u tom smislu da ih moemo opaati nezavisno od strukture naih ula, od naih oseanja, iskustva, pojmova, teorija i metoda, naih interesa, potreba, elja i vrednosnih sistema. Ovaj nalaz ukazuje da se izmeu istraivaa stvarnosti i stvarnosti umee itav niz posrednika koji spreavaju saznanje po sebi. Koji su to posrednici? To su naa: ula, oseanja, iskustva, pojmovi (teorije, metode) i interesi. Pet naih ula (=vid, sluh, njuh, opip, okus), zbog svoje ogranienosti, ne omoguavaju nam da saznamo pravo lice stvarnosti. Ono to preko i pomou ula saznajemo jeste poneto o pojavi, o procesima, o odnosima. . unji40 kae sledee: Mi saznajemo poneto o spoljanjim pojavama preko naih ula, ali ona nam ne dostavljaju sve podatke, a i oni koje dobijamo preko ula, ogranieni su ogranienou samih ula. To znai da mi ne znamo kakave su pojave same po sebi, mi sudimo o njima posredno, preko podataka koji do nas dospevaju kroz naa
40

. unji: Metodologija: kritika nauke, naved. izd., str. 140-158.

319

ula. Mi posmatramo svet na jedan mogui nain, koji je predodreen strukturom naih ula. Kakav je svet po sebi, mi ne znamo, niti moemo znati. Sliku koju imamo i koju stvaramo zavisi od naih trenutnih stanja i oseanja. A, slika koju imamo o svetu izvan sebe i u sebi zavisi od naih iskustava. Ako stvarnost ne moemo saznati na osnovu i pomou naih ula, oseanja i iskustva, postavlja se pitanje: na osnovu ega je to mogue? Da li to omoguuju pojmovi (teorije, standardi, metode) i/ili interesi (potrebe, elje, strasti, vrednosni sistem i td.)? Na ova pitanja e odgovoriti . unji na sledei nain: Pojmovi (teorije, metode) pomou kojih opisujemo i objanjavamo stvarnost mogu biti usvojeni na neki nain, tako da se kroz njih zapaa sve oko nas i u nama. Mi u nauci znamo o stvarnosti ono to omoguuju nai pojmovi, teorije i metode o njoj: kroz njih mi gledamo, bez njih smo slepi! Sa svakog novog teorijskog stanovita svie jedna drugaija slika sveta. ta mogu saznati o svetu, zavisi od izbora teorijskog stanovita, jer ono odreuje koja pitanja uopte mogu da postavim i koje odgovore da dobijem. Na koliko naina se moe misliti o nekoj stvari, na toliko naina se ona razlae (poreklo, struktura, funkcija, razvoj, forma, znaenje itd). Prema tome, nikakva promena u svetu, koja bi uticala na na nain gledanja, ne mora da se desi, dovoljno je da promenimo na nain posmatranja (teoriju i renik koji uz nju ide), pa da se promeni i celokupna slika sveta. Svet postoji u skladu sa nainom na koji ga posmatramo. Interesi ( potrebe, elje, strasti, vrednosni sistem itd.) jesu prizme kroz koje gledamo svet oko sebe i u sebi. Kako se naunik moe osloboditi interesa i strasti kada je interes ili strast za saznanjem istine jedan od najaih motiva njegova rada i ivota? Slike sveta pojedinih drutvenih grupa jako su obojene njihovim posebnim interesima, potrebama i eljama. Stvarnost je za njih onakva kako je oni vide, a ne kakva je po sebi, jer se to i ne moe saznati. Pojave mogu da postoje i nezavisno od svesti, ali iskazi o pojavama i njihovim odnosima, bili oni istiniti ili neistiniti, ne mogu da postoje nezavisno od saznajne svesti. O emu ovi nalazi zbore? Oni gromoglasno opominju: u naunom radu se ne moe i ne sme na olak nain zboriti o injenicama i njihovom neposrednom posmatranju. U naunoj analizi predmet posmatranja, predmet analize mora da bude i jeste injenica, ali rezultat naunog posmatranja uvek je podatak o tim injenicama, to znai da nije re o stvarnosti po sebi, nego o stvarnosti kakva nam se ukazuje kroz nae spoznajne moi. Nauka nije samo duhovna reprodukcija stvarnosti, nego i produkcija stvarnosti. U svakoj naunoj spoznaji nalazi se deli nas samih i u svakoj naoj istini prepoznajemo sebe. Mi ne odreujemo stvar, nego na odnos prema njoj. Na osnovu razlike izmeu injenice i podatka zadaju se razlike izmeu opaene i opisane injenice. Opaena injenica moe se definisati kao injenica koja je neposredno saznana, odvojena od svih pojmova i teorije; opisana injenica je opaena injenica podvedena pod pojmove i stoga pod teoriju (F.S.C. Nortrop). Ili: Strogo govorei, ... , ne moemo nita rei o istoj injenici, jer onoga trenutka kada je opiemo reima ona postaje opisana injenica i prestaje da bude samo opaena injenica (Isto). Znai: opisana injenica (=informacija) jeste podatak koji dobija oblik logikog iskaza. I teka na takav oblik logikog iskaza mogu se primeniti i primenjuju se merila naune istine. Naime, neposredno opaanje injenica nije bezoblino, jer na duh namee red onome to opaamo, tako i da se i jedna svesno neureena stvarnost opaa kao sreena i oblikovana. S pravom je reeno da su naa ula teoretiari, tj. ona vre izbor i unose

320

oblike ak i tamo gde ih stvarno nema. Ako je to tako, onda se postavlja pitanje objektivnosti - da li je ona mogua, a ako jeste za koga je mogua? Objektivnost nije stvar pojedinog istraivaa, nego neto to u uzajamnoj raspravi i kritici preivi kao istinito i vredno da bude usvojeno i prihvaeno od svih lanova naune zajednice. Sledei zahtev koji nauna misao o pojavi koja se istrauje mora da zadovolji jeste da ona mora da bude logina. Meutim, valja imati na umu sledee upozorenje: Iako se razlika izmeu naunih i nenaunih iskaza ne moe utvrditi na podruju logike filozofski i teoloki iskazi mogu biti veoma logini a da ipak nisu nauni iskazi ipak se neloginost moe uzeti kao prvi znak da nije re o naunim isakazima. ... Sve moe biti logino, a nita istinito. La se moe uzeti na logian nain, kao i sve druge zablude. Kada se kae da je nauka logian sistem misli, ne kae se da je loginost dovoljan uslov za istinu: istinito saznanje ne mora da ima logian oblik, jer ima istine i u oblicima koji nisu isto logini, nego moda teologini ili mitopoetini. Kad se kae da je nauna misao logina, to ne znai da se do naunih otkria dolazi samo putem logikog zakljuivanja (jer se do njega moe doi intuitivno, u snu, sluajno itd.), ali nain obrazlaganja i izlaganja u nauci mora biti logian. Valja rei da je savremena nauka takoe prinuena da ponekad naupsti isto logiki nain miljenja i razumevanja stvarnosti i da pribegne simbolikom govoru. To je sluaj kada naunik nema posla sa strukturama koje se lako opisuju u naunim pojmovima, ve sa procesima za iji ishod ne moe biti siguran, pa ih opisuje reima koje nemaju samo jedno znaenje. Nauna misao o pojavi, o procesima, o odnosima mora da bude iskazana i izloena na sistematian nain. Ovde se ne radi o pedagokom naelu od jednsotavnog prema sloenom ve o naunom objanjenju i razumevanju od opteg prema posebnom i pojedinanom (put odozgo prema dole dedukcija) ili od pojedinanog i posebnog prema optem (put odozdo prema gore indukcija). Ima niz podataka koji su sistematizovani u zdravom razumu renik, telefonski imenik, katalog, vozni red, statistiki godinjaci, spiskovi itd. ali ih jo ne smatramo naunim sistemima. Nauka zahteva da ovi podaci budu povezani i objanjeni teorijom, jer podaci izvan teorije ne znae mnogo. U jednoj razvijenoj nauci, skor svi iskazi izvodivi su iz jedne (ili vie) teorija: oni su svi povezani u neprotivrean sistem! Kada je data teorija, ne moraju biti dati iskazi, jer se oni potencijalno sadre u njoj. Zato je u nauci i mogu tzv. skraeni govor: iznesem pretpostavku ili teoriju, a zakljuke koji iz nje slede, stvarne ili mogue, preputam sagovornicima. Da je nauno miljenje sistematsko, znai samo to da se ono kree od neke pretpostavke ili teorije, iz koje se logiki nuno odmotavaju sve druge misli, ueg obima i sadraja . etvrti zahtev koji mora da zadovolji jedna nauna misao o pojavi, o procesima, o odnosima jeste njena proverljivost. Ovaj zahtev direktno proizlazi iz osnovnog pravila u nauci koje glasi: radi tako da ono to si otkrio kao istinito moe da bude provereno i od drugih istraivaa ponovljeno! Svi iskazi koji se ne mogu nauno (iskustveno, eksperimentalno, logiki, matematiki itd.) proveriti, ne spadaju u oblast iskustvene nauke, ali ona ne moe rei o njima nita drugo (na pr. da su neistiniti, besmisleni ili bezvredni). Proveravanje je upravo osobina nauke koja nauku strogo odvaja od drugih sistema ideja, verovanja i prakse. Mogunost provere sili naunika da bude poten: on je moralan ne zato to bi to uvek hteo, nego zato to mora. Moral je ono to se mora (u

321

nauci). Za razliku od drugih jezikih pria nauna pria zahteva proveru. udo je prvi dokaz istine, a drugi je proveravanje uda. Kao to u ivotu postoji bezbroj mogunosti da se ivot promai, a moda samo nekoliko da se stvarno dogodi, tako i u nauci postoji mnogo naina da se istina mimoie, a malo naina da se ona otkrije i upozna. Postavljanje hipoteze je pokuaj smanjivanja velikog broja mogunosti na nekoliko verovatnih, to ve predstavlja vaan korak u smanjivanju neodreenosti i nesigurnosti. esto je isticano da je proveravanje u nauci dvostruko: logiko i iskustveno. Kada je re o logikom proveravanju, onda se svaki iskaz logiki nuno proverava tako to se vidi da li protivrei aksiomu od kojeg se polo, tj. da li iz njega logiki sledi. Kad je re o iskustvenom proveravanju, onda se uporeuje iskaz sa injenicama, da bi se proverilo u kojoj meri podaci potvruju ili osporavaju hipotezu, zakon ili teoriju. U formalnim naukama, logici i matematici, valjanost zakljuka sledi iz aksioma; u stvarnim naukama valjanost aksioma opravdava se preko saznajne vrednosti zakljuka u odnosu na injenice. Prema tome, ne postoje neki objektivni naini proveravanja hipoteza, zakona i teorija koji bi bili nezavisni od spoznajnog subjekta. Nauka je intersubjektivna ili interpersonalna, a ne objektivna i neutralna. ... Ako su pojavno i sutinsko dve razliite stvari, onda nije mogue da se ovo sutinsko uvek proverava preko pojavnog. Pojavno ak moe da skriva ono sutinsko (napr. smeh u najveoj tuzi itd). Ova potreba za proveravanjem u iskustvu potie iz navike da svaki unutranji doivljaj ili misao moraju dobiti svoj spoljanji oblik, pa se onda preko upoznavanja sa spoljanjim oblikom zakljuuje na unutranji doivljaj. Poto svaka hipoteza nadilazi iskustvo, ona ne moe biti u celini proverena u iskustvu, ve samo delimino. Saznajno slabe hipoteze po pravilu je lake iskustveno proveriti. Ako se hipoteza ne moe da proveri, ne znai da je neistinita, ali ni da je istinita. Usvakom sluaju, veliki umovi ne tre za lakim hipotezama (kao ni za lakim enama), njihov cilj su teke hipoteze, koje mnogo objanjavaju i razumevaju, ali se i tee proveravaju. Merljivost naune misli jeste predposlednji zahtev koji mora da zadovolji jedna misao o pojavi, procesima, odnosima Meutim, valja biti oprezan i obazriv da ne bi upali u zamku kvantofrenije, odnosno nuno je imati na umu sledee upozorenje: Postoji tenja da se naunim saznanjima smatraju samo ona saznanja koja se zasnivaju na preciznim merenjima, dok sva druga saznanja, koja se ne zasnivaju na merenju, valja drati hipotetikim. Merljivo je stvarno, a to nije merljivo, nije ni stvarno. Ako je merenje racionalna metoda, onda ono to se ne moe meriti i nije racionalno. Iracionalno je ono to se ne moe meriti. Naunik odmeri ono to e rei (pojmovna jasnoa) i izmeri pojavu o kojoj govori (preciznost govora). Tako se merenje pokazuje kao granica spoznajnog interesa. Ali meriti nije isto to i znati, jer mi do istinitih saznanja dolazimo i na druge naine, koji ne podrazumevaju merenje, ili gde ono nije mogue: stvarnost nije dostupna samo preko kvantitativnih pojmova. Valja biti obazriv prema onome to se moe, kao i prema onome to se ne moe da meri. Definicija stvari uvek je ira od merenja, jer se neki elementi definicije ne mogu meriti, a to su po pravilu kvalitativni: merenje je zanemarivanje kvalitativne strane stvarnosti. Jer stvarnost nije samo ono to opaamo ulima, nego i ono to se ulima ne moe opaati, a ipak postoji na neki nain. Pitanje nije u tome da li je ono to se pojavljuje stvarno, ve kome sloju stvarnosti pripada, jer da ne pripada nigde, ne bi se ni moglo pojaviti. U tom smislu i san je stvaran i elja je

322

stvarna i ala je zbilja ali ko e ih izmeriti. Pozitivni naunik ima sluha samo za ona pitanja na koja moe da odgovori putem merenja. Ako se on usmeri samo na ono to moe da meri, on stalno mora da suava svoje pojmove: gubi odnos prema teorijskom pojmu u korist opisnog! Zato se moe zahtevati onaj stepen merenja koji doputa priroda samog predmeta i razvijenost metode. to je jedna misao optija, to je ona u pravilu manje precizna: teorija, zakon i hipoteza nuno su opteg karaktera, i zato u naelu neprecizni... Drutvene nauke optereene su jednom slikom o sebi, preuzetom iz prirodnih nauka, da je nauno samo ono to se moe da izrazi brojem. Ona mora da napusti tu sliku, ako hoe da postane osetljiva za brojna iskustva sa kvalitativnim i vrednosnim sadrajima, koji se mogu izraziti na neki drugi nain. Operacionalna nauka o oveku izraava se brojem: ta nauka o oveku ne govori o sutini oveka. Ovde se moe izrei kritika koja pogaa sve sline sluajeve: izmerio sam neto, samo ne znam to! Merenje se obavlja s obzirom na teorijske svrhe i nema cilj za sebe: biti ne znai biti izmeren! Moe se navesti mnogo primera gde ljudi mere neku pojavu a da zapravo ne znaju ta je ona. Ne znaju tano ta je inteligencija, ali je mere. Ne znaju ta je vreme, ali znaju da ga mere. Ne znaju ta je moral, ali uporeuju procente ne/moralnosti meu ljudima i narodima itd. Merenje je uvek znailo veliko zadovoljstvo za ljude srednjeg duhovnog stanja. Kao da su brojevi klju za otvaranje sveta (to vodi poreklo od pitagorejaca, za koje je broj ima magijsko znaenje... Ako se nauka ogranii na ono to se moe meriti, ona uasno suava stvarnost, jer u nju spada i ono to ne podlee merenju. Ograniiti nauku samo na ono to se moe izmeriti, znai zanemariti ono to se ne moe, a moda je bitnije i za nauku i za ivot. Meriti nije isto to i znati, jer mi znamo mnogo toga to nije dobijeno merenjem. Merenje pomae izotravanju pojmova, preciznom definisanju pojava, otrini klasifikacije, stvaranju tanije hipoteze i njenoj proveri, ali iskusan ovek iz nauke zna njegove granice i ne uputa se u merenje nemerljivog. Ponovljena merenja uvek daju neto drugaije rezultate, zbog toga to nema dve jednake pojave u svetu, ni dva jednaka merila, ni dva jednaka meraa. Kad bi ponovljena merenja uvek davala posve iste rezultate, to bi znailo da je svet neizmenjiv. Skladnost naune misli jeste zadnji uslov koga mora da zadovolji nauna misao o pojavi, o procesima, odnosima. ta znai skladnost naune misli? Prema teorijskoempirijskim nalazima to znai da svaki podatak o pojavi dobija svoje znaenje. Sklad znai i: istinitost sadraja misli, njegovu, iskazanost u jednostavnom i lepom obliku. Naune istine mogu se izrei na razne naine, ali pravi ljudi nauke daju im jednostavan i lep oblik, jer u istinu ne spada samo sadraj nego i oblik. Sadraj misli mora biti istinit, oblik misli mora biti lep, ime je misao dvostruko vredna: kad prestane da vai njen sadraj, oblik ostaje da svedoi kroz vreme. Sklad misli obezbeuje prva pretpostavka na kojoj se sve gradi: misli se iz nje izvode kao to se klupko odmotava! Oprez: valja se uvati zablude da se istinito izjednai sa skladnim ili jednostavnim! Stil velikih mislilaca samo je spoljanja strana njihova miljenja. Svaka re i pojam praeni su brigom da li su pravi i dobro izabrani. Kroz spoj nauke i odabranog jezika u sebi su mirili naunika i umetnika. Ne treba zaboraviti da se pripada izabranom narodu i straivaa: mali je broj ljudi koji ume da istrauje drutvene pojave i da o njima razlono govori. Ako je tako, onda misao valja izliti u njoj svojstven oblik da bi mogla biti dvostruko vredna; istinita i lepa!

323

Prema tome, sutinska granica izmeu naune i svake druge misli o pojavi, o procesima i o odnosima jeste svest o razlici izmeu onoga to se moe racionalno i iskustveno dokazati i onoga to ne podlee racionalnom i iskustvenom dokazivanju. Ovome sada valja dodati i druge uslove koja neka misao mora da zadovolji da bi je smatrali nauno valjanom: ta misao mora biti objektivna, logina, sistematina, proverljiva, merljiva, skladna itd. Da je nauna misao objektivna, znai da odgovara injenicama; neloginost je prvi znak da misao ne spada u nauku; sistematinost se odnosi ne samo na nain izlaganja i istraivanja, nego na sistem unutar kojeg svaki podatak dobija svoje znaenje; proverljivost znai da i drugi istraivai moraju doi do istih ili slinih rezultata ako ispituju iste injenice; merljivost se odnosi na kvantitativna obeleja pojave, a preciznost na tano odreivanje pojmova; skladnost je osobina velikog duha koji je sklad ve postavio u stvarnosti. Tek kad zadovolji navedene uslove (norme, merila, kriterijume) koji su delom iskustveni a delom neiskustveni jedna misao se ukljuuje u nauno saznanje, dobija svoje naune istine. Ako i ne znam ta je istina uopte, bar znam ta je istina u odreenom sistemu miljenja u nauci, na primer. Ako pomou naunih merila ne mogu sigurno utvrditi istinu, onda bar mogu da uklonim misli koje ne spadaju u nauku.

324

325

SELEKTIVNA LITERATURA

Adam, F.: Akciono istraivanje, Marksistiki centar organizacije SK, Beograd, 1984. Adorno, T.: Negativna dijalektika, BIGZ, Beograd, 1979. Aranelovi, J.: Uloga indukcije u naunom istraivanju, Nauna knjiga, Beograd, 1967. Balar, G.: Novi nauni duh, IK Z. Stojanovia, Sremski Karlovci, 1991. Batarelo, A. .: Problem u drutvenim istraivanjima: kritika tradicionalne metodologije, Zagreb, 1990 Berlson, B.: Analiza sadraja, Institut drutvenih nauka, Beograd, 1960. Beti, E. : Hermeneutika kao opta metoda duhovnih nauka, Knjievna zajednica, Novi Sad, 1988. Bogdanovi, M.: Kvantitativni pristup u sociologiji, Slubeni list, Beograd, 1981. Bodanovi, M.: Metodoloke studije, Institut za politike studije, Beograd, 1993. Boronovski, J.: Porijeklo znanja i imaginacije, Stvarnost, Zagreb, 1981. Brdar, M.: Totalitet i pozitivizam, IIC, Beograd, 1981. Vajthed, A.N.: Nauka i moderni svet, Nolit, Beograd, 1976. Vasi, S.: Definicija i definisanje, Prosveta, Beograd, 1988. Veber, M.: Metodologija drutvenih nauka, Globus, Zagreb, 1989. Veber, A.: Tragino i istorija, Dnevnik-Knjievna zajednica, Novi Sad, 1987. Volkov, G.N.: Sociologija nauki, Politizdat Moskva, 1968. Vukievi, S.: Mit o nauci i obrazovanju, bod, cetinje, 1998. Gadamer, H. G.: Istina i metoda, IP Veselin Maslea, Sarajevo, 1978. Gilli, G.A.: Kako se istrauje, Vodi u drutvenim istraivanjima, kolska knjiga, Zagreb, 1974. Gud, V.J.: Metode sociolokog istraivanja, Institut drutvenih nauka, Beograd, 1962. Gud, V.J., Het, P.: Metodi socijalnog istraivanja, Vuk Karadi, Beograd, 1966. Dekart, R.: Rasprava o metodi, Estetika, Valjevo-Beograd, 1990. Diltaj, V.: Zasnivanje duhovnih nauka, Prosveta, Beograd, 1980. Dirkem, E.: Pravila socioloke metode, Savremena kola, Beograd, 1963. Djui, D.: Logika. Teorijska istraivanja, Nolit, Beograd, 1962. Dobrov, G.M.: Nauka o naukama, Zavod za izdavanje udbenika SR Srbije, Beograd, 1970. uri, M.: Problemi sociolokog metoda, Savremena kola, Beograd, 1962. uri, M.: Poreklo i budunost Evrope, SANU, Beograd, 2001. uri, M.: Mit, nauka, ideologija, Izabrani spisi, knj. VI, Slubeni list SRJ, Tresit, Beograd, 1997. Ejer, A.Z.: Problemi saznanja, Nolit, Beograd, 1963.

326

ugaj, M.: Osnove znanstvenog i strunog rada, Zagreb, Samobor, 1989. Zajearanovi, G.: Osnovi metodologije nauke, Institut za politike studije, Beograd, 1974. Ili, M.: Nauno istraivanje - opta metodologija, Filoloki fakultet u Beogradu, Beograd, 1994. Ili, M.: Lohike osnove teorije verovatnoe, Institut drutvenih nauka, Beograd, 1962. Jung, G.K:: ovek i njegovi simboli, Narodna knjiga-Alfa, Beograd, 1996. Jung, G.K.: Psiholoki tipovi, Matica srpska, Novi Sad, 1997. Jung, G.K.: Psiholoke rasprave, Matica srpska, Novi Sad, 1977. Jung, G.K.: Duh i ivot, Matica srpska, Novi Sad, 1977. Kant, I.: Kritika istog uma, Kultura, Beograd, 1970. Knjazeva, S.: Logika u praksi, Zavod za izdavanje udbenika SRS, Beograd, 1969. Koen, M., Nejgel, E.: Uvod u logiku i nauni metod, Zavod za izdavanje udbenika i nastavna sredstva SRS, Beograd, 1979. Kolakovski, L.: Filozofija pozitivizam, Prosveta, Beograd, 1972. Kolakovski, L.: Uas metafizike, BIGZ, Beograd, 1992. Kumbs, K.H.: Teorije i metode sociolokog merenja, Institut drutvenih nauka, Beograd, 1962. Kun, T.S.: Struktura naunih revolucija, Nolit, Beograd, 1974. Krneta, M.: Stastitika za sociologe, IRO Ekonomika i Ekonomski institut, Beograd, 1987. Kuvai, I.: Znanost i drutvo, Naprijed, Zagreb, 1977. Kuvai, I.: Rasprave o metodi, Naprijed, Zagreb, 1988. Lakato, I.: Dokazi i opovrgavanja, kolska knjiga, Zagreb, 1991. Lenke, H.: Izmeu teorije znanosti i drutvene znanosti, Veselin Maslea, Sarajevo, 1991. Luki, R.: Metodologija prava, Nauna knjiga, Beograd, 1983. Luman, N.: Teorija sistema, Globus, Zagreb, 1981. Malinovski, B: Magija, nauka i religija, Prosveta, Beograd, 1971. Markovi, M.: Filozofski osnovi nauke, BIGZ-Geneks tampa, Prosveta, SKZ, Beograd, 1994. Markovi, M.: Dijalektika teorija znaenja, BIGZ-Geneks tampa, Prosveta, SKZ, Beograd, 1994. Markovi, M.: Kritika drutvenih nauka, BIGZ-Geneks tampa, Prosveta, SKZ, Beograd, 1994. Mili, V.: Socioloki metod, Nolit, Beograd, 1974. Mili, V.: Sociologija nauke, Filozofski fakultet, Novi Sad, 1995. Mils, R.: Socioloka imaginacija, Savremena kola, Beograd, 1964. Milosavljevi, N.: Osnovi naunog istraivakog rada, Nauna knjiga, Beograd, 1989. Milosavljevi, S., Radosavljevi, I.: Osnovi metodologije politikih nauka, Slubeni glasnik, Beograd, 2006. Milosavljevi, S.: Istraivanje politikih pojava, Institut za politike studije, Centar za omladinu i pionire Palilule, Beograd, 1980. Miljevi, I.M.: Metodologija. Hrestomatija, Pale, 2000. Miloevi, N.: Psiholohija znanja, Nolit, Beograd, 1989. Mihailovi, D.: Metodologija naunih istraivanja, Fakultet organizacionih nauka, Beograd, 1999. Moreno, J.: Osnovi sociometrije, Savremena kola, Beograd, 1962.

327

Mozer, C.A.: Metode anketiranja i istraivanja drutvenih pojava, Kultura, Beograd, 1962. Mui, V.: Metodologija pedagokog istraivanja, Svjetlost i Zavod za udbenike, Sarajevo, 1977. Nejgel, E.: Struktura nauke, Nolit, Beograd, 1974. Nikoli, M.: Mera i sociometrija, Hegelovo drutvo i Ekumena, Beograd, 1992. Novakovi, S.: Hipoteze i saznanje, Nolit, Beograd, 1974. Novakovi, S.: Uvod u optu metodologiju i istoriju metodoloke misli, Filozofski fakultet, Beograd, 1994. Nortrop, F. S.C.: Logika prirodnih i drutvenih nauka, Obod, Cetinje, 1968. Openhajmer, R.: Nauka i zdrav razum, Prosveta, Beograd, 1971. Peujli, M., Mili, V.: Metodologija drutvenih nauka, DB Grafika, Beograd, 1995. Peujli, M.: Metodologija drutvenih nauka, Savremena administracija, Beograd, 1989. Peji, B.: Metodologija empirijskog naunog istraivanja. Hrestomatija, Univerzitet u Beogradu, Defektoloki fakultet Beograd, 1995. Petrovi, G.: Logika, kolska knjiga, Zagreb, 1972. Petronijevi, B.: Osnovi logike, Beletra, Beograd, 1990. Pei, M.: Socioloke teorije, Institut za politike studije, Beograd, 1994. Pei, M.: Sociologija, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2006. Pijae, .: Poreklo saznanja, Nolit, Beograd, 1983. Pijae, .: Epistemologija nauka o oveku, Nolit, Beograd, 1979. Poincare, H.: Znanost i hipoteze, Globus, Zagreb, 1989. Poper, K.R.: Logika naunog otkria, Nolit, Beograd, 1973. Poper, K.R.: Otvoreno drutvo i njegovi neprijatelji, BIGZ, Beograd, 1993. Popovi, M.: Metode sociolokih istraivanja, Visoka kola politikih nauka, Beograd, 1963. Radosavljevi, I.: Hipotetiko-deduktivna metoda u istraivanju politike, SO Gornji Milanovac Deije novine, 1996. Rajt, T.H.: Objanjenje i razumevanje, Nolit, Beograd, 1962. Rasel, B.: Ljudsko znanje, Nolit, Beograd, 1962. Risti, .: O istraivanju, metodu i znanju, Institut za pedagoka istraivanja, Beograd, 1995. Risti, .: Nacrti istraivanja i proveravanje hipoteza. Logike osnove nacrta istraivanja i statistikog proveravanja u psihologiji i pedagogiji, Institut za pedagoka istraivanja, Prosveta, Beograd, 1983. Serdar, V.: Udbenik statistike, kolska knjiga, Zagreb, 1977. Simi, D.: Metodologija nauke i tehniki razvoj, DSP-mehatronik, Kragujevac, 1997. Stankovi, V.: Metodologija ekonomskih nauka, Centar za publikacije Pravnog fakulteta, Beograd, 1981. Stojak, R.: Metoda analize sadraja, Institut za prouavanje nacionalnih odnosa i DP Grafiar, Tuzla, 1990. Supek, R.: Ispitivanje javnog mnjenja, Naprijed, Zagreb, 1961. Supek, R.: Zanat sociologa - strukturalna analiza, kolska knjiga, Zagreb, 1983. Tili, .: Suoavanje sa drutvenom promenom, Filip Vinji, Beograd, 1997 Fulgozi A.: Faktorska analiza, kolska knjiga, Zagreb, 1984. Fuko, M.: Rijei i stvari, Nolit, Beograd, 1971.

328

Habermas, J.: Tehnika i znanost kao "ideologija", kolska knjiga, Zagreb, 1986. Habermas, J.: Saznanje i interes, Nolit, Beograd, 1975. Hegel, G.V.F.: Fenomenologija duha, BIGZ, Beograd, 1979. Hegel, G.V.F.: Nauka logike, 1, 2, 3, BIGZ, Beograd, 1976, 1977, 1979. Heler, A.: Svakodnevni ivot, Nolit, Beograd, 1978. Huserl, E.: Kriza evropskih nauka, Deje novine, G. Milanovac, 1991. ei, B.: Osnove metodologije drutvenih nauka, Nauna knjiga, Beograd, 1974. ei, B.: Logika, Nauna knjiga, Beograd, 1971. ei, B.: Osnovi logike, Nauna knjiga, Beograd, 1983. ei, B.: Opta metodologija, Nauna knjiga, Beograd, 1971. unj, .: Metodologija, igoja, Beograd, 1999. unji, .: Kritika sociolokog metoda, Gradina, Ni, 1973.

329